Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravičnom zadovoljenju

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Odbija se zahtev za naknadu štete, smatrajući da je utvrđenje povrede i objavljivanje odluke dovoljna satisfakcija.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dobrice Anastasijević a iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. jula 201 4. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dobrice Anastasijević a i utvrđuje da je u parničnom postupku koji j e vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5183/09 podnosi ocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odluku objaviti u "Službenom glasniku Republike Srbije".

3. Odbija se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dobrica Anastasijević iz Beograda je 23. novembra 2011. godine podneo, preko punomoćnika Ljiljane Banjac, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5183/09, kao i protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14936/10 od 8. juna 2011. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, ukazano da je činjenično stanje u osporenim presudama nepravilno utvrđeno, što je dovelo i do pogrešne primene materijalnog prava od strane parničnih sudova. Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporenu drugostepenu sudsku presudu. Tražio je da Ustavni sud odloži izvršenje osporene drugostepene presude, da objavi odluku u "Službenom glasniku Republike Srbije" i da mu dosudi naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 5183/09 , utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Vlada Savezne Republike Jugoslavije je odlukom broj 4 od 11. januara 1995. godine ovlastila Dobricu Anastasijevića, ovde podnosioca ustavne žalbe, tada vlasnika stana broj 2. u ulici Vase Pelagića br. 46a Beograd, da koristi garažu koja se nalazi u prizemlju iste zgrade uz obavezu da plaća mesečnu naknadu, s tim da ovo ovlašćenje važi do zaključenja ugovora o zakupu, odnosno zaključenja ugovora o otkupu garaže ukoliko se za to steknu uslovi i uz konstataciju da garaža čini pripadak stana. Savezno ministarstvo pravde - Komisija za administrativa pitanja je odlukom od 10. februara 1999. godine radniku saveznih organa Lj.B. dodelilo predmetnu garažu, radi pripajanja njenom stanu broj 6 koji se nalazi u prizemlju navedene zgrade. Podnosilac je podneo prigovor koji je odbijen od strane komisije i istovremeno je stavljeno van snage ovlašćenje za korišćenje predmetne garaže. Zaključkom Savezne vlade – Komisije za stam bena pitanja broj 210 od 1. aprila 1996. godine prihvaćen je zahtev Lj.B. i data je saglasnost da se promeni namena predmetne garaže i da se ista adaptira u stambeni prostor i pripoji njenom stanu. Republika Srbija je kao pravni sledbenik Savezne Republike Jugoslavije vlasnik predmetne garaže, Lj. B. je bespravno zauzela zajednički hol koji odvaja njen stan od predmetne garaže zbog čega je od strane nadležnog organa naloženo rušenje izvedenih radova. Lj.B. je radi dobijanja odobrenja za adaptaciju i rekonstrukciju predmetne garaže pokrenula postupak pred nadležnim organom opštine Savski venac. Podnosilac je prodao svoj stan br oj 2 u ulici Vase Pelagića br. 46a M. L , koji je kasnije prodao isti stan N. V. Ocenom nalaza Gradskog zavoda za veštačenje, prvostepeni sud je utvrdio da predmetna garaža ne predstavlja pripadak stanu čiji su vlasnici bili podnosilac ustavne žalbe i M. L, čiji je sada vlasnik N. V, i da ista ne čini građevinsku i funkcionalnu celinu sa navedenim stanom.

Tužilac Dobrica Anastasijević, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 1 8. februara 1999. godine podneo tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv Savezne Republike Jugoslavije – Ministarstvo pravde i Lj.B, radi utvrđivanja ništavosti odluke prvotuženog – Komisije za administrativna pitanja kojom je data saglasnost drugotuženoj za pripajanje garaže njenom stanu, sa predlogom za određivanje privremene mere. Predmet je formiran pod brojem P. 1409/99.

Prvotuženi je dao odgovor na tužbu 1. februara 2000. godine.

Drugotužena je dala odgovor na tužbu 16. juna 2000. godine.

Nalaz i mišljenje Gradskog zavoda za veštačenje su dostavljen i sudu 25. februara 2002. godine.

Uviđaj na licu mesta je izvršen 25. juna 2003. godine.

Na ročištu održanom 5. juna 2003. godine M. L, koji je od podnosioca kupio stan, je pristupio tužbi.

Tužilac prvog reda i tužilac drugog reda su 22. septembra 2003. godine preinačili tužbu tako što su uz postojeći tužbeni zahtev istakli novi tužbeni zahtev, kojim su tražili da se utvrdi da drugotužena nema pravo na pripajanje predmetne garaže njenom stanu.

Drugi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1409/99 od 1. marta 2003. godine odbacio tužbu kao nedozvoljenu.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9991/04 od 31. januara 2005. godine usvojio izjavljenu žalbu tužilaca, te je ukinuo ožalbeno prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U navedenom rešenju je istaknuto da su se tuženi protivili objektivnom preinačenju tužbe, ali da sud pre nego što je zaključio glavnu raspravu nije odlučio o dozvoljenosti objektivnog preinačenja tužbe. Predmet je formiran pod novim brojem P. 3889/05.

Na ročištu održanom 7. jula 2005. godine je dozvoljeno preinačenje tužbe i zaključena je glavna rasprava.

Drugi opštinski sud u Beogradu je ponovo rešenjem P. 3889/05 od 16. septembra 2005. godine odbacio tužbu tužilaca.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 3220/06 od 15. maja 2006. godine usvojio žalbu tužilaca, ukinuo pobijano prvostepeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, jer rešenje o odbacivanju tužbe nije doneto u fazi prethodnog ispitivanja tužbe, već u fazi glavne rasprave, tako da prvostepeni sud treba meritorno da odluči o tužbenim zahtevima. Predmet je formiran pod novim brojem P. 3953/06.

Tužilac prvog reda je 22. d ecembra 2006. godine precizirao tužbu, tako što je kao tuženog označio Republiku Srbiju.

Na ročištu održanom 22. februara 2008. godine N.V. (sadašnji vlasnik stana br. 2. u ulici Vase Pelagića br. 46a) je pristupio tužbi.

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 3953/06 od 16. oktobra 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za poništaj odluke kojom se drugotuženoj dozvoljava pripajanje garaže njenom stanu, dok je, u stavu drugom izreke, odbacio kao nedozvoljenu tužbu u delu u kojem je traženo da se utvrdi da drugotužena nema pravo da predmetnu garažu pripoji njenom stanu. U navedenoj presudi je navedeno da ne postoji razlozi za utvrđivanje ništavosti odluke prvotužene, dok je za tužbu u ostalom delu navedeno da postavljenje takvog utvrđujućeg zahteva nije predviđeno posebnim propisima.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 1316/09 od 2. aprila 2009. godine usvojio žalbu tužilaca, ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje. U ukidajućem rešenju je navedeno da sud nije po službenoj dužnosti ispitao aktivnu legitimaciju tužilaca, kao i to da su razlozi za odbačaj tužbe u jednom delu nejasni. Predmet je potom formiran pod brojem P. 5183/09.

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 5183/09 od 26. juna 2009. godine, u stavu prvom izreke, odbio u celini kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. U navedenoj presudi je navedeno da ne postoje razlozi za utvrđivanje ništavosti odluke prvotužene, dok je za tužbu u ostalom delu naveden o da tužioci nisu aktivno legitimisani jer nisu obuhvaćeni odlukom prvotužene.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 14936/10 od 8. juna 2011. godine potvrdio ožalbenu prvostepenu presudu. Osporena drugostep ena presuda je dostavljena tužiocu prvog reda 27. oktobra 2011. godine.

U predmetnom parničnom postupku je zakazano 29 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu deset ročišta nije održano (dva ročišta nisu održana jer su prvotuženi i drug otužena uručili podneske tužiocima na samom ročištu, jedno ročište nije održano jer je tužilac prvog reda na samo m ročištu uručio podnesak suprotnoj parničnoj stranci, jedno ročište nije održano jer je na ročištu parničnim strankama uručen nalaz sa mišljenjem sudskog veštaka, jedno ročište nije održano na predlog tužioca prvog reda, jedno ročište nije održano jer t uženi nisu pristupili na ročište, jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno ročište nije održano zbog obustave rada od strane administracije suda, dok za neodržavanje jednog ročišta nisu dati bilo kakvi razlozi). U ovom sudskom postupku je sproveden dokazni postupak veštačenjem, saslušanjem veštaka i uvidom u pismenu dokumentaciju. Utvrđeno je da je u 12 navrata došlo do promene sastava sudskog veća.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni glasnik SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je važio u vreme kada je podnosilac ustavne žalbe pokrenuo predmetni parnični postupak, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.) .

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br . 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.) ; da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da je ustavna žalba kao pravni institut za zaštitu zajemčenih ljudsk ih i manjinsk ih prava i slobod a (među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku), ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud , ratione temporis, nadležan da ispituje postojanje povrede ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, Ustavni sud nalazi da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. Stoga je stav Ustavnog suda da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava. U vezi sa tim , za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je ceo protekli period, od kada je podnosilac ustavne žalbe podneo tužb u Drugom opštinskom sudu u Beogradu (18. februara 1999. godine), do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14936/10 od 8. juna 2011. godine, kojom je parnični postupak pravnosnažno okončan, odnosno do dana dostavljanja pravnosnažne presude pod nosiocu ustavne žalbe 27. oktobra 2011. godine ( videti presudu Evro pskog suda za ljudska prava Soares Fernandes protiv Portugalije, od 8. aprila 2004. godine, broj predstavke 59017/00, stav 17.) . Dakle, predmetni parnični postupak je ukupno trajao 12 godina i osam meseci.

Navedeno trajanje postupka pred sudom samo po sebi ukazuje na to da ovaj parnični postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosica, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedene okolnosti uticale na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo u toj meri složenih činjeničnih i pravnih pitanja, koja bi iziskivala naročito obiman dokazni postupak i koja bi mogla predstavljati prihvatljiv, odnosno opravdan razlog za ovako dugo trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe kao tužilac ima o nesumnjiv i legitiman interes da sud odluči o njegovim zahtevima u okviru standarda razumnog roka. Međutim, u konkretnom sporu nije se odlučivalo o pitanjima koja su bila o d životnog (egzistencijalnog) i materijalnog značaja za podnosioca.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalb e, Ustavni sud ocenjuje da je on neznatno doprineo dužini trajanja postupka, time što jedno ročište nije održano jer je podnesak uručen suprotnoj parničnoj stranci na samom ročištu i je dno ročište nije održano na njegov predlog.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Ustavni sud najpre ukazuje da u ovom parničnom postupku ročišta po pravilu nisu zakazivana u prihvatljivim vremenskim intervalima. Zatim, prvostepena odluka je bila tri puta ukidana. Svako ukidanje sudske odluke i vraćanje predmeta na ponovno suđenje, doprinosi odugovlačenju postupka, te vraćanje jednog predmeta radi ponovnog razmatranja na nižu instancu može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu jedne države (videti npr. presude Evropskog suda za ljudska prava Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.). Zbog dugog trajanja postupka je, po prirodi stvari , u više navrata (12 puta) došlo do promene postupajućeg sudije i članova sudskog veća u prvostepenom postupku, a što je nesumnjivo dovodilo do odugovlačenja postupka usled potrebe da se novi postupajući sudija i članovi sudskog veća upoznaju sa predmetom spora (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Lechner i Hess protiv Austrije, od 23. aprila 1987. godine, stav 58, Serija A, broj 118). Na kraju, prilikom izrade i dostavljanja osporene drugostepene presude nisu poštovani zakonski procesni rokovi.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju što bržeg okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Drugim opštinskog suda u Beogradu P. 5183/09 , povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Podnosilac ustavne žalbe je kao način pravičnog zadovoljenja zbog povrede Ustavom zajemčenog prava tražio da se odlu ka Ustavnog suda objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“ i da mu se naknadi šteta. Ustavni sud ocenjuje da dugo trajanje jednog parničnog postupka kod stranaka, a pogotovu kod tužioca, prouzrokuje određeni stepen neizvesnosti i neprijatnosti i da je to naročito izraženo kada se spor vodi povodom pitanja koja su od životnog (egzistencijalnog) i velikog materijalnog značaja za stranku, tako da je novčana naknada, u tom slučaju, načelno jedino odgovarajuće pravično zadovoljenje za stranku zbog dugog trajanja sudskog postupka. U konkretnom slučaju, spor se nije vodio povodom pitanja koja su bila od naročitog materijalnog značaja za podnosioca, te je Sud, na osnovu odredaba člana 89. st. 2. i 3. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da je usvajanje ustavne žalbe i objavljivanje ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, kako je odlučeno u tački 2. izreke, dovoljan način pravičnog zadovoljenja podnosioca ustavne žalbe i da je primeren okolnostima konkretnog predmeta. Ustavni sud je stoga odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete i odlučio kao u tački 3. izreke.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 14936/10 od 8. juna 2011. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost drugo stepene presude. Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. S obzirom na to da je Ustavni sud odlučio o ustavnoj žalbi u delu u kojem se osporava parnična presuda, to je zahtev podnosi oca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja osporene drugostepene presude bespredmetan, te je Sud navedeni predlog odbacio i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 56. stav 3. u vezi člana 86. Zakona o Ustavnom sudu.

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tač. 3) i 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i pravičnom zadovoljenju

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti