Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u stambenom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu penzionisanog podoficira. Utvrđeno je da mu nije povređeno pravo na pravično suđenje, jer je Upravni sud pravilno primenio propise zaključivši da ima rešeno stambeno pitanje posedovanjem stana u BiH.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: zamenik predsednika Suda Snežana Marković, zamenik predsednika Veća i sudije Miroslav Nikolić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, dr Vladan Petrov i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2019. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba S. S . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 14028/14 od 7. decembra 2016. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje .

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz Beograda podne o je Ustavnom sudu, 23. januara 201 7. godine, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 14028/14 od 7. decembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku, prava na naknadu štete i prava na mirno uživanje imovine, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 35. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede odredaba člana 197. stav 1. i člana 198. stav 1. Ustava.

U u stavnoj žalb i se , pored ostalog, navodi:

- da prestanak nekog prava iz rešenja mora biti u skladu sa odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, da zakonom nije predviđeno da zaključkom može da se menja, ukida ili prestaje neki drugi zaključak i da prvostepeni organ nije naveo primenom kog pravnog sredstva je poništio ranije doneti pravnosnažni zaključak;

- da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji Upravni sud presudom U. 17457/13 od 4. decembra 2015. godine „pozitivno rešio“ sporno pravno pitanje, a da su to činili Vrhovni vojni sud i Vrhovni sud Srbije;

- da je povređen član 197. Ustava, jer je nadležni organ „zaključkom iz 1992. godine odlučio o zahtevu za stan“ podnosioca i na osnovu njega su doneti svi kasniji zaključci, pa se mora ceniti vreme kada je to pravo stečeno;

- da je podnosiocu povređeno pravo na imovinu, pogrešnom primenom člana 3. stav 1. tačka 1) i stava 4. istog člana „Pravilnika iz 2005. godine“, jer se ne može smatrati da podnosilac ima rešeno stambeno pitanje, ako je na teritoriji Bosne i Hercegovine imao ili ima useljiv stan;

- da je pravnosnažni zaključak od 2003. godine uklonjen iz pravnog poretka protivno članu 13. Zakona o opštem upravnom postupku;

- da je obrazloženje osporene presude nejasno i kontradiktorno i ne sadrži razloge zbog kojih je odbijena tužba podnosioca.

Podnosilac ustavne žalbe dalje navodi: da se, po naređenju pretpostavljenih, sa porodicom povukao iz Dervente i da je premešten u Garnizon Beograd; da je, prema tada važećem pravilniku , ispunio sve uslove za rešavanje stambenog pitanja, pa mu je to pravo priznato zaključkom iz 2001. godine; da je predao stan u garnizonu Derventa 1995. godine; da je pravno irelevantno da li podnosilac negde van teritorije tadašnje SRJ ima stan, jer to nije bilo propisano kao smetnja ni jednom odredbom tada važećeg pravilnika, već pravilnikom iz 2002. godine; da je „međunarodnim ugovorom od 10. maja 1995. godine“ predviđena mogućnost za lica koja su izvršila otkup stana, a žele da napuste Bosnu i Hercegovinu, da im se izvrši povrat uplaćenog novca revalorizovanog na dan isplate.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu označenih prava i poništi osporeni akt.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

3.1. Činjenice utvrđene u upravnom postupku koji je okončan osporenim aktom:

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za tradiciju, standard i veterane - Odeljenje za stambene poslove – Grupa za utvrđivanje prava UP-1 broj 11147-40/98 od 8. jula 2014. godine poništen je zaključak VP 1313 Beograd UP-1 broj 11147/98 od 14. marta 2003. godine i odbijen zahtev za rešavanje stambenog pitanja S. S, ovde podnosioca ustavne žalbe, podoficira u penziji, podnet 10. decembra 2002. godine. Rešenje je doneto na osnovu člana 125. i člana 239. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku i člana 36. stav 1, u vezi sa članom 48. Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane („Službeni vojni list“, br. 38/05, 16/08 i 39/08). U obrazloženju rešenja je navedeno da je zaključkom VP 1313 Beograd UP-1 broj 11147/98 od 14. marta 2003. godine podnosiocu ustavne žalbe priznato pravo na rešavanje stambenog pitanja dodelom zajma za kupovinu stana ili stambene zgrade u iznosu koji odgovara površini 85 m2 pripadajućeg trosobnog stana, sa tri člana domaćinstva, kao licu bez stana.

Rešenjem Ministarstva odbrane – Sektor za ljudske resurse – Uprava za tradiciju, standard i veterane - Odeljenje za stambene poslove Up-2 broj 97-2/2014 od 7. oktobra 2014. godine odbijena je žalba podnosioca ustavne žalbe izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja. Ocenjujući navode žalbe da prvostepeni organ nije postupio u sklad u sa odredbom člana 192. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, drugostepeni organ je istakao da je nadležni organ trebalo, u skladu sa odredbama Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane, da donese rešenje o prestanku prava, ali je imao u vidu da je pobijano rešenje zasnovano na činjenici da je podnosilac po osnovu radnog odnosa u vojsci dobio na korišćenje trosoban stan u Derventi, koji je otkupio i koji je za njega i članove njegove porodice odgovarajući u smislu odredbe člana 18. navedenog pravilnika. Drugostepeni organ je stoga našao da su navodi podnosioca bez uticaja na drugačije rešenje konkretne upravne stvari i odbio žalbu primenom odredbe člana 230. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 14028/14 od 7. decembra 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnosilac ustavne žalbe pobijao zakonitost rešenja Ministarstva. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude najpre naveo: da je podnosilac prvostepenom organu podneo zahtev za rešavanje stambenog pitanja dodelom kredita - zajma, navodeći da je lice bez stana, da stanuje u v ojnom hotelu sa suprugom i dvoje dece, te da je u Derventi imao na korišćenje trosoban stan, sve do 1992. godine, kada je morao da napusti Derventu, zbog dolaska na teritoriju SRJ; da je na osnovu podnetog zahteva i priloženih dokaza podnosiocu zaključkom BP 1313 Beograd od 14. marta 2003, godine prihvaćen zahtev za dodelu zajma za kupovinu stambene zgrade ili stana u iznosu koji odgovara površini od 85.00 m2; da je nakon donošenja Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane („Službeni vojni list“, broj 38/05), od podnosioca zatražen dokaz o otkupu stana u Derventi; da se podnosilac pismeno izjasnio da svoje stambeno pitanje želi da reši dodelom stana u zakup na neodređeno vreme, jer se zajmovi ne dele, ali nije dostavio traženi dokaz; da se stoga nadležni organ službenim putem obratio I. banci Republike Srpske, Fondu stanova Republike Srpske, te je „Ministarstvo za prostorno uređenje, građevinarstvo i ekologiju Republičke direkcije za obnovu i izgradnju Republike Srpske“ 21. marta 2014. godice dostavilo rešenje broj 8/1-0.7-372-149/02 od 14. marta 2002. godine, iz koga proizlazi da je usvojen zahtev podno sioca za otkup stana u Derventi i ugovor o otkupu stana overen u Osnovnom sudu u Derventi broj Ov-1158/03 od 13. maja 2003. godine. Upravni sud je imao u v idu odredbu člana 3. Pravilnika, kojom je propisano da lice iz člana 2. Pravilnika ima rešeno stambeno pitanje ukoliko ono ili član njegovog porodičnog domaćinstva na teritoriji država članica i teritoriji republike koje su se izdvojile iz SFRJ, kao i na delu teritorije Republike Srbije (AP KiM) ima u svojini useljiv stan ili porodičnu stambenu zgradu ili je otuđilo stan (porodičnu stambenu zgradu) stečen po osnovu rada, a koji je odgovarajući za njegovo porodično domaćinstvo u skladu sa odredbama ovog Pravilnika, kao i odredbu člana 18. stav 1. tačka 3) Pravilnika, kojom je predviđeno da zastavniku samcu ili sa tri člana porodice pripada pravo na dodelu trosobnog stana. I majući u vidu da je podnosiocu zaključkom od 14. marta 2003. godine bilo utvrđeno pravo na zajam za kupovinu stana ili stambene zgrade kao licu koje je izgubilo stanarsko pravo na stanu – jer prvostepeni organ prilikom odlučivanja nije raspolagao dokazom da je 2002. godine tužiocu usvojen zahtev za otkup predmetnog stana, iako je tužilac bio u obavezi da svaku promenu u pogledu svog stambenog statusa prijavi, što on nije učinio, Upravni sud je našao da je pravilno prvostepeni organ oce nio da podnosilac ne spada u krug lica koja svoje stambeno pitanje mogu rešavati iz stambenog fonda Ministarstva odbrane.

3.2. Činjenice utvrđene u vezi sa aktima koje je podnosilac ustavne žalbe dostavio u prilog tvrdnji o nejednakom postupanju sudova:

Presudom Upravnog suda U. 17457/13 od 4. decembra 2015. godine uvažena je tužba J.N. iz Beograda, poništeno rešenje Ministarstva odbrane i predmet vraćen tuženom organu na ponovno odlučivanje. Upravni sud je u obrazloženju navedene presude konstatovao: da je prvostepenim rešenjem nadležnog organa od 10. juna 2013. godine ukinut zaključak tog organa od 19. oktobra 2000. godine i skinut sa evidencije zahtev tužioca za davanje stana u zakup na određeno vreme. Upravni sud je našao da nije bilo mesta ukidanju zaključka od 19. oktobra 2000. godine, jer je on donet na osnovu pravilnika iz 2000. godine, koji je prestao da važi Odlukom Saveznog ustavnog suda, koja je objavljena 18. januara 2002. godine, te se više ne može izvršiti. Upravni sud je stoga naložio da se u ponovnom postupku ispita da li su ispunjeni uslovi predviđeni važećim pravilnikom za postupanje po novom zahtevu, koji je podnet 10. decembra 2002. godine i, saglasno tome, donese na zakonu zasnovana i obrazložena odluka. Presuda Vrhovnog suda Srbije U-SCG 1111/06 od 21. februara 2008. godine doneta je u ranije vođenom upravnom sporu u istoj upravnoj stvari i sadrži suštinski isto obrazloženje.

Vrhovni vojni sud je u presudama Up. 1035/03 od 26. februara 2004. godine i Up. 1774/03 od 29. aprila 2004. godine , imajući u vidu član 13. Zakona o opštem upravnom postupku, ocenio da su rešenja prvostepenog organa, kojima su poništeni pravnosnažni zaključci tog organa doneti primenom odredaba pravilnika iz 2000. godine, morala da sadrže odredbu zakona primenom koje su ranije doneti zaključci uklonjeni iz pravnog poretka.

U presudi Vrhovnog vojnog suda Up. 1978/03 od 26. februara 2004. godine istaknuto je da tuženi organ nije imao u vidu nespornu činjenicu da tužilac ne može da koristi imovinska prava na stanu čiji je vlasnik, te se ima smatrati licem bez stana.

Presudom Vrhovnog vojnog suda Up. 504/93 od 26. oktobra 1993. godine ocenjivana je zakonitost rešenja kojim je odbijen prigovor protiv zaključka o razvrstavanju molbe za ustupanje stana određenog za otkup, na osnovu odredaba Pravilnika o stanovima u Vojsci Jugoslavije iz 1991. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosilac ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.); da z akoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo (član 197. stav 1.); da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu (član 198. stav 1 .).

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj pravnoj stvari, pored navedenih ustavnih odredaba, relevantne su i sledeće odredbe zakona i drugih propisa :

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 , 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da se rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze može poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom (član 13.) ; da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.); da će d rugostepeni organ odbiti žalbu i kad nađe da je u prvostepenom postupku bilo nedostataka, ali da oni nisu mogli imati uticaja na rešenje upravne stvari (član 230. stav 2.); da će se p ostupak okončan rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva u postupku (konačno rešenje) ponoviti ako se sazna za nove činjenice, ili se nađe ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi, sami ili u vezi sa već izvedenim i upotrebljenim dokazima, mogli dovesti do drukčijeg rešenja da su te činjenice, odnosno dokazi bili izneseni ili upotrebljeni u ranijem postupku (član 239. tačka 1)).

Odredbama Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u MO („Službeni vojni list“, br. 38/05, 16/08 i 39/08) bilo je propisano: da pravo na rešavanje stambenog pitanja imaju, pored ostalog, penzi onisani profesionalni oficiri i podoficiri, ako su do prestanka službe podneli zahtev za rešavanje stambenog pitanja, a on nije bio rešen do prestanka službe (član 2. stav 2.); da se smatra da lice iz člana 2. ovog pravilnika ima rešeno stambeno pitanje ukoliko ono ili član njegovog porodičnog domaćinstva na teritoriji država članica i teritoriji republike koje su se izdvojile iz SFRJ, kao i na delu teritorije Republike Srbije (AP KiM) ima u svojini ili je otuđilo useljiv stan (porodičnu stambenu zgradu) stečen po osnovu rada, a koji je odgovarajući za njegovo porodično domaćinstvo u skladu sa odredbama ovog pravilnika (član 3. tačka 1.); da je o promenama koje utiču na rešavanje stambenog pitanja lice iz člana 2. ovog pravilnika dužno da obavesti stambeni organ u roku od osam dana od dana nastanka promena (član 17.); da stambeni organ zaključkom utvrđuje pravo na rešavanje stambenog pitanja ili donosi rešenje kojim se odbija zahtev (član 36. stav 1.); da rešenje o dodeli kredita, stanova u zakup i dr. donosi stambena komisija (član 39. stav 1.); da je lice koje ne prihvati rešavanje stambenog pitanja po konačnom rešenju dužno da o tome pismeno obavesti stambeni organ u roku od osam dana (član 42. stav 1.); da ako je lice iz člana 2. ovog pravilnika podnelo zahtev za rešavanje stambenog pitanja do dana stupanja na snagu ovog pravilnika, odnosno pre penzionisanja, a postupak po tom zahtevu nije okončan do dana stupanja na snagu pravilnika, rešavaće se po odredbama ovog pravilnika bez podnošenja novog zahteva (član 48. stav 1.); da će zaključke donete po propisu koji je važio do dana stupanja na snagu ovog pravilnika stambeni organ uskladiti sa odredbama ovog pravilnika (član 48. stav 2.).

Članom 9. Pravilnika o izmenama i dopunama Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u MO („Službeni vojni list“, broj 16/08) predviđeno je da lica kojima je utvrđeno pravo na rešavanje stambenog pitanja do dana stupanja na snagu ovog pravilnika, to pravo ostvaruju u skladu sa odredbama ovog pravilnika.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da su u upravnom postupku koji je okončan osporenim aktom nadležni organi morali imati u vidu da je o njegovom „zahtevu za stan odlučio zaključkom iz 1992. godine“, n a osnovu kog a su doneti svi kasniji zaključci, pa se, po mišljenju podnosioca, „mora ceniti vreme kada je to pravo stečeno“. Podnosilac, takođe, smatra da je pravnosnažni zaključak VP 1313 Beograd UP-1 broj 11147/98 od 14. marta 2003. godine mogao biti stavljen van snage samo primenom nekog pravnog sredstva propisanog odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, saglasno članu 13. tog zakona. Podnosilac, s tim u vezi, ukazuje da su navedeno stanovište izrazili Upravni sud, Vrhovni sud Srbije i Vrhovni vojni sud, „u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji“.

Ocenjujući ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija označenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u predmetnom ustavnosudskom postupku, konstatovao:

- da je podnosilac ustavne žalbe 10. decembra 2002. godine nadležnom organu podneo zahtev za rešavanje stambenog pitanja dodelom kredita - zajma, navodeći da je lice bez stana, jer je dobio na korišćenje trosoban stan u Derventi, koju je morao da napusti 1992. godine;

- da je zaključkom VP 1313 Beograd UP-1 broj 11147/98 od 14. marta 2003. godine podnosiocu ustavne žalbe, kao licu bez stana, priznato pravo na rešavanje stambenog pitanja dodelom zajma za kupovinu stana ili stambene zgrade u iznosu koji odgovara pripadajućem trosobno m stan u;

- da je podnosilac ustavne žalbe 13. maja 2003. godine zaključio ugovor o otkupu stana u Derventi.

Iz sadržine akata donetih u postupku koji je okončan osporenim aktom proizlazi: da je prvostepeni organ rešenjem od 8. jula 2014. godine poništio svoj zaključak od 14. marta 2003. godine i odbio zahtev podnosioca ustavne žalbe za rešavanje stambenog pitanja podnet 10. decembra 2002. godine; da je dru gostepeni organ ocenio da je umesto navedenog rešenja trebalo doneti rešenje o prestanku prava, u skladu sa odredbama Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane, ali da to n ije od uticaja na odluku u predmetnoj upravnoj stvari; da je Upravni sud u osporenoj presudi istakao da prvostepeni organ prilikom donošenja zaključka od 14. marta 2003. godine nije raspolagao dokazom da je 2002. godine podnosiocu usvojen zahtev za otkup predmetnog stana, iako je tužilac bio u obavezi da svaku promenu u pogledu svog stambenog statusa prijavi.

Ustavni sud je konstatovao da iz navedenih odredaba Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u MO iz 2005. godine (dalje m u tekstu: Pravilnik) proizlazi: da je pravo na rešavanje stambenog pitanja imao i penzionisani podoficir, ako je do prestanka službe podne o zahtev za rešavanje stambenog pitanja, a on o nije bi lo rešeno do prestanka službe ; da se smatra da je tom licu stambeno pitanje rešeno ako je on na teritoriji država članica i teritoriji republike koje su se izdvojile iz SFRJ, ima o u svojini useljiv stan stečen po osnovu rada, koji je odgovarajući za njegovo porodično domaćinstvo ; da je podnosilac zahteva za rešavanje stambenog pitanja bio dužan da obavesti nadležni organ o promenama koje utiču na rešavanje njegovog stambenog pitanja u roku od osam dana od nastalih promena; da se pravo na rešavanje stambenog pitanja utvrđivalo zaključkom, a da se stambeno pitanje rešavalo prevashodno dodelom kredita ili stana u zakup, o čemu se donosilo rešenje; da se postupak po zahtevu lica koja su podnela zahtev za r ešavanje stambenog pitanja do dana stupanja na snagu Pravilnika, odnosno pre penzionisanja, rešavao po odredbama Pravilnika bez podnošenja novog zahteva, a da su ranije doneti zaključci usklađivani sa odredbama Pravilnika; da su lica kojima je utvrđeno pravo na rešavanje stambenog pitanja do dana stupanja na snagu Pravilnika, to pravo ostvarivala u skladu sa odredbama Pravilnika.

Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je Odlukom IU -183/2006 od 17. decembra 2009. godine, u stavu 2. izreke, pored ostalog, odbio predlog i n ije prihva tio inicijative za utvrđivanje neustavnosti i nezakonitosti odredaba člana 3 . Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u Ministarstvu odbrane („Službeni vojni list“, broj 38/05). Ustavni sud je utvrdio da iz osporenog člana 3. Pravilnika proizlazi da će se smatrati da zaposleno lice na koje se Pravilnik odnosi ima rešeno stambeno pitanje, ako je zaposleni ili član njegovog porodičnog domaćinstva po osnovu rada stekao stan koji je odgovarajući za njegovo porodično domaćinstvo, da je taj stan useljiv ili da ga je lice samo otuđilo, da je odgovarajući stan stečen po osnovu rada, na osnovu zakupa ili stanarskog prava i da ga dalje koriste bilo zaposleni, bilo član njegovog porodičnog domaćinstva, ili da je već iskorišćen maksimalan iznos stambenog kredita za rešavanje stambenog pitanja koji je dobijen po osnovu rada. Iz navedenog, po oceni Suda, sledi da su iz prava na rešavanje stambenog pitanja po osnovu ovog pravilnika isključena samo ona lica i njihova porodična domaćinstva kojima je, po osnovu rada, i to na odgovarajući način, prethodno već rešena stambena potreba. Ustavni sud je pri tome imao u vidu i činjenicu da se osporena odredba ne odnosi na lica kojima je stambeno pitanje bilo rešeno, ali je kao posledica objektivnih događanja, došlo do toga da i oni i članovi njihovog porodičnog domaćinstva budu faktički ili pravno lišeni stana.

Polazeći od navedenog, a posebno imajući u vidu prelazno rešenje sadržano u Pravilniku o izmenama i dopunama Pravilnika o rešavanju stambenih pitanja u MO („Službeni vojni list“, broj 16/08), Ustavni sud nalazi da je u osporenoj presudi na ustavnopravno prihvatljiv način obrazloženo zbog čega podnosilac ustavne žalbe ne spada u krug lica koja svoje stambeno pitanje mogu rešavati iz stambenog fonda Ministarstva odbrane.

Ispitujući navode ustavne žalbe kojima se ukazuje na različito rešavanje spornog pravnog pitanja, Ustavni sud je ocenio da se nijedna od dostavljenih presuda ne može prihvatiti kao dokaz o različitom postupanju sudova, s obzirom na to da nisu donete u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, zbog čega ovaj sud nalazi da se ustavnom žalbom očigledno neosnovano ukazuje na povredu prava na pravnu sigurnost, kao ele ment prava na pravično suđenje.

U vezi sa navodima ustavne žalbe da prvostepeni organ nije naveo primenom kog pravnog sredstva je poništio pravnosnažni zaključak VP 1313 Beograd UP-1 broj 11147/98 od 14. marta 2003. godine, Ustavni sud je ocenio da ovi navodi ne odgovaraju utvrđenim činjenicama. Naime, prvostepeni organ se pozvao na odredbu člana 239. tačka 1) ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, koja je omogućavala ponavlja nje postupk a okončanog konačnim rešenjem ako se sazna za nove činjenice, ili se nađe ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi, sami ili u vezi sa već izvedenim i upotrebljenim dokazima, mogli dovesti do drukčijeg rešenja da su te činjenice, odnosno dokazi bili izneseni ili upotrebljeni u ranijem postupku.

S obzirom na sve izloženo, Ustavni sud nalazi da nije bilo zakonom predviđenih smetnji da nadležni organ stavi van snage zaključak od 14. marta 2003. godine – budući da utvrđeno pravo na rešavanje stambenog pitanja nije moglo biti ostvareno u s kladu sa odredbama Pravilnika, te odluči o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za rešavanje stambenog pitanja u skladu sa odredbama Pravilnika. Ustavni sud je stoga ocenio da osporenom presudom podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , te je odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je konstatovao da se u ustavnoj žalbi povreda prava na naknadu štete i prava na mirno uživanje imovine, zajemčenih odredbama člana 35. stav 2. i člana 58. stav 1. Ustava, kao i povreda odred aba čl. 197. i 198. Ustava obrazlažu istim navodima kao povreda prava na pravično suđenje.

Sud je, takođe, konstatovao da se podnosilac samo formalno pozvao na povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, ne navodeći nikakve razloge ni zahteve u vezi sa istaknutom povredom.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u preostalom delu odbacio, zbog nepostojanja Ustavom i Zakonom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

6. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

ZAMENIK

PREDSEDNIKA VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u stambenom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti