Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 500 evra, dok je deo žalbe koji se odnosi na pravo na imovinu odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: zamenik predsednik a Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća , i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Miroslava Stepanovića iz sela Maljurevac kod Požarevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. aprila 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Miroslava Stepanovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Kraljevu P. 1727/01 (kasnije predmet Osnovnog suda u Kraljevu P. 1101/12) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miroslav Stepanović iz sela Maljurevac kod Požarevca je , 12. jula 2012. godine, preko punomoćnika Zorana Miloševića, advokata iz Požarevca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Opštinskog suda u Kraljevu P. 82/08, kao i protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1014/11 od 29. marta 2012. godine zbog povrede prava na imovinu, zajemčen og odredbama člana 58. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je istakao da je predmetni parnični postupak trajao više od deset godina i da za takvo neefikasno postupanje sudova nema opravdanja. Kao razlog za dugo trajanje postupka, podnosilac navodi neefikasno i neažurno postupanje suda, te navodi da on ni na koji način nije doprineo dužini trajanja postupka, jer se na sve pozive suda redovno odazivao i nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja. U odnosu na povredu prava na imovinu, podnosilac je naveo da je on zbog neažurnog postupanja sudova bio onemogućen da više od deset godina koristi svoju imovinu koju bi dobio iz naknade štete.

Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , poništi stav 2. osporene presude i naknadi mu materijalnu i nematerijalnu štetu, kao i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu P. 1101/12 (ranije predmet Opštinskog suda u Kraljevu P. 1727/01), te je iz navoda podnosioca istaknutih u ustavnoj žalbi i uvida u spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac Miroslav Stepanović, ovde podnosilac ustavne žalbe je, preko punomoćnika advokata, 30. oktobra 200 1. godine, podneo tužbu Opštinskom sudu u Kraljevu protiv tuženih N.J. i društva za osiguranje „DDOR Novi SAD“, radi naknade štete. Predmet je zaveden pod brojem P. 1727/01. Tužilac je, nakon dva održana ročišta, dopisom od 15. maja 2002. godine, obavestio sud da je svom dotadašnjem punomoćniku opozvao punomoćje za zastupanje. Podneskom od 23. septembra 2002. godine, tužilac je dostavio sudu punomoćje za novog punomoćnika i povukao tužbeni zahtev prema tuženom N.J. Na sledećem ročištu koje je održano 18. novembra 2002. godine, sud je doneo delimičnu presudu na osnovu odricanja, kojom je odbijen tužbeni zahtev tužioca protiv tuženog N.J.

Na istom ročištu, sud je, na predlog tužioca, doneo rešenje da se izvede dokaz veštačenjem od strane sudskog veštaka saobraćajne struke na okolnost visine materijalne štete. Pošto nije izvršio uplatu predujma za veštačenje, a mišljenje i nalaz veštaka su već bili dostavljeni sudu, sud je u 13 navrata, u periodu od 19. novembra 2002. do 16. januara 2004. godine, nalagao tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, da uplati u depozit suda iznos od 5.000 dinara, pa kako tužilac to nije učinio, sud je zakazao novo ročište za glavnu raspravu.

Na ročištu održanom 10. marta 2004. godine sud je prihvatio predlog tužioca i doneo rešenje da se izvede dokaz novim veštačenjem od strane veštaka saobraćajne struke i aktuara. Nalozima od 26. aprila, 20. maja, 14. juna, 15. jula i 13. avgusta 2004. godine postupajući sud je nalagao tužiocu da na ime nagrade za angažovane sudske veštake uplati iznos od 20.000 dinara, te da će, ukoliko to ne učini, biti primoran da presudi na osnovu raspoloživih dokaza. Na ročište zakazano za 5. novembar 2004. godine nisu pristupili ni tužilac ni tuženi, dok je podneskom od 21. marta 2005. godine postupajući sud primio dokaz o uplati predujma za veštačenje, te je na ročištu održanom 4. maja 2005. godine naložio veštaku aktuaru da dostavi svoj nalaz i mišljenje.

Nakon dostavljanja nalaza i mišljenja veštaka, te izvođenja ostalih dokaza, Opštinski sud u Kraljevu je 17. marta 2006. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 1727/01 kojom je delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca. Rešenjem Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1084/06 od 7. juna 2006. godine vraćeni su spisi prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka – združivanja u spise punomoćja za punomoćnika tužioca. Nakon otklanjanja procesnih nedostataka, presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1384/06 od 7. decembra 2006. godine preinačena je navedena prvostepena presuda u pogledu visine dosuđene naknade zbog pretrpljene materijalne štete (stav 1. izreke), dok je žalba tužioca odbijena kao neosnovana (stav 2. izreke). Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 506/07 od 18. oktobra 2007. godine ukinuta je drugostepena presuda u stavu 2. izreke, kao i prvostepena presuda u delu u kojem je odlučeno o visini naknade zbog izgubljene dobiti i troškovima parničnog postupka, i predmet je vraćen prvostepenom sudu da u navedenom delu donese novu odluku.

Predmet je dobio novi broj P. 82/08, te je nakon održana tri ročišta, Opštinski sud u Kraljevu doneo presudu P. 82/08 od 27. novembra 2008. godine kojom je obavezan tuženi da tužiocu na ime izgubljene dobiti isplati određeni iznos (stav 1. izreke), kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka (stav 2. izreke). Presudom Okružnog suda u Kraljevu Gž. 254/09 od 30. juna 2009. godine, preinačena je presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 82/08 od 27. novembra 2008. godine tako što je delimično odbijen tužbeni zahtev tužioca u delu koji se odnosi na naknadu štete zbog izgubljene dobiti (stav 1. izreke), a potvrđena u delu koji se odnosi na odluku o troškovima postupka (stav 2. izreke). Presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1545/10 od 30. marta 2011. godine delimično je usvojena revizija tužioca i ukinuta je presuda Okružnog suda u Kraljevu Gž. 254/09 od 30. juna 2009. godine u delu u kojem je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da mu tuženi na ime izgubljene dobiti za period od 1. juna 2001. pa do kraja 2001. godine isplati određeni iznos, te je predmet u tom delu ustupljen Apelacionom sudu u Kragujevcu na ponovno odlučivanje o žalbi tužioca.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1014/11 od 29. marta 2012. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 82/08 od 27. novembra 2008. godine, tako što je obavezan tuženi da tužiocu na ime izgubljene dobiti isplati određeni iznos (stav 1. izreke), dok je odbijen tužbeni zahtev tužioca za iznos preko dosuđenog (stav 2. izreke).

U toku ovog parničnog postupka zakazano je 16 ročišta za glavnu raspravu, od čega je 15 održano, a jedno nije, zbog nedolaska tužioca i tuženog. U dokaznom postupku, između ostalog, izvedeni su dokazi putem tri veštačenja.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 58. Ustava utvrđeno je: da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.); da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (stav 2.); da se zakonom može ograničiti način korišćenja imovine (stav 3.); da je oduzimanje ili ograničenje imovine radi naplate poreza i drugih dažbina ili kazni, dozvoljeno samo u skladu sa zakonom (stav 4.).

Odredbom člana 10. Zakona o parničnom postupku (“Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i “Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku.

Zakon o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ranije važeći ZPP), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine i koji se od tog datuma primenjivao na ovaj spor, ima sadržinski slične odredbe sa odredbama prethodno navedenog zakona koje se odnose na efikasno postupanje suda.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 30. oktobra 200 1. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Kraljevu, a da je okončan 29. marta 2012. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se ukupno trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period , od podnošenja tužbe pa do okončanja postupka .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao nešto više od deset godina, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, po stupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, desetogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, u konkretnom slučaju, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje više od deset godina, te da se ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka , u pretežnoj meri , može pripisati nedelotvornosti nadležnih sudova, pre svega Opštinskog suda u Kraljevu, pred kojim se postupak vodio od podnošenja tužbe 30. oktobra 2001. godine, pa do 27. novembra 2008. godine.

Razmatrajući doprinos ponašanja podnosioca dužini trajanja postupka, Ustavni sud je ocenio da on postoji i ogleda se u nesprovođenju naloga suda za uplatu predujama za veštačenje u periodu od 23. septembra 2002. do 16. januara 2004. godine, kao i u periodu od 10. marta 2004. do 21. marta 2005. godine, te nedolasku na zakazano ročište. Međutim, Ustavni sud je ocenio da taj doprinos n ije odlučujući u odnosu na dužinu trajanja predmetnog postupka, i da se može ocenjivati samo u smislu visine naknade zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede Ustavom zajemčenog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje te štete u konkretnom slučaju, a posebno doprinos podnosioca dužini trajanja postupka. Sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo, prvenstveno zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ustavni sud nalazi da nema uslova da se utvrdi pravo na naknadu materijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe navodno pretrpeo u predmetnom parničnom postupku, jer on u tom smislu nije dostavio relevantne dokaze, pa je odlučio kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Razmatrajući deo ustavne žalbe koji se odnosi na povredu prava na imovinu, istaknutu u odnosu na presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1014/11 od 29. marta 2012. godine, Ustavni sud podseća da je on, saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te da se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na imovinu , već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporen og akta.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. Povodom zahteva podnosioca ustavne žalbe kojim traži da mu se nak nade troškovi postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ističe da je, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, nema uslova za određivanje naknade troškova.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/2013) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu.

10. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić