Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro 16 godina. Sud je ocenio da je trajanje postupka prekomerno, s obzirom na hitnost radnih sporova, i dosudio naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Sabahudin Tahirović, Katarina Manojlović Andrić i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. N. Prokuplja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. oktobra 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba K. N. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 904/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Prištini P1. 145/98) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. N. iz Prokuplja je, 11. februara 2014. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede načela vladavine prava iz člana 3. stav 1. Ustava Republike Srbije, načela svrhe ustavnih jemstava iz člana 19. stav 1. Ustava, prava na sudsku zaštitu iz člana 22. stav 1. Ustava, prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava i prava na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa iz člana 60. stav 4. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 904/11. Po navedenoj ustavnoj žalbi formiran je predmet Už-1222/2014.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 27. marta 1998. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Prištini protiv tuženog poslodavca DD „T.“, radi poništaja odluka tuženog o disciplinskoj meri prestanka radnog odnosa; da je presudom Opštinskog suda u Prištini P1. 145/98 od 13. maja 2003. godine usvojen tužbeni zahtev a rešenjem Višeg suda u Nišu Gž1. 54/03 od 6. novembra 2003. godine ukinuta je prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je u ponovnom prvostepenom postupku presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 904/11 od 31. maja 2013. godine ponovo usvojen tužbeni zahtev, a presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2465/13 od 6. novembra 2013. godine potvrđena je prvostepena presuda; da je predmetni postupak čiji je predmet radni spor, koji je hitnog karaktera, trajao skoro 16 godina, te mu je zbog dužine trajanja postupka povređeno pravo na suđenje u razumnom roku: da su mu povredom prava na suđenje u razumnom roku zbog nerazumno dugog trajanja predmetnog postupka povređena ustavna načela i prava iz člana 3. stav 1. Ustava, člana 19. stav 1. Ustava, člana 22. stava 1. Ustava i člana 60. stav 4. Ustava.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi povredu navedenih ustavnih prava i načela. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete.

U skladu sa odredbom člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), Apelacionom sudu u Nišu je ustupljen na danju nadležnost predmet Už-1222/2014 u kome je istaknut zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Apelacioni sud u Nišu se rešenjem R4r 8/14 od 9. juna 2014. godine oglasio stvarno nenadležnim za postupanje i predmet je ustupio Vrhovnom kasacionom sudu.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R4r 123/15 od 9. jula 2015. godine predmet Ustavnog suda Už-1222/2014 koji je ustupljen Vrhovnom kasacionom sudu od strane Apelacionog suda u Nišu vraćen je Ustavnom sudu, sa obrazloženjem da je postupak pravnosnažno okončan pre stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova. Navedeno rešenje Vrhovnog kasacionog suda je 21. septembra 2015. godine primljeno u Ustavnom sudu. Zatim je u Ustavnom sudu predmet zaveden pod novim brojem Už-5896/2015.

Podnosilac ustavne žalbe je 30. septembra 2015. godine Ustavnom sudu podneo identičnu ustavnu žalbu kao što je ustavna žalba od 11. februara 2014. godine.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P1. 904/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 27. marta 1998. godine podneo tužbu Opštinskom sudu u Prištini protiv tuženog poslodavca DD „T.“ iz Prištine, radi poništaja odluka disciplinskih organa tuženog kojim mu je izrečena mera prestanka radnog odnosa. Predmet je dobio broj P1. 145/98.

Pred Opštinskim sudom u Prištini, sa sedištem u Nišu, bilo je održano šest ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke, izvršen je uvid u normativna akta tuženog i u određenu dokumentaciju, izvršen je uvid u spise krivičnog predmeta Ki. 780/97 kojim je obustavljena istraga protiv tužioca kao okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, zbog krivičnog dela pronevere, dok tri ročišta nisu održana, i to dva na zahtev punomoćnika tuženog, a jedno zbog nedolaska punomoćnika tuženog.

Presudom Opštinskog suda u Prištini P1. 145/98 od 13. maja 2003. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev pa su poništene kao nezakonite odluka direktora tuženog broj 3093 od 26. decembra 1997. godine, kojom je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa i odluka upravnog odbora tuženog broj 419 od 10. marta 1998. godine, doneta po prigovoru tužioca protiv prvostepene odluke; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto koje je obavljao pre prestanka radnog odnosa ili na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi, znanju i sposobnostima sa svim pravima iz rada i po osnovu rada, počev od dana prestanka radnog odnosa do dana vraćanja na rad; u stavu trećem izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Prištini Gž. 54/03 od 6. novembra 2003. godine ukinuta je ožalbena presuda Opštinskog suda u Prištini P1. 145/98 od 13. maja 2003. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku bilo je ukupno održano pet ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, pribavljeni su određeni izveštaji koji su se odnosili na pravni status tuženog, saslušane su parnične stranke, dok šest ročišta nisu održana, i to: dva iz procesnih razloga, jedno zbog nedolaska tužioca što je dovelo do produženja postupka za tri meseca, a tri zbog nedolaska punomoćnika tuženog. U dokaznom postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno je da je u registru Trgovinskog suda u Prištini rešenjem broj Fi-1898/94 od 11. jula 1994. godine upisano DD u mešovitoj svojini „Transport servis“ Priština koje je rešenjem broj Fi-74/2000 od 18. septembra 2000. godine promenilo sedište u DD u mešovitoj svojini „T.“ Dobrava, Leposavić, a kasnije rešenjem broj Fi-144/02 od 25. jula 2002. godine promenilo status u društvo sa ograničenom odgovornošću „T.“ preduzeće p, t. u. Dobrava, Leposavić, a rešenjem Agencije za privredne registre u Beogradu BD 48182/05 od 7. jula 2005. godine ovo društvo je prevedeno u registar privrednih subjekata pod poslovnim imenom društvo sa ograničenom odgovornošću „T.“ preduzeće p, t. u. Dobrava koji je pravni sledbenik prvobitno označenog preduzeća, odnosno tuženog.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P1. 904/11 od 31. maja 2013. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je tužbeni zahtev i poništena je kao nezakonita odluka direktora tuženog broj 3093 od 26. decembra 1997. godine, kojom je tužiocu izrečena disciplinska mera prestanka radnog odnosa i odluka upravnog odbora broj 419 od 10. marta 1998. godine, kojom je odlučeno o prigovoru tužioca izjavljenom protiv prvostepene odluke; u stavu drugom izreke tuženi je obavezan da tužioca vrati na rad i rasporedi na radno mesto na kome je obavljao poslove pre prestanka radnog odnosa, ili na radno mesto koje odgovara njegovoj stručnoj spremi i sposobnostima, sa svim pravima iz radnog odnosa počev od dana prestanka radnog odnosa do vraćanja na rad.

Presudom Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2465/13 od 6. novembra 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuženog i potvrđena je ožalbena presuda Osnovnog suda u Nišu P1. 904/11 od 31. maja 2013. godine.

Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da je nakon podnete ustavne žalbe, presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 565/14 od 3. jula 2015. godine odbijena kao neosnovana revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 2465/13 od 6. novembra 2013. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Članom 3. Ustava utvrđeno je načelo vladavine prava, članom 19. Ustava je utvrđeno načelo svrhe ustavnih jemstava, a članom 22. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale. Članom 60. stav 4. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko tih prava ne može odreći.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 425.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen osam i po godina , tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 27. marta 1998. godine, pa do pravnosnažnog okončanja predmetnog sudskog postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, za trajanje parničnog postupka od 15 godina i devet meseci do njegovog pravnosnažnog okončanja, a što je predmet ustavne žalbe, nema opravdanja, te navedena dužina postupka koji za predmet ima poništaj odluka o prestanku radnog odnosa, predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca bio od egzistencijalnog značaja i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da podnosilac nije doprineo dužem trajanju predmetne parnice, imajući u vidu da je prisustvovao ročištima i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, dok neprisustvovanje samo jednom ročištu nije od uticaja na odlučivanje imajući u vidu da je time produženo trajanje postupka za samo tri meseca.

Ustavni sud nalazi da ni činjenična ni pravna složenost predmeta spora koja se odnosila na utvrđivanje pravnog statusa tuženog ne mogu opravdati prekomerno trajanje osporenog parničnog postupka od skoro 16 godina.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P1. 904/11 (ranije predmet Opštinskog suda u Prištini P1. 145/98), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

U pogledu navoda podnosioca o povredi ustavnih načela iz čl. 3, 19. i 22. Ustava i povreda prava iz člana 60. stav 4. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac povredu navedenih ustavnih načela i prava obrazložio istim razlozima kao za povredu prava na suđenje u razumnom roku a koji su se odnosili na prekomernu dužinu trajanja predmetnog postupka, te povreda navedenih ustavnih načela i prava nije razmatrana.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti