Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku i pravu na stan

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 15 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada štete. Odbačen je deo žalbe o povredi prava na imovinu, jer očekivanje sticanja zakupa ne predstavlja imovinu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi A. Đ. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba A. Đ . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 16772/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. A. Đ. iz Beograda podnela je, 19. jula 2013. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4279/12 od 6. marta 2013. godine, zbog povrede prava na imovinu i prava na zaključenje braka i ravnopravnost supružnika, zajemčenih čl. 58. i 62. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku kao elementa prava na pravično suđenje u postupku u kome je donet osporeni akt.

Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zbog toga što je predmetni parnični postupak trajao 16 godina, dok povredu prava iz člana 62. Ustava obrazlaže navodima o pogrešnom zaključku drugostepenog suda da ona, kao vanbračna supruga zakupca stana, ne spada u krug lica koja, saglasno članu 34. Zakona o stanovanju, posle smrti zakupca mogu nastaviti sa korišćenjem stana. Mišljenja je da je ovakvim zaključivanjem drugostepeni sud prekršio pomenutu odredbu Ustava koja izjednačava vanbračnu zajednicu sa bračnom, sa čim u vezi se poziva na član 4. Porodičnog zakona. U prilog tvrdnji o povredi prava iz člana 58. Ustava, podnositeljka ističe da nema rešenu stambenu potrebu, te da joj je osporenom presudom oduzeto pravo na stanovanje i dovedena u pitanje njena egzistencija "narušavanjem prava na mirno uživanje imovinskih prava stečenih na osnovu zakona". Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi joj pravo na naknadu nematerijalne štete, poništi osporenu presudu i odloži njeno izvršenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16772/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja A. Đ, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 4. juna 1997. godine Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene opštine Z, radi utvrđenja prava korišćenja bliže opisanog stana.

Do decembra 1998. godine, od ukupno pet zakazanih ročišta, tri nisu održana - jedno zbog državnog praznika, a dva zbog nedolaska uredno pozvanog tužiljinog punomoćnika, zbog čega je u martu 1998. godine prvo bilo doneto rešenje o mirovanju postupka, a zatim 18. novembra iste godine i rešenje da se tužba smatra povučenom.

Podneskom od 28. jula 1999. godine tužilja je tražila da se predmet "rearhivira".

Po nalogu suda od 13. septembra 1999. godine da uredi podneti predlog, tužilja je u podnesku od 11. januara 2000. godine istakla da traži ukidanje klauzule pravnosnažnosti sa rešenja o povlačenju tužbe i povraćaj u pređašnje stanje. Povodom ovih predloga, do februara 2001. godine od ukupno pet zakazanih ročišta, dva nisu održana - jedno zbog sprečenosti sudije, a drugo zbog nedolaska svedoka. Na ročištu održanom 21. februara 2001. godine ukinuta je klauzula pravnosnažnosti sa pomenutog rešenja i dozvoljen je povraćaj u pređašnje stanje.

Nakon tri održana ročišta na kojima je izveden dokaz saslušanjem tužilje i pet svedoka, te jednog ročišta koje nije održano na molbu zastupnika tužene, prvostepeni sud je 22. maja 2002. godine doneo presudu P. 624/01 kojom je usvojio tužbeni zahtev.

Navedena presuda ukinuta je rešenjem drugostepenog suda Gž. 9180/00 od 27. decembra 2002. godine, a spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu u januaru 2003. godine.

Prvo ročište koje je u ponovnom postupku bilo zakazano za 15. jun 2004. godine nije održano na molbu zastupnika tužene.

U daljem toku postupka, od ukupno 25 zakazanih ročišta, deset nije održano - tri zbog sprečenosti sudije, dva na molbu tužiljinog punomoćnika, jedno na saglasan predlog stranaka radi pribavljanja određenog dokaza, jedno zbog nedostavljanja traženih spisa od drugog suda i tri zbog neurednog pozivanja tužilje, odnosno neurednog pozivanja svedoka. Na predlog tužiljinog punomoćnika, na ročištu koje je održano 25. aprila 2006. godine određen je zastoj u trajanju od dva meseca radi pribavljanja adrese svedoka. Posle maja 2009. godine prvostepeni sud je nekoliko puta zakazao ročišta u intervalima dužim od četiri meseca. Osim tužilje i prehodno saslušanih svedoka, saslušano je još pet svedoka i izvršeno je suočenje tužilje i jednog broja svedoka.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 16772/10 od 1. decembra 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev.

Rešenjem drugostepenog suda od 8. marta 2012. godine spisi predmeta su vraćeni prvostepenom sudu radi ispravke i uručenja presude tužiljinom punomoćniku.

Rešenje o ispravci presude je doneto 4. maja 2012. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4279/12 od 6. marta 2013. godine preinačena je nižestepena odluka, tako što je odbijen kao neosnovan tužiljin zahtev kojim je tražila da se utvrdi da ima pravo da sa sinom, kao članom porodičnog domaćinstva, nastavi korišćenje predmetnog stana i da se obaveže tužena da sa njom zaključi ugovor o zakupu stana na neodređeno vreme. Drugostepeni sud je u obrazloženju svoje odluke ponovio činjenično stanje utvrđeno u prvostepenom postupku: da je Đ. L. bio nosilac stanarskog prava na spornom stanu na osnovu ugovora o korišćenju zaključenog 3. decembra 1987. godine; da se tužilja sa svojim maloletnim sinom iste godine uselila u taj stan, s tim što prijavljeno prebivalište na adresi stana ima od 6. aprila 1988. godine; da je tužilja pre useljenja u predmetni stan živela sa Đ. L. u vanbračnoj zajednici oko četiri godine; da se Đ. L. bavio krađom i džeparenjem, da je više puta lečen od alkoholizma, te da je novčana sredstva, kojima je raspolagao, trošio na alkohol i kocku; da je tužilja bila zaposlena i da je od prihoda koje je ostvarivala, izdržavala maloletnog sina; da je Đ. L. preminuo 24. novembra 1992. godine. Drugostepeni sud je, nalazeći da se vanbračni drug može upodobiti članu porodičnog domaćinstva nosioca stanarskog prava tj. prava zakupa samo pod uslovima propisanim odredbama člana 152. Porodičnog zakona, zaključio da tužilja ne spada u krug lica navedenih u članu 9. Zakona o stanovanju koja bi, saglasno članu 34. stav 1. pomenutog zakona, u slučaju smrti zakupca imala pravo da nastave sa korišćenjem stana u svojstvu zakupca iz razloga što pok. Đ. L. nije bio nesposoban za rad i što vanbračna zajednica između njega i tužilje nije duže trajala (8-9 godina).

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da se vanbračna zajednica izjednačava sa brakom, u skladu sa zakonom ( član 62. stav 5.).

Zakonom o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92 i 84/92 ) bilo je propisano: da se pod članom porodičnog domaćinstva zakupca stana, u smislu ovog zakona, smatraju: bračni drug, dete ( rođeno u braku ili van braka, usvojeno ili pastorak), roditelji zakupca i njegovog bračnog druga, kao i lice koje je zakupac po zakonu dužan da izdržava (član 9. stav 4.); da u slučaju smrti zakupca ili njegovog iseljenja iz stana, zakupac na tom stanu postaje član porodičnog domaćinstva koji je nastavio da koristi taj stan, po sledećem redosledu: bračni drug, dete rođeno u braku, van braka, usvojeno i pastorče, i da ako u stanu nije ostao niko od ovih članova porodičnog domaćinstva zakupac postaje roditelj zakupca, roditelj njegovog bračnog druga ili lice koje je zakupac dužan po zakonu da izdržava, ako je stanovao u tom stanu i nema rešenu stambenu potrebu (član 34. stav 1.) .

Porodičnim zakonom ("Službeni glasnik RS", br. 18/05 i 72/11 ) je propisano: da se ovim zakonom uređuju brak i odnosi u braku, odnosi u vanbračnoj zajednici, odnosi deteta i roditelja, usvojenje, hraniteljstvo, starateljstvo, izdržavanje, imovinski odnosi u porodici, zaštita od nasilja u porodici, postupci u vezi sa porodičnim odnosima i lično ime (član 1.); da vanbračni partneri imaju prava i dužnosti supružnika pod uslovima određenim ovim zakonom (član 4. stav 2.); da vanbračni partner koji nema dovoljno sredstava za izdržavanje, a nesposoban je za rad ili je nezaposlen, ima pravo na izdržavanje od drugog vanbračnog partnera srazmerno njegovim mogućnostima i da se n a izdržavanje vanbračnog partnera shodno primenjuju odredbe ovog zakona o izdržavanju supružnika (član 152.) .

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čij a se dužina trajanja osporava započeo 4. juna 1997. godine i da je prav nosnažno okončan nakon više od 15 godina, donošenjem osporene drugostepene presude 6. marta 2013. godine. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se raspravljalo za podnosi oca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja osporenog postupka.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak, u kom se odlučivalo o osnovanosti zahteva za utvrđenje svojstva zakupca stana i u kom je bilo sporno postojanje vanbračne zajednice između podnositeljke i pok. Đ. L . kao i to da li se podnositeljka može smatrati članom porodičnog domaćinstva preminulog zakupca stana , ne može se okarakterisati kao naročito složen, imajući u vidu da je radi utvrđenja činjenica bitnih za presuđenje osim podnositeljke, saslušano deset svedoka.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ust avni sud je ocenio da je na strani podnositeljke postojao legitiman interes za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu nje nih eventualnih prava na spornom stanu.

Međutim, i pored legitimnog interesa za okončanje postupka u kratkom roku, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka u određenoj meri doprinela njegovoj dužini. Naime, zbog nedolaska podnositeljkinog punomoćnika na dva ročišta koja su bila zakazana u periodu od marta do novembra 1998. godine, bilo je doneto rešenje o mirovanju postupka, a zatim i rešenje da se tužba smatra povučenom. Podnositeljka je tek u julu 1999. godine tražila "rearhiviranje" predmeta, a po nalogu suda iz septembra te godine, predlog je uredila u januaru 2000. godine. Stoga, po nalaženju Ustavnog suda, za trajanje postupka u periodu od marta 1998. do januara 2000. godine krivicu snosi podnositeljka. Osim toga, dva ročišta nisu održana na molbu podnositeljkinog punomoćnika, a jedno na saglasan predlog obe stranke. Takođe, na predlog podnositeljkinog punomoćnika određen je zastoj u postupku u trajanju od dva meseca radi pribavljanja adrese svedoka.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je nakon donošenja drugostepenog rešenja od 24. januara 2003. godine, prvostepeni sud prvo ročište zakazao posle godinu dana i četiri meseca. Takođe, tri ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, a jedno zbog toga što je bilo zakazano za dan državnog praznika. Osim toga, sud je nekoliko puta ročišta zakazivao u intervalima dužim od četiri meseca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da se, i pored podnositeljkinog doprinosa dužini trajanja postupka, ne može prihvatiti da je razumno da parnica traje preko 15 godin a, posebno imajući u vidu sporna činjenična i pravna pitanja koja je trebalo raspraviti, a povodom kojih su, osim dostavljenih pismenih dokaza, izvedeni dokazi saslušanjem podnositeljke i deset svedoka. Iz iznetog sledi da je prvostepenom sudu trebalo više od deset godina da utvrdi činjenice vezane za postojanje vanbračne zajednice i ispunjenost uslova na strani podnositeljke da stekne svojstvo zakupca stana. Stoga je Ustavni sud utvrdio da je nedelotvornim i neefikasnim radom prvostepenog suda podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US ), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnosi teljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i doprinos na strani podnositeljke njegovoj ukupnoj dužini. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

7. Polazeći od toga da podnositeljka tvrdnju o povredi prava iz člana 58. Ustava obrazlaže time da nema rešenu stambenu potrebu, da joj je osporenim aktom oduzeto pravo na stanovanje i dovedena u pitanje njena egzistencija "narušavanjem prava na mirno uživanje imovinskih prava stečenih na osnovu zakona" Ustavni sud ukazuje da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, ali ne i pravo na sticanje imovine , osim u slučaju potraživanja u pogledu koj eg podnosilac ima "legitimno očekivanje" da će biti ostvareno (videti presude Evropskog suda za ljudska prava Pine Valley Developments Ltd i drugi protiv Irske, od 29. novembra 1995. godine, Jantner protiv Slovačke od 4. marta 2003. godine i Gasus Dosier und Fördertechnik GmbH protiv Holandije , od 23. februara 1995. godine). Pri tome, potraživanje se može smatrati imovinom samo ukoliko je dovoljno utemeljeno tj. mora da bude zasnovano na zakonskoj odredbi ili pravnom aktu kao što je sudska odluka ( videti presude Evropskog suda za ljudska prava Kopecký protiv Slovačke, broj predstavke 44912/98, stav 35. i Saghinadze i drugi protiv Gruzije, stav 103.). Takođe, Ustavni sud ukazuje da je Evropska komisija za ljudska prava u predmetu S. protiv UK (broj predstavke 11716/85) zaključila da činjenica da je podnositeljka predstavke (koja nije imala stanarsko pravo niti bilo koje drugo zakonsko pravo u odnosu na kuću) živela sa partnerkom koja je bila zakupac kuće u svojini lokalnih vlasti, ne stvara "imovinu" u smislu značenja člana 1. Protokola 1 jer se radi o posedu bez zakonom zasnovanog prava. Iz iznetog sledi, podnositeljka se može pozvati na povredu prava na imovinu samo ukoliko se osporena presuda odnosi na "njenu" imovinu u smislu člana 58. Ustava.

U konkretnom slučaju, podnositeljka je tražila da sud utvrdi da ona, kao vanbračni drug preminulog zakupca stana čiji je korisnik opština, ima pravo da nastavi sa korišćenjem tog stana u svojstvu zakupca na neodređeno vreme, iz čega proizlazi da se osporena odluka nije ticala podnositeljkine postojeće imovine, već mogućnosti podnositeljke da stekne svojstvo zakupca stana u kojem je živela sa vanbračnim partnerom. Polazeći od stavova Evropske komisije za ljudska prava i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljkino očekivanje - da će kao lice koje je živelo u vanbračnoj zajednici sa preminulim zakupcem stana moći da nastavi sa njegovim korišćenjem i stekne status novog zakupca, ne može smatrati imovinom u smislu člana 58. Ustava. Iz tog razloga, Ustavni sud je ocenio da se osporena presuda ratione materiae ne mo že dovesti u vezu sa povredom prava na imovinu.

Budući da podnositeljka smatra da je osporenom presudom povređena odredba člana 62. stav 5. Ustava zbog toga što drugostepeni sud, prilikom izvođenja zaključka o tome da ona ne spada u krug lica koja posle smrti zakupca imaju pravo da nastave sa korišćenjem stana, nije izjednačio vanbračnu zajednicu sa bračnom, Ustavni sud ukazuje da je pomenutom odredbom Ustava utvrđeno da se vanbračna zajednica izjednačava sa bračnom, u skladu sa zakonom. S tim u vezi, Ustavni sud ističe da je korišćenje stanova po osnovu prava zakupa uređeno Zakonom o stanovanju, koji u odredbama člana 9. stav 4. i člana 34. stav 1. određuje ko se u smislu sukcesije prava na zakup stana smatra članom porodičnog domaćinstva i redosled po kome jedan od njih ima pravo da zaključi novi ugovor o zakupu stana. Pomenutim zakonskim odredbama je propisano da se članom porodičnog domaćinstva zakupca stana u smislu tog zakona smatraju, između ostalog, bračni drug i lice koje je zakupac dužan po zakonu da izdržava. S druge strane, a imajući u vidu da podnositeljka osnovanost tvrdnje o povredi označenog ustavnog prava izvodi iz člana 4. Porodičnog zakona, Ustavni sud ukazuje da se, saglasno članu 1. tim zakonom uređuju: brak i odnosi u braku, odnosi u vanbračnoj zajednici, odnosi deteta i roditelja, usvojenje, hraniteljstvo, starateljstvo, izdržavanje, imovinski odnosi u porodici, zaštita od nasilja u porodici, postupci u vezi sa porodičnim odnosima i lično ime. Dakle, za odlučivanje o sukcesiji prava na zakup stana koji je u društvenoj/državnoj svojini merodavne su odredbe Zakona o stanovanju, a ne odredbe Porodičnog zakona koje vanbračnu zajednicu izjednačavaju sa bračnom u pogledu prava na međusobno izdržavanje i drugih međusobnih imovinsko-pravnih odnosa. Stoga se po oceni Ustavnog suda, navodi podnositeljke - da drugostepeni sud prilikom donošenja osporene odluke nije izjednačio vanbračnu zajednicu sa brakom, ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuje tvrdnja o povredi prava iz člana 62. stav 5. Ustava. Međutim, i pored ove ocene, Ustavni sud smatra neophodnim da podseti na pravni stav sednice Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 18. novembra 1983. godine prema kojem se članom porodičnog domaćinstva u smislu člana 9. stav 2. Zakona o stambenim odnosima, smatra vanbračni drug nosioca stanarskog prava, koji ostvaruje ili je mogao ostvarivati pravo na zakonsko izdržavanje iz člana 293. Zakona o braku i porodičnim odnosima prema nosiocu stanarskog prava, ili nosilac stanarskog prava koji ostvaruje, ili bi mogao ostvarivati izdržavanje prema vanbračnom drugu sa kojim zajedno stanuje.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu u kojem se u odnosu na osporenu presudu ističe povreda prava iz čl. 58. i 62. Ustava jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud nije razmatrao predlog za odlaganje izvršenja osporenog akta jer je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o suđenju u razumnom roku i pravu na stan

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti