Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom izvršnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu privrednog društva, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku, pravično suđenje i imovinu. Sud je poništio rešenje Privrednog suda zbog proizvoljne primene prava u vezi sa otpustom duga u postupku restrukturiranja dužnika.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Privrednog društva „T.“ d.o.o. B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „T.“ d.o.o. B. i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u izvršnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu I. 1877/2000.

2. Usvaja se ustavna žalba Privrednog društva „TIM COMPANY“ d.o.o. Beograd i utvrđuje da su rešenjem Privrednog suda u Beogradu I. 1877/2000 od 16. juna 2011. godine i rešenjem IPV (I). 32/2011 od 8. septembra 2011. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Poništava se rešenje Privrednog suda u Beogradu IPV (I). 32/2011 od 8. septembra 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o prigovoru podnosioca ustavne žalbe izjavljenom protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu I. 1877/2000 od 16. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „T.“ d.o.o. B. izjavilo je 23. novembra 2011. godine, preko punomoćnika B. K.-V, advokata iz B, ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu I. 1877/2000 od 16. juna 2011. godine i IPV (I). 32/2011 od 8. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, iz člana 32. stav 1. i 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Beogradu u predmetu I. 1877/2000.

Podnosilac ustavne žalbe je, pored detaljnog opisa toka predmetnog izvršnog postupka, naveo: da je izvršni postupak započet još 2000. godine, a da je okončan tek 2011. godine, što ukazuje da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku; da su, zbog činjenice što je podnosilac ustavne žalbe prijavio svoje potraživanje u postupku restrukturiranja, „nastali problemi u tumačenju takve situacije“, jer je izvršni dužnik smatrao da je samim podnošenjem prijave podnosilac otpustio dug prema njemu; da je takav stav izvršnog dužnika, koji je na kraju prihvatio i Privredni sud u Beogradu , potpuno pogrešan, jer podnosilac nije otpustio dug; da on nije zaključio ugovor sa izvršnim dužnikom, kojim bi se dug regulisao na neki drugi način; da je takav stav suda u suprotnosti sa pravnim shvatanjem Vrhovnog suda Srbije od 25. oktobra 2007. godine; da iz svega navedenog proizlazi da je došlo do povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu. Predložio je da Sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno drugostepeno rešenje, ali nije istakao zahtev za naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u osporene akte, dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Privrednog suda u Beogradu I. 1877/2000, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Pravnosnažnom i izvršnom presudom Privrednog suda u Beogradu (u daljem tekstu: Privredni sud) P. 2132/98-95 od 9. marta 2000. godine, pored ostalog, obavezan je tuženi I. p. m. „Z.“ d. d. Z. da tužiocu, ovde podnosiocu ustavne žalbe, preda 94 automobilske gume i 323 seta kamionskih guma više različitih proizvođača, kao i da mu naknadi iznos od 96.706,65 dinara na ime troškova parničnog postupka.

Podnosilac ustavne žalbe, kao poverilac, podneo je 8. avgusta 2000. godine Privrednom sudu predlog za izvršenje na osnovu izvršne isprave – presude Privrednog suda P. 2132/98-95 od 9. marta 2000. godine protiv dužnika I. p. m. „Z.“ d. d. Z, radi predaje pokretnih stvari - guma, kao i radi namirenja novčanog potraživanja u visini troškova parničnog postupka.

Postupajući po navedenom predlogu, Privredni sud je 9. avgusta 2000. godine doneo rešenje o izvršenju.

Sudski izvršitelj je 31. avgusta 2000. godine izašao na adresu sedišta dužnika, ali je u zapisniku konstatovao da dužnik nema stvari koje je dužan da preda poveriocu (automobilske i kamionske gume).

Poverilac je podneskom od 11. septembra 2000. godine izjavio da „ima saznanja da dužnik sada raspolaže stvarima koje su predmet rešenja o izvršenju“, zahtevajući da sudski izvršitelj ponovo izađe na lice mesta radi sprovođenja izvršenja.

Sudski izvršitelj je 29. septembra 2000. godine ponovo izašao na adresu sedišta dužnika, ali je u zapisniku konstatovao da dužnik nema stvari koje je dužan da preda poveriocu (automobilske i kamionske gume).

Poverilac je, nakon ponovnog neuspešnog izvršenja, predložio da sud obaveže dužnika da u sudski depozit uplati iznos od 7.887.976,53 dinara, što predstavlja protivvrednost predmetnih automobilskih i kamionskih guma.

Pred Privrednim sudom je 31. oktobra 2000. godine održano ročište i određeno veštačenje radi utvrđenja novčane vrednosti predmetnih guma. Veštak je nalaz i mišljenje dostavio sudu 6. novembra 2000. godine, a poverilac je nakon toga svoj predlog za nastavak izvršenja uskladio sa nalazom i mišljenjem veštaka. Nakon ročišta održanog 14. novembra 2000. godine, Privredni sud je istog dana doneo rešenje I. 1877/2000, kojim je obavezao dužnika da radi obezbeđenja troškova nabavke stvari uplati u depozit iznos od 7.804.060 dinara, kao i da poveriocu plati iznos od 79.000 dinara na ime troškova postupka. Pismeni otpravak rešenja je 22. novembra 2000. godine dostavljen Narodnoj banci Jugoslavije, radi izvršenja.

Poverilac je 28. februara 2001. godine predložio da se izvršenje sprovede popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari dužnika, jer izvršenje određeno zaplenom novčanih sredstava sa računa dužnika nije sprovedeno zbog nedostatka novčanih sredstava. Privredni sud je rešenjem od 6. aprila 2001. godine odredio navedeno izvršenje (promenu sredstava izvršenja).

Poverilac je podneskom od 18. maja 2001. godine predložio odlaganje izvršenja, jer su bili u toku pregovori o naplati potraživanja, a što je sud prihvatio. Postupajući po predlogu poverioca da se nastavi postupak, jer pregovori nisu dali rezultat, sudski izvršitelj je 19. i 27. juna 2001. godine popisao određene pokretne stvari dužnika, a Privredni sud je 23. oktobra 2001. godine doneo rešenje kojim je za 7. novembar 2001. godine odredio prodaju popisanih stvari javnim nadmetanjem. Prodaja je pokušana 7. novembra 2001. godine, ali pokretne stvari nisu prodate.

Naredno nadmetanje zakazano za 18. januar 2002. godine bilo je uspešnije, pa su popisane pokretne dužnikove stvari prodate za iznos od 205.000 dinara. U nastavku postupka izvršenja, veštak je 20. juna 2002. godine dostavio sudu izveštaj o vrednosti popisanih stvari - rezervnih delova koji se nalaze kod dužnika. Poverilac je podneskom od 28. avgusta 2002. godine predložio da se izvršenje sprovede prenosom sredstava sa računa dužnika na njegov račun, uz obrazloženje da popisane stvari nemaju nikakvu tržišnu vrednost, jer se radi o rezervnim delovima za mašine koje se više ne proizvode. Trgovinski sud u Beogradu (u daljem tekstu: Trgovinski sud) je 30. avgusta 2002. godine ponovo doneo rešenje kojim je usvojio takav predlog. Postupajući po prigovoru dužnika, Trgovinski sud je rešenjem IPV (I) 578/02 od 8. oktobra 2002. godine odbio kao neosnovan prigovor dužnika izjavljen protiv rešenja I. 1877/2000 od 30. avgusta 2002. godine.

Poverilac je 25. novembra 2003. godine podneo zahtev da izvrši uvid u spise predmeta, a 28. marta 2005. godine je podneo predlog za nastavak postupka i izmenu predmeta izvršenja. Trgovinski sud je zaključkom I. 1877/2000 od 3. juna 2005. godine naložio poveriocu da dostavi još dva primerka predloga za izvršenje kojim je tražio nastavak izvršenja. Poverilac je 10. juna 2005. godine postupio po nalogu Trgovinskog suda, a sud je 24. juna doneo rešenje, protiv koga je dužnik izjavio prigovor, navodeći da se dužnik nalazi u postupku restrukturiranja i da je zbog toga potrebno prekinuti postupak. Trgovinski sud je 8. septembra 2005. godine rešenjem prekinuo postupak. Poverilac je 27. septembra 2005. godine izjavio prigovor protiv navedenog rešenja, koji je rešenjem drugostepenog veća Trgovinskog suda IPV (I) 390/05 od 3. novembra 2005. godine odbijen kao neosnovan.

Poverilac je 17. jula 2006. godine predložio nastavak postupka izvršenja, jer je protekao rok od godinu dana u kome je trebalo okončati postupak restrukturiranja. Trgovinski sud je rešenjem I. 1877/2000 od 24. oktobra 2006. godine odredio nastavak postupka.

Dužnik je 2. novembra 2006. godine izjavio prigovor protiv rešenja kojim je određen nastavak postupka, koji je drugostepeno veće Trgovinskog suda 14. februara 2007. godine odbilo kao neosnovan.

Dužnik je 3. aprila 2007. godine obavestio sud da je Agencija za privatizaciju Republike Srbije (u daljem tekstu: Agencija) 6. marta 2007. godine izvršila konačnu preraspodelu sredstava prema programu restrukturiranja dužnika, pa je izvršnom poveriocu pripalo 0,3634% koliko njegovo potraživanje učestvuje u ukupnim potraživanjima, zbog čega dužnik smatra da je poverilac namiren u potpunosti.

Agencija je 31. maja 2007. godine obavestila sud da je u postupku restrukturiranja poveriocu prema Programu restrukturiranja priznato potraživanje u ukupnom iznosu od 14.326.391,00 dinara, da mu je 28. juna 2005. godine isplaćen iznos od 900.552,07 dinara, a 6. marta 2007. godine iznos od 56.676,62 dinara. Agencija je, takođe, istakla da je na opisani način poveriocu potraživanje namireno u celosti.

Poverilac je odgovarajući na navode Agencije istakao da on nije dužan da deli sudbinu poverilaca u restrukturiranju, jer je postupak izvršenja u tom predmetu započeo još 2000. godine.

Postupajući po predlogu dužnika, Trgovinski sud je rešenjem I. 1877/2000 od 28. novembra 2008. godine obustavio postupak izvršenja. Postupajući po prigovoru poverioca, drugostepeno veće Trgovinskog suda je rešenjem IPV (I) 72/08 od 25. decembra 2008. godine ukinulo prvostepeno rešenje od 28. novembra 2008. godine.

U ponovnom postupku, Trgovinski sud je 10. februara 2009. godine doneo rešenje kojim je ponovo obustavio postupak izvršenja.

Postupajući po prigovoru poverioca od 3. marta 2009. godine, drugostepeno veće Trgovinskog suda je rešenjem IPV (I) 7/09 od 10. aprila 2009. godine ukinulo prvostepeno rešenje od 10. februara 2009. godine, uz obrazloženje da se takva odluka suda ne može prihvatiti, jer je činjenično stanje nepotpuno utvrđeno, s obzirom na to da sud u prvostepenom postupku nije izvršio uvid u program restrukturiranja dužnika, pošto od sadržine programa zavise posledice i dejstvo tog programa na poverioca.

Privredni sud, koji je nakon reforme sudstva preuzeo nadležnost Trgovinskog suda, je osporenim rešenjem I. 1877/2000 od 16. juna 2011. godine doneo rešenje, kojim je po treći put obustavio postupak izvršenja. U obrazloženju osporenog rešenja, pored ostalog, je navedeno: da je u prethodnom drugostepenom rešenju naloženo da sud oceni da li je prijava potraživanja u postupku restrukturiranja izražavala nameru poverioca za otpustom duga ili je prijava potraživanja izvršena u cilju namirenja potraživanja, kao i da se oceni ponašanje poverioca nakon podnošenja prijave, a pre svega prihvatanje delimičnog ispunjenja; da je istim rešenjem ukazano da su prilikom odlučivanja primenjene odredbe člana Zakona o izmenama i dopunama Zakona i privatizaciji iz 2005. godine, a da za retroaktivnu primenu prava nije dato obrazloženje; da je odlukom Agencije za privatizaciju R. 06/03 utvrđeno da je 27. marta 2003. godine pokrenut postupak restrukturiranja nad dužnikom; da kako je Agencija rešenjem od 28. marta 2005. godine prihvatila program restrukturiranja, a Zakon o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik PC“, broj 45/05) stupio na snagu 8. juna 2005. godine, sud nalazi da se prilikom odlučivanja u toj pravnoj stvari imaju primeniti Zakon o privatizaciji („Službeni glasnik PC“, br. 38/01 i 18/03) i Uredba o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica („Službeni glasnik PC“, broj 1/02); da je ovo stoga što član 32. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji iz 2005. godine, pored ostalog, propisuje da se odredbe tog zakona primenjuju na subjekt privatizacije koji se restrukturira u postupku privatizacije, za koji do dana stupanja na snagu tog zakona Agencija nije donela odluku o prihvatanju programa restrukturiranja; da je uvidom u oglas Agencije objavljen u dnevnom listu „Politika“ 2. aprila 2003. godine utvrđeno da je Agencija oglasila pokretanje postupka restrukturiranja dužnika i pozvala poverioce da prijave svoja potraživanja u roku od 30 dana od dana objavljivanja oglasa, na način propisan članom 8. Uredb e o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica; da je utvrđeno da je poverilac 21. aprila 2003. godine prijavio svoje potraživanje prema javnom oglasu Agencije od 2. aprila 2003. godine, a na osnovu člana 8. Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica; da je , po mišljenju suda , suštinsko pitanje u ovoj pravnoj stvari da li je prijavom potraživanja poverilac otpustio dug dužniku i pristao da se namiri srazmerno sa ostalim poveriocima u postupku restrukturiranja ili nije, kao i pitanje da li je sam program restrukturiranja imao takvo dejstvo na poveriočevo potraživanje da je ono svedeno na iznos namiren u postupku restrukturiranja, ili je nastavilo da egzistira u punom obimu kako to tvrdi poverilac; da iz Pravnog shvatanja usvojenog 3. novembra 2005. godine na sednici Odeljenja za privredne sporove Višeg trgovinskog suda, proizlazi da su Zakonom o privatizaciji („Službeni glasnik PC“, br. 38/01 i 18/03) bili uređeni uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala; da je članom 20. stav 5. Zakona o privatizaciji propisano da Vlada Republike Srbije bliže propisuje postupak i način restrukturiranja subjekta privatizacije, što je Vlada i učinila donošenjem Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica („Službeni glasnik PC“, broj 1/02); da prema toj uredbi, Agencija pokreće postupak restrukturiranja donošenjem odluke o restrukturiranju , i to kada sprovođenje postupka privatizacije nije bilo moguće u postojećem statusnom, odnosno organizacionom obliku preduzeća, sa postojećom strukturom kapitala, zbog nepostojanja potencijalnih kupaca za preduzeće u razumnom roku, kada obaveze preduzeća prevazilaze ukupnu vrednost aktive umanjenu za iznos gubitaka tekuće i ranijih godina i u drugim slučajevima; da se tumačenjem zakonskih odredaba koje regulišu restrukturiranje, kao i čl. 8, 9. i 18. Uredbe , zaključuje da je postojala razlika između poverilaca koji su prijavili i onih koji nisu prijavili potraživanja i da se ta razlika odnosila prevashodno na postupak restrukturiranja; da se postupak restrukturiranja okončava kada se program restrukturiranja ostvari u potpunosti, odnosno prodajom kapitala ili imovine preduzeća koje se restrukturira; da je kada je propisivao izradu plana restrukturiranja Zakon o privatizaciji govorio o zainteresovanim poveriocima, odnosno o saglasnosti većinskih poverilaca, jer prema članu 21. stav 3. Zakona o privatizaciji, zainteresovani poverioci i subjekat privatizacije izrađuju program restrukturiranja u skladu sa članom 20. stav 5. Zakona, odnosno u skladu sa Uredbom o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica, s tim da je, prema članu 12. Uredbe, Agencija mogla odlučiti da ga samostalno izradi, a program restrukturiranja je donosio nadležni organ subjekta privatizacije uz saglasnost većinskog poverioca (jedan ili više poverilaca čija je vrednost potraživanja veća od 50% od ukupnog duga subjekta privatizacije); da su poverioci koji su prijavili potraživanja uticali na to kakav će plan restrukturiranja biti donet i da li će uopšte biti donet; da poverioci koji nisu prijavili potraživanja nisu učestvovali u izradi plana i nisu mogli glasati za isti; da se razlika između poverilaca koji su prijavili potraživanja i onih koji to nisu učinili ogledala i u tome da je poveriocima koji su prijavili svoja potraživanja subjekat privatizacije ista mogao namiriti dobrovoljno; da stoga, kada je član 8. Uredbe propisivao da se potraživanja koja nisu prijavljena na način propisan čl. 8. i 9. Uredbe ne mogu namiriti, to je značilo da se ne mogu namiriti dobrovoljno u postupku restrukturiranja; da međutim, kada se postupak restrukturiranja prema odredbama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik PC“, br. 38/01 i 18/03) i Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica okončao, poverilac koji nije u postupku restrukturiranja subjekta privatizacije prijavio svoje potraživanje iz izvršne isprave isto može naplatiti , i to u skladu sa uslovima definisanim programom restrukturiranja, jer se program restrukturiranja, shodno članu 18. Uredbe, odnosi na sve poverioce, a to znači i na one koji su prijavili i na one koji nisu prijavili potraživanje; da u prilog navedenog shvatanja govori i način na koji je to pitanje uređeno u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik PC“, broj 45/05) i Uredbi o postupku i načinu restrukturiranja subjekata privatizacije („Službeni glasnik PC“, broj 52/05) , donetoj na osnovu člana 20đ Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik PC“, br. 38/01, 18/03 i 45/05) i na osnovu koje je prestala da važi Uredba o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica; da je članom 23a Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji propisano da program restrukturiranja donet u skladu sa ovim zakonom ima snagu izvršne isprave i da se smatra ugovorom kojim se utvrđuje visina i način izmirivanja potraživanja poverilaca koji su u njemu utvrđeni; da je stavom 2. istog člana Zakona propisano da ako se po donošenju programa restrukturiranja protiv subjekta privatizacije, odnosno kupca kapitala pokrene postupak pred nadležnim organom, nadležni organ je dužan da u slučaju da je potraživanje osnovano, obaveže subjekta privatizacije, odnosno kupca kapitala, na isplatu potraživanja na način predviđen programom restrukturiranja; da iz navedenog proizlazi da neprijavljivanje potraživanja iz izvršne isprave, u postupku restrukturiranja, ne može dovesti do gubitka prava na prinudnu naplatu tog potraživanja nakon okončanja postupka restrukturiranja; da međutim, obim namirenja mora biti u skladu sa uslovima iz programa restrukturiranja, odnosno u srazmeri sa procentom namirenja ostalih poverilaca; da sud u potpunosti prihvata ovakvo tumačenje tada važećih propisa o privatizaciji; da sud nalazi da nema potrebe da se pribavi program restrukturiranja radi odlučivanja u ovoj pravnoj stvari, s obzirom na to da je nesporno da je poverilac prijavio svoje potraživanje 21. aprila 2003. godine, čime je iskoristio mogućnost da svoje potraživanje namiruje u postupku restrukturiranja, te je na taj način stekao status zainteresovanog poverioca; da je time i potraživanje uključeno u verifikovanu listu potraživanja kao priznato potraživanje u iznosu od 14.326.391,00 dinara; da je u slučaju da je poverilac želeo da ostane van postupka restrukturiranja i da svoje potraživanje namiri redovnim putem, po shvatanju suda, on sigurno ne bi prijavio potraživanje Agenciji za privatizaciju; da je ovo posebno zbog toga što Zakon o privatizaciji iz 2001. godine nije predviđao obavezu da se potraživanje prijavi u postupku restrukturiranja, niti da se otpusti dug prema subjektu privatizacije, s obzirom na to da isti nije poznavao dualizam poverilaca kao što to čini Zakon o privatizaciji iz 2005. godine; da je poverilac u februaru 2005. godine, u poslednjem stadijumu postupka restrukturiranja, odbio da potpiše ponuđeni ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveze zaveden kod dužnika 22. februara 2005. godine i odbio učešće u glasanju poverilaca o prihvatanju programa restrukturiranja; da sud smatra da te činjenice nisu od uticaja na izraženo shvatanje da je poverilac prijavom potraživanja uzeo učešće u postupku; da se , prema pravilima tog postupka, sadržanim u citiranoj Uredbi, učešće poverilaca u postupku ostvaruje kroz izradu programa restrukturiranja i davanje saglasnosti na isti po većinskom principu glasanja; da je nesporno da je ko nkretni program restrukturiranja usvojen od strane većine poverilaca, te i da je sam postupak privatizacije dužnika okončan prodajom nakon sprovedenog postupka restrukturiranja; da je sud posebno cenio i tumačenje stava Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije objavljenog u „Biltenu sudske prakse“, broj 4 iz 2007. godine na koji se poziva i poverilac, ali je našao da ne može biti od uticaja na drugačiju odluku u ovoj pravnoj stvari; da je ovo stoga što je pravno pitanje proisteklo iz primene odredbi Zakona o privatizaciji i Uredb e o postupku i načinu restrukturiranja subjekata privatizacije iz 2005. godine i odnosilo se na položaj poverilaca koji nisu otpustili dug u postupku restrukturiranja; da se pri tom Vrhovni sud Srbije ne bavi pitanjem dejstva programa restrukturiranja na položaj poverilaca koji su prijavili svoje potraživanje, već položajem poverilaca koji niti su prijavili svoje potraživanje, niti su bili dužni da ga prijave; da naprotiv, Vrhovni sud Srbije smatra da se dejstvo prihvaćenog programa potraživanja čini nespornim u odnosu na državne poverioce i na poverioce koji su otpustili dug prema subjektu privatizacije prijavom potraživanja; da je prvostepeni sud mišljenja da je poverilac namirio svoje potraživanje u postupku restrukturiranja, s obzirom na to da je nesporno da je potraživanje prijavljeno u postupku restrukturiranja; da je zaključak suda je da je poverilac prijavom svog potraživanja pristao da isto namiruje u postupku restrukturiranja, te samim tim i delimično otpustio dug prema dužniku; da je na osnovu svega navedenog sud obustavio postupak izvršenja.

Postupajući po prigovoru poverioca, drugostepeno veće Privrednog suda donelo je osporeno rešenje IPV (I). 32/2011 od 8. septembra 2011. godine, kojim je odbilo prigovor kao neosnovan. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja, pored ostalog, je navedeno da je poverilac samom prijavom potraživanja u postupku restrukturiranja istovremeno izvršio i otpust duga prema dužniku, te da naknadno odbijanje poverioca da potpiše ugovor nije od uticaja na ranije izjavljenu volju, jer prijava potraživanja ima dvostruku prirodu – predstavlja prijavu potraživanja i izjavu o otpustu duga. Takođe je navedeno da prijava predstavlja i volju poverioca da namiri svoje potraživanje u posebnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ustavnom žalbom ukazuje , je ut vrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o izvršnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 28/2000, 73/2000 i 71/01), Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01 i 18/03), Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 45/05) Zakona o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07), Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) (u daljem tekstu: ZOO) i Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica („Službeni glasnik PC“, broj 1/02).

Odredbom člana 4. stav 1. Zakona o izvršnom postupku, koji se primenjuje u predmetnom izvršnom postupku, bilo je propisano da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno.

Zakonom o privatizaciji uređuju se uslovi i postupak promene vlasništva društvenog, odnosno državnog kapitala (u daljem tekstu: privatizacija) (član 1.). Istim zakonom je propisano da je predmet privatizacije društveni, odnosno državni kapital (u daljem tekstu: kapital), u preduzećima i drugim pravnim licima (u daljem tekstu: subjekti privatizacije), ako posebnim propisima nije drugačije određeno, da je predmet privatizacije i državni kapital koji je iskazan u akcijama ili udelima, ako uslovi i postupak prodaje tog kapitala nisu drugačije uređeni posebnim propisom, kao i da se u postupku privatizacije može prodati imovina ili deo imovine subjekta privatizacije, odnosno pojedini delovi subjekta privatizacije (član 3. st. 1. do 3.), dok Agencija za privatizaciju (u daljem tekstu: Agencija) jeste pravno lice koje prodaje kapital, odnosno imovinu i promoviše, inicira, sprovodi i kontroliše postupak privatizacije, u skladu sa zakonom (član 5. stav 1.).

Odredbama člana 19. Zakona o privatizaciji bilo je propisano da ako Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja, subjekt privatizacije dužan je da se restrukturira u postupku privatizacije, u skladu sa ovim zakonom (stav 1.), da restrukturiranje u postupku privatizacije (u daljem tekstu: restrukturiranje), u smislu ovog zakona, podrazumeva statusne, odnosno organizacione promene ili poravnanje iz dužničko-poverilačkog odnosa i druge promene koje se odnose na subjekt privatizacije koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine (stav 2.), da Agencija može odlučiti da sprovede restrukturiranje subjekta privatizacije ili da uputi zahtev nadležnom organu subjekta privatizacije da dostavi program restrukturiranja u roku i na način utvrđen ovim zakonom (stav 3.).

Odredbama člana 20. Zakona o privatizaciji bilo je propisano da u okviru restrukturiranja subjekta privatizacije - 1) poverioci mogu, u celini ili delimično, otpisati glavnicu duga, pripadajuće kamate ili druga potraživanja, 2) poverioci sa većinskim državnim kapitalom mogu svoja novčana potraživanja u subjektu privatizacije konvertovati u kapital tog subjekta, da su pravni poslovi iz stava 1. ovog člana punovažni samo u slučaju da se restrukturiranje ostvari u potpunosti u skladu sa programom restrukturiranja koji se okončava prodajom kapitala, odnosno imovine subjekta privatizacije, da su subjekti privatizacije u kojima je sprovedeno restrukturiranje dužni da kapital, odnosno imovinu, uključujući i kapital konvertovan u skladu sa stavom 1. tačka 2) ovog člana, prodaju metodom javnog tendera ili javne aukcije, da u toku sprovođenja restrukturiranja poverioci ne mogu da preduzimaju radnje radi prinudne naplate svojih dospelih potraživanja, kao i da Vlada Republike Srbije bliže propisuje postupak i način restrukturiranja subjekta privatizacije.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 45/05) izmenjen je član 20. osnovnog teksta ovog zakona, koji je do izmene objavljene u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 123/07, glasio:

„U postupku restrukturiranja subjekta privatizacije, javno preduzeće, Poreska uprava, Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje, Republički zavod za zdravstveno osiguranje, Republička direkcija za robne rezerve, Fond za razvoj Republike Srbije i drugi republički organi i organizacije (u daljem tekstu: državni poverilac), dužni su da otpuste dug prema subjektu privatizacije u celini i svoje potraživanje namire iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala ili imovine subjekta privatizacije.

Državnim poveriocem smatra se i Agencija za osiguranje depozita, sanaciju, stečaj i likvidaciju banaka kada vrši funkciju stečajnog, odnosno likvidacionog upravnika nad bankama u stečaju, odnosno likvidaciji i kada upravlja u ime i za račun Republike Srbije potraživanjima Republike Srbije po osnovu preuzetih ino obaveza.

Ostali poverioci mogu da otpuste dug prema subjektu privatizacije, radi namirivanja potraživanja iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala ili imovine subjekta privatizacije (u daljem tekstu: ostali poverioci).

Ako ostali poverioci ne otpuste dug prema subjektu privatizacije, uslove i način namirenja svog potraživanja određuju u sporazumu sa kupcem kapitala subjekta privatizacije“.

Navedenim Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji dodat je u osnovni Zakon i član 20a kojim je propisano da je državni poverilac dužan da pismeno prijavi svoje potraživanje u roku od 15 dana od dana objavljivanja odluke o restrukturiranju u dnevnom listu, da se u prijavi mora naročito naznačiti naziv državnog poverioca, pravni osnov potraživanja, kao i iznos potraživanja, i to posebno iznos glavnog potraživanja, a posebno iznos obračunate kamate, da ako se subjekt privatizacije ne saglasi sa visinom prijavljenog potraživanja državnog poverioca, prijavljeno potraživanje može da ospori podnošenjem prigovora arbitražnom veću u roku od osam dana od dana dostavljanja prijave, kao i da ako državni poverilac odbije prigovor iz stava 3. ovog člana, o visini potraživanja državnog poverioca odlučuje arbitražno veće.

Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 123/07) je u osnovni tekst Zakona, dodat član 20ž kojim je, pored ostalog, bilo propisano: da se od dana donošenja odluke o restrukturiranju do dana donošenja odluke o okončanju restrukturiranja, protiv subjekta privatizacije, odnosno nad njegovom imovinom, ne može odrediti ili sprovesti prinudno izvršenje niti bilo koja mera postupka izvršenja radi namirenja potraživanja (stav 1.); da odluka o restrukturiranju ima snagu izvršne isprave (stav 2.); da odluku o restrukturiranju Agencija, u roku od pet dana od dana njenog donošenja, dostavlja organu nadležnom za sprovođenje prinudne naplate, sudovima i drugim organima nadležnim za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu (stav 3.); da na osnovu odluke o restrukturiranju organ nadležan za sprovođenje prinudne naplate obustavlja izvršavanje evidentiranih osnova i naloga, a sudovi i drugi organi nadležni za donošenje osnova i naloga za prinudnu naplatu ne donose nove osnove i naloge za prinudnu naplatu (stav 4.); da se prekida postupak prinudnog izvršenja koji je u toku (stav 7.); da po okončanju restrukturiranja, odnosno posle prodaje javnim tenderom ili javnom aukcijom, Agencija obaveštava sudove i organe iz stava 4. ovog člana o uplati prodajne cene i o poveriocima koji svoje potraživanje namiruju iz te cene (stav 8.).

Uredbom o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica bilo je propisano: da se tom uredbom bliže uređuje postupak i način restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica u postupku privatizacije (u daljem tekstu: preduzeće), odnosno statusne, ili organizacione promene, poravnanje iz dužničko-poverilačkog odnosa i druge promene koje se odnose na preduzeće, a koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine metodom javnog tendera ili javne aukcije, u skladu sa zakonom (član 1.); da Agencija za privatizaciju oglašava pokretanje postupka restrukturiranja u sredstvima javnih informisanja (štampa, internet ili televizija), u roku od petnaest dana od dana donošenja odluke o restrukturiranju, radi podnošenja dokaza o potraživanjima prema preduzeću, da javni oglas iz stava 1. ovog člana sadrži - 1. firmu i druge podatke o preduzeću, 2. mesto i vreme podnošenja dokaza o potraživanjima prema preduzeću (član 7.); da poverioci prijavljuju svoja potraživanja preduzeću koje se restrukturira na način propisan članom 7. ove uredbe, da prijava iz stava 1. ovog člana sadrži - 1. firmu i sedište poverioca, 2. pravni osnov potraživanja i njegovu visinu, 3. dokaze o postojanju potraživanja i njegovoj visini, da se potraživanja prema preduzeću koja nisu prijavljena na način propisan čl. 8. i 9. ove uredbe ne mogu namiriti (član 8.); da Agencija za privatizaciju, u slučajevima iz člana 5. ove uredbe, upućuje zahtev preduzeću koje se restrukturira, da program restrukturiranja dostavi, zajedno sa odlukom nadležnog organa o njegovom donošenju, u roku od 90 dana od dana prijema odluke o restrukturiranju, da Agencija može odlučiti da samostalno izradi program restrukturiranja preduzeća (član 12.); da program restrukturiranja sadrži, naročito, podatke o - 1. preduzeću koje se restrukturira, 2. poslovanju preduzeća koje se restrukturira, 3. vrednosti kapitala i imovine, 4. iznosu i načinu otplate dugova, 5. mogućnostima uspešnog restrukturiranja, 6. socijalnom programu, 7. planu privatizacije i 8. druge podatke od značaja za sprovođenje restrukturiranja (član 13.); da program restrukturiranja može da sadrži i odredbe o tome da će potraživanja poverilaca, koja su otpisana u smislu člana 3. tačka 3. ove uredbe, biti izmirena, pre raspodele sredstava, u skladu sa članom 60. Zakona o privatizaciji, iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala u postupku privatizacije, na taj način što će prioritet u naplati potraživanja imati poverioci čija su potraživanja obezbeđena, da će se poverioci iz stava 1. ovog člana čija potraživanja nisu obezbeđena namiriti iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala u postupku privatizacije, srazmerno svojim udelima u visini neobezbeđenih potraživanja, pre raspodele sredstava u skladu sa članom 60. Zakona o privatizaciji (član 14.); da program restrukturiranja može da sadrži i druge podatke od značaja za sprovođenje postupka restrukturiranja (član 15.); da se program restrukturiranja smatra donetim ako za program glasa jedan odnosno više poverilaca, ili njihovih ovlašćenih predstavnika čija potraživanja iznose više od polovine ukupnih potraživanja prema preduzeću koje se restrukturira (član 16.).

Odredbama ZOO je propisano: da obaveza prestaje kad poverilac izjavi dužniku da neće tražiti njeno ispunjene i dužnik se sa tim saglasi, da za punovaljanost ovog sporazuma nije potrebno da bude zaključen u formi u kojoj je zaključen posao iz koga je obaveza nastala (član 344.); da opšte otpuštanje dugova gasi sva poveriočeva potraživanja prema dužniku, izuzev onih za koja poverilac nije znao da postoje u času kad je otpuštanje izvršeno (član 347.)

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je izvršni postupak pokrenut 8. avgusta 2000. godine, podnošenjem predloga za izvršenje Privrednom sudu, a da je pravnosnažno okončan 8. septembra 2011. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja izvršnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 11 godina i jedan mesec, što prima facie ukazuje na njegovo nerazumno dugo trajanje.

Iako na ocenu razumne dužine trajanja konkretnog sudskog postupka, pored vremenskog trajanja utiče i niz drugih činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja se mogu pojaviti tokom postupka, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom trajanja postupka, postupanje sudova koji vode postupak i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da nijedan od ovih činilaca, ne može biti opravdanje za više nego decenijsko trajanje izvršnog postupka u konkretnom slučaju. Ustavni sud ukazuje da je najpre Trgovinskom sudu, a zatim i Privrednom sudu, bilo potrebno skoro pune tri godine da pravnosnažno odluče o tome da li ima mesta obustavi postupka ili ne. Štaviše, drugostepeno veće izvršnog suda je dva puta ukidalo rešenja kojima je bio obustavljen postupak, nalažući da se u ponovnom postupku izvrši uvid u program restrukturiranja dužnika, kako bi se činjenično stanje potpuno i pravilno utvrdilo, da bi konačno drugostepeno veće potvrdilo treću po redu prvostepenu odluku o obustavi postupka, iako uvid u navedeni program restrukturiranja uopšte nije ni bio izvršen.

Ustavni sud ističe da odgovornost za efikasno sprovođenje svakog postupka snosi, pre svega , sud pred kojim se postupak vodi, te okolnost da je u konkretnom slučaju postupak okončan nakon 11 godina nesporno ukazuje na nedelotvorno postupanje suda, posebno kada se ima u vidu da se izvršni postupak sprovodi u skladu sa načelom hitnosti.

6. S obzirom na izloženo, ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda i standardima Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio i utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud konstatuje da je samo donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija.

7. Analizirajući osporena rešenja Privrednog suda u Beogradu I. 1877/2000 od 16. juna 2011. godine i IPV (I). 32/2011 od 8. septembra 2011. godine sa stanovišta citiranih odredaba propisa i navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je pravo na pravično suđenje povređeno time što je Privredni sud arbitrerno primenio relevantno pravo, pogrešno zaključujući da je podnosilac prijavom potraživanja u postupku restrukturiranja otpustio deo duga prema dužniku, te kako je u preostalom delu on namiren sredstvima dobijenim prodajom imovine dužnika , to je postupak izvršenja obustavljen.

Saglasno sopstvenoj praksi, Ustavni sud nije, generalno, nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su redovni sudovi protumačili pozitivno-pravne propise, sem ukoliko odluke tih sudova povređuju ili uskraćuju ustavna prava. To će biti slučaj kada odluka redovnog suda krši ustavna prava, tj. ukoliko je redovni sud pogrešno protumačio ili primenio neko ustavno pravo, ili je zanemario to pravo, ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna, ukoliko je došlo do povrede procesnih prava, ili ukoliko utvrđeno činjenično stanje ukazuje na povredu Ustava. Takođe, Ustavni sud naglašava da je van njegove nadležnosti da procenjuje kvalitet zaključaka redovnih sudova u pogledu ocene dokaza, ukoliko se ova ocena ne čini prima facie proizvoljnom.

Ukoliko se ustavno pravo na pravično suđenje posmatra u kontekstu važećeg pozitivnog prava u Republici Srbiji, onda mora da se primeti da bitan segment prava na pravično suđenje čini savesna i brižljiva ocena dokaza i činjenica utvrđenih u postupku pred redovnim sudovima, pa shodno tome i pravilna primena relevantnog prava. Zadatak Ustavnog suda je, u konkretnom slučaju, u smislu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, da oceni da li je Privredni sud u žalbenom postupku, odnosno u postupku po prigovoru primenio odredbe zakona i relevantnih uredbi proizvoljno ili ne. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da se kao suštinsko nameće pitanje da li je prijava potraživanja poverioca u postupku restrukturiranja imala karakter delimičnog otpusta duga, ili ne.

Radi odgovora na postavljeno pitanje mora se najpre poći od Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, br. 38/01 i 18/03), koji se primenjuju na konkretan slučaj, a kojim je uređen postupak restrukturiranja. Naime, postupak restrukturiranja se sprovodi u situaciji kada Agencija proceni da kapital ili imovina subjekta privatizacije ne mogu biti prodati metodom javnog tendera ili javne aukcije bez prethodnog restrukturiranja. Restrukturiranje u postupku privatizacije podrazumeva statusne, odnosno organizacione promene ili poravnanje iz dužničko-poverilačkog odnosa i druge promene koje se odnose na subjekt privatizacije koje omogućavaju prodaju njegovog kapitala ili imovine. Dakle, u okviru restrukturiranja subjekta privatizacije poverioci su mogli, u celini ili delimično, otpisati glavnicu duga, pripadajuće kamate ili druga potraživanja, dok je obavezan otpis duga za tzv. državne poverioce ustanovljen tek Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o privatizaciji („Službeni glasnik RS“, broj 45/05). Sa druge strane ostali poverioci, u koje spada i podnosilac ustavne žalbe, nisu imali obavezu da izvrše otpust duga prema subjektu privatizacije.

Postupajući u skladu sa odredbom člana 7. Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica, Agencija je u dnevnom listu „Politika“ od 2. aprila 2003. godine oglasila pokretanje postupka restrukturiranja subjekta privatizacije I. p. m. „Z.“ a. d. Z. U oglasu su navedeni osnovni podaci o subjektu privatizacije, te da poverioci mogu prijaviti svoja potraživanja na način propisan članom 8. Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica, kao i da je rok za dostavljanje prijave potraživanja 30 dana od dana objavljivanja oglasa, uz napomenu da se potraživanja koja nisu prijavljena na navedeni način ne mogu namiriti. Nakon objavljenog oglasa, podnosilac ustavne žalbe je u ostavljenom roku prijavio svoje potraživanje.

Dakle, navedenim oglasom poverioci su pozvani da prijave svoja potraživanja na način propisan članom 8. navedene Uredbe. Polazeći od sadržine Uredbe, Ustavni sud konstatuje da Agencija oglašava pokretanje postupka restrukturiranja u sredstvima javnih informisanja, radi podnošenja dokaza o potraživanjima prema preduzeću (član 7.), dok je članom 8. Uredbe samo utvrđena sadržina prijave - 1. firma i sedište poverioca, 2. pravni osnov potraživanja i njegova visin a i 3. dokazi o postojanju potraživanja i njegovoj visini.

Iz odredaba Uredbe na koje upućuje oglas nedvosmisleno proizlazi da je svrha prijave potraživanja da se subjektu privatizacije koji je u restrukturiranju dostave dokazi o potraživanjima koja drugi poverioci imaju prema njemu. Štaviše, odredbom člana 3. stav 1. tačka 3. Uredbe, kao što je već navedeno, bilo je propisano da postupak restrukturiranja poravnanjem iz dužničko-poverilačkog odnosa obuhvata otpisivanje glavnice duga, pripadajuće kamate ili drugih potraživanja, u potpunosti ili delimično, uz saglasnost većinskih poverilaca, dok je članom 14. bilo propisano da program restrukturiranja može da sadrži i odredbe o tome da će potraživanja poverilaca, koja su otpisana u smislu člana 3. tačka 3. Uredbe, biti izmirena, pre raspodele sredstava, u skladu sa članom 60. Zakona o privatizaciji, iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala u postupku privatizacije i da će se poverioci (koji su prijavili potraživanja) čija potraživanja nisu obezbeđena namiriti iz sredstava ostvarenih od prodaje kapitala u postupku privatizacije, srazmerno svojim udelima u visini neobezbeđenih potraživanja. Dakle, nijednom odredbom kako Zakona o privatizaciji, tako i Uredbe o postupku i načinu restrukturiranja preduzeća i drugih pravnih lica, nije bilo propisano da prijava potraživanja u postupku restrukturiranja ujedno predstavlja i otpis duga prema subjektu privatizacije. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je otpuštanje duga regulisano navedenim odredbama čl. 344. i 347. ZOO, iz kojih jasno proizlazi da ono predstavlja saglasnost volja poverioca i dužnika. U nedostatku zakonskih normi koje bi na poseban način kao lex specialis uredil e otpust duga u postupku restrukturiranja, primenjuju se odredbe ZOO, kao jedinog zakona koji reguliše takav institut. Iz činjeničnog stanja utvrđenog u predmetnom izvršnom postupku proizlazi da poverilac osim što je prijavio svoje potraživanje u postupku restrukturiranja, nijednu drugu radnju u tom postupku nije preduzeo, niti se saglasio sa otpuštanjem duga prema dužniku. U prilog navedenom govori i činjenica da je podnosilac ustavne žalbe u februaru 2005. godine odbio da potpiše ponuđeni ugovor o regulisanju međusobnih prava sa dužnikom (kojim bi otpustio dug prema dužniku), takođe odbijajući i da uzme učešće u glasanju poverilaca o prihvatanju programa restrukturiranja. U takvoj situaciji, po mišljenju Ustavnog suda, jedna preduzeta radnja – prijava potraživanja ne može imati dejstvo otpuštanja duga prema dužniku, jer tako nešto niti je bilo propisano pozitivnim propisima, niti je sadržina objavljenog oglasa upućivala da su posledice prijave potraživanja takve prirode, bez obzira na to što je odredbom člana 8. stav 2. Uredbe bilo propisano da se potraživanja prema preduzeću koja nisu prijavljena na način propisan čl. 8. i 9. te uredbe, ne mogu namiriti. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je i Vrhovni sud Srbije bio stanovišta da ne postoji zakonski osnov da se delimično anuliraju potraživanja poverilaca koji nisu bili obavezni da otpuste dug prema subjektu privatizacije, niti su to dobrovoljno učinili.

Na temelju rečenog, Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju, očigledno da je primena relevantnog prava bila proizvoljna i arbitrerna, a posledica toga je da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

8. Analizirajući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na imovinu, Ustavni sud ukazuje da svako novčano potraživanje dosuđeno pravnosnažnom sudskom odlukom ulazi u imovinu poverioca. Stoga, nesprovođenje izvršenja sudske odluke kojom je to potraživanje dosuđeno, predstavlja povredu prava na mirno uživanje imovine, zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-1499/2008 od 16. jula 2009. godine), tim pre što je Ustavni sud u konkretnom slučaju utvrdio i da je podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da i prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, propust države da izvrši pravnosnažnu presudu izrečenu u korist podnosioca, predstavlja mešanje u njegovo pravo na mirno uživanje imovine (videti odluke istog suda u predmetima Kačapor i dr. protiv Srbije, Burdov protiv Rusije).

Takođe, Ustavni sud je imao u vidu da je Evropski sud za ljudska prava 29. januara 2013. godine doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ili Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud za ljudska prava je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda. Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u Odluci od 26. novembra 2013. godine povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup neizvršenju presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja sa sudskom praksom Evropskog suda.

Sledom rečenog, u situaciji kada je podnosiocu ustavne žalbe od ukupnog utvrđenog potraživanja u iznosu od 14.326.391,00 dinara, isplaćeno samo 6,68%, odnosno 957.228,69 dinara, ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda i standardima Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je osporenim rešenjima povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

9. Na osnovu izloženog i odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da su osporenim rešenjima Privrednog suda I. 1877/2000 od 16. juna 2011. godine i IPV (I). 32/2011 od 8. septembra 2011. godine povređena prava podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje i na imovinu, zajemčena odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 2. izreke.

10. S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na imovinu, Ustavni sud je u tački 3. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, razmatrajući način otklanjanja štetnih posledica u situaciji kada podnosilac nije istakao zahtev za naknadu materijalne štete, poništio osporeno drugostepeno rešenje Privrednog suda u Beogradu IPV (I). 32/2011 od 8. septembra 2011. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o prigovoru koji je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu I. 1877/2000 od 16. juna 2011. godine.

11. Ustavni sud je odlučio da, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ovu odluku zbog njenog značaja objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

12. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.