Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog retroaktivne primene zakona

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio rešenje Vrhovnog kasacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Povreda je nastala jer je sud primenio kasnije donet zakon o cenzusu za reviziju, čime je narušeno načelo zabrane retroaktivnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. B. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. B. i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 226/12 Gzz1 107/12 od 21. marta 2012. godine, u stavu prvom izreke, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 226/12 Gzz1 107/12 od 21. marta 2012. godine, u stavu prvom izreke, i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji tužilaca izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15514/08 od 12. novembra 2009. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. B. iz Beograda je, 11. jula 201 2. godine, podneo ustavnu žalbu protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6849/06 od 24. aprila 2008. godine, presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15514/08 od 12. novembra 2009. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 226/12 Gzz1 107/12 od 21. marta 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredb ama čl . 32 , 36. i 58. Ustava Republike Srbije. Podnosilac je istakao da su mu osporenim presudama povređena i „prava u vezi sa zemljištem“ iz člana 88. Ustava i načelo zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata iz člana 197. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetna parnica pravnosnažno okončana presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 15514/08 od 12. novembra 2009. godine, a koja je dostavljena podnosiocu tek 4. marta 2010. godine. Podnosilac ustavne žalbe je naveo da mu je usled neopravdano dugog dostavljanja drugostepene presude uskraćeno pravo na izjavljivanje revizije, jer da mu je blagovremeno dostavljena imao bi mogućnost da izjavi dozvoljenu reviziju, shodno odredbama člana 394. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Iz navedenih razloga podnosilac smatra da su mu osporenom prvostepenom i drugostepenom presudom povređena prava iz čl. 32. i 36. Ustava. Prema navodima podnosioca, Vrhovni kasacioni sud je u osporenom rešenju pogrešno utvrdio da su tužioci podneskom od 27. novembra 2003. godine odredili vrednost predmeta spora od 301.000,00 dinara. S tim u vezi podnosilac je istakao da su tužioci na ročištu od 8. aprila 2005. godine odredili vrednost predmeta spora od 501.000,00 dinara, tj. u visini koja im je omogućavala da izjave reviziju saglasno odredbi člana 394. Zakona o parničnom postupku. Podnosilac je naveo da je takva ocena suda o nedozvoljenosti revizije pogrešna, jer se temelji na pogrešnoj i neistinitoj činjenici o vrednosti predmeta spora, te stoga smatra da su mu osporenim revizijskim rešenjem povređena prava iz čl. 32. i 36. Ustava. Osporenim revizijskim rešenjem, kako dalje navodi podnosilac, povređeno je i ustavno načelo zabrane povratnog dejstva zakona iz člana 197. Ustava, iz razloga što je Vrhovni kasacioni sud svoju odluku o nedozvoljenosti revizije zasnovao na odredbama člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2009. godine. Podnosilac je istakao da mu je na taj način povređeno i pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava i pravno sredstvo. Pored toga, podnosilac ustavne žalbe je izneo i razloge osporavanja prvostepene i drugostepene presude, ističući da mu je osporenim presudama povređeno i pravo na imovinu. Podnosilac je predložio da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude i revizijsko rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i predmet Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 64440/10 (ranije predmet Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6849/06), te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje u ovoj ustavnosudsko j stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, zajedno sa još šest lica, podneo je 16. maja 2001. godine tužbu radi poništaja ugovora o poklonu i utvrđenja prava korišćenja na označenim katastarskim parcelama. U tužbi nije označena vrednost predmeta spora.

Podneskom od 27. novembra 2003. godine tužioci su, pored ostalog, označili i vrednost predmeta spora u iznosu od 301.000,00 dinara. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 1. decembra 2003. godine navedeni podnesak uručen je punomoćnicima tuženih, a naredno ročište održano je 20. januara 2004. godine. Na ročištu održanom 8. aprila 2005. godine, a postupajući po nalogu suda da do narednog ročišta opredele vrednost predmeta spora, punomoćnik tužioca je izjavio da je vrednost predmeta spora 501.000,00 dinara.

Osporenom presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 15514/08 od 12. novembra 2009. godine, u stavu prvom izreke, preinačena je presuda Drugog opštinskog suda P. 6849/06 od 24. aprila 2008. godine u stavu prvom i petom izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev kojim su tužioci tražili da se utvrdi da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo predmetni ugovor o poklonu, dok su stavom drugim izreke obavezani tužioci da tuženima solidarno na ime troškova postupka isplate označeni iznos.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 226/12 Gzz1 107/12 od 21. marta 2012. godine, u stavu prvom izreke, odbačena je kao nedozvoljena revizija tužilaca S. M. i M. B, ovde podnosioca ustavne žalbe, izjavljena protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15514/08 od 12. novembra 2009. godine, a u stavu drugom izreke odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tužilaca protiv navedene presude Okružnog suda u Beogradu i presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 6849/06 od 24. aprila 2008. godine. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da su tužioci protiv pravnosnažne drugostepene presude blagovremeno izjavili reviziju 26. marta 2010. godine; da je Vrhovni kasacioni sud, ispitujući dozvoljenost revizije u smislu člana 401. stav 2. Zakona o parničnom postupku, a u vezi sa članom 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2009. godine, našao da revizija nije dozvoljena; da je tužba radi poništaja ugovora i utvrđenja podneta 16. maja 2001. godine, ali da u tužbi nije označena vrednost predmeta spora; da su tužioci podneskom od 27. novembra 2003. godine odredili vrednost predmeta spora u iznosu od 301.000,00 dinara; da prema članu 394. stav 2. Zakona o parničnom postupku, koji je izmenjen članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku iz 2009. godine, revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima, kada se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanja u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijanog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije, na dan podnošenja tužbe; da kako je revizija podneta posle stupanja na snagu citiranih novela Zakona o parničnom postupku, a označena vrednost predmeta spora očigledno ne doseže dinarsku protivvrednost 100.000 evra, merodavnu za ocenjivanje prava na izjavljivanje revizije, to izjavljena revizija nije dozvoljena.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da je korišćenje i raspolaganje poljoprivrednim zemljištem, šumskim zemljištem i gradskim građevinskim zemljištem u privatnoj svojini slobodno (član 88. stav 1.); da zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo (član 197. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 300.000 novih dinara (član 382. stav 2.); da revizija nije dozvoljena u imovinskopravnim sporovima u kojima se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora koju je tužilac u tužbi naveo ne prelazi 300.000 novih dinara (član 382. stav 3.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), bilo je propisano: da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na potraživanje u novcu, na predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela pravnosnažne presude ne prelazi 500.000 dinara (član 394. stav 2.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev ne odnosi na potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora ne prelazi 500.000 dinara (član 394. stav 3.); da će neblagovremenu, nepotpunu ili nedozvoljenu reviziju odbaciti revizijski sud rešenjem ako to, u granicama svojih ovlašćenja, nije učinio prvostepeni sud (član 404.); da će se o reviziji izjavljenoj protiv pravnosnažne odluke drugostepenog suda, u postupku koji je pokrenut pre početka primene ovog zakona, odlučivati po pravilima parničnog postupka koja su važila do stupanja na snagu ovog zakona (član 491. stav 4.).

Članom 38. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 111/09), koji je stupio na snagu 29. decembra 2009. godine, član 394. je izmenjen i od dana stupanja na snagu je propisivao: da protiv pravnosnažne presude donesene u drugom stepenu, stranke mogu izjaviti reviziju u roku od 30 dana od dana dostavljanja prepisa presude (stav 1.); da revizija nije dozvoljena o imovinskopravnim sporovima kad se tužbeni zahtev odnosi na utvrđenje prava svojine na nepokretnostima, potraživanje u novcu, predaju stvari ili izvršenje neke druge činidbe, ako vrednost predmeta spora pobijenog dela ne prelazi dinarsku protivvrednost 100.000 evra po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan podnošenja tužbe (stav 2.); da je revizija uvek dozvoljena kada je to posebnim zakonom određeno (stav 3.). Članom 55. istog zakona bilo je propisano je: da će se postupci započeti pre stupanja na snagu ovog zakona, okončati po odredbama ovog zakona (stav 1.); da će izuzetno od stava 1. ovog člana, o revizijama izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona odlučivati Vrhovni kasacioni sud u veću sastavljenom od troje sudija, po pravilima parničnog postupka koja su važila do dana stupanja na snagu ovog zakona (stav 2.).

Odlukom Ustavnog suda IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine („Službeni glasnik RS“, broj 53/13) , u tački 1. izreke, utvrđeno je da odredba člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku, u delu koji glasi: „izjavljenim pre stupanja na snagu ovog zakona“, u vreme važenja, nije bila u saglasnosti sa Ustavom i sa potvrđenim međunarodnim ugovorom. Ustavni sud je u navedenoj odluci ocenio da je zakonodavac prekršio ustavnu zabranu povratnog dejstva zakona iz člana 197. Ustava, jer dovodi do nedozvoljenog dejstva novog Zakona i na odnose koji su već bili okončani u tom trenutku, donošenjem drugostepene odluke. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je osporena odredba člana 55. stav 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku stavila u neravnopravnu poziciju jednu grupu lica u odnosu na sve druge učesnike u postupcima po reviziji, u odnosu na koje je doneta drugostepena presuda do ovog datuma koja im je i dostavljena. U ovoj odluci Ustavni sud je izrazio i stav da se pravo na izjavljivanje revizije stiče u skladu sa procesnim zakonom koji je važio na dan donošenja pobijane drugostepene presude.

5. Razmatrajući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u odnosu na osporeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 226/12 i Gzz1 107/12 od 21. marta 2012. godine, Ustavni sud najpre konstatuje da je predmetni parnični postupak pravnosnažno okončan donošenjem presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15514/08 od 12. novembra 2009. godine. Polazeći od stava zauzetog u Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, Ustavni sud dalje nalazi da je podnosilac pravo na izjavljivanje revizije stekao 12. novembra 2009. godine, pre stupanja na snagu odredaba čl. 38. i 55. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku. Stoga je, po oceni Ustavnog suda, ustavnopravno neprihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda da je na osnovu člana 55. pomenutog zakona revizija podnosioca nedozvoljena, s obzirom na to da je, u konkretnom slučaju, dozvoljenost revizije cenjena prema odredbama zakona koji još uvek nije važio u momentu sticanja prava na izjavljivanje ovog vanrednog pravnog sredstva. S tim u vezi, ovde je reč o primeni nove pravne norme na okončanu pravnu situaciju, čime se krši načelo zabrane povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata, utvrđeno odredbom člana 197. stav 1. Ustava (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už -4317/2010 od 30. maja 2013. godine).

Polazeći od navedeno g, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem, u stavu prvom izreke, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odre dbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu usvojio ustavnu žalbu na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US) i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda 226/12 i Gzz1 107/12 od 21. marta 2012. godine, u stavu prvom izreke, i određivanjem da Vrhovni kasacioni sud, primenom zakona koji je važio u momentu sticanja prava podnosioca na izjavljivanje revizije, donese novu odluku o ovom vanrednom pravnom sredstvu izjavljenom protiv presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 15514/08 od 12. novembra 2009. godine, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje o predmetnoj reviziji, Ustavni sud nije posebno cenio navode podnosioca o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava .

7. Imajući u vidu da će Vrhovni kasacioni sud , kao sud najviše instance , ponovo odlučivati o dozvoljenosti revizije podnosi oca, Ustavni sud smatra da je zahtev za utvrđivanje povrede prava iz čl. 32, 36. i 58. Ustava, u odnosu na osporene nižestepene presude, za sada preuranjen. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog retroaktivne primene zakona

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti