Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Lj. B. i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao skoro 16 godina. Sud odbija zahtev za naknadu materijalne štete, dok preostali deo žalbe odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda dr Goran P. Ilić, zamenik predsednika Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. B . iz Valjeva , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. maja 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P. 643/10 povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. B . iz Valjeva je, 18. jula 2013. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1479/13 od 17. juna 2013. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na obaveštenost, utvrđenih odredbama člana 21. st. 1 . i 2, člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 51. stav 1. Ustava, zatim slobode izražavanja iz člana 10. i zabrane zloupotrebe prava iz člana 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P. 643/10.

Podnosilac ustavne žalbe je istakao i povrede odredaba člana 6. stav 1. i člana 13. Evropske konvencije, kao i člana 1. Protokola XII uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud, imajući u vidu da su odredbama člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava zaštićena ljudska prava i načelo iz pomenutih članova Evropske konvencije i Protokola XII, nije posebno razmatrao ove navode u odnosu na Evropsku konvenciju i Protokol XII.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi : da je osporeni parnični postupak pravnosnažno okončan nakon petnaest godina; da je u njemu više puta dolazilo do promene postupajućeg sudije; da ročišta nisu zakazivana redovno, uprkos tome što je reč o sporu hitne prirode; da podnosilac svojim radnjama nije uticao na prolongiranje postupka; da prvostepeni sud nije koristio procesna sredstva i mehanizme koji su mu stajali na raspolaganju kako bi se postupak okončao u okviru razumnog roka; da je Apelacioni sud u Beogradu raspravu pred drugostepenim sudom otvorio nakon pune tri godine; da je na opisani način podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava. Povredu ostalih prava podnosilac ustavne žalbe argumentuje sledećim navodima: da je Apelacioni sud u Beogradu osporenu drugostepenu presudu zasnovao na iskazima nepostojećih svedoka, veštaka i pismenih isprava; da su na raspravi pred drugostepenim sudom ponovljeni svi dokazi koji su izvedeni u postupku pred prvostepenim sudom, iako za to nije postojala potreba; da su proizvoljno ocenjeni iskazi (ključnih) svedoka koji su imali neposredna saznanja o događajima u kojima je došlo do pogoršanja njegovog zdravstvenog stanja, kao i mišljenje komisije veštaka, kojim je potvrđeno da je šikanozno postupanje drugotuženog Slobodana Marina, kao direktora prvotuženog, prevashodno uzrokovalo to pogoršanje, a što je sve imalo za posledicu povredu časti, ugleda i prava ličnosti; da je donošenjem odbijajuće presude, Apelacioni sud u Beogradu stavio van snage pravnosnažnu i izvršnu presudu Opštinskog suda u Valjevu, kojom su poništene odluke tuženog Slobodana Marina o premeštaju podnosioca ustavne žalbe na radno mesto koje nije odgovaralo njegovom zdravstvenom stanju, a u kom postupku je utvrđeno da je postupanje tuženog Slobodana Marina isključivo imalo za cilj šikaniranje podnosioca ustavne žalbe.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i „preinači“ osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu, zatim da podnosiocu ustavne žalbe utvrdi pravo na naknadu materijalne štete u visini opredeljenoj tužbenim zahtevom koji mu je pravnosnažno odbijen, kao i da odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Valjevu P. 643/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosilac ustavne žalbe je 9. juna 1998. godine, u svojstvu tužioca, podneo Opštinskom sudu u Valjevu tužbu protiv tuženih DD „K.“ Valjevo i S. M . iz Valjeva, radi naknade nematerijalne štete zbog povrede časti, ugleda i prava ličnosti, kao i zbog umanjenja opšte životne sposobnosti, te radi naknade materijalne štete u visini razlike između naknade zarade za vreme privremene sprečenosti za rad i zarade koju bi ostvario da je radio u periodu od 26. novembra 1996. godine do presuđenja, nastale kao posledica povrede prava iz radnog odnosa. Predmet je zaveden pod broj em P 1. 1045/98.

Tuženi su zasebene odgovore na tužbu podneli 5. avgusta 1998. godine. Na prvom ročištu za glavnu raspravu, održanom 7. avgusta 1998. godine, sud je po sopstvenoj inicijativi odredio prekid postupka, imajući u vidu da se tužilac, pre podnošenja tužbe, nije obratio tuženom zahtevom za naknadu štete. Podneskom od 14. septembra 1998. godine, punomoćnik tužioca je zatražio da se postupak nastavi, s obzirom na to da prvotuženi nije odgovorio na zahtev tužioca za obeštećenje van spora. Istim podneskom je preinačena tužba, isticanjem novog tužbenog zahteva uz postojeće. U pitanju je bio zahtev za naknadu materijalne štete u vidu rente za period nakon odlaska tužioca u invalidsku penziju (16. jula 1998. godine).

Po nastavku postupka, predmetu je dodeljen broj P1. 1565/98. Ročište zakazano za 3. decembar 1998. godine je odloženo na molbu tuženih. Budući da je prvotuženi u odgovoru na tužbu postavio pitanje parnične sposobnosti tužioca, sud je na ročištu održanom 24. decembra 1998. godine odredio da se od vanparničnog odeljenja istog suda, nadležnog organa starateljstva i psihijatrijskog odeljenja ZC Valjevo zatraže odgovarajući izveštaji na navedenu okolnost. Rasprava je odložena na neodređeno vreme.

Uprkos tome što su vanpranično odeljenje suda, organ starateljstva i ZC Valjevo dostavili tražene izveštaje u ostavljenom roku, sud nije zakazao ročište za glavnu raspravu sve do 18. oktobra 2004. godine. Razlog višegodišnje neaktivnosti suda se ne može utvrditi iz spisa parničnog predmeta. U međuvremenu predmet je presigniran u broj P. 449/01 i dodeljen je u rad drugom sudiji. Na pomenuto ročište nije pristupio punomoćnik tužioca, zbog čega je sud doneo rešenje o mirovanju postupka. Podneskom od 19. januara 2005. godine, punomoćnik tužioca je predložio da se postupak nastavi. Sud je zakazao ročište za 9. novembar 2005. godine i na ovom ročištu je određeno izvođenje dokaza saslušanjem parničnih stranaka, kao i uvidom u spise parničnog predmeta Opštinskog suda u Valjevu P1. 1948/97. Parnične stranke su saslušane na narednom ročištu (17. januara 2006. godine), nakon čega je sud odredio izvođenje dokaza saslušanjem svedoka. U periodu do prvog presuđenja, sud je zakazao još 12 ročišta za glavnu raspravu. Četiri ročišta nije održano, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog neurednog pozivanja drugotuženog, a jedno na molbu punomoćnika tužioca. Izveden je dokaz saslušanjem svedoka Z.A, R.B, M.N, M.P, R.M, T.G. i V.K. Obavljeno je veštačenje preko komisije veštaka medicinske struke (neuropsihijatra i specijalista medicinske psihologije), najpre na okolnost parnične sposobnosti tužioca, a potom i na okolnost postojanja nematerijalne štete, kao i saslušanje veštaka. Budući da je u međuvremenu izvršeno spajanje prvotuženog H. k . „K .“ a.d. Valjevo, punomoćnik tužioca je izvršio subjektivno preinačenje tužbe u pogledu prvotuženog. Na ročištu održanom 28. oktobra 2008. godine punomoćnik tužioca je predložio donošenje delimične presude u odnosu na zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti. U delu kojim je tražena naknada nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, punomoćnik tužioca je povukao tužbu, ali se punomoćnik tuženih sa tim povlačenjem nije saglasio.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Valjevu P. 449/01 od 28. oktobra 2008. godine je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, tako što su tuženi, na ime naknade nemetareijalne štete zbog povrede časti, ugleda i prava ličnosti, solidarno obavezani na isplatu iznosa od 200.000 dinara, dok su deo zahteva do traženog iznosa po navedenom osnovu (300.000 dinara), kao i zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja opšteživotne aktivnosti, odbijeni kao neosnovani.

Po žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Valjevu je doneo rešenje Gž. 695/09 od 22. maja 2009. godine, kojim je ožalbenu prvostepenu presudu ukinuo i predmet vratio na ponovni postupak i odlučivanje.

Nakon vraćanja na ponovni postupak, predmet je zaveden pod brojem P. 2011/09. Pred Opštinskim sudom u Valjevu su održana još dva ročišta za glavnu raspravu. Nakon 1. januara 2010. godine, predmet je prešao u nadležnost Osnovnog suda u Valjevu, gde je zaveden pod brojem P. 643/10. Održana su još dva ročišta za glavnu raspravu, dok je jedno odloženo na molbu tužioca lično. Izveden je dokaz saslušanjem svedoka Z.R. i M.J. Na ročištu održanom 27. avgusta 2010. godine glavna rasprava je zaključena u pogledu zahteva za naknadu nematerijalne štete.

Osnovni sud u Valjevu je doneo delimičnu presudu P. 643/10 od 27. avgusta 2010. godine, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca, tako što je prvotuženi obavezan da tužiocu, na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede časti, ugleda i prava ličnosti, isplati iznos od 250.000 dinara, sa zateznom kamatom od presuđenja do konačne isplate. Deo zahteva po navedenom osnovu prema prvotuženom do traženog iznosa od 300.000 dinara, zatim tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, kao i tužbeni zahtevi po oba osnova prema drugotuženom, odbijeni su kao neosnovani.

Po žalbama parničnih stranaka, spisi parničnog predmeta su prosleđeni Apelacionom sudu u Beogradu 20. decembra 2010. godine. Rešenjem Gž1. 6008/12 od 19. decembra 2012. goddine predmet je vraćeni prvostepenom sudu, sa nalogom da se izvrši ispravka ožalbene presude, što je učinjeno rešenjem Osnovnog suda u Valjevu P. 643/10 od 9. januara 2013. godine. Po prijemu spisa, Apelacioni sud u Beogradu je otvorio raspravu pred drugostepenim sudom, na kojoj su održana dva ročišta (20. maja i 17. juna 2013. godine). Izveden je dokaz saslušanjem parničnih stranaka, dok su ostali dokazi, koji su izvedeni u postupku pred prvostepenim sudom, pročitani.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1479/13 od 17. juna 2013. godine je ožalbena presuda preinačena u usvajajućem delu, tako što je tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti, ugleda i prava ličnosti u celini odbijen kao neosnovan, dok je u preostalim (odbijajućim) delovima presuda potvrđena.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da bi se konstituisao osnov odgovornosti po osnovu krivice ili u drugim slučajevima propisanim zakonom potrebno je da postoji uzročno-posledična veza između radnje štetnika i štete na strani oštećenog; da u ovoj materijalnopravnoj situaciji takva uzročno-posledična veza ne postoji; da donošenje nezakonitog rešenja o rasporedu zaposlenog, samo po sebi, nije dovoljno za postojanje materijalnopravne odgovornosti poslodavca, odnosno odgovornog lica poslodavca za štetu koju zaposleni trpi zbog toga; da to već iz razloga što doneto rešenje o rasporedu po svom kapacitetu, čak i kada je nezakonito, nema uticaj na povredu sistema vrednosti koje zaposleni ima o sebi, odnosno vrednosti koje drugi u sredini gde on živi i radi imaju o njemu; da poništaj rešenja o rasporedu kao u ovoj pravnoj situaciji dovodi do restitucije prava zaposlenog; da tužilac tu restituciju nije ostvario zbog propusta da podnese predlog za izvršenje radi vraćanja na naznačene poslove; da je on sopstvenom krivicom prouzrokovao činjenicu neizvršenja sudske odluke; da je pretres zaposlenog od strane službe obezbeđenja prvotuženog u funkciji izvršavanja radnih zadataka i zavisi od bezbedonosne procene; da je tužilac imao fizički sukob na ulici sa tuženim Slobodanom Marinom, zbog čega je krivično odgovarao, a što je i sam potvrdio u svom iskazu; da pošto nema dokaza da je pretres vršen u zloj nameri, sledi da ta radnja ne može biti osnov za građanskopravnu odgovornost tuženih ; da je ovaj sud vrednovao tužbeni zahtev tužioca i sa stanovišta utvrđenog u nalazu i mišljenju komisije veštaka od 21. maja 2008. godine, te je utvrdio da duševni bol kod tužioca nije doveo do trajnog umanjenja opšte životne aktivnosti, iz kog razloga je pravilan zaključak iz ožalbene presude da je neosnovan tužbeni zahtev tužioca za naknadu štete iz tog osnova; da se u tom mišljenju utvrđuje i da je tužilac imao subjektivni doživljaj u vezi pomenute osujećenosti, koji u tužbi kvalifikuje kao povredu časti, ugleda, slobode i prava ličnosti i da je to za njega predstavljalo duševni bol; da, međutim, takav zaključak veštaka ne utiče na drugačiju odluku u odnosu na potraživanje tužioca po osnovu naknade štete zbog povrede časti, ugleda, slobode i prava ličnosti, iz razloga što je taj duševni bol, i prema mišljenju komisije veštaka, posledica prirode ličnosti tužioca na koju svako osujećivanje utiče u smislu remećenja njegove psihičke i emocionalne ravnoteže; da takva reakcija tužioca nije posledica ponašanja tuženih, već prirode njegove ličnosti zbog paranoidnog poremećaja ličnosti, u koji spada i poremećaj mišljenja nepsihotoničnog tipa i doživljaj nepravde proganjanja, opterećivanja i nefleksibilnosti u svakodnevnim socijalnim relacijama; da i prema nalazu veštaka to dijagnostikovano oboljenje nema svoj uzrok u poremećenim odnosima na poslu; da je zaključak suda da i sa stanovišta nalaza i mišljenja komisije veštaka nema osnova za zaključak da su tuženi pričinili štetu tužiocu po naznačenim osnovima; da je u prisustvu iznetih razloga preinačena pobijana presuda u usvajajućem delu izreke i odbijen tužbeni zahtev tužioca, a potvrđena u delu kojim su tužbeni zahtevi odbijeni kao neosnovani; da ovaj sud nalazi da nema činjeničnog osnova za zaključak iz ožalbene presude da je doneto rešenje o rasporedu tužioca rezultat „šikane", odnosno zloupotrebe ovlašćenja tuženog S . M, kao odgovornog lica - direktora pravnog prethodnika prvotuženog; da tome u prilog svedoči činjenica da je postojao zahtev izvršnog odbora sindikata, pa i nezavisno od toga što je svedok V.K. tvrdio da je taj zahtev potekao na inicijativu direktora, a preko predsednika sindikata; da se iz iskaza svedoka M.P. suprotno utvrđuje, jer je on u svom iskazu naveo da je tridesetak vozača i mehaničara tražilo od direktora da se tužilac pomeri sa radnog mesta nabavljača na drugo radno mesto zbog loših međuljudskih odnosa; da je bez značaja i okolnost što je svedok Z.A. u svom iskazu naveo da je odbio da potpiše spisak i da sa tužiocem nije imao nikakvih problema; da pri tome sud nije ulazio u pitanje ko je odgovoran za poremećene međuljudske odnose, ali je nesporno utvrdio da su određeni zaposleni tražili da tužilac bude premešten sa naznačenih poslova; da je to, po stanovištu ovog suda, dovoljno za zaključak da direktor pravnog prethodnika tuženog S . M, ovde drugotuženi, nije svojevoljno preduzimao naznačene radnje u odnosu na raspoređivanje tužioca i sa isključivim ciljem da se tužiocu naškodi, odnosno on izloži „šikani"; da je na pitanje da li je raspoređivanje tužioca na naznačene poslove ispravno ili ne odgovor je dat u parnici u kome je ta odluka poništena; da, međutim, sama činjenica nezakonitog rasporeda nije dovoljna za zaključak da je zaposleni izložen šikani, odnosno da je direktor prekoračio ovlašćenja i da je njegov cilj bio da se tužiocu naškodi; da kod izloženog, sud je posebno cenio i to da direktor nije hteo da se odazove pozivu psihijatra na razgovor, kao i iskaz svedoka T.G, a posebno u delu u kome je svedok dodao da bi eventulana saradnja sa direktorom i tužiočevim kolegama mogla dovesti do toga da se njegovo zdravstveno stanje stabilizuje; da sud nalazi da okolnost neodazivanja pozivu direktora jeste ponašanje koje odudara od standarda ponašanja nadležnog organa poslodavca, ali da to nije ušlo u režim protivpravnosti koji bi vodio deliktnoj odgovornosti direktora pravnog prethodnika tuženog, odnosno tuženog S. M; da to iz razloga što je tuženi S. M, kao odgovorno lice za organizaciju procesa rada, dužan i u njegovom je ovlašćenju da organizuje poslove na način kako to najbolje odgovara interesima poslodavca, pa i onda kada su oni u sukobu sa individualnim potrebama zaposlenih; da sud u parnici nije ovlašćen da ulazi u tu zonu ovlašćenja poslodavca, niti medicinske ustanove mogu da primoraju poslodavca da zaposlenog rasporedi na određene poslove, odnosno da uvode novu organizaciju posla zbog ličnih potreba zaposlenog, pa ni onda kada su one nesporno u funkciji stabilizacije njegovog stanja; da od toga treba razlikovati slučaj kada je doneto rešenje o izmenjenoj radnoj sposobnosti; da zaključak da tuženi Slobodan Marin, kao odgovorno lice pravnog prethodnika prvotuženog i pravni prethodnik prvotuženog nisu imali za cilj da naškode tužiocu, potvrđuje i činjenica da je za ceo period, pa i onda kada je tužilac bio privremeno sprečen za rad zbog bolesti, tužiocu isplaćivana zarada koju bi tužilac ostvario da je radio na poslovima pre nezakonitog rasporeda; da isto tako nema dokaza o uzročno-posledičnoj povezanosti reakcije određenih lica prema tužiocu i s tim u vezi upotrebe neprimerenog naziva „ludačić" sa događajima u preduzeću i sa naznačenim nezakonitim rasporedom; da po prirodi stvari nema ni povrede slobode, a nema ni dokaza, ni činjeničnog osnova za povredu prava ličnosti od strane tuženih prema tužiocu; da u prisustvu ovih razloga ostaje bez značaja navod žalbe tužioca da je postupak dugo trajao; da pravilno žalba tužioca navodi da je raspoređivanje tužioca bilo zlonamerno i šikanozno, da bi tada postojao osnov i za odgovornost tuženog Slobodana Marina, primenom pravila iz člana 170 . stav 2 . Zakona o obligacionim odnosima; da se, međutim, ožalbena presuda zasniva na neosnovanom zaključku da se tuženi Slobodan Marin kao odgovorno lice zlonamerno i šikanozno ponašao prema tužiocu.

Spisi parničnog predmeta su Osnovnom sudu u Valjevu vraćeni 4. jula 2013. godine. Glavna rasprava je nastavljena u pogledu preostalih zahteva tužioca. Na ročište zakazano za 30. septembar 2013. godine parnične stranke nisu pristupile, iako su njihovi punomoćnici bili uredno pozvani, zbog čega je sud doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom. Protiv ovog rešenja žalba nije izjavljena. Po zahtevu punomoćnika tuženih od 7. oktobra 2013. godine, Osnovni sud u Valjevu je rešenjem P. 643/10 od 16. aprila 2014. godine obavezao tužioca da tuženima naknadi troškove parničnog postupka. Ovo rešenje je punomoćnicima parničnih stranaka uručeno 22. aprila 2014. godine, a protekom roka za žalbu je postalo pravnosnažno (1. maja 2014. godine).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripada ju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je s ud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) ; da će drugostepeni sud zakazati raspravu i odlučiti o žalbi i zahtevima stranaka kad je u istoj parnici prvostepena presuda već jedanput bila ukinuta po odredbama ovog zakona, a pobijana presuda se zasniva na pogrešno i nepotpunom utvrđenom činjeničnom stanju ili su u postupku pred prvostepenim sudom učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka (član 369. stav 3.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 9. juna 1998. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Valjevu, i da je okončan donošenjem rešenja Osnovnog suda u Valjevu o troškovima parničnog postupka P. 643/10 od 16. aprila 2014. godine, koje je postalo pravnosnažno 1. maja 2014. godine.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud, ratione temporis, nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj postupak trajao skoro 16 godina i da je prvi put (delimično) presuđeno nakon deset godina od podnošenja tužbe. Napred izneto samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Imajući to u vidu, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca, šesnaestogodišnje trajanje predmetnog postupka se ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Ustavni sud smatra da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, imajući pri tom u vidu da podnosilac ustavne žalbe nije značajno doprineo prekomernoj dužini trajanja parnice, ne može oceniti razumnim to što je postupak trajao skoro 16 godina, te da se ovako dugo trajanje postupka, pre svega, može pripisati nedovoljnoj efikasnosti Opštinskog suda u Valjevu. Činjenice da je u periodu od 24. decembra 1998. godine do 18. oktobra 2004. godine sud nije zakazao nijedno ročište za glavnu raspravu, niti preduzeo neku drugu procesnu radnju, da za takvu višegodišnju neaktivnost nije postojao adekvatan razlog, da je prvi dokaz (saslušanje parničnih stranaka) izveden nakon sedam i po godina od podnošenja tužbe, da je po predlogu punomoćnika podnosioca ustavne žalbe da se postupak iz mirovanja aktivira prvo ročište zakazano posle osam meseci, te da je o zahtevima tužioca prvi put odlučeno nakon 10 godina od podnošenja tužbe, i to delimičnom presudom, po oceni Ustavnog suda, nesumnjivo potvrđuju da Opštinski sud u Valjevu u ovom sporu nije postupa o u skladu sa načelom efikasnosti . Što se drugostepenog suda tiče, Ustavni sud nalazi da je dužini trajanja postupka u određenoj meri doprineo i Apelacioni sud u Beogradu, tako što je tek nakon dve godine od prijema spisa parničnog predmeta konstatovao da preduslov da se o žalbama parničnih stranaka odluči jeste da se izvrši ispravka ožalbene prvostepene presude. Doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka, po mišljenju Ustavnog suda, ogleda se u tome što u periodu neaktivnosti suda od skoro šest godina nijednom nije zatražio da sud nastavi sa postupanjem u predmetu, da je nedolazak njegovog punomoćnika na zakazano ročište rezultirao mirovanjem postupka, te da su dva ročišta odložena na njegovu, odnosno molbu njegovog punomoćnika.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je mišljenja da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku, u ovom slučaju može ostvariti i samim utvrđenjem povrede prava, budući da podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

Istaknuti zahtev podnosioca za naknadu štete konsumira u sebi tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede časti, ugleda i prava ličnosti, koji je pravnosnažno odbijen osporenom drugostepenom presudom, zbog čega je Ustavni sud ovaj zahtev posmatrao kao zahtev za naknadu materijalne štete. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosilac ustavne žalbe nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava/obaveza. Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete, u visini opredeljenog tužbenog zahteva iz parnice koja prethodi postupku po ustavnoj žalbi, nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, jer bi se na taj način Ustavni sud doveo u poziciju da umesto i nakon nadležnog parničnog suda odlučuje o zahtevu za koji nije nadležan. Stoga je Ustavni sud, na osnovu odredbe člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete kao neosnovan, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Razmatrajući ostale navode ustavne žalbe, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac, kroz tvrdnje o navodno učinjenim povredama pobrojanih prava i načela u tački 1. obrazloženja, u suštini, ukazuje da je Apelacioni sud u Beogradu na proizvoljan način ocenio dokaze i izveo činjenične zaključke, što je za posledicu imalo i proizvoljnu primenu materijalnog prava na njegovu štetu.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocima osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrarna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Beogradu nije podržao ocenu prvostepenog suda da događaji kod pravnog prethodnika prvotuženog, koji su prethodili raspoređivanju podnosioca ustavne žalbe na radno mesto za koje se ispostavilo da je nezakonito jer nije uzeto u obzir njegovo zdravstveno stanje, kao i sam akt raspoređivanja, predstavljaju činjenični osnov za primenu pravila o deliktnoj odgovornosti poslodavca, sadržanim u odredbama člana 154. Zakona o obligacionim odnosima i člana 164. Zakona o radu. Svoju ocenu je Apelacioni sud u Beogradu potkrepio dokaznim postupkom, koji je sproveo u okviru rasprave određene na osnovu člana 369. stav 3. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine. Ovaj sud je ponovo izveo dokaz saslušanjem parničnih stranaka, dok je sve ostale dokaze pročitao, detaljno konstatujući njihovu saržinu na zapisniku o glavnoj raspravi, na koji parnične stranke nisu imale primedbe. Ustavni sud nalazi da u situaciji u kojoj je konačna odluka o zahtevima stranaka doneta na osnovu rezultata dokaznog postupka sprovedenog pred drugostepenim sudom obrazloženje takve odluke po kvalitetu mora biti takvo da otklanja svaku sumnju u tačnost i potpunost utvrđenog činjeničnog stanja, od kojeg zavisi i pravilna primena materijalnog prava. Uvidom u obrazloženje osporene drugostepene presude, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu drugačije ocenio izvedene dokaze u odnosu na način na koji je to učinio prvostepeni sud, što je suštinski dovelo i do različite pravne ocene da u radnjama tuženih nije bilo elelemenata deliktnog ponašanja. Budući da je za iznetu ocenu dato izuzetno jasno, precizno i detaljno obrazloženje, koje se prevashodno zasniva na zaključku da je osećaj povređenosti časti, ugleda i prava ličnosti kod podnosioca ustavne žalbe bio posledica njegovog psihičkog poremećaja, Ustavni sud takvu ocenu ne smatra proizvoljnom. Uzimajući u obzir još i da je Apelacioni sud u Beogradu detaljno odgovorio na sve žalbene navode parničnih stranaka, Ustavni sud je ocenio i da osporena presuda Apelacionog suda u Beogradu, po pitanju obrazloženosti, predstavlja primer odluke kojom se zadovoljavaju standardi pravičnog suđenja, uspostavljen i ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava .

Stoga je Ustavni sud u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud nije posebno cenio navode da je osporena presuda zasnovana na iskazima nepostojećih svedoka, veštaka i pismenih isprava, s obzirom na to da se ti navodi odnose na omaške koje je Apelacioni sud u Beogradu načinio prilikom označavanja imena svedoka, veštaka i podataka iz pismenih isprava koje su izvedene kao dokaz, a što se u svako doba može ispraviti posebnom odlukom suda.

8. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

dr Goran P. Ilić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti