Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava rešenje Vrhovnog kasacionog suda kojim je revizija odbačena kao neblagovremena. Vrhovni kasacioni sud je time povredio pravo na pravično suđenje, jer je zanemario obavezujuću pouku Ustavnog suda o roku za izjavljivanje revizije.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. V . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike S rbije, na sednici Veća održanoj 17. juna 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. V . i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1207/2016 od 24. januara 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1207/2016 od 24. januara 2018. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o reviziji koju je podnosilac ustavne žalbe izjavio protiv presude Višeg suda u Pirotu Gž. 409/13 od 26. septembra 2013. godine.

3. Odbija se kao neosnovan zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. V . iz Beograda izjavio je Ustavnom sudu, 17. maja 2018. godine, preko punomoćnika V . B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80089/10 od 9. juna 2011. godine, presude Višeg suda u Pirotu Gž. 409/13 od 26. septembra 2013. godine, i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1207/2016 od 24. januara 2018. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 16, 18, 21, 32. i 58. Ustava Republike Srbije, odnosno člana 6. stav 1, te čl. 13. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako su navedene odredbe člana 6. stav 1. i člana 14. Konvencije sadržinski gotovo identične sa navedenim odredbama Ustava i odredbom člana 36. stav 2. Ustava , Ustavni sud je navodne povrede Konvencije cenio u odnosu na označene odredbe Ustava.

Ustavnom žalbom su osporene presude, donete u parničnom postupku vođenom radi naknade štete, a kojima je pravnosnažno odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo odbrane da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti isplati iznos od 200.000 dinara sa zakonskom zateznom kamatom i odbijen je zahtev tužioca za naknadu troškova parničnog postupka. Osporeno je i rešenje kojim je njegova revizija izjavljena protiv osporen e drugostepene presud e odbačena kao neblagovremena.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi naveo: da je šteta nastala kao posledica diskriminatorskog postupanja učinjenog prema njemu od strane tužene; da je osporenim rešenjem odbačena njegova revizija, iako je podneta u skladu sa poukom sadržanom u Rešenju Ustavnog suda Už-10127/2013 od 1. septembra 2015. godine; da je tim rešenjem odbačena njegova ustavna žalba izjavljena protiv ovde osporenih presuda uz obrazloženje da je revizija u istovrsnim slučajevima postala delotvorno pravno sredstvo tek nakon O dluke Ustavnog suda Už-9399/2013 od 11. marta 2015. godine, te da stoga stranka ne može trpeti štetne pravne posledice; da je Ustavni sud još naveo da podnosilac ustavne žalbe može, na osnovu odredbe člana 394. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji se primenjuje na konkretan postupak saglasno članu 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, u roku od 30 dana od prijema ovog rešenja, izjaviti reviziju Vrhovnom kasacionom sudu protiv osporene drugostepene presude; da je u obrazloženju osporenog rešenj a zauzeto stanovište da se prekluzivni rok za izjavljivanje revizije ne može produžavati obrazloženjem iz „odluke“ Ustavnog suda i da je stoga revizija odbačena kao neblagovremena; da je zauzimanjem takvog stanovišta postupljeno suprotno rešenju Ustavnog suda, zbog čega podnosilac smatra da su povređena navedena ustavna prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Odredbama Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda, da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, kada je to potrebno, da se izvršenje odluka Ustavnog suda uređuje zakonom (član 171.).

Odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15) propisano je da su državni i drugi organi, organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja, političke stranke, sindikalne organizacije, udruženja građana ili verske zajednice dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda.

4. Ustavni sud je izvršio uvid u ustavnu žalbu, osporene akte i dostavljenu dokumentaciju, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80089/10 od 9. juna 2011. godine odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da se obaveže tužena Republika Srbija - Ministarstvo odbrane da mu na ime naknade nematerijalne štete zbog povrede prava ličnosti isplati iznos od 200.000 dinara sa zateznom kamatom.

Osporenom presudom Višeg suda u Pirotu Gž. 409/13 od 26. septembra 2013. godine potvrđena je prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80089/10 od 9. juna 2011. godine i žalba tužioca odbijena kao neosnovana.

Tužilac je 2. decembra 2013. godine, preko punomoćnika V. B, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu protiv Višeg suda u Pirotu Gž. 409/13 od 26. septembra 2013. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80089/10 od 9. juna 2011. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 21, 32. i 58. Ustava Republike Srbije.

Postupajući po ustavnoj žalbi, Ustavni sud je Rešenjem Už-10127/2013 od 1. septembra 2015. godine o dbacio ustavn u žalb u D . V . izjavljenu protiv presude Višeg suda u Pirotu Gž. 409/13 od 26. septembra 2013. godine i presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80089/10 od 9. juna 2011. godine . U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je podnosilac ustavne žalbe, saglasno odredbi člana 41. stav 4. Zakona o zabrani diskriminacije („Službeni glasnik RS“, broj 22/09), imao pravo, da protiv osporene presude Višeg suda u Pirotu Gž. 409/13 od 26. septembra 2013. godine, izjavi reviziju; da kako iz navoda ustavne žalbe i dokumentacije koja je uz nju dostavljena proizlazi da podnosilac ustavne žalbe pre obraćanja Ustavnom sudu nije iskoristio zakonom propisano pravno sredstvo za zaštitu svojih prava u redovnom postupku, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka; da kako je revizija u istovrsnim slučajevima postala delotvorno pravno sredstvo tek nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-9399/2013 od 11. marta 2015. godine, Ustavni sud je izrazio stanovište da stranka zbog toga ne može trpeti štetne pravne posledice; da stoga podnosilac ustavne žalbe može, na osnovu odredbe člana 394. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na konkretan postupak saglasno članu 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), u roku od 30 dana od prijema ovog rešenja, izjaviti reviziju Vrhovnom kasacionom sudu protiv osporene drugostepene presude. Pismeni otpravak navedenog rešenja je uručen punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 17. septembra 2015. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je zatim 19. oktobra 2015. godine izjavio reviziju protiv presude Višeg suda u Pirotu Gž. 409/13 od 26. septembra 2013. godine.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1207/2016 od 24. januara 2018. godine odbačena je kao neblagovremena revizija podnosioca izjavljen a protiv presude Višeg suda u Pirotu Gž. 409/13 od 26. septembra 2013. godine . U obrazloženju osporenog akta, pored ostalog, je navedeno da je punomoćnik tužioca drugostepenu presudu primio 4. novembra 2013. godine, a reviziju izjavio 19. oktobra 2015. godine, po proteku zakonskog roka od 30 dana, propisanog odredbom člana 394. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje na konkretan postupak saglasno članu 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11). Dalje je navedeno da revident izjavio reviziju po isteku prekluzivnog roka koji se ne može produžavati obrazloženjem odluka Ustavnog suda, te je revizija odbačena kao neblagovremena u smislu citirane zakonske odredbe.

5. Odlučujući o ustavnoj žalbi, Ustavni sud najpre ukazuje na odredbu člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda. Takođe, članom 171. Ustava je utvrđeno da je svako dužan da poštuje i izvršava odluku Ustavnog suda i da Ustavni sud svojom odlukom uređuje način njenog izvršenja, a odredbom člana 104. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da su državni organi dužni da, u okviru svojih prava i dužnosti, izvršavaju odluke i rešenja Ustavnog suda. Znači, postoji ne samo zakonska, već i ustavna obaveza, poštovanja i izvršavanja odluka Ustavnog suda, koje su po svojoj prirodi konačne, izvršne i opšteobavezujuće (član 166. stav 2. Ustava). U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud u svom osporenom reš enju nije postupio po nalogu iz Rešenja Ustavnog suda Už-10127/2013 od 1. septembra 2015. godine, čime je postupio suprotno navedenoj ustavnoj i zakonskoj obavezi. Dovođenje u pitanje od strane suda, pa čak i kada se radi o Vrhovnom kasaciono m sud u, kao najvišem sud u u Republici Srbiji, ovlašćenja poverenih Ustavnom sudu da donosi konačne i obavezujuće odluke po pojedinačnim zahtevima, suprotno je fundamentalnim principima vladavine prava i pravne sigurnosti (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Mehmet Hasan Altan protiv Turske, broj predstavke 13237/17, od 20. marta 2018. godine, stav 139.).

Ustavni sud, zatim, ocenjuje da je u konkretnom slučaju za zaštitu ustavnih prava podnosioca ustavne žalbe, pored Zakona o parničnom postupku, od značaja i pouka o pravnom leku o mogućnosti izjavljivanja revizije u ovoj vrsti spora koja je data u Rešenju Ustavnog suda Už-10127/2013 od 1. septembra 2015. godine. Naime, u trenutku kada je podnosilac podneo ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Pirotu Gž. 409/13 od 26. septembra 2013. godine, Vrhovni kasacioni sud nije u meritumu odlučivao o revizijama izjavljenim u istovrsnim slučajevima. Tek nakon donošenja Odluke Ustavnog suda Už-9399/2013 od 11. marta 2015. godine revizija je u takvim istovrsnim slučajevima postala delotvorno pravno sredstvo koje se mora koristiti pre podnošenja ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da podnosilac ustavne žalbe, ne može snositi štetne posledice u vidu gubitka prava da se o njegovoj reviziji odlučuje. U konkretnom slučaju, pravni način za otklanjanje štetnih posledica zbog neizjavljivanja revizije u roku od 30 dana od dana prijema drugostepene presude, jeste davanje pouke o pravnom leku u rešenju Ustavnog suda za izjavljivanje revizije u roku od 30 dana od dana prijema rešenja Ustavnog suda.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje na opšti pravni princip da su sudovi obavezni da primene pravila postupka izbegavajući kako preterani formalizam koji bi ugrozio pravičnost postupka, tako i potpunu fleksibilnost koja bi obesmislila proceduralne zahteve predviđene zakonima. Zapravo, pravo na pristup sudu, odnosno pravo na pristup sudu pravnog leka je ugroženo kada pravila prestaju da služe ciljevima pravne sigurnosti i primerenog sprovođenja pravde i stvaraju neku vrstu barijere koja sprečava stranku da nadležan sud odluči o njegovom ili njenom zahtevu u meritumu (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Eṣim protiv Turske, broj 59601/09, od 17. septembra 2013. godine, st. 20. i 21.). Upravo u konkretnoj situaciji, a imajući u vidu sve navedeno, odbacivanje revizije podnosioca predstavlja očigledno vid preteranog formalizma.

Ustavni sud je takve stavove izrazio i u odlukama Už-7367/2 016 od 31. maja 2018. godine i Už-1772/2017 od 21. maja 2020. godine.

Polazeći od svega izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, te je utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1207/2016 od 24. januara 2018. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporenog rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1207/2016 od 24. januara 2018. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o podnosiočevoj reviziji, odlučujući kao u tački 2. izreke, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

S obzirom na to da je Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio otklanjanje štetnih posledica ove povrede prava poništajem osporenog akta , Sud se nije dalje upuštao u razmatranje istaknute povrede načela i prava iz člana 16. stav 2, člana 18, člana 21, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava.

7. U odnosu na osporene presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 80089/10 od 9. juna 2011. godine i Višeg suda u Pirotu Gž. 409/13 od 26. septembra 2013. godine, Ustavni sud je, imajući u vidu da će o reviziji podnosioca biti ponovo odlučivano, ocenio da je ustavna žalba u ovom delu preuranjena, te je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Povodom zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da se u konkretnom slučaju Odluka Ustavnog suda kojom je utvrđena povreda prava garantovanog Ustavom može smatrati primerenim pravičnim zadovoljenjem, uz posledice koje će Odluka imati u budućnosti , zbog čega je u tački 3. izreke takav zahtev odbio kao neosnovan, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 3. Zakona o Ustavnom sudu.

9. U vezi sa zahtevom za naknadu materijalne štete „koja se sastoji u troškovima parničnog postupka koji su preduzeti nakon 26. jula 2011. godine“, Ustavni sud ukazuje, da će o konačnoj osnovanosti tužbenog zahteva podnosioca ustavne žalbe biti odlučivano u revizijskom postupku, a samim tim i o troškovima postupka koji su akcesorne prirode. Iz navedenih razloga nema osnova da se odredi naknada materijalne štete u konkretnom slučaju, zbog čega je Ustavni sud saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu odbacio zahtev za naknadu materijalne štete, rešavajući kao u tački 4. izreke.

Što se tiče zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, i zauzeo sta novište da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom (v ideti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine , objavljena na internet stranici Ustavnog suda : www.ustavni.sud.rs).

10. U vezi sa navod om ustavne žalbe kojim je u jednoj rečenici, navedeno „da povreda prava na suđenje u razumnom roku postoji zbog dugogodišnjeg trajanja jednostavnog postupka koji je ex lege hitan“ , Ustavni sud ocenjuje da u ustavnoj žalbi nisu navedeni konkretn i i činjenično zasnovan i razlo zi na kojima se zasniva tvrdnja o povredi tog ustavnog prava, već se podnosilac samo usputno i neobrazloženo, u vidu jedne rečenice , pozvao na povredu ovog označenog ustavnog prava, ne iznoseći ni koliko dugo traje postupak, niti bilo kakve relevantne okolnosti koje bi ukazivale na eventualne propuste u radu i procesnu neefikasnost parničnih sudova , niti je postavljen zahtev za utvrđivanje označene povrede. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud se nije upuštao u ocenu da li je došlo do povrede prava na suđenje u razumnom roku.

11. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti