Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku. Sud je utvrdio da podnositeljka nije koristila raspoloživa pravna sredstva, poput tužbe zbog „ćutanja administracije“, radi ubrzanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Olge Morić iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. septembra 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Olge Morić izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbi je, u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim geodetskim zavodom – Služba za katastar nepokretnosti Beograd 2 u predmetu 02 broj 952-02 -9879/2009, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Olga Morić iz Beograda, preko punomoćnika Miljana Filipovića, advokata iz Beograda, podnela je Ustavnom sudu, 21. septembra 2015. godine , ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, garantovanih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim geodetskim zavodom – Služba za katastar nepokretnosti Beograd 2 u predmetu 02 broj 952-02 -9879/2009.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnositeljka 3. juna 2009. godine podnela zahtev za provođenje promene na nepokretnosti, na osnovu pravnosnažne sudske presude; da je nadležna služba za katastar nepokretnosti odbila njen zahtev posle više od osam meseci; da je drugostepeni organ odlučivao tri godine o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv tog rešenja, a da o njenoj žalbi podnetoj protiv prvostepenog rešenja donetog u ponovnom postupku nije odlučeno do podnošenja ustavne žalbe.

U dopuni ustavne žalbe od 12. maja 2017. godine podnositeljka je navela da je drugostepeni organ 23. juna 2016. godine doneo rešenje kojim je odbio njenu žalbu kao neosnovanu, nakon čega je ona tužbom podnetom Upravnom sudu 3. avgusta 2016. godine osporila navedeno rešenje.

Prema navodima ustavne žalbe, postupanjem organa uprave je „nastavljeno negiranje stečenog prava svojine“ podnositeljke i povređeno joj je pravo na suđenje u razumnom roku.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava, naloži nadležnim organima da u najkraćem roku okončaju predmetni postupak, kao i da utvrdi pravo podnositeljke na naknadu nematerijalne štete i troškova postupka pred ovim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud najpre konstatuje da je dopisima od 15. marta i 12. aprila 2017. godine tražio od Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti Beograd 2 da dostavi spise predmeta 02 broj 952-02 -9879/2009, ali da nadležni organ do odlučivanja Suda nije postupio po navedenom nalogu. Stoga je Ustavni sud u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u ustavnu žalbu i ostalu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ove ustavnosudske stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 3. juna 2009. godine podnela Republičkom geodetskom zavodu zahtev za upis prava svojine na katastarskim parcelama označenim u zahtevu, uz napomenu da je predmetne parcele podnositeljka „nasledila, ali da je bila suvlasnik“.

Republički geodetski zavod – Služba za katastar nepokretnosti Beograd 2 doneo je 28. februara 2010. godine rešenje 02 broj 952-02 -9879/2009, kojim je odbio predmetni zahtev podnositeljke ustavne žalbe. Prvostepeni organ je u obrazloženju rešenja konstatovao: da je zaključkom od 29. aprila 2010. godine naložio podnositeljki da u ostavljenom roku uredi zahtev tako što će priložiti isprave na osnovu kojih će dokazati postojanje pravnog kontinuiteta na predmetnim nepokretnostima, uz upozorenje da će, u protivnom, zahtev biti odbačen; da podnositeljka nije dostavila ostavinska rešenja iza svih upisanih vlasnika; da u presudi na osnovu priznanja, na koju se poziva podnositeljka, nije utvrđeno činjenično stanje, niti je raspravljano o osnovanosti tužbenog zahteva, već je nadležni sud samo utvrdio da se radi o dozvoljenim raspolaganjima stranaka.

Ministarstvo građevinarstva i urbanizma je rešenjem od 28. februara 2014. godine poništilo rešenje prvostepenog organa od 28. februara 2010. godine i predmet vratilo istom organu na ponovno odlučivanje. Drugostepeni organ je našao da se u ponovnom postupku mora ponovo oceniti podobnost podnetih isprava za upis traženog prava i upotpuniti činjenično stanje u pogledu toga da li su upisani nosioci prava pravni prethodnici tuženih u postupku koji je okončan presudom na osnovu priznanja Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 2792/08 od 12. marta 2009. godine.

Prvostepeni organ je u ponovnom postupku doneo „rešenje“ od 1. jula 2014. godine, kojim je odbacio predmetni zahtev kao neuredan, jer nije postupljeno po nalogu iz zaključka od 26. maja 2014. godine za dostavljanje potrebne dokumentacije.

Rešenjem drugostepenog organa od 23. juna 2016. godine odbijena je žalba podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv prvostepenog rešenja od 1. jula 2014. godine, a prema navodima ustavne žalbe, Upravni sud još nije odlučio o tužbi podnetoj 3. avgusta 2016. godine, kojom je podnositeljka osporila zakonitost rešenja kojim je okončan predmetni upravni postupak.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnositeljka u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe sledećih z akona:

Zakonom o državnom premeru i katastru („Službeni glasnik RS“, broj 72/09), u tekstu koji je bio na snazi na dan donošenja rešenja o odbijanju predmetnog zahteva podnositeljke ustavne žalbe, bilo je propisano: da u upravnim poslovima državnog premera, osnivanja i obnove katastra nepokretnosti, osnivanja katastra vodova, kao i njihovog održavanja, rešava u prvom stepenu Zavod, a u drugom stepenu ministarstvo nadležno za poslove prostornog planiranja i urbanizma (do 2. avgusta 2013. godine ), odnosno ministarstvo nadležno za poslove građevinarstva i urbanizma – do 2. marta 2016. godine, a nakon navedenog datuma Republički geodetski zavod (član 11. tač . 1. i 2)) .

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je: da se postupak ima voditi brzo i sa što manje troškova i gubitka vremena za stranku i druga lica koja učestvuju u postupku, ali tako da se pribavi sve što je potrebno za pravilno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), da je organ dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da u ostalim slučajevima, kada se postupak pokreće po zahtevu stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok, kao i da ako organ protiv čijeg je rešenja dopuštena žalba ne donese rešenje i ne dostavi ga stranci u propisanom roku, stranka ima pravo na žalbu kao da je njen zahtev odbijen, kao i da ako žalba nije dopuštena, stranka može neposredno pokrenuti upravni spor pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi (član 208.).

Odredbom člana 19. stav 1. Zakona o upravnim sporovima ( „Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da ako drugostepeni organ , u roku od 60 dana od dana prijema žalbe ili u zakonom određenom kraćem roku, nije doneo rešenje po žalbi stranke protiv prvostepenog rešenja, a ne donese ga ni u daljem roku od sedam dana po naknadnom zahtevu stranke podnetom drugostepenom organu, stranka po isteku toga roka može podneti tužbu zbog nedonošenja zahtevanog akta.

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da joj je u predmetnom upravnom postupku koji se vodi po njenom zahtevu za upis prava svojine povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, budući da je nadležni drugostepeni organ odlučivao tri, odnosno dve godine o njenim žalbama izjavljenim protiv rešenja prvostepenog organa.

Ustavni sud je najpre utvrdio da je predmetni upravni postupak započeo 3. juna 2009. godine, podnošenjem zahteva podnositeljke nadležnoj službi za katastar nepokretnosti, a da, prema navodima ustavne žalbe, još nije pravnosnažno okončan. Činjenica da osporeni postupak traje osam godina može, sama za sebe, ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumne dužine trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja upravnih organa, odnosno sudova koji vode postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije činjenično kompleksan, niti se u njemu postavljaju složena pravna pitanja.

Polazeći od činjenica utvrđenih u ovom upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao da je nadležnom prvostepenom organu trebalo osam meseci da odluči o zahtevu podnositeljke. Sud je dalje konstatovao da ministarstvo nadležno za poslove prostornog planiranja i urbanizma nije postupalo po žalbi koju je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv rešenja od 28. februara 2010. godine kojim je njen zahtev odbijen, već je o toj žalbi odlučilo ministarstvo nadležno za poslove građevinarstva i urbanizma , nakon tri godine od podnošenja žalbe. Drugostepeni organ nije efikasno postupao ni u delu postupka koji je usledio nakon poništavanja navedenog prvostepenog rešenja, jer je dve godine odlučivao o žalbi podnositeljke izjavljenoj protiv akta o odbacivanju predmetnog zahteva.

Ispitujući značaj prava o kome je odlučivano u predmetnom postupku za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala pravni interes da nadležni organi u razumnom roku okončaju predmetni postupak, imajući u vidu pravne posledice upisa prava u katastar nepokretnosti.

Prilikom ispitivanja da li je podnositeljka ustavne žalbe svojim radnjama doprinela predugom trajanju osporenog postupka, Ustavni sud je imao u vidu specifičnost upravnog postupka, čiji tok u mnogome zavisi od aktivnosti stranke. Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje da je Evropski sud za ljudska prava – u vezi sa propuštanjem nadležnog organa da u razumnom roku odluči o podnetom zahtevu, istakao:

- da podnosilac treba samo da pokaže marljivost u vršenju procesnih radnji koje se odnose na nj ega, da se uzdrži od upotrebe taktike odugovlačenja i da iskoristi obim koji mu domaći zakon pruža za skraćivanje postupka (presuda u predmetu Unión Alimentaria Sanders SA protiv Španije, broj 11681/85 od 7. jula 1989. godine).

- da je podnositeljka zahteva imala na raspolaganju pravna sredstva koja bi joj omogućila da nastavi postupak pred Upravnim sudom, ali je to propustila da učini i da u tim okolnostima ona ne može prigovarati dužini postupka pred upravnim organom (odluka o dopuštenosti zahteva u predmetu Vera Štajcar protiv Hrvatske, broj 46279/99 ).

Ustavni sud konstatuje da je osporeni postupak odlučivanja o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za upis promene u katastru nepokretnosti mogao trajati kraće da je podnositeljka najpre iskoristila pravo da podnese žalbu drugostepenom organu zbog nedonošenja odluke prvostepenog organa o njenom zahtevu, a potom tužbu zbog „ćutanja administracije“, zbog nepostupanja drugostepenog organa po njenoj žalbi. Budući da navedena pravn a sredstv a podnositeljka uopšte nije koristila u ukupnom periodu od šest godina i osam meseci, Ustavni sud nije mogao oceniti ni njihovu delotvornost u konkretnoj upravnoj stvari, niti može da, in abstracto, ispituje da li bi njihovo podnošenje dovelo do drugačije dužine trajanja konkretnog upravnog postupka. Ustavni sud je ovakav stav izrazio, pored ostalih, u odlukama Už-3504/2013 od 23. decembra 2015. godine i Už -7539/2014 od 29. septembra 2016. godine, koje su objavljene na internet stranici: www.ustavni.sud.rs.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) , ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi povreda prava na imovinu obrazlaže time da je drugostepeni organ uprave „bezrazložnim odlaganjem“ sprečio podnositeljku da uživa imovinu priznatu pravnosnažnom sudskom odlukom. Ustavni sud je, imajući u vidu razloge koji su ga opredelili da odbije kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, ocenio da se podnositeljka ustavne žalbe ne može pozivati na to da joj je neaktivnošću organa uprave povređeno označeno pravo zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, u preostalom delu odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu i rešio kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Ustavna žalba zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti