Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko 11 godina i dosudio naknadu nematerijalne štete. Konstatovana je neefikasnost i neažurnost sudova, naročito u žalbenom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Snežana Marković, zamenik predsednika Veća i sudije Miroslav Nikolić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Dragan a Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, dr Vladan Petrov i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B . iz Velike Plane , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2019 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmetu P. 1021/06-41 (prvobitno P. 1153/05-41), kasnije pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P 1. 258/15 (prvobitno P1. 348/10), povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B . iz Velike Plane je, 6. jula 2017. godine, preko punomoćnika R. D, advokata iz Žabara, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž 1. 250/17 od 10. maja 2017 . godine u stavu drugom izreke , zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku , na imovinu i na rad, iz člana 32. stav 1. i čl. 58. i 60. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je osporeni parnični postupak trajao duže od 12 godina, što je posledica neefikasnosti i pogrešnog postupanja nadležnih sudova, čime je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku; da je Apelacioni sud u Kragujevcu prilikom donošenja osporenog dela presude pogrešno primenio materijalno pravo kada je preinačio stav prvi izreke prvostepene presude i odbio tužbeni zahtev za naknadu štete po osno vu manje isplaćene zarade, čime su povređena prava podnosioca na pravično suđenje i na rad , iz člana 32. stav 1. i člana 60. U stava; da je Apelacioni sud u Kragujevcu preinačio odluku o troškovima parničnog postupka suprotno odredbama Zakona o parničnom postupku, čime je povređeno pravo podnosioca na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava. Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da su osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu povređena navedena ustavna prava podnosioca, p oništi osporenu presudu u stavu drugom izreke i naloži Apelacionom sudu u Kragujevcu da donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv prvostepene presude Osnovnog suda u Požarevcu, te da podnosiocu dosudi naknadu materijalne štete u iznosu do 3.000 evra i naknadu nematerijalne štete u iznosu od 4.000 evra, sve u dinarskoj protivvrednosti, kao i troškove sastava ustavne žalbe u iznosu od 90.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe i uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P 1. 258/15-30, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

B. B bivša , iz Požarevca, je 14. jula 2005. godine podnela Opštinskom sudu u Požarevcu tužbu protiv tužene Narodne banke Srbije, radi poništaja rešenja i odluke o koeficijentima za obračun plate i isplatu naknade zbog manje zarade na drugom odgovarajućem poslu.

Nakon što je od tužilje zatražio dostavljanje potrebnog broja priloga uz tužbu, Opštinski sud u Požarevcu je dostavio tužbu tuženoj na odgovor, koji je primio 19. septembra 2005. godine.

Prvo ročište u ovom sporu je održano 11. oktobra 2005. godine, a tužilja je podneskom od 28. decembra 2005. godine preinačila tužbeni zahtev.

Na ročište 14. februara 2006. godine nije pristupila nijedna od uredno pozvanih stranaka, te je Opštinski sud u Požarevcu doneo rešenje P. 1153/05-41 da se tužba smatra povučenom.

Tužilja je 28. februara 2006. godine podnela predlog za povraćaj u pređašnje stanje i žalbu protiv navedenog rešenja.

Nakon što je rešenje Opštinskog suda u Požarevcu od 16. juna 2006. godine kojim je odbijen predlog za povraćaj u pređašnje stanje , po žalbi tužilje, ukinuto rešenjem Okružnog suda u Požarevcu , Opštinski sud u Požarevcu je na ročištu 17. oktobra 2006. godine dozvolio povraćaj u pređašnje stanje i ukinuo rešenje o povlačenju tužbe od 14. februara 2006. godine.

Opštinski sud u Požarevcu je na ročištu 19. decembra 2006. godine, po obaveštenju punomoćnika da je tužilja preminula 12. decembra 2006. godine, prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari zbog smrti tužilje, saglasno članu 214. stav 1. Zakona o parničnom postupku.

Podnosilac ustavne žalbe M. B . je, kao pravni sledbenik tužilje po pravnosnažnom rešenju o nasleđivanju Osnovnog suda u Velikoj Plani O. 112/07 od 28. februara 2007. godine, 6. novembra 2007. godine podneo Opštinskom sudu u Požarevcu predlog za nastavak prekinutog postupka i sa preinačenom tužb om.

U daljem toku postupka, Opštinski sud u Požarevcu je, do donošenja prve prvostepen e presude u ovom sporu 14. decembra 2010. godine, zakazao 16 ročišta (27. decembra 2007. godine, 21. februara, 15. aprila, 17. juna, 18. septembra i 7. oktobra 2008. godine, 26. februara, 28. aprila, 18. juna, 6. oktobra i 12. novembra 2009. godine, te 12. marta, 27. maja, 26. avgusta, 22. oktobra i 14. decembra 2010. godine) , od kojih nije održano sedam, i to četiri iz razloga na strani suda, jedno zbog štrajka administrativnog osoblja u sudu , a dva jer su strankama dostavljeni na izjašnjenje podnesci umešača i veštaka primljeni kratko vreme pre zakazanog ročišta.

Tužena je 14. aprila 2008. godine dostavila Opštinskom sudu u Požarevcu podnesak sa predlogom da Fond PIO stupi u postupak u svojstvu umešača, a prvostepeni sud je na ročištu 17. juna 2008. godine odlučio da dostavi predlog na izjašnjenje Fondu PIO, čije izjašenje je primljen o u sudu 5. septembra 2008. godine. Sud je rešenjem P. 1021/06-41 od 24. septembra 2008. godine dozvolio stupanje Fonda PIO u parnicu.

Na ročištu 7. oktobra 2008. godine, prvostepeni sud je na predlog tužioca, odredio veštačenje od strane sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke M. P. Zbog toga što dokaz o uplati predujma troškova veštačenje od 10. novembra 2008. godine nije sproveden u računovodstvu suda, odloženo je ročište zak azano za 26. februara 2009. godine, a 5. marta 2009. godine je doneto rešenje o određivanju veštačenja.

Povodom podneska veštaka M. P. od 21. aprila 2009. godine, stranke su na ročištu18. juna 2009. godine predložile prvostepenom sudu da odredi veštačenje putem drugog veštaka, što je sud i učinio rešenjem o određivanju veštaka D. R. od 16. jula 2009. godine.

Nalaz i mišljenje veštaka D. R. je primljeno u prvostepenom sudu 28. septembra 2009. godine, a veštak se izjasnio na primedbe tužioca i umešača podneskom dostavljenim sudu 24. decembra 2009. godine. O ovom izjašnje nju tužilac se izjasnio podneskom od 26. februara 2010. godine.

Na ročištu 27. maja 2010. godine održanom pred Osnovnim sudom u Požarevcu , novi postupajući sudija u ovom sporu je zatražio dopunsko mišljenje veštaka kao u reči punomoćnika tužioca sa ročišta, koje je primljeno u sudu 22. juna 2010. godine.

Podneskom od 4. avgusta 2010. godine tužilac je konačno precizirao svoj tužbeni zahtev.

Osnovni sud u Požarevcu je presudom P1. 348/10 od 14. decembra 2010. godine usvojio tužbeni zahtev tužioca. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca 20. maja 2011. godine.

Protiv navedene presude tužilac i tuženi su izjavili žalbe 30. maja 2011. godine. Tužilac je odgovorio na žalbu tužene 30. juna 2011. godine, a žalba sa spisima je dostavljena Apelacionom sudu u Beogradu 8. jula 2011. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 2882/11 od 22. novembra 2012. godine vratio predmet P1. 348/10 Osnovnom sudu u Požarevcu radi dopune postupka, jer u predmetu nije postojao dokaz o dostavljanju prvostepene presude tuženoj i zbog potrebe da prvostepeni sud oceni da li navodi žalbe tužioca predstavljaju predlog za donošenje dopunske presude.

Presuda je (ponovo) dostavljena tuženoj 11. januara 2013. godine, a tužena je ponovila žalbu 21. januara 2013. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1225/13 od 1. marta 2013. godine predmet P1. 348/10 vratio Osnovnom sudu u Požarevcu radi dopune postupka jer prvostepeni sud nije postupio po prethodnom rešenju Apelacionog suda u Beogradu u delu kojim mu je naloženo da oceni da li žalba tužioca upućuje na donošenje dopunske presude.

Osnovni sud u Požarevcu je 25. aprila 2013. godine doneo rešenje P1. 348/10 o ispravci presude P1. 348/10 od 14. decembra 2010. godine, nakon čega je dostavio žalbu sa spisima drugostepenom sudu.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 3804/13 od 13. novembra 2015. godine ukinuo presudu Osnovni sud u Požarevcu P1. 348/ 10 od 14. decembra 2010. godine, ispravljenu rešenjem P1. 348/10 od 25. aprila 2013. godine i predmet uputio prvostepenom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da u sprovedenom postupku činjenično stanje nije potpuno utvrđeno.

U ponovnom prvostepenom postupku pred novim postupajućim sudijom, u periodu od marta do novembra 2016. godine, zakazano je sedam ročišta (4. marta, 14. aprila, 9. juna, 21. jula, 15. septembra, 18. oktobra i 8. novembra 2016. godine), od kojih dva nisu održana iz razloga na strani suda.

Osnovni sud u Požarevcu 8. novembra 2016. godine doneo presudu P1. 258/15, kojom je, stavom 1. izreke, obavezana tužena Narodna Banka Srbije da tužiocu M. B, kao jedinom zakonskom nasledniku sada pokojne B . B, bivše iz Velike Plane, na ime naknade štete po osnovu manje isplaćene zarade sada pokojne B . B , na radnom mestu administrativnog referenta u odnosu na radno mesto operatera , u periodu od 8. decembra 2003. do 30. septembra 2005. godine isplati pojedinačne mesečne iznose , sa zakonskom zateznom kamatom , u visini i na način kako je to bliže određeno u ovom stavu izreke, a za veće potraživanje zakonske zatezne kamate od dosuđene odbijen tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan; stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete po osnovu neisplaćene naknade zarade sada pokojne B . B . u visini od 80% zarade za četiri sata dnevno po osnovu prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja po osnovu rada sa skraćenim radnim vremenom u periodu od 8. decembra 2003. do 30. septembra 2005. godine isplati pojedinačne mesečne iznose , sa zakonskom zateznom kamatom , u visini i na način kako je to bliže određeno u ovom stavu izreke, a za veće potraživanje zakonske zatezne kamate od dosuđene odbijen tužbeni zahtev tužioca kao neosnovan; stavom trećim izreke obavezana je tužena da tužiocu na ime naknade štete po osnovu manje obračunate i isplaćene otpremnine sada pokojnoj B . B . isplati iznos od 55.520,70 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na isti iznos p očev od 1. oktobra 2005. godine, kao dana prestanka radnog odnosa, pa do konačne isplate; stavom četvrtim izreke obavezana je tužena da tužiocu isplati troškove parničnog postupka u iznosu od 358.776,00 dinara , sa zakonskom zateznom kamatom od dana presuđenja pa do konačne isplate.

Protiv navedene prvostepene presude tužena je izjavila žalbu 22. decembra 2016. godine.

Apelacioni sud u Kragujevcu je osporenom presudom Gž1. 250/17 od 10. maja 2017. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu žalba tužene i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Požarevcu P1. 258/2015 od 8. novembra 2016. godine u stavu drugom izreke u usvajajućem delu i u stavu trećem izreke; stavom drugim izreke svoje presude Apelacioni sud je preinačio ožalbenu presudu u stavu prvom izreke u usvajajućem delu i u stavu četvrtom izreke, tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca da mu tužena na ime naknade štete po osnovu manje isplaćene zarade sada pokojne B . B . na radnom mestu administrativnog referenta u odnosu na radno mesto operatera , u periodu od 8. decembra 2003. do 30. septembra 2005. godine, isplati pojedinačne mesečne iznose, sa zakonskom zateznom kamatom na taj iznos počev od 1. novembra 2005. godine pa do isplate i obavezao tuženu da tužiocu na ime parničnih troškova isplati iznos od 215.126,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana izvršnosti pa do konačne isplate, dok je za veće potraživanje u odnosu na traženu zateznu kamatu na troškove postupka zahtev tužioca odbio kao neosnovan. Presuda je dostavljena podnosiocu 9. juna 2017. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama člana 60. st. 1. do 4. Ustava jemči se pravo na rad, u skladu sa zakonom i utvrđuje da svako ima pravo na slobodan izbor rada i da su svima, pod jednakim uslovima, dostupna sva radna mesta i da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije “, br. 125/04 i 111/09 ), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuća odredba je sadržana i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br . 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 14. jula 2005. godine, da je podnosilac stupio u parnični postupak 6. novembra 2007. godine, a da je postupak okončan donošenjem pravnosnažne presude Apelacionog suda u Kragujevcu 10. maja 2017 . godine. Iako je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja parničnog postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao 11 godina i deset meseci, što, samo po sebi, može ukazivati na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o činjenično relativno složenom sporu u kome je sud izveo dokaze čitanjem obimne dokumentacije i izvođenjem veštačenja, koje nužno dovodi do dužeg trajanja postupka , ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni ne mogu opravdati ovako dugo trajanje osporenog postupka.

Ustavni sud je zatim ocenio da je podnosilac nesumnjivo imao opravdani interes za efikasno okončanje postupka, kao i da sam nije doprineo dužem trajanju postupka. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da se period od 11 meseci , koliko je postupak bio u prekidu zbog smrti tužilje, ne može staviti na teret nadležnog suda.

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je ocenio da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog postupka dali nadležni sudovi svojim neefikasnim i neažurnim postupanjem. Ovo je posebno došlo do izražaja u postupku po žalbama protiv prvostepene presude P1. 348/10 od 14. decembra 2010. od 30. maja 2011. godine. Naime, usled propusta prvostepenog suda, Apelacioni sud u Beogradu je dva puta vraćao predmet Osnovnom sudu u Požarevcu radi dopune postupka – drugi put zbog toga što prvostepeni sud nije u potpunosti postupio po nalogu Apelacionog suda iz prvog rešenja , a i sam Apelacioni sud u Beogradu je postupao u neprihvatljivo dugim rokovima, te je postupak po žalbi trajao ukupno skoro četiri i po godine. Pored toga, usled propusta u radu službi prvostepenog suda, iako je tužilac uplatio predujam troškova veštačenja 10. novembra 2008. godine, rešenje o određivanju veštačenja je doneto tek 5. marta 2009. godine; takođe, prvostepena presuda od 14. decembra 2010. godine je dostavljena podnosiocu posle više od pet meseci od donošenja (20. maja 2011. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmetu P. 1021/06-41 (prvobitno P. 1153/05-41) , kasnije pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P 1. 258/15 (prvobitno P 1. 348/10), podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tom delu ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava – razde o Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, ne samo dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka koja se u odnosu na podnosioca ustavne žalbe računa od njegovog stupanja u parnicu , već i životni standard u zemlji, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava. Na ovaj način, Ustavni sud je, odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, imao u vidu i aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, br. 22080/09 i dr , od 5. aprila 2016. godine i više kasnije donetih odluka (u presudama Blagojević protiv Srbije, broj 61604/10 , od 24. maja 2016. godine, M.B. – Mak Čačak DOO i drugi protiv Srbije, br . 67856/14 i dr , od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, br . 39611/08 i dr , od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, br . 19978/14 i 19781/14 , od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, broj 318/15 , od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, br . 58559/12 i dr , od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije, broj 24923/15 , od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, broj 19222/16 , od 19. decembra 2017. godine). Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa stavovima E vropskog suda za ljudska prasva izraženim u navedenim odlukama, Ustavni sud je ocenio da dosuđeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja suda i odlučio kao u tački 2. izreke.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe o povredi ustavnih prava osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 250/17 od 10. maja 2017. godine, Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su pre njenog podnošenja iskorišćena propisana pravna sredstva za zaštitu prava podnosioca ustavne žalbe.

Ustavnom žalbom je osporena drugostepena presuda u delu kojim je pravnosnažno preinačena presuda Osnovnog suda u Požarevcu i odbijen tužbeni zahtev podnosioca, koji nije izjavio žalbu protiv prvostepene presude. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ovom delu ustavne žalbi, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe, saglasno članu 403. stav 2. tačka 2) Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US i 55/14), imao pravo da protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž1. 250/17 od 10. maja 2017. godine izjavi reviziju.

Kako podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio Zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

9. S obzirom na sve napred izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik PC“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti