Utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 11 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak je trajao preko 11 godina, uz dva ukidanja prvostepene presude, što je prvenstveno posledica neefikasnog postupanja prvostepenog suda. Zadovoljenje se ostvaruje samim utvrđenjem povrede.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragiše Stokića iz Šapina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 30. oktobra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Dragiše Stokića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmetu P. 109/09 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragiša Stokić iz Šapina je 5. januara 2011. godine, preko punomoćnika Ružice Lekić, advokata iz Požarevca, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Požarevcu P. 109/09 od 8. juna 2009. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5968/10 od 30. septembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama čl ana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije , kao i članom 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članom 1. Protokola broj 1 uz navedenu Evropsku konvenciju.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je pravo podnosioca na pravično suđenje povređeno zbog toga što drugostepeni sud koji je doneo osporenu presudu nije obrazovan na osnovu zakona, tj. sudije toga suda koje su donele navedenu presudu nisu izabrane u skladu sa Zakonom o sudijama, kao i zato što o tužbenom zahtevu nije odlučeno u razumnom roku, s obzirom na to da nema nikakvog doprinosa tužioca što je postupak trajao više od 11 godina, već je isključivo usled ponašanja suda došlo do dugog trajanja postupka; da je prilikom donošenja osporenih presuda činjenično stanje nepravilno utvrđeno i materijalno pravo nepravilno primenjeno iz razloga koji se navode u ustavnoj žalbi, te je na taj način donetim presudama povređeno pravo podnosioca na imovinu. Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporene presude.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Opštinskog suda u Požarevcu P. 109/09, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Miodrag Stokić iz Šapina, pravni prethodnik podnosioca ustavne žalbe, je 25. maja 1999. godine Opštinskom sudu u Požarevcu podneo tužbu protiv tuženih Dušana Vasića i Mališe Jankovića, obojice iz Šapina, zbog uznemiravanja u svojini.

Prva prvostepena presuda u ovom sporu P. 570/99, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužioca, je doneta 14. juna 2001. godine, dve godine posle podnošenja tužbe. U ovom periodu Opštinski sud u Požarevcu je zakazao 11 ročišta (19. avgusta, 30. septembra i 23. decembra 1999. godine, 10. februara, 9. marta, 13. aprila i 16. novembra 2000. godine, 11. januara, 18. maja i 14. juna 2001. godine) od kojih je održano šest, a pet ročišta nije održano (tri iz razloga na strani suda, a jedno je otkazano na predlog punomoćnika tužioca) i izveo dokaze uvidom u pribavljenu dokumentaciju; veštačenjem veštaka Lj. S, po profesiji vozača poljoprivrednih mašina i saslušanjem tužioca i tuženih u svojstvu parničnih stranaka.

Protiv ove presude, tuženi je izjavio žalbu 8. oktobra 2001. godine, koju je Okružni sud u Požarevcu usvojio rešenjem Gž. 1015/2001 od 19. novembra 2001. godine, ukinuo ožalbenu presudu Opštinskog suda u Požarevcu P. 570/99 od 14. juna 2001. godine i predmet vratio istom sudu na ponovno suđenje, zbog nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava.

Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen na ročištu 26. aprila 2002. godine i do kraja 2002. godine Opštinski sud u Požarevcu je zakazao još četiri ročišta (17. juna, 6. septembra, 17. oktobra i 6. decembra 2002. godine), od kojih su održana dva, a dva nisu održana iz razloga na strani suda. Na ročištu 9. januara 2003. godine određeno je veštačenje putem sudskog veštaka građevinske struke, a nalog tužiocu da uplati troškove veštačenja dat je 23. oktobra 2003. godine od strane novog postupajućeg sudije u ovom predmetu, što je tužilac izvršio 6. novembra 2003. godine i o tome obavestio prvostepeni sud.

Uviđaj na licu mesta uz prisustvo veštaka građevinske struke D. B. je bio zakazan za 26. maj 2004. godine, a povratnica sa pozivom za ovo ročišta je vraćena sudu sa naznakom da je prvotuženi Dušan Vasić preminuo. Nakon utvrđivanja smrti imenovanog, Opštinski sud u Požarevcu je 8. juna 2004. godine doneo rešenje P. 317/02 da se postupak u ovoj stvari prekida zbog smrti prvotuženog.

Punomoćnik tužioca je podneskom od 24. septembra 2004. godne obavestio prvostepeni sud da su za zakonske naslednike pok. Dušana Vasića oglašene njegove ćerke Zorica Vasić i Olgica Tašić, obe iz Šapina, i predložio da sud nastavi postupak.

Opštinski sud u Požarevcu je 12. novembra 2004. godine doneo rešenje P. 677/05 da se postupak nastavlja. Dana 22. novembra 2004. godine prvostepeni sud je naložio punomoćniku tužioca da dostavi adresu Olge Tašić u inostranstvu ili da obavesti sud kada će imenovana biti u zemlji, što je punomoćnik tužioca učinio dopisom od 4. januara 2005. godine.

Uviđaj na licu mesta je bio zakazan za 9. mart 2005. godine, ali je otkazan zbog vremenskih prilika (snega).

Rešenjem P. 677/05 od 14. aprila 2005. godine prvostepeni sud je prekinuo postupak zbog smrti tužioca Miodraga Stokića, koji je preminuo 4. decembra 2004. godine.

Dragiša Stokić, naslednik pok. Miodraga Stokića, ovde podnosilac ustavne žalbe, je 4. septembra 2006. godine podneo zahtev Opštinskom sudu u Požarevcu za nastavak postupka.

Postupak je nastavljen na ročištu 12. oktobra 2006. godine pred novim postupajućim sudijom. Do donošenja druge prvostepene presude 22. maja 2007. godine, zakazano je još pet ročišta (26. januara, 16. februara, 20. marta, 20. aprila i 22. maja 2007. godine), od kojih su dva odložena na predlog punomoćnika tužioca, a sud je izveo uviđaj i veštačenje putem veštaka građevinske struke D. B, saslušao svedoka D. V. i izvršio uvid u novu pribavljenu dokumentaciju. Tužilac je precizirao tužbeni zahtev podneskom od 10. aprila 2007. godine.

Drugom prvostepenom presudom P. 1161/06 od 22. maja 2007. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca u celosti.

Tužilac je izjavio žalbu protiv navedene presude 5. septembra 2007. godine.

Okružni sud u Požarevcu je rešenjem Gž. 1457/07 od 25. decembra 2008. godine ukinuo ožalbenu presudu P. 1161/06 od 22. maja 2007. godine i spise predmeta vratio istom sudu na ponovno suđenje, zbog bitne povrede iz člana 361. stav 2. tačka 7) Zakona o parničnom postupku.

Ponovni prvostepeni postupak je trajao od 27. februara do 8. juna 2009. godine, u kom periodu je punomoćnik tužioca stavio zahtev za izuzeće postupajućeg sudije, a zatim i zahtev za delegaciju drugog nadležnog suda koji je odbijen rešenjem Vrhovnog suda Srbije od 8. aprila 2009. godine.

Osporenom presudom Opštinskog suda u Požarevcu P. 109/09 od 8. juna 2009. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca da se utvrdi da su tuženi u periodu od marta do 29. aprila 1999. godine istovarom šuta od porušene kuće, kao i istovarom iskopane zemlje na seoski put katastarska parcela broj 6844, KO Šapine, na mestu zvanom Selište, zatvorili ulaz na katastarsku parcelu broj 2471 Selište, livada od 4,39 ara i katastarsku parcelu broj 2468 vinograd od 16,52 ari u svojini tužioca, pa na ovaj način uznemiravali tužioca u svojini i korišćenju ove nepokretnosti i onemogućavajući mu ulazak u parcele poljoprivrednim mašinama i da se naloži tuženicima da u roku od 48 sati po prijemu ove presude uklone istovareni šut i zemlju sa javnog puta katastarske parcele broj 6844, KO Šapine u dužini od 49,60 metara gledano od glavnog puta, u kolikoj dužini je put nasut šutom i zemljom od strane tuženika i ulazni pristup parcele tužioca vrati u prvobitno stanje prema nivelaciji puta pre uznemiravanja, a u visini okolnih parcela tužioca, te da se ubuduće uzdržavaju od uznemiravanja tužioca u svojini i korišćenju nepokretnosti, pod pretnjom prinudnog izvršenja i odlučeno je da svaka stranka snosi svoje troškove.

Protiv ove presude tužilac je izjavio žalbu 9. jula 2009. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 5968/10 od 6. oktobra 2010. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu P. 109/09 od 8. juna 2009. godine. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka na koje drugostepeni sud pazi po službenoj dužnosti, niti se u žalbi tužioca ukazuje na postojanje takvih bitnih povreda postupka, zbog kojih bi se pobijana presuda morala ukinuti; da je na potpuno i pravilno utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kad je odlučio kao u izreci, dajući za svoju odluku jasne, dovoljne i uverljive razloge koje u svemu prihvata i Apelacioni sud. U obrazloženju se daje i obrazložena ocena navoda žalbe tužioca, a koji po oceni drugostepenog suda ne dovode u sumnju pravilnost utvrđenog činjeničnog stanja i donete odluke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Us tava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Kako su odredbama čl. 32. i 58. Ustava zajemčena prava koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji je stupio na snagu 23. februara 2005. godine, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe, 25. maja 1999. godine, a da je okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu 6. oktobra 2010. godine.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do okončanja donošenjem drugostepene presude trajao jedanaest godina i četiri meseca, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, ponašanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja povređenog prava za podnosioca, Ustavni sud je i u ovom slučaju ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Po oceni Ustavnog suda u konkretnom slučaju sprovedeni dokazni postupak i činjenična i pravna pitanja o kojima je nadležni sud trebalo da se izjasni ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje parničnog postupka, te da je podnosilac ustavne žalbe imao opravdan interes za efikasno okončanje postupka

Ustavni sud je zatim utvrdio da je podnosilac ustavne žalbe , kao i njegov pravni prethodnik, u određenoj meri doprineo dužem trajanju parničnog postupka. Ovde se ima u vidu, pre svega, da je više ročišta odloženo na predlog punomoćnika tužioca (18. maja 2001. godine, 26. januara 2007. godine, 16. februara 2007. godine. godine), a da u periodu od aprila do novembra 2000. godine ročište nije zakazivano na predlog tužioca, zbog njegove odsutnosti u tom periodu.

Ustavni sud je takođe konstatovao da se određeni periodi trajanja postupka ne mogu staviti na teret suda, kao što je period od tri i po meseca od donošenja rešenja od 8. juna 2004. godine o prekidu postupka zbog smrti tuženog i dostavljanja obaveštenja punomoćnika tužioca o naslednicima preminulog, sa predlogom za nastavak postupka, kao i period od jedne godine i pet meseci od donošenja rešenja od 14. aprila 2005. godine, kojim se postupak prekida zbog smrti tužioca do podnošenja zahteva podnosioca ustavne žalbe da se postupak nastavi.

Ocenjujući ponašanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da je odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka dao Opštinski sud u Požarevcu svojim neefikasnim i nedelotvornim postupanjem. Tako, iako je u većem delu postupka Opštinski sud zakazivao ročišta u prihvatljivim rokovima, više ročišta nije održano iz razloga na strani suda, a nakon ročišta 9. januara 2003. godine na kome je određeno veštačenje putem veštaka građevinske struke, prvostepeni sud nije uopšte postupao devet i po meseci, do upućivanja naloga tužiocu da uplati troškove veštačenja od 23. oktobra 2003. godine, te iako je tužilac dostavio dokaz o uplati troškova u novembru mesecu 2003. godine, zakazao uviđaj tek posle skoro sedam meseci. Međutim, najveći doprinos prvostepenog suda dugom trajanju postupka ogleda se u nedelotvornosti njegovog postupanja, usled čega je prvostepena presuda u postupku po žalbi dva puta ukidana i vraćana prvostepenom sudu na ponovni postupak. Ustavni sud ukazuje da i prema stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmet pred nižom instancom može, samo po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti nrp. presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine no. 70767/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine i presudu Cvetković protiv Srbije no. 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Požarevcu u predmetu P. 109/09, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu ustavnu žalbu usvojio kao u prvom delu izreke.

6. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da su osporenim presudama Opštinskog suda u Požarevcu P. 109/09 od 8. juna 2009. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 5968/10 od 30. septembra 2010. godine povređena prava podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava , Ustavni sud je konstatovao da se razlozima za tvrdnju o povredi prava na imovinu u stvari osporava pravilnost sudskih odluka, te da se oni u osnovi odnose na povredu prava na pravično suđenje iz koje se, zatim, izvodi i povreda prava na imovinu. U vezi s tim, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi tvrdnja o povredi prava podnosioca na pravično suđenje prevashodno zasniva na navodima koji su bili izneti , kako u prvostepenom postupku, tako i u žalbi protiv prvostepene presude, a o kojima se već izjasnio drugostepeni sud u osporenoj presudi. U vezi s tim, Ustavni sud je stanovišta da je Apelacioni sud u Beogradu dao dovoljno i jasno obrazloženje za svoju odluku , a takvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra ni arbitr ernim ni proizvoljnim. Navod kojim se osporava pravilnost izbora sudija drugostepenog suda koji je odlučivao o žalbi podnosioca takođe ne može predstavljati ustavnopravno prihvatljiv razlog za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje u konkretnom parničnom posutpku. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži razloge koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenog ustavnog prava podnosioca, već se njima u suštini traži od Ustavnog suda da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenih presuda .

S ozbirom na to da se tvrdnje o postojanju povrede prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasnivaju na navodima o povredi prava na pravično suđenje koje je Ustavni sud prethodno ocenio, to ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravno prihavatljive razloge za tvrdnje o povredi ovog prava.

Polazeći od napred iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, ustavnu žalbu u odnosu na osporene presude odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na to da podnosilac u ustavnoj žalbi nije stavio zahtev za utvrđivanje nematerijalne štete, Ustavni sud je, krećući se u okviru navoda i zahteva ustavne žalbe, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava ostvari samim utvrđenjem povrede ovog prava.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42 b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik PC", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku dugom 11 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti