Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Dosuđena je naknada nematerijalne štete od 1.000 evra zbog neefikasnog postupanja sudova, naročito u vezi sa veštačenjima.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5859/2011
11.07.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „Terra-Vita“ DOO, Bogojevo, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „Terra-Vita“ DOO, i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Somb oru u predmetu P. 10/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „Terra-Vita“ DOO, Bogojevo, je podnelo 21. novembra 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Somb oru u predmetu P. 10/10 i protiv presude Privrednog apelacionog suda Pž. 8820/10 od 19. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u delu kojim je delimično ukinuta i preinačena presuda Privrednog suda u Somboru P. 10/10 od 16. marta 2010. godine .

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao: da mu je u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Somboru povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, s obzirom na to da je postupak trajao od 26. avgusta 1999. godine , kao dana podnošenja protivtu žbe, do 19. oktobra 2011. godine; da je parnični postupak trajao 12 godina dva meseca i dvadeset tri dana; da je drugostepeni sud donoseći osporenu presudu preinačio stav tri izreke prvostepene presude, čime je prekoračio svoja ovlašćenja, jer u žalbi drugotužioca nije istaknuta povreda zakonitog obračuna kamate, s obzirom na to da su tužioci prihvatili obračun kamate od 1. jula 1997. godine; da je drugostepeni sud odlučivao po pitanju obračuna zakonske zatezne kamate, kao po službenoj dužnosti, a da pri tome nije cenjeno složeno pravno pitanje po ugovoru o preradi suncokreta u sirovo ulje, a zatim preradi istog u rafinisano u inostranstvu; da drugostepeni sud nije primenio član 784. Zakona o obligacionim odnosima kojim je predviđeno da komisionar ima pravo i na kamate od dana kada su troškovi učinjeni, a ne od dana kad je pozvao komitenta (podnošenjem tužbe) da troškove plati; da su ovi troškovi sadržani u vrednosti rafinisanog ulja po fakturama koj e su ispostavljen e zajedno sa isporukama rafinisanog ulja zaključno sa 1. julom 1997. godine, što je cenjeno i od strane sudskih veštaka i da je i drugostepeni sud naveo da je izvršeno sravnjenje po otpremnicama i računima o preuzetom rafinisanom ulju sa skladišta tuženog-protivtužioca o stanju isporuka od 12. februara 1998. godine. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalb u, poništi osporenu presudu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe, na osnovu uvida u priložene dokaze i spise predmeta Privrednog suda u Somboru P. 10/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, „Dunav trgovina“ Poslovnica Sombor podneo je tužbu 4. juna 1998. godine Privrednom sudu u Somboru protiv tuženog, PP „Tera Vita“ Bogojevo, radi isplate.

Podneskom od 26. januara 1999. godine u parnicu je na strani tužioca stupilo „Dunav osiguranje“ AD, Glavna filijala Sombor.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 24. mart 1999. godine nije održano, jer istom nisu pristupili ni tužilac, ni tuženi, kao ni ročištu od 14. aprila 1999. godine.

Tuženi je 26. avgusta 1999. godine podneo protivtužbu protiv tužila ca-protivtuženih radi isplate.

Kako ni ročištu zakazanom za 30. avgust 1999. godine nisu pristupili uredno pozvani tužilac i tuženi, Privredni sud u Somboru je rešenjem P. 209/98 konstatovao da se tužba tužilaca smatra povučenom, kao i predlog tužilaca za određivanje privremene mere.

Drugotužilac je 14. septembra 1999. godine, a prvotužilac 17. septembra 1999. godine podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje.

Na ročištu održanom 30. decembra 1999. godine, povodom predloga za povraćaj u pređašnje stanje, sud je rešenjem usvojio predloge tužilaca , ukinuo rešenje Privrednog suda u Somboru P. 209/98 od 30. avgusta 1999. godine, odredio nastavak postupka i konstatovao da će predmet ubuduće nositi broj P. 502/99, a na istom ročištu je odredio spajanje postupaka u predmetima P. 502/99 i P. 298/99, sa ovim predmetom.

Potom su održana ročišta 15. juna i 27. novembra 2000. godine – na kome je određeno izvođenje dokaza veštačenjem ekonomsko-finansijske struke preko Zavoda za sudska veštačenja Novi Sad .

Trgovinski sud u Somboru je dopisom P. 502/99 od 20. januara 2003. godine, a na osnovu urgencije prvotužioca od 27. septembra 2002. godine, pozvao Zavod za sudska veštačenja Novi Sad da se izjasni da li prihvata postupanje i veštačenje u ovoj pravnoj stvari, a isto je učinio i dopisima od 23. maja i 22. septemb ar 2003. godine, a dopisom P. 502/99 od 22. aprila 2004. godine je tražio vraćanje spisa predmeta.

Nalaz i mišljenje Zavoda za sudska veštačenja Novi Sad je dostavljeno sudu 26. maja 2004. godine, a potom su održana ročišta 22. septembra i 20. oktobra 2004. godine na kome je dat nalog sudskom veštaku da dopuni nalaz i mišljenje. Dopuna nalaza i mišljenja je dostavljena sudu 11. novembra 2004. godine.

Zatim su održana ročišta 24. novembra i 15. decembra 2004 , 16. februara i 9. marta 2005. godine – na kome je izveden dokaza saslušanjem sudskog veštaka, a na ročištu od 7. aprila 2005. godine je određeno dopunsko veštačenje.

Trgovinski sud u Somboru je dopisima upućenim Zavodu za sudska veštačenja Novi Sad, P. 502/99 od 6. jula, 19. avgusta , 5. septembra, 19. septembra, 14. oktobra i 15. novembra 2005. godine , pozivao sudskog veštaka da izvesti sud da li je preduzeo radnje u cilju izrade dopunskog nalaza .

Na ročištu održanom 20. decembra 2005. godine je određeno novo ekonomsko- finansijsko veštačenje , preko drugog sudskog veštaka.

Dopuna nalaza Zavoda za sudska veštačenja Novi Sad je dostavljena sudu 26. januara 2006. godine.

Postupajući po rešenju suda od 20. decembra 2005. godine, sudski veštak je dostavio nalaz i mišljenje 15. maja 2006. godine.

Na ročištu održanom 19. juna 2006. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka i zaključena je glavna rasprava.

Presudom Trgovinskog suda u Somboru P. 502/99 od 19. juna 2006. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen u celosti precizirani tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud obaveže tuženog da prvotužiocu isplati iznos od 974.052,54 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 1998. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je odbijen u celosti protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca kojim je tražio da se obavežu prvotužilac i drugotužilac da za izvršavanje ugovornih obaveza iz ugovora o preradi sirovog ulja suncokreta, koji se sastoji u tome da tuženi obezbedi plaćanje 121.857,78 USD dorade sirovog ulja kod „Cereol“ Budimpešta preko „Kontinental banke“ AD, Novi Sad, zajedno sa bankarskom provizijom, isplate tuženom iznos od 1.197.760,00 dinara na ime troškova prevoza sirovog ulja od železničke stanice Stig do Martfu, troškova prerađenog ulja od rafinerije Martfu do mesta isporuke u Jugoslaviji, špediterske usluge, carinu, carinske dažbine, troškove skladištenja pod carinskim nadzorom, usluge inspekcijskih kontrola, laboratorijskih analiza i ostalo vezano za privremeni izvoz odnosno uvoz; da se obavežu tužioci da tuženom plate 5% provizije u korist tuženog koja se obračunava na bazi cene koštanja rafinisanog ambalažiranog ulja posle carinjenja i da se obaveže tuženi da po izvršenim finansijskim obavezama tužilaca u razumnom roku izvrši sve potrebne radnje spoljne trgovine, odnosno da isporuči pripadajuću količinu rafinisanog ulja „Floriol“ tužiocu. Stavom trećim izreke presude je konstatovano da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

Tuženi-protivtužilac je 8. aprila 2006. godine podneo zahtev za obezbeđenje dokaza u ovoj parnici.

Odlučujući o žalbama prvotužioca i tuženog-protivtužioca, Viši trgovinski sud je rešenjem Pž. 7570/06 od 11. septembra 2006. godine vratio spise predmeta P. 502/99 Trgovinskom sudu u Somboru, radi otklanjanja procesnih nedostataka, jer nije odlučeno o zahtevu tuženog-protivtužioca od 8. avgusta 2006. godine za obezbeđenje dokaza.

Trgovinski sud u Somboru je rešenjem P. 502/99 od 12. decembra 2006. godine usvojio zahtev za obezbeđenje dokaza tuženog-protivtužioca radi pribavljanja spisa – dokumentacije od veštaka Stojana Antića koja je oduzeta od strane OUP-a Odžaci i dostavljena Opštinskom javnom tužilaštvu u Somboru Ktr. 207/05, a pribavljena dokumentacija je priključena parničnim spisima Trgovinskog suda u Somboru P. 502/99 i dostavljena je Višem trgovinskom sudu radi rešavanja o izjavljenim žalbama na presudu istog suda P. 502/99 od 19. juna 2006. godine.

Presudom Višeg trgovinskog suda Pž. 10558/06 od 28. decembra 2007. godine je ukinuta presuda Trgovinskog suda u Somboru P. 502/99 od 19. juna 2006. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu radi održavanja nove glavne rasprave.

U ponovnom postupku ročište zakazano za 11. april 2008. godine nije održano na saglasan predlog parničnih stranaka.

Na ročištu održanom 9. maja 2008. godine je usvojen predlog tuženog-protivtužioca i određeno je kontrolno veštačenje preko Zavoda za sudska veštačenja Novi Sad.

Trgovinski sud u Somboru je dopisima P. 27/08 od 23. juna i 17. jula 2008. godine pozivao Zavod za sudska veštačenja Novi Sad da dostavi sudu troškovnik, a dopisom od 6. novembra 2008. godine je zatražio pismeni izveštaj navedene ustanove o razlozima za nedostavljanje nalaza. Nalaz je dostavljen sudu 14. novembra 2008. godine.

Na ročištu održanom 28. januara 2009. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka, a rešenjima sa istog ročišta je odbijen zahtev za izuzeće veštaka Zavoda za sudska veštačenja Novi Sad i naloženo je veštaku navedenog Zavoda da izvrši ponovo ekonomsko-finansijsko veštačenje, a nalaz je dostavljen sudu 13. marta 2009. godine.

Ročište zakazano za 20. mart 2009. godine je odloženo na saglasan predlog parničnih stranaka, a na ročištu od 8. maja 2009. godine je izveden dokaz saslušanjem sudskog veštaka. Potom je sud održao ročišta 3. jula i 30. oktobra 2009. godine, a na ročištu od 13. januara 2010. godine je ponovo određeno novo kontrolno ekonomsko-finansijsko veštačenje.

Na ročištu od 16. marta 2010. godine je stavljeno van snage rešenje suda od 13. januara 2010. godine o novom kontrolno ekonomsko-finansijskom veštačenju preko Gradskog zavoda za veštačenje Beograd, kao suvišno i zaključena je glavna rasprava.

Presudom Privrednog suda u Somboru P. 10/10 od 16. marta 2010. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da im tuženi isplati iznos od 928.776,90 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom na iznos od 813.625,18 dinara od 1. januara 1998. godine do isplate ; stavom drugim izreke presude je delimično usvojen protivtužbeni zahtev tuženog; stavom trećim izreke presude je obavezan drugotužilac da isplati tuženom-protivtužiocu iznos od 561.365,25 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. jula 1997. godine do isplate, a stavom četvrim izreke je odbijen protivtužbeni zahtev u delu u kojem se zahteva od prvotužioca isplata iznosa od 656.656,58 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 30. aprila 2004. godine do isplate ; atavom petim izreke presude je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev u delu kojim se zahteva od prvotužioca isplata iznosa od 12.799.390,29 dinara glavnog duga; stavom šestim izreke presude je odbijen kao neosnovan protivtužbeni zahtev u delu kojim je zahtevana od tužilaca-protivtuženih solidarna isplata iznosa od 739.588,17 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. jula 1997. godine do isplate ; stavom sedmim izreke presude je odbijen protivtužbeni zahtev u delu kojim je zahtevana od drugotužioca isplata iznosa od 991.848,05 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. jula 1997. godine do isplate, a stavom osmim izreke su obavezani tužioci-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 293.993,00 dinara. Iz obrazloženja ove presude proizlazi: da su tužilac-protivtuženi „Dunav osiguranje" AD - Glavna filijala Sombor i tuženi- protivtužilac, decembra 1996. godine, zaključili ugovor o preradi sirovog ulja suncokreta, uz obavezu Dunav osiguranja - Glavna filijala Sombor, da fabrici ulja „Dunavka" iz Velikog Gradišta isporuči suncokret, koja vrši preradu ulja sa ugovorenim troškovima prerade, te nakon prerade, da sirovo ulje isporuči tuženom-protivtužiocu; da se navedenim ugovorom drugotužilac obavezao da plati troškove prevoza sirovog ulja u Mađarsku, gde je vršena dalja prerada ulja, troškove prevoza prerađenog ulja pri vraćanju iz Mađarske, špediterske usluge, carinu, carinske troškove, troškove skladištenja pod carinskim nadzorom, usluge inspekcijske kontrole, laboratorijske nalaze, troškove prerade sirovog ulja zajedno sa provizijom, po nalogu tuženog-protivtužioca, odnosno da ustupi deo rafinisanog ulja suncokreta za pokrivanje troškova prerade, kao i da plati 5% provizije tuženom-protivtužiocu koja se obračunava na bazi rafinisanog ambalažnog ulja, posle carinjenja; da se tuženi-protivtužilac ovim ugovorom obavezao da izvrši sve poslove u vezi sa privremenim izvozom sirovog ulja, da se stara o izvršenju ugovora sa ino-partnerom, prerađivačem, izvrši konačne kontrole kvaliteta i kvantiteta, da p osle carinjenja prerađenog ulja u Carinarnici Sombor, obavesti drugotužioca da je roba slobodna za stavljanje u promet; da je tuženi-protivtužilac prethodno, zaključio ugovor o preradi sirovog ulja suncokreta, sa Fabrikom ulja „Dunavka" iz Velikog Gradišta, sa obavezom da u korist „Dunavke" izvrši sve poslove u vezi sa privremenim izvozom 2000 tona sirovog ulja radi prerade u rafinisano ulje, u Mađarskoj, uz plaćanje troškova prerade na teret „Dunavke" i podele finansijskih efekata od prodaje jestivog ulja; da je dug koji je PP „Jedinstvo" iz Apatina imao prema drugotužiocu, po osnovu neplaćene premije, od 859.007,10 dinara, preuzeo prvotužilac „Dunav grupa Dunav trgovina" DOO, Beograd, pravni prethodnik tužioca-protivtuženog „Dunav turist" DOO, Beograd, i to ugovorom o preuzimanju duga br. 58 od 31. decembra 1996. godine, a po tom osnovu je preuzela 452.109 kg merkatilnog suncokreta roda 1996. godine, u vrednosti od 859.007,10 dinara, o čemu je na teret „Dunav grupe – Dunav trgovina", PP „Jedinstvo" izdalo račun 706/3 od 13. decembra 1996. godine; da je suncokret preuzet od PP „Jedinstvo", Dunav grupa - Dunav trgovina po nalogu tuženog-protivtužioca isporučila u fabriku ulja „Dunavka" iz Velikog Gradišta, kojoj je isporučeno ukupno 530.750 kg merkatilnog suncokreta roda 1996. godine, po ceni od 1,90 dinara po kilogramu, što ukupno iznosi 1.008.425,00 dinara, što je prvotužilac fakturisao tuženom-protivtužiocu fakturom 17 T od 17. marta 1997. godine, a koji iznos je umanjen knjižnim odobrenjem za 195.231,08 dinara; da ovaj iznos tuženi-protivtužilac nije platio prvotužiocu; da je fabrika ulja „Dunavka" isporučeni suncokret preradila u 179.232,85 kg sirovog ulja i isporučila ga tuženom-protivtužiocu i fakturisala računom 05-27515 od 22. marta 1997. godine, uz naznaku da je način plaćanja kompenzacija za suncokret ZOIL Dunav Sombor; da je drugotužilac u svojim poslovnim knjigama zadužio tuženog-protivtužioca za iznos od 973.362,00 dinara, po osnovu isporučenog suncokreta, a za ovo zaduženje je tuženi nakon prerade imao obavezu da isporuči rafinisano ulje drugotužiocu; da je ovaj dug drugotužilac knjigovodstveno ugasio sprovedenom kompenzacijom po izjavi 76/97 koja je potpisana od strane tuženog-protivtužioca i Fabrike ulja „Dunavka"; da je tuženi-protivtužilac sirovo ulje preuzeto od Fabrike „Dunavka" privremeno izvezao u Mađarsku u Fabriku „Cereol" i u periodu od 1. decembra 1996, do 27. marta 1997. godine isporučio ukupno 1.025.570 kg sirovog ulja, a preradom je dobijeno 1.092.445 kg rafinisanog ulja, odnosno preradom 179.232,85 kg sirovog ulja dobijeno je 190.922, kg rafinisanog ulja; da je prerađivač iz Mađarske isporučio 665.112 kg rafinisanog ulja, a zbog neplaćenih troškova prerade zadržano je 401.177 kg rafinisanog ulja; da je tuženi-protivtužilac, drugotužiocu-protivtuženom isporučio 77.740 kg rafinisanog ulja, a prvotužiocu-protivtuženom 79.400 kg rafinisanog ulja i da su za ovu količinu ulja od ukupno 151.140 kg ukupni troškovi prerade, organizacije-privremenog izvoza sirovog ulja, uvoza rafinisanog ulja, uz uvećanje za 5% koliko iznosi u govorena provizija, iznosili 561.365,28 dinara, a navedeni iznos nije plaćen tuženom-protivtužioc. Prvostepeni sud nalazi da isporuka suncokreta koja je fakturisana tuženom-protivtužiocu fakturom 17 T od 17. marta 1997. godine, nije bio čist prodajno-ugovorni posao, već da je isporuka suncokreta izvršena radi isporuke rafinisanog ulja. Naime, prvostepeni sud je utvrdio da je iz postojanja poslovnog odnosa, po zaključenom ugovoru o preradi suncokreta i nastalih obaveza po tom ugovoru , drugotužilac dužan izvršiti svoju ugovornu obavezu iz člana 3. ugovora, shodno članu 17. Zakona o obligacionim odnosima i platiti tuženom-protivtužiocu troškove nastale povodom prerade suncokreta u rafinisano ulje i ugovorenu proviziju.

Žalbu protiv presud e Privrednog suda u Somboru P. 10/10 od 16. marta 2010. godine, izjavili su tužilac drugog reda 19. aprila 2010. godine , sa dopun om žalbe od 22. aprila 2010. godine, tuženi-protivtužilac 22. aprila 2010. godine i tužilac prvog reda 26. aprila 2010. godine.

Osporenom presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8820/10 od 19. oktobra 2011. godine su, u stavu prvom izreke , odbijene kao neosnovane žalbe tužilaca-protivtuženih i tuženog-protivtužioca, pa je potvrđena presuda Privrednog suda u Somboru P 10/10 od 16. marta 2010. godine u stavu prvom i drugom izreke, delu stava trećeg izreke, kojim je obavezan tužilac-protivtuženi Kompanija „Dunav osiguranje" AD Beograd, Glavna filijala Sombor, da plati tuženom-protivtužiocu iznos od 561.365,25 dinara , sa zakonskom zatezneznom kamatom počev od 26.08.1999. godine do isplate, kao i u stavovima četvrtom, petom, šestom i sedmom izreke ; stavom drugim izreke je preinačena presuda Privrednog suda u Somboru P 10/10 od 16. marta 2010. godine u delu stava trećeg izreke, pa je odbijen kao neosnovan zahtev tuženog- protivtužioca da mu tužilac-protivtuženi „Dunav osiguranje" AD, Beograda, Glavna filijala Sombor isplati kamatu po stopi propisanoj Zakonom o visini stope zatezne kamate na iznos o d 561.365,25 dinara počev od 1.jula1997. pa do 26. avgusta 19 99. godine, kao i u stavu osmom izreke i u tom delu odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo, dajući za svoju odluku jasne i dovoljne razloge koje u potvrđujućem delu prihvatio i drugostepeni sud; da je pravilno prvostepeni sud, a na osnovu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku, nalaz i mišljenje veštaka, kao i njegova izjašnjenja i odgovore, cenio i utvrđivao činjenice, a na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno i svih dokaza zajedno, te na osnovu rezultata celokupnog dokaznog postupka, pri tome imajući u vidu celinu po slovno-pravnog odnosa stranaka u ovom sporu; da prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo, kada je dosudio zakonsku zateznu kamatu na iznos potraživanja tuženog-protivtužioca od 567.365,25 dinara počev od 1. jula 1997. godine, jer je tuženi-protivtužilac prvi put podnošenjem protivtužbe, i to na dan 26. avgusta 1999. godine , pozvao drugotužioca da mu ispuni obavezu po osnovu troškova prerade sirovog ulja i ugovorene provizije, te da zbog navedenog tuženom-protivtužiocu osnovano pripada zakonska zatezna kamata na iznos glavnog potraživanja koje mu je dosuđeno, počev od 26. avgusta 1999. godine, a ne od 1. jula 1997. godine, sve u skladu sa odredbom članom 324. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi sa članom 277. istog zakona.

Rešenjem Privrednog suda u Somboru P. 10/10 od 20. januara 2011. godine je naloženo Narodnoj banci Srbije-Odseku za prinudnu naplatu Kragujevac, da prenese novčana sredstva na ime sudske takse u ukupnom iznosu od 479.530,50 dinara sa računa taksenog obveznika, tuženog-protivtužioca, u korist budžeta Repu blike Srbije-Privredni sud u Somboru, račun prihoda od sudskih taksi. Sudska taksa se odnosi na prvostepenu presudu donetu u vezi sa protivtužbom u iznosu od 319.687,00 dinara i kaznenu sudsku taksu od 159.843,50 dinara.

Odlučujući o žalbi tuženog-protivtužioca, Privredni apelacioni sud je rešenjem Pž. 2289/12 od 21. marta 2012. godine, ukinuo rešenje Privrednog suda u Somboru P. 10/10 od 20. januara 2011. godine o prinudnoj naplati sudske takse i predmet vratio prvostepenom sudu na dalji postupak.

Rešenjem Privrednog suda u Somboru P. 10/10 od 15. maja 2012. godine je, u stavu prvom izreke , usvojen zahtev tuženog-protivtužioca za povraćaj uplaćene takse u predmetu P. 10/10 od 479.530,50 dinara, a stavom drugim izreke je naloženo Poreskoj upravi Sombor, da izvrši povraćaj navedenog iznosa sa računa republičkih sudskih taksi na račun tuženog-protivtužioca.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) bilo je propisano : da su s trane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i odgovorne su za njeno ispunjenje (član 17. stav 1. ); da je poverilac u obaveznom odnosu ovlašćen da od dužnika zahteva ispunjenje obaveze, a dužnik je dužan ispuniti je savesno u svemu kako ona glasi (član 262. stav 1.); da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze duguje, pored glavnice, i zateznu kamatu po stopi utvrđenoj saveznim zakonom (član 277. stav 1.); da dužnik dolazi u docnju kad ne ispuni obavezu u roku određenom za ispunjenje, a ako rok za ispunjenje nije određen, dužnik dolazi u docnju kad ga poverilac pozove da ispuni obavezu, usmeno ili pismeno, vansudskom opomenom ili započinjanjem nekog postupka čija je svrha da se postigne ispunjenje obaveze (član 324.);

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji je važio u vreme donošenja osporene odluke, bilo je propisano : da s ud može kazniti novčano do 30.000 dinara veštaka koji ne dođe na ročište, iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje, da rešenje o kazni sud može staviti van snage pod uslovima iz člana 247. stav 5. ovog zakona i da na zahtev stranke sud može rešenjem naložiti veštaku da naknadi troškove koje je prouzrokovao svojim neopravdanim nedolaskom ili neopravdanim odbijanjem da vrši veštačenje (član 254.); da ako postoji opravdana bojazan da se neki dokaz neće moći da izvede ili da će njegovo docnije izvođenje biti otežano, može se u toku kao i pre pokretanja parnice predložiti da se ovaj dokaz izvede , da se obezbeđenje dokaza može tražiti i pošto odluka kojom se postupak okončava postane pravnosnažna, ako je to potrebno pre ili u toku postupka po vanrednim pravnim lekovima i da je ovaj postupak hitan (član 269.) i da d rugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, a ako se iz žalbe ne vidi u kom se delu presuda pobija, drugostepeni sud će uzeti da se presuda pobija u delu u kome stranka nije uspela u parnici (član 372. stav 1.) .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je protivtužba u ovoj parnici podneta 26. avgusta 1999. godine i da je postupak pravnosnažno okončan presudom Privrednog apelacionog suda Pž. 8820/10 od 19. oktobra 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak od podnošenja protivtužbe trajao dvanaest godina i dva meseca, što samo po sebi ukazuje na njegovo dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora u velikoj meri bio činjenično i pravno složen, ali da ne bi mogao opravdati dvanaestogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom protivtužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosilac, kao tuženi-protivtužilac i njegov punomoćnik u određenoj meri doprineli dužni trajanja parničnog postupka. Naime, dva ročišta zakazana za 11. april 2008. godine i 20. mart 2009. godine nisu održana na saglasan predlog punomoćnika parničnih stranaka.

Ustavni sud je utvrdio da je razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi i protivtužb i odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici govori i to da je prvostepeni sud prilikom izvođenja dokaza veštačenjem ekonomsko-finansijske struke određivao Zavod za sudska veštačenja Novi Sad i da je nakon određivanja prvog veštačenja od 27. novembra 2000. godine, Zavod za sudska veštačenja Novi Sad, nalaz i mišljenje dostavio sudu nakon nepune četiri godine 26. maja 2004. godine. U navedenom periodu prvostepeni sud je četiri puta pozivao navedenu ustanovu da izradi nalaz i mišljenje. Prilikom određivanja dopunskog veštačenja, prvostepeni sud je 7. aprila 2005. godine ponovo odredio izvođenje dokaza preko Zavoda za sudska veštačenja Novi Sad, a nalaz i mišljenje je dostavljeno sudu 26. januara 2006. godine, i to nakon šest urgencija prvostepenog suda i određivanja novo g ekonomsko-finansijskog veštačenja. Nakon tri neodržana i dvanaest održanih ročišta je zaključena glavna rasprava i doneta prvostepena presuda. U postupku po žalbi drugostepeni sud je prethodno vratio spise predmeta prvostepenom sudu, radi odlučivanja o zahtevu tuženog-protivtužioca o zahtevu za obezbeđenje dokaza o kome prvostepeni sud nije odlučio, iako je članom 269. Zakona o parničnom postupku propisano da je ovaj postupak hitan. Po odlučivanju o navedenom zahtevu tuženog-protivtužioca , spisi predmeta dostavljeni su drugostepenom sudu , koji je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostpenom sudu radi održavanja nove glavne rasprave. U ponovnom postupku je nakon dva neodržana i sedam održanih ročišta i ponovnog određivanja kontrolnog veštačenja preko Zavoda za sudska veštačenja Novi Sad i tri urgencije za dostavljanje nalaza sudskog veštaka , doneta druga prvostepena presuda, koja je u postupku po žalbi delimično potvrđena i delimično preinačena. Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud nalazi da prvostepeni sud nije preduzimao sve procesne mere koje su mu stajale na raspolaganju, u smislu člana 254. Zakona o parničnom postupku, kako bi sprečio dugo trajanje postupka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja parničnog postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. Ustava, jer smatra da je drugostepeni sud odlučivao po pitanju obračuna zakonske zatezne kamate po službenoj dužnosti, a da pri tome nije cenjeno složeno pravno pitanje po ugovoru o preradi suncokreta u sirovo ulje, a zatim prerad i istog u rafinisano u inostranstvu i da drugostepeni sud nije primenio član 784. Zakona o obligacionim odnosima o naknadi troškova, jer su ovi troškovi sadržani u vrednosti rafinisanog ulja po fakturama koje su ispostavljen e zajedno sa isporukama rafinisanog ulja zaključno sa 1. julom 1997. godine.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenog rešenja.

Za osporenu presudu drugostepeni sud je, po oceni Ustavnog suda, dao dovoljne i jasne razloge, zbog čega je preinačio prvostepenu presudu u delu stava trećeg izreke za zakonsku zateznu kamatu, jer je našao da je tuženi-protivtužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe , prvi put podnošenjem protivtužbe, i to na dan 26. avgusta 1999. godine pozvao drugotužioca da mu ispuni obavezu po osnovu troškova prerade sirovog ulja i ugovorene provizije, te da zbog navedenog tuženom-protivtužiocu osnovano pripada zakonska zatezna kamata na iznos glavnog potraživanja koje mu je dosuđeno, počev od 26. avgusta 1999. godine, a ne od 1. jula 1997. godine, sve u skladu sa odredbom članom 324. Zakona o obligacionim odnosima, a u vezi sa članom 277. istog zakona.

Ustavni sud je posebno cenio navode podnosioca da u žalbi drugotužioca nije istaknuta povreda zakonitog obračuna kamate, s obzirom na to da su tužioci prihvatili obračun kamate od 1. jula 1997. godine. Međutim, imajući u vidu odredbu člana 372. stav 1. Zakona o parničnom postupku i činjenicu da je drugotužilac osporio prvostepenu presudu u stavu prvom i trećem izreke i u delu o troškovima parničnog postupka, kao i da d rugostepeni sud ispituje prvostepenu presudu u onom delu u kome se pobija žalbom, to je Ustavni sud ocenio da su navodi podnosioca neosnovani.

Stoga je Ustavni sud ocenio da je osporena presuda zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitr ernom tumačenju odredaba materijalnog prava, a koje nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedeno u pitanje, te da su tvrdnje podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava očigledno neosnovane.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka , kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Slični dokumenti

• Už 8355/2019: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku