Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parnici za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u postupku za naknadu štete zbog torture, koji je trajao osam i po godina. Žalba protiv meritorne odluke je odbijena, jer primena pravila o teretu dokazivanja nije bila proizvoljna.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi E. B . i M . Dž . iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Sr bije, na sednici Veća održanoj 27. septembra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba E. B . i M . Dž . i utvrđuje da je povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5238/12.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.000 evra svakom , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba E. B . i M . Dž . izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3 976/15 od 19. maja 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na naknadu štete, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 35. stav 2. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. E. B . i M . Dž . iz Sarajeva, Bosna i Hercegovina, izjavili su Ustavnom sudu, 26. jula 2016. godine, preko punomoćnika T. D, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3976/15 od 19. maja 2016. godine, zbog povrede načela i prava utvrđenih odredbama čl. 25, 32, 35. i 36. Ustava Republike Srbije , kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5238/12.

Podnosioci ustavne žalbe navode da su podneli tužbu protiv Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete zbog torture koju su nad njima izvršili pripadnici označenog Ministarstva, te da je Apelacioni sud u Beogradu doneo osporenu presudu kojom je pravnosnažno odbio kao neosnovane njihov e tužben e zahtev e. Podnosioci smatraju da je osporena presuda doneta na osnovu očigledno proizvoljne primene procesnog prava, jer je drugostepeni sud primenom tereta dokazivanja došao do zaključka da tužbeni zahtevi nisu osnovani, iako je na osnovu istog činjeničnog stanja doneo prethodnu presudu (ukinutu revizijskim rešenjem) o osnovanosti tužbenog zahteva . Da takvo postupanje drugostepenog suda nije zasnovano na primedbama Vrhovnog kasacionog suda koji je ukinuo prethodnu presudu. Podnosioci ukazuju i na to da je Apelacioni sud morao imati u vidu obaveze koje je Republika Srbija preuzela ratifikacijom međunarodnih dokumenta u toj oblasti i „specifičnu prirodu kršenja prava i sloboda podnosioca, kao i period u kome se predmetni događaj odigrao u kome je došlo do sistematskog kršenja prava i sloboda pripadnika bošnjačke nacionalne manjine“, iznoseći i tvrdnju o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“. Takođe smatraju da je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku jer je postupak trajao osam i po godina , te da se tri puta nalazio pred Apelacionim sudom radi odlučivanja. Podnosi oci su istak li zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom utvrđenih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5238/12 (u daljem tekstu: Osnovni sud) , te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 23. novembra 2007. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije - Ministarstva unutrašnjih poslova, radi naknade nematerijalne štete nastale radnjama organa tužene. U tužbi je, pored ostalog, navedeno: da su pripadnici Ministarstva unutrašnjih poslova (u daljem tekstu: MUP) u toku 1995. godine tužioce, kada su prešli u Republiku Srbiju, odveli u „logore“ gde su ih ispitivali i mučili; da su tužioci kritičnom prilikom pretrpeli strah, fizičke bolove, kao i duševne bolove zbog povrede prava ličnosti, a došlo je i do umanjenja životnih aktivnosti.

Tužena je 18. decembra 2007. godine odgovorila na tužbu osporavajući i osnov i visinu.

Prvo ročište za glavnu raspravu zakazano za 14. mart 2008. godine nije održano, jer tužena strana nije pristupila iako je bila uredno pozvana. Ni naredna dva ročišta zakazana za 12. jun i 6. novembar 2008. godine nisu održana „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“. Prvo ročište je održano 25. decembra 2008. godine.

Tokom 2009. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu.

U toku 2010. godine ročište zakazano za 27. april nije održano, jer tužiocima nije bio dostavljen poziv, dok je naredno ročište zakazano za 3. jun održano i na njemu je izveden dokaz saslušanjem tužilaca. Do kraja 2010. godine održana su još dva ročišta, a Osnovni sud je na ročištu održanom 17. novembra zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 46097/10, kojom je u celini odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca.

Postupajući po žalbi tužilaca, Apelacioni sud je rešenjem Gž. 301/11 od 6. februara 2012. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon dva održana ročišta, Osnovni sud je doneo presudu P. 5238/12 od 1. juna 2012. godine, kojom su u stavu prvom izreke, odbijeni kao neosnovan i tužbeni zahtev i tužilaca kojim a su tražili da sud obaveže tuženu da im na ime naknade nematerijalne štete isplati iznos od po 200.000 dinara svakom na ime pretrpljenih fizičkih bolova, iznos od po 300.000 dinara svakom na ime pretrpljenog straha, iznos od po 300.000 dinara svakom na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti, kao i iznos od po 500.000 dinara svakom na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, zajedno sa pripadajućom kamatom. Stavom drugim izreke, tužioci su obavezani da solidarno tuženoj naknade troškove parničnog postupka

Postupajući po žalbi tužilaca, Apelacioni sud je 26. decembra 2013. godine otvorio raspravu, održao ročište i odredio izvođenje dokaza neuropsihijatrijskim veštačenjem radi utvrđivanja koliko dugo su tužioci trpeli strah tokom boravka u prihvatnom centru za izbegla lica, čime je taj strah bio uzrokovan, kakvog je intenziteta bio, da li je taj strah uzrokovao nastanak bilo kakvog psihičkog oboljenja kod tužioca, a ukoliko jeste , o kom se oboljenju radi, te kada je takvo oboljenje dobilo konačan oblik i da li je uzrokovalo umanjenje opšte životne aktivnosti tužilaca i u kom procentu.

Određeni sudski veštak je 28. aprila 2014. godine dostavio nalaz Apelacionom sudu, koji je nakon toga 13. juna 2014. godine zaključio raspravu i doneo presudu Gž. 7271/12 od 13. juna 2014. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu tužilaca i potvrdio prvostepenu presudu u delu stava prvog njene izreke kojim je odlučeno o naknadi nematerijalne štete na ime pretrpljenih fizičkih bolova, pretrpljenog straha i pretrpljenih duševnih bolova zbog povrede prava ličnosti; u stavu drugom izreke u preostalom delu stava prvog izreke preinačena je prvostepena presuda tako što je obavezana tužena da tužiocima isplati po 300.000 dinara svakom na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, sa pripadajućom kamatom ; u stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužiocima naknadi troškove postupka.

Tužena je 11. avgusta 2014. godine izjavila reviziju protiv drugostepene presude, a Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 1508/2014 od 2. aprila 2015. godine ukinuo presudu Apelacionog suda Gž. 7271/12 od 13. juna 2014. godine u stavovima drugom i trećem njene izreke i predmet vratio istom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, sa nalogom da Apelacioni sud ponovo oceni sve izvedene dokaze, da po potrebi izvede nove dokaze , te utvrdi kojim oblicima torture, mučenja ili nečovečnog postupanja su tužioci bili izloženi, te da li je i u kom obliku to ostavilo štetne posledice koje opravdavaju dosuđivanje naknade za duševne bolove zbog umanjenja opšte životne aktivnosti od 15% kao posledice izazvane posttraumatskim stresnim poremećajem, kao i da utvrdi uzročnu vezu između traumatskog događaja i posttraumatskog stresnog poremećaja u cilju potvrde kada je taj poremećaj nastao, da li je lečen, da li je i pored toga izazvao umanjenu životnu aktivnost, u čemu se ista sastoji i koje će aktivnosti ubuduće tužioci tegobno obavljati.

Apelacioni sud je u ponovnom postupku zakazao raspravu za 8. april 2016. godine, ali je to ročište odloženo za 19. maj 2016. godine , kada je rasprava pred drugostepenim sudom zaključena i doneta osporena presuda Gž. 3976/15, kojom su odbijene kao neosnovane žalbe tužilaca i potvrđena presuda Osnovnog suda P. 5238/12 od 1. juna 2012. godine, u delu stava prvog njene izreke kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca kojim su tražili da sud obaveže tuženu da im na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja opšte životne aktivnosti isplati iznos od po 300.000 dinara svakom, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom. U obrazloženju osporene presude pored ostalog je navedeno da iz činjeničnog stanj a utvrđeno g u toku prvostepenog i drugostepenog postupka, proizlazi: da su tužioci krajem jula ili početkom avgusta meseca 1995. godine u većoj grupi Bošnjaka sa područja Žepe i Srebrenice prešli na teritoriju Republike Srbije gde su se predali graničnim jedinicama tadašnje Vojske Jugoslavije; da je grupa u kojoj su bili tužioci prebačena u prihvatni centar u B . koji je bio formiran 1. septembra 1995. godine; da se centar sastojao od ranije izgrađenih zajedničkih baraka jednog građevinskog preduzeća; da su troškove boravka izbeglih lica u ovom centru snosili najpre Savezna Republik a Jugoslavija, a potom Međunarodni komitet Crvenog krsta i Komesarijat za izbeglice; da su o postojanju ovog centra bile obaveštene sve relevantne međunarodne organizacije; da je E. B . u ovom centru boravio od 2. avgusta 1995. do 29. januara 1996. godine, a M. Dž . do 6. decembra 1995. godine; da je boravak tužilaca u navedenom centru potvrđen izjavom predstavnika misije Međunarodnog Crvenog krsta od 26. februara 2001. i 21. oktobra 1996. godine, i u ovim izveštajima je konstatovano da su tužioci redovno obilaženi od strane delegata Međunarodnog komiteta Crvenog krsta; da je delegacija Vlade Bosne i Hercegovine po povratku iz dvodnevne posete Centru „Š.“ kod U. u Srbiji sastavila izveštaj 9. aprila 1996. godine koji je overen pečatom iz čije sadržine proizlazi da nije u pitanju prihvatni centar već klasični zarobljenički logor, opasan bodljikavom žicom i rovovima sa bunkerima uz fizičko obezbeđenje velikog broja dobro naoružanih pripadnika specijalnih jedinica MUP sa specijalno dresiranim psima; da su u tom izveštaju detaljno opisani uslovi boravka lica u navedenom logoru i dati zaključci komisije i predlozi šta Vlada Bosne i Hercegovine treba da preduzme u cilju što hitnije repatrijacije logoraša; da su u toku prvostepenog postupka saslušani svedo ci na predlog tužene, a nakon ukidanja prvostepene presude drugostepen im rešenjem Gž. 301/11 od 6. februara 2012. godine saslušan je na predlog tužilaca svedok Ć. D . koji je sa još 21 muškarcem 2. avgusta 1995. godine prešao preko reke Drine da bi bio smešten u prihvatnom centru B. zajedno sa tužiocima ; da kako je rešenjem Apelacionog suda Gž. 301/11 od 6. februara 2012. godine, osim saslušanja svedoka predloženih od strane tuženih, naloženo prvostepenom sudu da sasluša i svedoke koje su predložili tužioci, kao i da izvrši neuropsihijatrijsko veštačenje; da kako prvostepeni sud nije postupio po nalogu, drugostepeni sud je odredio izvođenje dokaza neuropsihijatriskim veštačenjem; da je sudski veštak u pogledu navedenog dao nalaz i mišljenje u kome se izjasnio po svim pitanjima; da su tužioci pozivani radi saslušanja u svojstvu parničnih stranaka na raspravu 13. juna 2014 godine, ali se pozivu suda nisu odazvali, pa je izvođenje tog dokaza otklonjeno rešenjem ; da je na osnovu tako utvrđenog činjeničnog stanja, drugostepeni sud doneo presudu kojom je delimično preinačio prvostepenu presudu P. 5238/12 od 1. juna 2012. godine i delimično usvojio tužbeni zahtev tužilaca; da je Vrhovni kasacioni sud rešenjem Rev. 1508/2014 od 2. aprila 2015. godine ukinuo drugostepenu presudu u stavovima drugom i trećem njene izreke; da su primedbe revizijskog suda ukazivale na potrebu ponovnog saslušanja veštaka neuropsihijatra u vezi sa nalazom i mišljenjem, a posebno da je veštak neuropsihijatar nalaz i mišljenje dao bez izvršenog pregleda tužilaca, a osim toga i na potrebu ponovnog saslušanja tužilaca kao stranaka; da je punomoćnik tužilaca na raspravi pred drugostepenim sudom izjavio da smatra da su izvedeni dokazi u prilog navodima tužilaca , da stoga neće predlagati izvođenje novih dokaza, pa ni ponovno saslušanje tužilaca u svojstvu stranaka, da je veštak neuropsihijatar svoj nalaz i mišljenje dao na osnovu intervjua sa tužiocima što je uobičajena praksa prilikom ovakvih vrsta veštačenja. Dalje je navedeno: da je Apelacioni sud, imajući u vidu nalog revizijskog suda , ponovo izveo sve dokaze koji su izvedeni u toku prvostepenog postupka i pred drugostepenim sudom, pa je zauzeo stanovište da navodi žalbe tužilaca nisu osnovani, sa pozivom na odredb e čl . 228 . i 231 . Z akona o parničnom postupku; da su, polazeći od navedenih zakonskih odredbi, tužioci kao lica koja su pretrpela štetu u vezi sa posledicama koje je na njih ostavio boravak u p rihvatnom centru, i koja su, kako je naveo veštak neuropsihijatar, obolela od posttraumatskog stresnog poremećaja, bili u obavezi da nakon ukidanja drugostepene presude Apelacionog suda Gž. 7271/12 od 13. juna 2014. godine i kod datog naloga Vrhovnog kasacionog suda iznesu dokazne predloge, u cilju pojašnjenja nalaza i mišljenja veštaka, za ponovnim saslušanjem veštaka i tužilaca kao parničnih stranaka; da se takva njihova obaveza temelji na odredbama člana 228. i člana 231. st . 1 . i 2. Zakona o parničnom postupku; da tužioci nisu tako postupili, čak su se i protivili time što se njihov punomoćnik na raspravi pred drugostepenim sudom izjasnio da neće davati nove dokazne predloge, pa ni dokaz ni predlog za saslušanjem tužilaca kao parničnih stranaka; da se kod takvog stanja stvari ovaj spor morao rešiti sa pozivom na citirane odredbe Zakona o parničnom postupku zaključkom toga suda da su navodi žalbe tužilaca dati u cilju osporavanja prvostepene presude neosnovani, čime se ona iskazuje kao pravilna, jer zahtev tužilaca nije dokazan , pa je stoga ista presuda potvrđena stavom prvim izreke ove drugostepene presude, sa p ozivom na odredbu člana 390. Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da je fizički i psihički integritet nepovrediv i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO), koje su od značaja za odlučivanje, propisano je: da pravno lice odgovara za štetu koju njegov organ prouzrokuje trećem licu u vršenju ili u vezi sa vršenjem svojih funkcija (član 172. stav 1.); da za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud će, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US , 74/13 - Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: Z PP) je propisano: da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja, da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud konstatuje da je predmetni parnični postupak pokrenut 23. novembra 2007. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 19. maja 201 6 godine , donošenjem osporene presude, iz čega proizlazi da je postupak trajao osam i po godina, što prima facie ukazuje da nije okončan u razumnom roku.

Ipak, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio toliko složen da bi mogao opravdati osmogodišnje trajanje .

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da su oni ima li legitiman pravni interes da ce o njihovim tužbenim zahtevima za naknadu nematerijalne štete, odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe svojim ponašanjem nisu doprineli odugovlačenju postupka .

Dakle, osnovni razlog dugog trajanj a parničnog postupka je postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak okonča efikasno i bez nepotrebnog odugovlačenja. Ustavni sud posebno ukazuje na to da su tokom parnice donete dve prvostepene presude (jedna ukinuta i jedna preinačena) i tri drugostepene odluke (jedno rešenje i dve presude) , od kojih je jedna presuda ukinuta revizijskim rešenjem i vraćena drugostepenom sudu na ponovni postupak. Takvo postupanje, tj. vraćanje predmeta na nižu instancu po pravilu doprinosi odugovlačenju postupka (videti npr. Odluku Ustavnog suda Už-118/2010 od 21. oktobra 2010. godine).

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju , povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi oca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 1.000 evra svakom, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosi oci ustavne žalbe pretrpe li zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Posebno je cenjena dužin a trajanja parničnog postupka, kao i životni standard građana, te činjenica da će dosuđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine. Naime, navedenom presudom je konstatovano da se utvrđivanjem od strane Ustavnog suda da je povređeno pravo podnosilaca na suđenje u razumnom roku, priznaje povreda na koju su se žalili i da je time zadovoljen samo prvi uslov utvrđen u sudskoj praksi Evropskog suda, ali da status žrtve zavisi od toga da li je pravično zadovoljenje koje je dodeljeno - adekvatno, kako je to predviđeno članom 41. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Evropski sud za ljudska prava je u vezi sa ovim podsetio da se u predmetima koji se odnose na dužinu postupka, jedna o karakteristika dovoljnog obeštećenja koje može da otkloni status žrtve stranke odnosi na dodeljeni iznos, koji zavisi, posebno od karakteristika i delotvornosti pravnog leka. Da li dosuđeni iznos može da bude smatran razumnim, mora da bude ocenjeno u svetlu svih okolnosti slučaja, što uključuje ne samo trajanje konkretnog postupka, već i vrednost dosuđenog iznosa u odnosu na životni standard u državi koja je u pitanju i činjenice da će naknada na osnovu štete po osnovu nacionalnog sistema generalno biti dosuđena i isplaćena mnogo brže nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava na osnovu člana 41. Evropske konvencije. Ovakav stav Evropski sud je zauzeo i u presudama Blagojević i drugi protiv Srbije, od 24. maja 2016. godine, M.B. – MAK Čačak DOO i drugi protiv Srbije, od 27. septembra 2016. godine, Ković i drugi protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Pavlović i Pantović protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Živković protiv Srbije, od 4. aprila 2017. godine, Borović i drugi protiv Srbije, od 11. aprila 2017. godine, Bilić protiv Srbije od 17. oktobra 2017. godine i Milovanović protiv Srbije, od 19. decembra 2017. godine. Takođe, videti i Odluku Ustavnog suda Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava , Ustavni sud je odlučio kao u tački 2. izreke.

8. Razmatrajući ustavnu žalb u u delu izjavljenom protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3976/15 od 19. maja 2016. godine u kome podnosioci ukazuju na povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud podseća da podnosioci smatraju da je osporena presuda doneta na osnovu očigledno proizvoljne primene procesnog prava, jer je drugostepeni sud primenom tereta dokazivanja došao do zaključka da tužbeni zahtevi nisu osnovani, iako je isti sud , na osnovu identično utvrđenog činjeničnog stanja , doneo prethodnu presudu (ukinutu revizijskim rešenjem) o osnovanosti tužbenog zahteva.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje da iz sadržine odredaba ZPP kojima je uređen institut tereta dokazivanja. proizlazi da je parnična stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojima osporava navode i dokaze protivnika. Dakle, stranka treba da iznese one činjenice koje po zakonu imaju značaj materijalno-pravnih pretpostavki za primenu odredbe kojom se spor rešava u njenu korist. Ipak, ocena izvedenih dokaza ne dovodi uvek do određenog rezultata. Takva situacija postoji npr. kada sud na osnovu ocene dokaza nije stekao uverenje da određena činjenica postoji. Kao i svaki institut procesnog prava , i ovaj institut ima određena pravila koja uređuju u kojoj situaciji i na kome leži teret dokazivanja. Odredbama člana 231. st. 1. i 2. ZPP propisano je da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice bitne za nastanak ili ostvarivanje prava, kao i da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji.

Ustavni sud i u ovom predmetu podseća da njegov zadatak nije da razmatra kako su redovni sudovi izvršili ocenu izvedenih dokaza, osim u slučaju kada su izveli grube, nepravične ili proizvoljne zaključke iz činjenica kojima su raspolagali (videti odluku Evropske komisije za ljudska prava broj 7978/77 , od 13. decembra 1979. godine). I majući u vidu navedene odredbe zakona i utvrđene činjenice, Ustavni sud je mišljenja da nisu osnovani navodi o povredi prava na pravično suđenje, jer je drugostepeni sud na osnovu izvedenih dokaza, te primenom tereta dokazivanja, došao do zaključka da tužbeni zahtevi podnosilaca nisu osnovani. Štaviše, iako je drugostepeni sud na osnovu identično utvrđenih činjeni ca doneo prethodnu presudu o osnovanosti tužbenog zahteva, Vrhovni kasacioni sud je u postupku po reviziji ukinuo tu presudu , izraz ivši stav da izvedeni dokazi ne pružaju dovoljno osnova za usvajanje tužbenog zahteva, jer je ta presuda zasnovana samo na iskazima tužilaca, svedoka Ć. D. i izveštaja delegacije Vlade Bosne i Hercegovine, dok su drugi dokazi, među kojima i iskazi drugih svedoka, zanemareni . Stoga je revizijski sud naložio drugostepenom sudu da ponovo oceni izvedene dokaze, a po potrebi da izvede i nove dokaze u cilju pojašnjenja nalaza i mišljenja veštaka, kako bi se činjenično stanje potpuno i pravilno utvrdilo.

Međutim, kako u ponovnom postupku tokom rasprave pred drugostepenim sudom, podnosioci ustavne žalbe nisu predložili izvođenje novih dokaza, smatrajući da su svi relevantni dokazi već izvedeni, to se kao ustavnopravno prihvatljiv nameće i zaključak Apelacionog suda da podnosioci nisu dokazali osnovanost postavljenog tužbenog zahteva, jer je na njima bio teret dokazivanja da je šteta nastala radnjama organa tužene.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da sudovi tokom postupka nisu našli da je osnovan prigovor zastarelosti potraživanja naknade štete za pretrpljene duševne bolove usled umanjenja životne aktivnosti, uz obrazloženje da su podnosioci ustavne žalbe za štetu saznali tek 2006. godine kada su im to saopštili lekari, odnosno kada im je utvrđeno konačno stanje bolesti. Međutim, ovakvo stanovište sudova je u suprotnosti sa stanovištem koje su redovni sudovi izražavali kroz svoje presude i koje je Ustavni sud prihvatio kao ustavnopravno prihvatljivo. Naime, Ustavni sud je u više svojih odluka prihvatao zaključke sudova da se rok zastarelosti naknade štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, računa od trenutka kada je (psihička) bolest iz akutne faze prešla u hroničnu fazu (što se dešava šest meseci do godinu dana nakon prestanka uzroka - povratka sa ratišta, prestanka mučenja i sl.) i tako poprimila oblik konačnog stanja, bez obzira na činjenicu kada je podnosiocu saopšteno da boluje od takve bolesti i bez obzira na to što lečenje nije završeno i što može trajati do kraja života (videti npr. Odluku Už-5761/2014 od 19. maja 2016. godine). Imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, Ustavni sud ukazuje se navedena psihička bolest (PTSP) kod podnosilaca ustavne žalbe ispoljila i prešla u hroničnu fazu u rokovima u kojima se uobičajeno ispoljava, te da stoga proizlazi i da je protekao rok zastarelosti propisan odredbama člana 376. ZOO.

Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Povredu prava na naknadu štete iz člana 35. stav 2. Ustava podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na navodima koji se, u suštini, odnose na povredu prava na pravično suđenje, te kako je Ustavni sud prethodno zaključio da osporenom presudom nije povređeno pravo iz člana 32. stav 1. Ustava, to su neosnovane i tvrdnje o povredi označenog prava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u prvom delu tačke 3. izreke.

9. Razmatrajući navode o povredi odredaba člana 25. Ustava, Ustavni sud podseća da označene odredbe garantuju nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i jemče da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju. Navedena jemstva se u odnosu na predstavnike državnih organa ogledaju prvenstveno u obavezi da se uzdrže od radnji kojima se povređuje psihički i fizički integritet lica koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora, odnosno da se uzdrže od izlaganja tog lica mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, a čime se osigurava poštovanje materijalnog aspekta ovog prava. S druge strane, postoji pozitivna obaveza nadležnih državnih organa koja podrazumeva da nadležni državni organ, u slučaju postojanja jasnih indicija da je lice koje se nalazi u pritvoru ili na izdržavanju kazne zatvora bilo izloženo nekom od oblika zlostavljanja, sprovede delotvornu, temeljnu, brzu i nezavisnu istragu koja bi trebalo da osigura identifikovanje i kažnjavanje odgovornih lica (videti, pored ostalih, presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetima Stanimirović protiv Srbije, predstavka broj 26088/06, od 18. oktobra 2011. godine, st. 39. i 40). Ipak, sa aspekta Evropskog suda za ljudska prava, kada postoje navodi o napadu ili zlostavljanju u pritvoru ili zatvoru, pravni lek koji bi trebao da bude iscrpljen za potrebe člana 3. Evropske konvencije uglavnom će biti građanska tužba za odštetu. Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da su podnosioci ustavne žalbe u parnici podneli tužbene zahteve za naknadu štete, koji su odbijeni kao neosnovani, a Ustavni sud je još mišljenja i da su potraživanja naknade štete zastarela, to nije moglo doći do povrede člana 25. Ustava, jer se pravo na uspeh u takvom postupku ne može garantovati, ukoliko za to nije bilo zakonskog osnova.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje i na odluku u predmetu Ahmet Kamenica i drugi protiv Srbije, predstavka broj 4159/15 od 4. oktobra 2016. godine, u kome je Evropski sud za ljudska prava našao da je nedopuštena (neblagovremena) predstavka podnosilaca, među kojima su bili i ovde podnosioci ustavne žalbe, podneta zbog povrede čl. 3, 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zbog nepostojanja delotvorne istrage njihovog navodnog mučenja (vezanog za isti životni događaj). U obrazloženju je navedeno da su podnosioci predstavke podneli krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine 6. septembra 2011. godine - 16 godina nakon spornih događaja. S obzirom na datum podnošenja krivične prijave, Evropski sud je ukazao da je zastarelost sprečila krivično gonjenje bilo kog dela uz izuzetak ratnih zločina, nalazeći zbog toga da je predstavka podneta van roka, te samim tim i nedopuštena.

Podnosioci ustavne žalbe, u suštini, smatraju da su oni kao pripadnici nacionalne manjine diskriminisani u odnosu na druge kategorije oštećenih lica, ali nisu naveli druge relevantne razloge o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, bez isticanja relevantnih razloga i dostavljanja odgovarajućih dokaza, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Podnosioci ustavne žalbe povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, u suštini, zasnivaju na tvrdnji o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“. Međutim, Ustavni sud ukazuje da su podnosioci u predmetnom postupku imali i iskoristili pravo na žalbu protiv prvostepene presude, o kojoj je odlučio nadležan apelacioni sud, čime im je omogućeno ostvarivanje Ustavom zajemčenog prava na pravno sredstvo, jer je prvostepena presuda preispitana od strane nadležnog višeg suda. To što su podnosioci ustavne žalbe nezadovoljni konačnim ishodom parničnog postupka, ne može biti dokaz o „nedelotvornosti tužbe za naknadu štete“, niti uticati na postojanje povrede prava na pravno sredstvo, posebno u situaciji kada je Ustavni sud našao da osporenom presudom nije povređeno pravo na pravično suđenje.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu , rešavajući kao u drugom delu tačke 3. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

10. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.