Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete koji je trajao skoro deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, a žalba je u preostalom delu odbačena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Božidara Mitrovića iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Božidara Mitrovića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4516/01, a kasnije u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 214/10 P. 355/10, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Božidar Mitrović iz Leskovca je 21. novembra 2001. godine, preko punomoćnika Zorana Đušića, advokata iz Leskovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 214/10 P. 355/10 od 12. januara 2011. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 751/11 od 14. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4516/01, a kasnije u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 214/10 P. 355/10.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je parnični postupak pred redovnim sudom trajao devet godina i 28 dana.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je osporenim sudskim presudama povređeno pravo na pravično suđenje i da utvrdi da mu je u predmetnom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, te da mu se naknadi šteta zbog povrede navedenog ustavnog prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 214/10 P. 355/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Božidar Mitrović, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 14. decembra 2001. godine Opštinskom sudu u Leskovcu podneo tužbu protiv tuženog A.G, radi naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenog fizičkog bola i straha.

Na ročištu održanom 9. februara 2004. godine, tuženi A.G. je naveo da je protiv tužioca podneo tužbu navedenom sudu, takođe radi naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenog fizičkog bola i straha, te je Opštinski sud u Leskovcu doneo rešenje o spajanju postupaka po tužbi i protivtužbi, radi vođenja jedinstvenog postupka.

U navedenom parničnom postupku zakazano je ukupno 39 ročišta, od kojih 20 nije održano, iz različitih razloga vezanih za neuredno dostavljanje poziva tuženom-protivtužiocu, sprečenost postupajućeg sudije, neblagovremeno dostavaljanje nalaza i mišljenja sudskog veštaka, dok za neka neodržana ročišta nisu navedeni konkretni razlozi.

Takođe, u parničnom postupku doneta je jedna prvostepena presuda i jedna drugostepena presuda kojom je postupak pravnosnažno okončan.

Osnovni sud u Leskovcu je osporenom prvostepenom presudom P. 214/10 P. 355/10 od 12. januara 2011. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužioca-protivtuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, i u celosti odbio protivtužbeni zahtev tuženog-protivtužioca, dok je Apelacioni sud u Nišu osporenom drugostepenom presudom Gž. 751/11 od 14. septembra 2011. godine preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio u celosti tužbeni zahtev podnosioca ustavne žalbe i potvrdio prvostepenu presudu u preostalom delu.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čij u s e povred u podnosilac ustavne žalb e poziva, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da na mesto određenog veštaka sud može uvek odrediti drugog veštaka (član 251. stav 4.); da sud može kazniti novčano do 30.000 novih dinara veštaka koji ne dođe na ročište iako je uredno pozvan a izostanak ne opravda, kao i veštaka koji bez opravdanog razloga odbije da vrši veštačenje (član 255. stav 1.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje od 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak pokrenut 14. decembra 2001. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Leskovcu, i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 751/11 od 14. septembra 2011. godin, koja je dostavljena podnosiocu ustavne žalbe 24. oktobra 2011. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja i stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak u celini okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja ovog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od dana podnošenja tužbe nadležnom sudu, pa do okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ova parnica trajala devet godina i deset meseci, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe ima materijalnopravni interes da ostvari novčanu satisfakciju zbog pretrpljenog fizičkog bola i straha.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno i nedelotvorno postupanje Opštinskog suda u Leskovcu, a zatim Osnovnog suda u Leskovcu. Na neefikasno i nedelotvorno postupanje redovnog suda ukazuje činjenica da je u konkretnom parničnom postupku zakazano 39 ročišta, pri čemu 20 ročišta nisu održana. Na održanim ročištima sprovedene su samo dve dokazne radnje, i to saslušanje parničnih stranaka i veštačenje na okolnost pretrpljenog fizičkog bola i straha podnosioca ustavne žalbe i tuženog-protivtužioca, što samo po sebi ukazuje da se u konkretnom slučaju nije radilo o obimnom dokaznom postupku koji bi zahtevao zakazivanje toliko velik og broj a ročišta.

U postupku izvođenja dokaza veštačenjem, i to na okolnost pretrpljenog fizičkog bola i straha tuženog-protivtužioca prvostepeni sud je učinio niz procesnih propusta koji su doveli do nepotrebno dugog trajanja parničnog postupka. Naime, nakon što je prvi veštak dao svoj osnovni i dopunski nalaz i mišljenje na navedenu okolnost, sud je, na predlog tuženog-protivtužioca, odredio da drugi veštak izradi svoje mišljenje na navedenu okolnost, bez navođenja zakonskog razloga i opravdanj a takvog razloga. Zbog nedostavljanja mišljenja od strane drugog veštaka, sud nije održao šest uzastopnih ročišta, da bi nakon šestog neodržanog ročišta odredio trećeg veštaka da izradi predmetno mišljenje. U navedenom vremenskom periodu sud nikada nije uputio urgenciju veštaku da izradi svoje mišljenje, niti je izrekao novčanu kaznu veštaku, na šta je bio procesno ovlašćen, a svoju procesnu mogućnost da odredi drugog veštaka, trećeg po redu, iskoristio je nakon neodržanog šestog uzastopnog ročišta. Kako ni treći po redu veštak nije izradio mišljenje, to sud nije održao jedno ročište zakazano za 25. januar 2008. godine, da bi na sledećem održanom ročištu sud odredio četvrtog po redu veštaka da izradi predmetno mišljenje. Kako ni četvrti po redu veštak nije blagovremeno izradio mišljenje, to sud nije održao jedno ročište zakazano za 13. jun 2008. godine. Mišljenje četvrtog po redu veštaka je konačno izrađeno 24. jula 2008. godine, u kome je navedeno da se u potpunosti slaže sa mišljenjem prvog po redu veštaka.

Ustavni sud konstatuje da na sudu leži posebna odgovornost da osigura da svi oni koji imaju neku procesnu ulogu u parnici, učine u najkraćem roku sve što se od njih razumno može očekivati, kako bi se izbeglo bilo kakvo nepotrebno odugovlačenje postupka. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kom je «sud dužan da obezbedi da veštaci u razumnom roku dostave nalaz» (videti presudu u predmetu „Nankov protiv Makedonije“, aplikacija broj 26541/02 od 29. novembra 2007. godine, stav 46.). Iz navedenog sledi da i kašnjenja u izradi i dostavljanju nalaza veštaka dovode do povrede prava na suđenje u razumnom roku, odnosno da je na sudu da obezbedi da veštaci u razumnom roku dostave nalaz.

Na kraju, Ustavni sud je utvrdio period neaktivnosti u trajanju od godinu dana i pet meseci u kome nije sprovedena nijedna procesna radnja i to od 23. januara 2009. godine, kada je održano ročište, do 16. juna 2010. godine, za kada je bilo zakazano naredno ročište.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu P. 4516/01, a kasnije u predmetu Osnovnog suda u Leskovcu P. 214/10 P. 355/10, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja i ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog i neefikasnog postupanja redovnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, praksu ovoga suda i Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu u delu u kojem se osporavaju presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 214/10 P. 355/10 od 12. januara 2011. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 751/11 od 14. septembra 2011. godine, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao i drugom delu tačke 1. izreke.

8. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, br. 24/08, 27/08 i 76/11), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti