Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi povodom primene aneksa kolektivnog ugovora

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu R. Š. zbog navodne povrede prava na pravično suđenje u vezi sa neisplaćenim naknadama. Sud je utvrdio da je Aneks kolektivnog ugovora, iako objavljen u službenom glasilu poslodavca, važeći i pravilno primenjen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Š. iz S, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 27. februara 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. Š. protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3764/11 od 28. septembra 2011. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž1. 3764/11 od 3. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. Š. iz S. je 22. novembra 2011. godine, preko punomoćnika S. A , advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3764/11 od 28. septembra 2011. godine, ispravljene rešenjem istog suda Gž1. 3764/11 od 3. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na pravičnu naknadu za rad, zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 60. stav 4 . Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 59065/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je radni spor po tužbi od 22. decembra 2008. godine, koji je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude, trajao pet i po puta duže od zakonom propisanog roka; da su i prvostepeni i drugostepeni sud primenili nevažeće materijalno pravo, pozivajući se na odredbe čl . 2. i 5. Aneksa kolektivnog ugovora JP "Železnice Srbije"; da je osnovno pitanje da li je Aneks kolektivnog ugovora JP "Železnice Srbije", zaključen 26. jula 2006. godine i objavljen samo u "Službenom glasniku JP Železnice Srbije", br oj 4 od 8. avgusta 2006. godi ne, poctao važeći materijalno- pravni propis; da je drugostepeni sud prevideo činjenicu postojanja dva različita aneksa kolektivnog ugovora tuženog, i to Aneksa zaključenog 26. jula 2006. godine, objavljenog samo u "Službenom glasniku JP Železnice Srbije", broj 4/06 i Aneksa zaključen og 9. septembra 2005. godine, takođe objavljenog samo u "Službenom glasniku JP Železnice Srbije", broj 7/05 ; da je Pojedinačnim kolektivnim ugovorom tuženog od 30. novembra 2002. godine ("Službeni glasnik RS", broj 84/02) utvrđeno da se izmene i dopune kolektivnog ugovora vrše aneksom, na način i po postupku za zaključivanje kolektivnog ugovora (član 149.) , te da kolektivni ugovor stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije" (član 151.); da je iz navedenog razloga, Aneks kolektivnog ugovora od 9. septembra 2005. godine morao da bude objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije", a ne u "Službenom glasniku JP Železnice Srbije "; da s obzirom na to da odredb a člana 5. Aneksa kolektivnog ugovora od 9. septembra 2005. godine , kojom je utvrđeno da se me nja član 151. Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog, tako što se umesto reči "Službenom glasniku Republike Srbije" upisuju reči "Službenom glasniku JP Železnice Srbije" nikada nije s tupila na pravnu snagu, kao i celi Aneks, samim tim je nevažeći i Aneks kolektivnog ugovora od 26. jula 2006. godine, na čije se odredbe pozvao Apelacioni sud u Beogradu u osporenoj presudi; da ostaje otvoreno pitanje kako je drugostepeni sud utvrdio da su u isplaćenim zarad ama konsumirani i utuženi iznosi naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor , tim ppe što je to u koliziji sa eksplicitnim mišljenjem sudskog veštaka; da time što je sud prihvatio činjenicu da je tuženi poslodavac uredio pitanje uslova i načina isplate i visine naknada predmetnih troškova Aneksom od 26. jula 2006. godine, bez propisanih evidencija o ovim isplatama, podnosiocu je uskrać eno i pravo na delotvoran pravni lek, što je suprotno odredbi člana 36. stav 2. Ustava .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporenu drugostepenu presudu i naredi Apelacionom sudu u Beogradu da ponovi postupak po žalbi podnosioca izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.59065/10 od 23. maja 2011. godine .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.59065/10 od 23. maja 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca R. Š, ovde podnosioca ustavne žalbe, kojim je tražio da mu tuženo javno preduzeće "Železnice Srbije" Beograd, na ime naknade štete zbog neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora, za period od 1. januara 2006. godine do 31. decembra 2010. godine, isplati opredeljene mesečne iznose, sa zateznom kamatom od dospelosti do konačne isplate, uz uplatu pripadajućih doprinosa za obavezno socijalno osiguranje na utvrđene iznose ovih naknada.

Postupajući po žalbi tužioca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 3764/11 od 28. septembra 2011. godine, koju je ispravio rešenjem Gž1. 3764/11 od 3. novembra 2011. godine, a kojom je odbio žalbu i presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P.br.59065/10 od 23. maja 2011. godine u celini potvrdio. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je prvostepeni sud na pravilno i potupno utvrđeno činjenično stanje p ravilno primenio materijalno pravo ; da je odredb ama člana 118 . tač . 5 ) i 6 .) Zakona o radu propisano da zaposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, i to za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora; da je odredbom člana 104. stav 3 . Zakona o radu propisano da se pod zaradom smatraju sva primanja iz radnog odnosa , osim naknada zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118 . tač . 1 ) i 4 ) i drugih primanja iz čl . 119 . i 120. tač ka 1 ) Zakona; da iz navedenih pravn ih normi sledi da se pravo na naknadu troškova po osnovu regresa za korišćenje godišnjeg odmora i za ishranu u toku rada ostvaruje u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu; da imajući u vidu da je odredbom člana 2. Aneksa kolektivnog ugovora tuženog promenjen član 57 . Kolektivnog ugovora i da nakon toga predviđa da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora, sledi zaključak da je tužiocu kroz vrednost radnog časa za obračun zarade obračunata i naknada za ishranu, odnosno regres za korišćenje godišnjeg odmora, kako je to pravilno zaključio i prvostepeni sud u ožalbenoj presudi; da, pri tome, sud u parnici nije ovlašćen da ceni ustavnost i zakonitost naznačenih normi Aneksa kolektivnog ugovora; da propust poslodavca da u evidenciji iskaže podatke po svim osnovima, ne znači da iznosi po osnovu naknade za ishranu i regresa nisu isplaćeni; da navod žalbe da naznačeni Aneks nije stupio na pravnu snagu zanemaruje da je isti objavljen u "Službenom glasniku Železnice Srbije", broj 7 od 9. septembra 2005. godine , što je u skladu sa odredbom člana 44 . stav . 3 Statuta tuženog i da je u njegovoj odredbi člana 6. propisano da aneks kolektivnog ugovora tuženog stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a da se primenjuje od 1. septembra 2005. godine; da se tužilac pogrešno pozvao na odredbu člana 267 . Zakona o radu, s obzirom na to da se u njoj govori o objavljivanju opšteg i posebnog kolektivnog ugovor a, dok se u konkretnom slučaju radi o kolektivnom ugovoru kod poslodavca; da kolektivni ugovor kod poslodavca, takođe, treba da bude objavljen da bi stupio na pravnu snagu, a što je , u konkretnom slučaju, učinjeno.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 3 2. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, kao i da se niko tih prava ne može odreći i da se ženama, omladini i invalidima omogućuju posebna zaštita na radu i posebni uslovi rada, u skladu sa zakonom (član 60. stav 4.).

Odredbama Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05), čijom primenom je odlučivano o tužbenom zahtev u podnosi oca, bilo je propisano: da se kolektivnim ugovorom kod poslodavca, u skladu sa zakonom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa i međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora (član 3. stav 1.); da se z arada iz člana 104. stav 1. ovog zakona sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, zarade po osnovu doprinosa zaposlenog poslovnom uspehu poslodavca (nagrade, bonusi i sl.) i drugih primanja po osnovu radnog odnosa, u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu i da se p od zaradom u smislu stava 1. ovog člana smatraju sva primanja iz radnog odnosa, osim naknada troškova zaposlenog u vezi sa radom iz člana 118. tač. 1)-4) i drugih primanja iz člana 119. i člana 120. tačka 1) ovog zakona (član 105. st. 1. i 3.); da z aposleni ima pravo na naknadu troškova u skladu sa opštim aktom i ugovorom o radu, pored ostalog, za ishranu u toku rada i za regres za korišćenje godišnjeg odmora (član 118. tač. 5) i 6)) ; da se kolektivnim ugovorom, u skladu sa zakonom i drugim propisom, uređuju prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa, postupak izmena i dopuna kolektivnog ugovora, međusobni odnosi učesnika kolektivnog ugovora i druga pitanja od značaja za zaposlenog i poslodavca (član 240. stav 1.); da k olektivni ugovor može da se zaključi kao opšti, poseban, i kod poslodavca (član 241.); da k olektivni ugovor kod poslodavca za javna preduzeća i javne službe zaključuju osnivač, odnosno organ koji on ovlasti, reprezentativni sindikat kod poslodavca i poslodavac, te da u ime poslodavca kolektivni ugovor potpisuje direktor (član 247.); da k olektivni ugovor kod poslodavca obavezuje i zaposlene kod poslodavca koji nisu članovi sindikata - potpisnika kolektivnog ugovora (član 262.); da se o pšti i poseban kolektivni ugovor objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije", a da se način objavljivanja drugih kolektivnih ugovora utvrđuje tim kolektivnim ugovorima (član 267.).

Odredbama Pojedinačnog kolektivnog ugovora za Javno železničko transportno preduzeće "Beograd" ("Službeni glasnik RS", broj 84/02) bilo je propisano: da se izmene i dopune Kolektivnog ugovora vrše aneksom, na način i po postupku za zaključivanje kolektivnog ugovora (član 149. stav 1.); da Kolektivni ugovor stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Republike Srbije", a primenjuje se za obračun i isplatu zarada, naknada zarada i drugih primanja od 1. novembra 2002. godine (član 151.).

Aneksom Kolektivnog ugovora za Javno preduzeće "Železnice Srbije", objavljenim u "Službenom glasniku Železnice Srbije", broj 7/05 (u daljem tekstu: Aneks iz 2005. godine), bilo je propisano: da se u Pojedinačnom kolektivnom ugovoru za Javno železničko transportno preduzeće "Beograd" ("Službeni glasnik RS, br. 84/02 i 108/04) u svim članovima brišu reči "Pojedinačni kolektivni ugovor za Javno železničko transportno preduzeće Beograd", a upisuju reči "Kolektivni ugovor za Javno preduzeće Železnice Srbije" (član 1.); da se menja član 151. Kolektivnog ugovora za Javno preduzeće "Železnice Srbije", tako što se umesto reči "Službenom glasniku Republike Srbije" upisuju reči "Službenom glasniku JP Železnice Srbije" (član 5.); da Aneks Kolektivnog ugovora za Javno preduzeće "Železnice Srbije" stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u „Službenom glasniku JP ’Železnice Srbije’”, a primenjuje od 1. septembra 2005. godine.

Aneks Kolektivnog ugovora za Javno preduzeće "Železnice Srbije", objavljen u "Službenom glasniku Železnice Srbije", broj 4/06 (u daljem tekstu: Aneks iz 2006. godine), propisivao je: da se član 57. menja i glasi: "da zaposleni ima pravo na zaradu koja se sastoji od zarade za obavljeni rad i vreme provedeno na radu, primanja za ishranu u toku rada i primanja za regres za korišćenje godišnjeg odmora" (član 2.); da Aneks Kolektivnog ugovora za Javno preduzeće "Železnice Srbije" stupa na snagu osmog dana od dana objavljivanja u "Službenom glasniku Železnice Srbije", a primenjuje od 1. januara 2006. godine (član 31.).

5. Ocenjujući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, polazeći od utvrđenih činjenica konkretnog slučaja i ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac, u suštini, ustavnom žalbom ukazuje da je Apelacioni sud u Beogradu proizvoljno primen io merodavno materijalno prav o, odnosno da je osporenu presudu zasnovao na Aneksu iz 2006. godine koji nikada nije stupio na snagu .

Stoga, Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosi ocu osigurao pravo na pravično suđenje garant ovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ocenjujući da li je u predmetnom parničnom postupku došlo do proizvoljne primene materijalnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud polazi od toga da se većina navoda ustavne žalbe svodi na tvrdnju podnosioca da Aneks iz 2006. godine, koji je u članu 2. naknadu troškova za ishranu u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora definisao kao deo zarade zaposlenih u tuženom preduzeću, nikada nije stupio na pravnu snagu, s obzirom na to da nije na odgovarajući način objavljen.

Ustavni sud konstatuje da su i Aneks iz 2005. godine i Aneks iz 2006. godine objavljeni samo u "Službenom glasniku Železnica Srbije", ne i u "Službenom glasniku Republike Srbije". Kolektivni ugovor tuženog iz 2002. godine, čije su izmene i dopune sadržane u navedenim aneksima, propisivao je u članu 151. da se i kolektivni ugovor i njegovi aneksi objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije". Činjenica je da je izmena načina objavljivanja aneksa kolektivnog ugovora kod tuženog izvršena Aneksom iz 2005. godine, koji je u članu 5. predvideo da će se aneksi kolektivnog ugovora tuženog ubuduće objavljivati u "Službenom glasniku Železnica Srbije", umesto u "Službenom glasniku Republike Srbije". Ustavnom žalbom se pravilno konstatuje da Aneks iz 2005. godine, koji je izmenio način objavljivanja izmena i dopuna kolektivnog ugovora, nije objavljen u "Službenom glasniku Republike Srbije", što je u tom momentu još uvek bio važeći način objavljivanja, već samo u "Službenom glasniku Železnica Srbije". S tim u vezi, osnovno je pitanje da li je i Aneks iz 2006. godine, koji je u skladu sa odgovarajućom odredbom Aneksa iz 2005. godine objavljen samo u "Službenom glasniku Železnica Srbije", stupio na snagu, te da li je, u konkretnom slučaju, mogao biti primenjen u postupku odlučivanja o tužbenom zahtevu podnosioca.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da ni Aneks iz 2005. godine, ni Aneks iz 2006. godine nisu objavljeni na način propisan Kolektivnim ugovorom, ali prevashodno ima u vidu da su isti objavljeni u javnom glasilu tuženog poslodavca, koje je nesumnjivo bilo dostupno svakom licu na čija su se prava, obaveze i odgovornosti iz radnog odnosa ovi aneksi primenjivali. Prema tome, Ustavni sud smatra da nepridržavanje propisanog načina objavljivanja aneksa kolektivnog ugovora ne može sprečiti da taj opšti akt i stupi na snagu, ukoliko su njegovi potpisnici omogućili da se lica na koja se on odnosi upoznaju sa njegovom sadržinom, objavljujući ga na drugi pogodan način, naročito u situaciji kada je reč o poslodavcu koji poseduje sopstveno javno glasilo, dostupno svim zaposlenima. Ustavni sud posebno ističe da je odredbom člana 267. Zakona o radu, koji je počeo da se primenjuje 23. marta 2005. godine, propisano da se samo opšti i poseban kolektivni ugovor objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije", dok se n ačin objavljivanja drugih kolektivnih ugovora utvrđuje tim kolektivnim ugovorima. Polazeći od toga da je Aneksom iz 2006. godine određeno da će on biti objavljen u "Službenom glasniku Železnica Srbije", Ustavni sud zaključuje da je takav način objavljivanja saglasan navedenoj zakonskoj odredbi, iz kog razloga je sporni opšti akt objavljen na zakonom propisan način. Imajući napred navedeno u vidu, Ustavni sud je mišljenja da u konkretnom slučaju nije reč o primeni opšteg akta - aneksa kolektivnog ugovora koji nije mogao biti primenjen, zbog čega takve navode ustavne žalbe smatra neosnovanim.

Ostale navode podnosioca kojima se ističe povreda prava na pravično suđenje, da je nejasno kako je drugostepeni sud utvrdio da su u isplaćenim zarad ama konsumirani i utuženi iznosi naknada troškova za ishranu u toku rada i regresa za godišnji odmor , jer je to u koliziji sa eksplicitnim mišljenjem veštaka, te da tuženi poslodavac nije na propisan način vodio evidenciju o isplaćenim zaradama, Ustavni sud nije posebno cenio, s obzirom na to da ovakvim navodima podnosilac, u suštini, traži da Ustavni sud, kao instancioni sud, još jednom oceni zakonitost osporene presude. Istovremeno, obrazloženje na kojem se zasniva osporena drugostepena presuda, Ustavni sud smatra jasnim, dovoljno argumentovanim i ustavnopravno prihvatljivim.

Imajući u vidu sve napred izloženo, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3764/11 od 28. septembra 2011. godine, ispravljenom rešenjem istog suda Gž1. 3764/11 od 3. novembra 2011. godine, nije povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje , zbog čega je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07 , 99/11 i 18/13 – Odluka US) , odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da iz navoda ustavne žalbe proizlazi da je predmetni parnični postupak trajao ukupno dve godine i deset meseci. Navedeno ukupno trajanje postupka se objektivno ne može smatrati nerazumno dugim, imajući pre svega u vidu da je postupak vođen u dve instance. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati argumentovanim ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Što se tiče istaknute povrede prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je ocenio da se navod "da time što je sud prihvatio činjenicu da je tuženi poslodavac uredio pitanje uslova i načina isplate i visine naknada predmetnih troškova Aneksom iz 2006. godine, bez propisanih evidencija o ovim isplatama, podnosiocu uskraćeno i pravo na delotvoran pravni lek", ne mo že dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom ovog prava .

U ustavnoj žalbi nisu navedeni razlozi zbog kojih podnosilac smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na rad iz člana 60. stav 4. Ustava, ali Ustavni sud konstatuje da se navedenom odredbom Ustava ne garantuje pravo na naknadu troškova zaposlenog na ime ishrane u toku rada i regresa za korišćenje godišnjeg odmora.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, prava na pravno sredstvo i prava na pravičnu naknadu za rad, odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.