Odluka Ustavnog suda o pravu policijskog službenika na uvećanu zaradu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu policijskog službenika, utvrđujući povredu prava na pravičnu naknadu za rad. Poništena je presuda Apelacionog suda zbog pogrešnog stava da je za isplatu uvećane zarade, za razliku od troškova prevoza, potreban prethodni zahtev rukovodiocu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz L, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S. i utvrđuje da je presudama Apelacionog suda u Nišu Gž 1. 655/12 od 25. maja 201 2. godine i Osnovnog suda u Leskovcu P1. 977/10 od 30. novembra 2011. godine, u delovima koji se odnose na isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane praznika koji su neradni dani, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravičnu naknadu za rad, zajemčeno odredbom člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 1. 655/12 od 25. maja 201 2. godine, u delu koji se odnosi na isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane praznika koji su neradni dani i određuje da Apelacioni sud u Nišu donese novu odluku o žalbi podnosioca izjav ljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P1. 977/10 od 30. novembra 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz L. je 12. jula 2012. godine, preko punomoćnika M. M, advokata iz L, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Apelacionog suda u Nišu Gž 1. 655/12 od 25. maja 201 2. godine i Osnovnog suda u Leskovcu P1. 977/10 od 30. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, na imovinu i na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredbama člana 36, člana 58. stav 1. i člana 60. stav 4. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je presudom Apelacionog suda u Nišu Gž 1. 655/12 od 25. maja 201 2. godine potvrđena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P1. 977/10 od 30. novembra 2011. godine, kojom su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtev podnosioca za isplatu naknade troškova prevoza za period od 1. maja 2008. godine do 23. aprila 2009. godine, kao i tužbeni zahtev za isplatu uvećane zarade na ime prekovremenog rada, noćnog rada i rada u dane državnih praznika za 2007, 2008. i 2009. godinu; da je pravo na jednaku zaštitu prava povređeno na taj način što su sudovi prihvatili da o pravima iz radnog odnosa odlučuju delimično, dosuđujući samo naknadu štete zbog neiskorišćenog godišnjeg odmora, dok su ostale zahteve odbili sa obrazloženjem da državni službenici za ostvarivanje svojih prava iz radnog odnosa moraju pismeno da se obrate rukovodiocu, koji o njihovim pravima i dužnostima odlučuje rešenjem; da su neki sudovi u Republici Srbiji nalazili da su nadležni da odlučuju po istovetnim zahtevima drugih policijskih službenika; da su, u konkretnom slučaju, sudovi jedino mogli da odbace tužbu zbog apsolutne nenadležnosti, a ne da meritorno odlučuju; da se povreda prava na pravno sredstvo ogleda u tome što je drugostepeni sud odlučio samo o žalbi koju je u ime podnosioca podneo njegov punomoćnik, ne i o žalbi koju je podnosilac lično izjavio, a koja se očigledno negde izgubila; da se povreda prava na imovinu i prava na pravičnu naknadu za rad ogleda u tome što sudovi podnosiocu nisu dosudili naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada i naknadu štete na ime uvećane zarade, na koji način podnosiocu nije pružena zaštita navedenih prava.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi da je podnosiocu učinjena povreda označenih prava, poništi osporen u drugostepenu presudu i odredi da Apelacioni sud u Nišu donese novu odluku po žalbama podnosioca i njegovog punomoćnika izjavljenim protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P1. 977/10 od 30. novembra 2011. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene presude i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Osporenom presudom Osnovnog suda u Leskovcu P1. 977/10 od 30. novembra 2011. godine je, pored ostalog, odbijen tužbeni zahtev tužioca S. S, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tužena Republika Srbija - Ministarstvo unutrašnjih poslova - PU Leskovac isplati iznos od 1.291.817,75 dinara, na ime naknade troškova za dolazak i odlazak sa rada za period od 1. maja 2008. godine do 23. aprila 2009. godine, kao i iznos od 438.521,89 dinara, na ime naknade štete za neisplaćenu zaradu za prekovremeni rad, noćni rad i rad za vreme državnih praznika za 2007, 2008. i 2009. godinu, uz uplatu pripadajućih doprinosa za penzijsko i invalidsko osiguranje na predviđene račune i izmenu obrazaca sa M4 na M8. U obrazloženju osporene prvostepene presude se, između ostalog, navodi: da je tužilac policijski službenik, koji je 1. oktobra 2007. godine imenovan za komandira Policijske stanice u Crnoj Travi; da je prema imenovanju tužioca utvrđen i njegov koeficijent za isplatu zarade; da tužena u dužem vremenskom periodu nije vršila obračun i isplatu dela zarade po osnovu noćnog rada, prekovremenog rada i rada u dane državnih i verskih praznika; da tužilac ima prebivalište u Bratmilovcu, te da je radi dolaska i odlaska sa rada koristio svoje vozilo; da se nakon donošenja Zakona o policiji ("Službeni glasnik RS", broj 101/05) i Zakona o državnim službenicima ("Službeni glasnik RS", br. 79/05...83/05) zaštita prava iz radnog odnosa policijskih službenika ostvaruje u upravno-pravnoj oblasti; da se prilikom odlučivanja o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje zakon kojim se uređuje upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu, a u smislu člana 169. Zakona o policiji; da je odredbama člana 140. st. 1. i čl. 3, 142, 143. i 144. Zakona o državnim službenicima propisano da o pravima i dužnostima državnih službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako tim zakonom ili drugim propisom nije drugačije određeno, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu; da o žalbama državnih službenika izjavljenim protiv rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima odlučuje žalbena komisija, po pravilima zakona kojim se uređuje upravni postupak; da iz navedenih razloga, o pravu na uvećanu zaradu po osnovu prekovremenog rada, noćnog rada i rada na dane državnih i verskih praznika, kao i o pravu na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, ne odlučuje sud, nego nadležni organ u ministarstvu, kod koga je tužilac u radnom odnosu; da propust tužioca da svoja prava na isplatu predmetnih potraživanja ostvari kod nadležnog organa u ministarstvu i nepružanje pisanih dokaza da se obraćao nadležnom organu u ministarstvu radi ostvarivanja svojih prava, dovodi do neosnovanosti tužbenog zahteva tužioca, jer u konkretnom slučaju nije dokazana krivica tužene zbog nepriznavanja prava tužiocu, kao i da je tužilac pretrpeo štetu; da bi, po nalaženju suda, država bila odgovorna za štetu ukoliko je njen organ, u zakonom predviđenom postupku za ostvarivanje prava, bez zakonskog razloga zaposlenom uskratio isplatu u celini ili delimično, zatim u slučaju vršenja selekcije prilikom ispunjavanja obaveza po donetoj odluci ili ako je tužena na drugi način nepravilno ili nezakonito postupala u izvršenju pojedinačnog rešenja, u smislu odredaba člana 172. Zakona o obligacionim odnosima.

Odlučujući o žalbi podnosioca, Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž 1. 655/12 od 25. maja 201 2. godine žalbu odbio i presudu Osnovnog suda u Leskovcu P1. 977/10 od 30. novembra 2011. godine potvrdio. U obrazloženju osporene presude su ponovljeni razlozi koje je za osporenu prvostepenu presudu izneo Osnovni sud u Leskovcu, uz konstataciju da je na pravilno i potpuno utvrđeno činjenično stanje materijalno pravo pravilno primenjeno.

4. Odredbama Ustava, na čije s e povrede ustavnom žalbom ukazuje , utvrđeno je : da se svakom jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći, da se ženama, omladini i invalidima omogućuje posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Zakonom o policiji („Službeni glasnik RS“, broj 79/05) , čijom primenom je odlučivano o tužbenim zahtevima podnosioca, bilo je propisano : da policijski službenici i drugi zaposleni u Ministarstvu imaju pravo na platu koja se sastoji od osnovice koju utvrđuje Vlada i osnovnog i dodatnog koeficijenta u odnosu na zvanje, posebne uslove rada, opasnost, odgovornost i složenost poslova (član 146. stav 1.); da se zbog posebnih uslova rada, opasnosti po život i zdravlje, odgovornosti, težine i prirode poslova, rada na dan praznika koji je neradni dan, noćnog rada, rada u smenama, prekovremenog rada, dežurstava, pripravnosti i drugih vidova neredovnosti u radu, zaposlenima u Ministarstvu mogu utvrditi koeficijenti za obračun plate koji su od 30 do 50 odsto nominalno veći od koeficijenata za druge državne službenike, a u visini mase sredstava potrebnih za isplatu dodatnih koeficijenata iz člana 146. stav 1. ovog zakona (član 147. stav 1.); da se na prava i obaveze proistekle iz napred navedenih posebnih uslova rada ne primenjuju odredbe opštih radno-pravnih propisa o uvećanoj zaradi (član 147. stav 3.); da se na položaj, dužnosti, prava i odgovornosti zaposlenih u Ministarstvu primenjuju propisi o radnim odnosima u državnim organima, ako ovim zakonom i propisima donetim na osnovu ovog zakona nije drukčije određeno (član 169.).

Odredbama Zakona o državnim službenicima („Službeni glasnik RS“, broj 79/05, 81/05, 83/05, 64/07, 67/07 i 116/08 ), koji se primenjuje od 1. jula 2006. godine, propisano je : da se ovim zakonom uređuju prava i dužnosti državnih službenika i pojedina prava i dužnosti nameštenika, kao i da se pojedina prava i dužnosti državnih službenika u pojedinim državnim organima mogu posebnim zakonom urediti i drukčije, ako to proizlazi iz prirode njihovih poslova (član 1. st. 1. i 2.); da o pravima i dužnostima državnog službenika odlučuje rukovodilac rešenjem, ako ovim ili drugim zakonom ili drugim propisom nije drukčije određeno, kao i da se pri odlučivanju o pravima i dužnostima državnog službenika primenjuje zakon kojim se uređuje opšti upravni postupak, izuzev kod odlučivanja o odgovornosti za štetu (član 140. st. 1. i 4.); da žalbene komisije odlučuju o žalbama državnih službenika na rešenja kojima se u upravnom postupku odlučuje o njihovim pravima i dužnostima i o žalbama učesnika internog i javnog konkursa (član 142. stav 1.); da je žalbena komisija dužna da odluči o žalbi u roku od 30 dana od dana njenog prijema ako ovim zakonom nije drukčije određeno, inače se smatra da je žalba odbijena, kao i da protiv odluke žalbene komisije može da se pokrene upravni spor (član 143.).

Članom 116. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) je propisano da u upravnim stvarima u kojima je po zakonu ili po prirodi stvari za pokretanje i vođenje postupka potreban zahtev stranke, organ može pokrenuti i voditi postupak samo ako postoji takav zahtev.

Uredbom o naknadama i drugim primanjima zaposlenih u državnim organima i izabranih, odnosno postavljenih lica („Službeni glasnik RS“, br. 37/94, 40/94, 6/99, 37/01, 73/04, 88/04, 38/05 i 81/05), koja je važila do 29. septembra 2007. godine, bilo je propisano: da se za korišćenje prevoza za dolazak na rad i odlazak sa rada isplaćuje naknada u visini cene mesečne pretplatne karte u gradskom, prigradskom odnosno međugradskom saobraćaju (član 15.). Odredba člana 3. Uredbe o naknadi troškova i otpremnini državnih službenika i nameštenika ("Službeni glasnik RS", br. 86/07 i 93/07), koja je u primeni od 29. septembra 2007. godine, gotovo je identične sadržine kao i odredba člana 15. prethodno navedene Uredbe.

Odredbom člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima (''Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) propisano je da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija.

5. Ocenjujući razloge i navode iznete u ustavnoj žalbi u pogledu povrede prava na pravičn u naknadu za rad, Ustavni sud ukazuje da je o pravu policijskih službenika na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada doneo veći broj odluka. U pomenutim odlukama Ustavni sud je pošao od toga da odredba člana 169. Zakona o policiji upućuje na shodnu primenu Zakona o državnim službenicima. Imajući u vidu da pravo na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada zaposlenom državnom (policijskom) službeniku pripada samo kada se za to steknu propisani uslovi, Ustavni sud je našao da se ovo pravo, saglasno odredbi člana 140. Zakona o državnim službenicima , može ostvariti samo na osnovu pismenog zahteva zaposlenog , podnetog funkcioneru koji rukovodi državnim organom , a da je postupak odlučivanja o takvom zahtev u propisan zakonom i da u sebi sadrži i pravo zaposlenog na pravno sredstvo u slučaju kad funkcioner odluči o zahtevu, kao i u slučaju tzv. „ćutanja uprave“ (videti, pored ostalih, Odluke Už-3563/2010 od 20. decembra 2012. godine, Už-3280/2011 od 25. aprila 2013. godine).

U postupku koji prethodi ustavnoj žalbi utvrđeno je da se podnosilac nije obraćao nadležnom funkcioneru zahtevom za isplatu predmetnih troškova. Kako o pravu na naknadu troškova za prevoz na rad i sa rada ne odlučuje sud, nego nadležni funkcioner u organu tužene , Ustavni sud nalazi da bi sudovi jedino bili nadležni da odlučuju o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog i nepravilnog rada organa tužene u smislu člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, a po osnovu odgovornosti pravnog lica za štetu koju prouzrokuje njegov organ, odnosno ukoliko je isplatu naknade za prevoz na rad i sa rada utvrđene pojedinačn im, konačnim i pravnosnažnim aktom tužena neosnovano obustavila, ili je neredovno vršila isplate .

Imajući u vidu napred navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu osporenim presudama nije povređeno pravo na pravičn u naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, u delu koji se odnosi na isplatu naknade troškova za dolazak i dolazak sa rada. Stoga je Sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. Razmatrajući navode o povredi prava na pravičnu naknadu za rad koji se odnose na odluku o tužbenom zahtevu podnosioca za isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane praznika koji su neradni dani (u daljem tekstu: neredovnosti), Ustavni sud je najpre konstatovao da se odredbom člana 60. stav 4. Ustava svakom zaposlenom, pored ostalog, garantuje i pravična naknada za rad. Pod pravičnom naknadom za rad načelno se podrazumeva zarada, odnosno plata koja se isplaćuje za obavljeni rad i za vreme provedeno na radu. Uvećana zarada na ime predmetnih neredovnosti, po oceni Ustavnog suda, predstavlja sastavni deo zarade, zbog čega se i pravo na uvećanu zaradu ostvaruje na identičan način kao i pravo na zaradu. S obzirom na to da se u konkretnom slučaju odlučivalo o zahtevu za isplatu uvećane zarade, Ustavni sud je polazeći od toga da je pravo na zaradu zajemčeno samim Ustavom, našao da podnosilac nije bio u obavezi da se za ostvarivanje ovog prava prethodno obrati svom rukovodiocu, čime bi iscrpeo pravni put propisan odgovarajućim odredbama Zakona o državnim službenicima. Prihvatanjem suprotn og stav a, moglo bi se doći do zaključka da se i za isplatu zarade, zaposleni državni službenik mora prethodno obratiti funkcioneru koji rukovodi državnim organom u kome je zaposlen, što bi u krajnjoj liniji obesmislilo Ustavom garantovanu pravičnu naknadu za rad.

Vođenju postupka za pružanje tzv. interne pravne zaštite, po oceni Ustavnog suda, ima mesta samo u onim slučajevima kada se za ostvarenje nekog prava iz radnog odnosa insistira na ispunjenju određenih uslova propisanih zakonom ili drugim propisom. Ukoliko se za primer uzme pravo policijskog službenika na naknadu troškova za dolazak i odlazak sa rada, o čemu je već bilo reči u prethodnom stavu, nadležni funkcioner se u zakonom propisanom postupku (po pismenom zahtevu zaposlenog) mora pozabaviti pitanjem da li su ovi troškovi nastali, odnosno da li je zaposleni zaista bio izložen ovim troškovima, te ukoliko jesu, da utvrdi koliko oni iznose. Kada je reč o zaradi i primanjima iz radnog odnosa koja su zakonom definisana kao sastavni deo zarade, propust da se izvrši njihova isplata ili isplata u manjem iznosu, sam po sebi predstavlja nezakonit i nepravilan rad državnog organa, koji saglasno odredbi člana 172. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, predstavlja osnov za podnošenje tužbe radi naknade štete koja je usled toga nastala. S tim u vezi, Ustavni sud nalazi da je ocena redovnih sudova, prema kojoj je podnosilac, pre podnošenja tužbe za isplatu uvećane zarade po osnovu prekovremenog, noćnog i rada na dane praznika koji su neradni dani, bio u obavezi da se pismenim zahtevom obrati funkcioneru koji rukovodi državnim organom, zasnovana na ustavnopravno neprihvatljivom tumačenju merodavnog prava, te da je time podnosiocu učinjena povreda prava na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Imajući napred izneto u vidu, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da su posledice utvrđene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem osporene drugostepene presude u delu kojim je odlučeno o zahtevu za isplatu uvećane zarade po osnovu predmetnih neredovnosti i određivanjem da Apelacioni sud u Nišu donese novu odluku o žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Leskovcu P1. 977/10 od 30. novembra 2011. godine, zbog čega je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , odlučeno kao u tački 2. izreke.

8. Tvrdnje o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Ustavni sud nije posebno cenio, imajući u vidu da je podnosilac kao dokaz o nejednakom postupanju sudova u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dostavio presudu Osnovnog suda u Leskovcu – Sudska jedinica u Vlasotincu P1. 2186/10 od 22. septembra 2010. godine, koja nije overena klauzulom pravnosnažnosti, iz kog razloga se ne može utvrditi da li je ova presuda postala pravnosnažna i da li je uopšte bila predmet žalbenog postupka pred nadležnim drugostepenim sudom.

Mišljenje podnosioca da mu je pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava povređeno time što je Apelacioni sud u Nišu odlučio samo o žalbi njegovog punomoćnika, a ne i o žalbi koju je on lično izjavio, Ustavni sud takođe nije posebno cenio. Odluka drugostepenog suda doneta o žalbi punomoćnika, koji je u predmetnoj parnici bio ovlašćen za zastupanje podnosioca, potvrđuje da je podnosi lac imao i iskoristi o pravo na sudsku zaštitu i u žalbenom postupku. Ustavni sud i na ovom mestu podseća da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, ali da to ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova.

Imajući u vidu da je utvrdio povredu prava na pravičn u naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosi oca o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

9. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.