Povreda prava na pravično suđenje u postupku vraćanja oduzete imovine

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda. Upravni organ je bio dužan da pozove podnosioce da urede zahtev za restituciju pre nego što ga odbaci zbog nedostatka isprave.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5901/2015
15.03.2018.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić i dr Milan Škulić, u postupku po ustavnoj žalbi R. M . iz Zrenjanina i Lj . P . iz Jarkovca, opština Sečanj, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 15. marta 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba R. M . i Lj . P . i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 324/2014 od 7. jula 2015. godine povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 324/2014 od 7. jula 2015. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnositeljki ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 5061/14 od 17. oktobra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. R . M . iz Zrenjanina i Lj . P . iz Jarkovca, opština Sečanj, podnele su Ustavnom sudu, 21. septembra 2015. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 324/2014 od 7. jula 2015. godine, zbog povrede „prava na pravično suđenje u razumnom roku“ , prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno: da su podnositeljke 19. oktobra 2012. godine Agenciji za restituciju podnele zahtev za vrać anje oduzete imovine; da su uz zahtev priložile overenu kopiju zemljišnoknjižnog uloška iz koje se vidi sadržina akta o podržavljenju, vreme oduzimanja imovine i osnov po kome je država oduzela imovinu; da su uz zahtev takođe priložile potvrde da u referentnim arhivama nema akta o podržavljenju, što dokazuje da su pokušale da pribave taj akt; da su podneskom od 13. januara 2014. godine, pre isteka zakonskog roka u kome se zahtev mogao podneti, zatražile od Agencije "da ih pouči kako da postupe ukoliko nađe da nedostajući akt o podržavljenju sprečava postupanje"; da iz odredaba člana 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i čl. 5, 6, 8, 15. i 58. Zakona o opštem upravnom postupku proizlazi obaveza organa uprave da, po prijemu podneska po kome se ne može postupati , preduzme mere radi otklanjanja formalnog nedostatka; da im je uskraćen pristup organu koji je trebalo da sprovede postupak i donese odluku o osnovanosti zahteva, te da im je "izrečena sankcija" jer nisu " udovoljile nemogućoj obavezi prema javnoj vlasti"; da je u vreme donošenja zaključka o odbacivanju zahteva istekao rok za podnošenje novog zahteva, a da uopšte nisu dobile odgovor šta je trebalo da učine kako bi se o zahtevu meritorno odluči lo.

Predložile su da Ustavni sud poništi osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda i presudu Upravnog suda U. 5061/14 od 17. oktobra 2014. godine, kao i da naloži donošenje na zakonu zasnovane odluke „o njihovim zahtevima“ podnetim u postupcima sudske kontrole zakonitosti rada uprave.

Podnositeljke su uz dopune ustavne žalbe od 19. aprila i 1. decembra 2016. godine priložile sudske odluke donete 2016. godine, kojima je pravnosnažno usvojen zahtev za rehabilitaciju njihovog pravnog prethodnika pok. L.M. zbog lišenja prava na imovinu iz ideoloških i političkih razloga, oduzimanjem i podržavljenjem poljoprivrednog zemljišta 1949. godine, bez uručenja pojedinačne odluke javne vlasti. Smatraju da time dokazuju da u konkretnom upravnom postupku nisu bile u objektivnoj mogućnosti da dostave ispravu o podržavljenju.

Podnositeljke su u dopuni ustavne žalbe od 4. avgusta 2017. godine navele : da se iz kopije zapisnika Komisije za poljoprivredni zemljišni fond NO grada Zrenjanina broj 19/53 od 11. juna 1953. godine vidi da je postojala odluka Komisije za agrarnu reformu GNO broj 115/46, kojom je njihovom pravnom prethodn iku ostavljeno 34kj i 1207 kv.hv; da je Istorijski arhiv Zrenjanin , nakon p rvobitnog negiranja postojanja bilo kakvog akta o podržavljenju, uz dopis broj 561/2017 od 11. jula 2017. godine dostavio rešenje Narodnog odbora opštine Zrenjanin – Sekretarijat za finansije broj 03-11159/59 od 12. oktobra 1959. godine iz koga se vidi da su pravnom prethodniku podnositeljki podržavljene bliže opisane nepokretnosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan isključivo da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanja zajemčenih prava i sloboda, te stoga i navodi ustavne žalbe moraju, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, očigledno ukazivati na njegovu povredu ili uskraćivanje.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Agencije za restituciju - Područna jedinica Novi Sad broj 46-009110/2012 i u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i njene dopune , te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Iz odgovora Arhiva Vojvodine broj III 291-347/2-12 od 9. marta 2012. godine, datog na zahtev podnositeljke ustavne žalbe R. M, proizlazi da taj arhiv ne raspolaže dokumentacijom o oduzimanju imovine R. M . i drugima.

U odgovoru Istorijskog arhiva Zrenjanin broj 682/2012 od 15. maja 2012. godine, datog na zahtev iste podnositeljke ustavne žalbe, navedeno je da taj arhiv u svojoj arhivskoj građi nema odluku o konačnom dodeljivanju zemljišta iz zemljišnog fonda IO GNO u Zrenjaninu broj 5207/49, rešenje gradske eksproprijacione komisije u Zrenjaninu broj 1/49/3, odluku Komisije za agrarnu reformu GNO Zrenjanin broj 115/46, niti odluku Okružnog agrarnog suda u Petrovgradu, kao ni rešenje Sekretarijata za upravno-pravne poslove SO Zrenjanin broj 3-475/884/67, uz konstataciju da je ta odluka na revers uzeta iz opštinske arhive 1996. godine. U prilogu tog odgovora, navedenoj podnositeljki je dostavljen akt Dn. 260/56.

Podnositeljke ustavne žalbe su 19. oktobra 2012. godine Agenciji za restituciju - Područna jedinica Novi Sad podnele zahtev za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje, dok su podneskom od 13. januara 2014. godine od istog organa zatražile da ih obavesti ukoliko je nužna dopuna zahteva u bilo kom pravcu, u svrhu ekonomičnijeg okončanja postupka.

Zaključkom Agencije za restituciju - Područna jedinica Novi Sad (u daljem tekstu: Agencija) broj 46-009110/2012 od 20. marta 2014. godine odbačen je kao neuredan zahtev podnositeljki ustavne žalbe za vraćanje oduzete imovine, odnosno obeštećenje podnet 19. oktobra 2012. godine. U obrazloženju zaključka je navedeno: da je predmet zahteva poljoprivredno zemljište u KO Zrenjanin; da uz zahtev nije priložena isprava o podržavljenju imovine, niti je naveden naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju imovine bivšeg vlasnika L.M. iz Zrenjanina; da je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev koji ne sadrži podatke i dokaze iz člana 42. stav 7. Zakona, odbaciti kao neuredan, te je odlučeno kao u dispozitivu zaključka.

Upravni sud - Odeljenje u Novom Sadu je presudom U. 5061/14 od 17. oktobra 2014. godine odbio tužbu podnositeljki podnetu protiv navedenog zaključka. U obrazloženju presude je konstatovano da su podnositeljke u tužbi navele: da su uz zahtev za restituciju dostavile zahteve koje su Arhivu Vojvodine i Istorijskom arhivu Zrenjanina podnele 3. marta, odnosno 8. maja 2012. godine, kao i odgovore tih ustanova da nemaju akt o podržavljenju; da je pravni prethodnik podnositeljki preminuo 1961. godine i da se ne može utvrditi da li mu je odluka bila uručena i zašto je niko nema; da je uz zahtev priložena kopija ZKUL broj 2348, KO Zrenjanin, koju je 8. oktobra 2012. godine overio Republički geodetski zavod - Služba za katastar nepokretnosti Zrenjanin, iz koga se vidi da je kao vlasnik bliže opisane parcele bio L.M, da je akt o podržavljenju broj 5207 od 22. marta 1949. godine doneo GNO u Zrenjaninu i da je parcela otpisana u uložak društvene svojine; da su nadležnom organu dostavile sve poznate i dostupne javne i privatne isprave; da sadržina tih isprava daje osnova za utvrđenje da je njihovom pradedi zemljište oduzeto 1949. godine po propisima o agrarnoj reformi; da tuženi organ "nije reagovao" na njihovo traženje da ih izvesti o eventualnoj potrebi dopune podnetog zahteva, već je, bez pozivanja da dopune zahtev, doneo pobijani zaključak. Potom je konstatovano da je tuženi organ u odgovoru na tužbu naveo da su podnositeljke kao akt o podržavljenju navele Odluku o konačnom dodeljivanju zemljišta iz zemljišnog fonda, koja nije dostavljena uz zahtev , a koja svakako ne predstavlja akt o oduzimanju imovine , u smislu čl. 1. i 2, kao i člana 3. stav 1. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Polazeći od odredaba člana 42. stav 7. i stav 4. tačka 3), kao i člana 43. stav 1. navedenog zakona, a imajući u vidu utvrđenu činjenicu da podnositeljke nisu priložile ispravu o podržavljenju imovine, niti je naveden naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, Upravni sud je ocenio da je tuženi organ pravilno odbacio zahtev kao neuredan. Razmatrajući navode tužbe o povredi pravila postupka zbog toga što je tuženi organ odbacio zahtev, a da prethodno nije pozvao podnositeljke da ga dopune, iako su tražile da ih izvesti o eve ntualnoj potrebi dopune zahteva, taj sud je našao da odredbama pomenutog zakona nije propisana obaveza nadležnog organa da poziva podnosioca da uredi zahtev, već je članom 42. Zakona decidno propisano šta zahtev treba da sadrži i koji se dokazi uz njega obavezno prilažu, a da je odredbom člana 43. stav 1. istog zakona propisano da će se zahtev koji ne sadrži te podatke ili uz koji nisu priloženi dokazi, odbaciti kao neuredan. Posebno je ocenjeno da overeni izvod iz zemljišne knjige od 8. oktobra 2012. godine , na koji se podnositeljke pozivaju u tužbi, nije akt o podržavljenju imovine , kao jedan od obaveznih dokaza koji se prilažu u zahtev.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 324/2014 od 7. jula 2015. godine odbijen je zahtev podnositeljki ustavne žalbe za preispitivanje sudske odluke - pomenute presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu. U obrazloženju osporene presude je konstatovano da su podnositeljke u zahtevu navele: da im je naložena obaveza koju je nemoguće ispuniti jer je država oduzela imovinu i propustila da licu koga je lišila prava dostavi pojedinačni akt o tome ; da nadležne arhive "negiraju" da takav akt postoji, iako se iz zemljišnih knjiga vidi sadržina akta o podržavljenju, ko je akt doneo, pod kojim brojem i kome je imovina preneta; da država ne može pravdati odbijanje da odlučuje u meritumu izostankom prilaganja javnih isprava, čiju dostupnost je upravo ona uskratila, te da ih mora sama pribaviti ako postoje, u skladu sa članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Taj sud je ocenio da je presuda Upravnog suda doneta bez povrede pravila postupka, uz pravilnu primenu Zakona o upravnim sporovima, budući da se iz spisa predmeta vidi da podnositeljke u prilogu zahteva za vraćanje oduzete imovine nisu dostavile ispravu o podržavljenju imovine čiji povraćaj traže. Takođe je ocenjeno da navodi zahteva, koji su isticani i u tužbi, nisu osnovani iz razloga navedenih u obrazloženju presude Upravnog suda, a koje je Vrhovni kasacioni sud prihvatio kao na zakonu zasnovane.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, broj 72/11) propisano je: da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da su svi organi Republike Srbije, organi autonomne pokrajine, organi jedinice lokalne samouprave i drugi organi i organizacije, dužni da u okviru svojih nadležnosti i bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke iz člana 42. st. 3. do 6. ovog zakona kojima raspolažu (član 13.); da se zahtev za vraćanje imovine podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva Agencije na veb sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 42. stav 1.); da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl. (član 42. stav 4. tačka 3)); da se uz zahtev obavezno prilaže dokaz iz stava 4. tačka 3) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da lice čiji je zahtev odbačen u smislu stava 1. ovog člana ima pravo da novi zahtev podnese do isteka roka iz člana 42. stav 1. ovog zakona (član 43. stav 2.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10), koji se primenjivao do 31. maja 2017. godine, bilo je propisano: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da su po ovom zakonu dužni su da postupaju i preduzeća i druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove iz člana 1. ovog zakona (član 2.); da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6.); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini (član 58. stav 1.); da ako podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak, a na tu posledicu će se podnosilac naročito upozoriti u pozivu za ispravku podneska (član 58. stav 2.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.); da ako se ne radi o činjenicama koje su opštepoznate, stranka je dužna da za svoje navode predloži dokaze i da ih po mogućnosti podnese, da ako sama stranka tako ne postupi, službeno lice koje vodi postupak pozvaće je da to učini, pri čemu se od stranke neće tražiti da pribavi i podnese dokaze koje brže i lakše može pribaviti organ koji vodi postupak (član 127. stav 2.); da ako stranka nije u naknadno određenom roku predložila, odnosno, po mogućnosti, podnela dokaze, organ će zaključkom odbaciti zahtev kao da nije podnesen (član 127. stav 3.); da ako se isprava koju treba upotrebiti kao dokaz u postupku nalazi kod organa, a stranka koja se pozvala na tu ispravu nije uspela da je pribavi, organ koji vodi postupak pribaviće tu ispravu po službenoj dužnosti (član 158.).

5. Podnositeljke ustavne žalbe smatra ju da su odredbe člana 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i čl. 5, 6, 8, 15. i 58. Zakona o opštem upravnom postupku obavezivale prvostepeni organ da po prijemu podneska po ko me se ne može postupati preduzme mere u cilju otklanjanja formalnog nedostatka, zbog čega su one , pre donošenja zaključka o odbacivanju zahteva kao neurednog i pre isteka zakon om propisanog roka u kome se mogao podneti zahtev za restituciju, zatražile od tog organa da ih obavesti da li postoji određeni nedostatak koji sprečava postupanje i šta je potrebno da učine da bi se o zahtevu meritorno odlučilo.

Ispitujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni ukazuje da se tim ustavnim pravom garantuje svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Ovaj sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima; da se, saglasno načelu materijalne istine, pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja; da će organ pozvati podnosioca zahteva da otkloni formalne nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti mu rok da to učini; da će se podnosilac u pozivu za ispravku, odnosno dopunu zahteva upozoriti na to da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupi po nalogu organa; da je organ koji vodi postupak dužan da po službenoj dužnosti pribavi ispravu koja se nalazi kod drugog organa, koju stranka nije uspela da pribavi .

Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u obrazloženju presude kojom je ispitivao zakonitost zaključka Agencije ocenio neosnovanim navode podnositeljki da je Agencija trebalo da ih pozove da dopune zahtev, što su one pismenim putem i tražile pre donošenja zaključka, jer, prema stanovištu tog suda, član 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju decidno propisuje šta zahtev treba da sadrži i koji se d okazi uz njega obavezno prilažu, a da je odredbom člana 43. stav 1. tog zakona propisano da će se zahtev koji ne sadrži propisane podatke i priložene dokaze odbaciti kao neuredan. Vrhovni kasacioni sud je u osporenoj presudi ocenio da su navodi podnositeljki, prethodno isticani i u tužbi, neosnovani iz razloga datih u obrazloženju presude Upravnog sud a.

Ocenjujući ustavnopravnu prihvatljivost stanovišta Vrhovnog kasacionog suda , izraženog u osporenoj presudi, Ustavni sud najpre ukazuje da se posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, ali ta odstupanja moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim Zakonom o opštem upravnom postupku, odnosno takvim rešenjima se ne može ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku. Ustavni sud naglašava da je postupanje organa uprave u fazi prethodnog ispitivanja zahteva od izuzetnog značaja za stranku, zbog zaštite njenog pravnog interesa, jer omogućava stranci da, na poziv organa, dostavi tražene dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, odnosno da obavesti organ o razlozima koji je sprečavaju da to učini. Ustavni sud, takođe, konstatuje da Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne sadrži odredbu kojom se isključuje primena odredaba člana 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku u postupanju Agencije po zahtevima za vraćanje imovine, niti je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev uz koji nisu priloženi propisani dokazi odbaciti kao neuredan „odmah“ ili „bez upozorenja“.

Ispitujući da li i u kojoj meri odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predstavlja odstupanje od pravila postupanja organa u upravnom postupku sa nepotpunim podneskom, Ustavni sud je imao u vidu da se posebnim zakonom može predvideti obaveza prilaganja određenih dokaza uz podnesak, u kom slučaju izostanak takvih dokaza predstavlja formalni nedostatak zbog kojeg se po takvom podnesku ne može postupati. Kako je ratio legis odredaba člana 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju što preciznije navođenje podataka i priloga koje obavezno mora da sadrži zahtev za vraćanje imovine – s obzirom na specifičnost tog postupka i njegovu hitnost, opravdano je da izostanak nekog podatka ili dokaza ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, navedena zakonska posledica ne može da nastupi ukoliko podnosilac zahteva prethodno nije pozvan da zahtev dopuni na određeni način i u određenom roku, i upozoren da će, u protivnom, njegov zahtev biti odbačen. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u osporenom postupku morala biti sagledana u kontekstu opštih pravila o postupanju organa sa neurednim podneskom iz sistemskog zakona, čija primena u tom delu nije isključena. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio u odlukama Už-8195/2014 od 3. novembra 2016. godine i Už-8975/2014 od 24. novembra 2016. godine i, mutatis mutandis, u Odluci Už-638/2011 od 11. jula 2014. godine.

Ustavni sud je imao u vidu da stranka može već prilikom podnošenja zahteva obavestiti nadležni organ da nije u mogućnosti da pribavi potrebnu dokumentaciju, ali da to može učiniti i po prijemu poziva organa da uredi zahtev. Ustavni sud konstatuje da je Agencija donela zaključak, a da prethodno nije pozvala podnositeljke ustavne žalbe da urede zahtev, niti ih je upozorila da će isti, u protivnom, biti odbačen.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je zaključkom Agencije podnositeljkama ustavne žalbe uskraćeno pravo da njihov zahtev za vraćanje imovine bude suštinski razmotren, a da je Upravni sud propustio da sprovede delotvornu kontrolu zakonitosti osporenog akta. S obzirom na to da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio ocenu Upravnog suda da nije bilo mesta primeni odredaba člana 58. ranije važećeg Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno neprihvatljivo i stanovište Vrhovnog kasacionog suda izraženo u osporenoj presudi Uzp. 324/2014 od 7. jula 2015. godine, kojom je ovaj upravni postupak, odnosno upravni spor okončan, i da je njome povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud utvrdio povredu prava podnositeljki ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , i saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je poništio osporenu presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 324/2014 od 7. jula 2015. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnositeljki ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda - Odeljenje u Novom Sadu U. 5061/14 od 17. oktobra 2014. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava , imajući u vidu da će, nakon poništavanja presude Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 324/2014 od 7. jula 2015. godine biti ponovo ispitana zakonitost presude Upravnog suda kojom je pravnosnažno okončan predmetni upravni postupak.

Iako su podnositeljke istakle da im je povređeno „pravo na pravično suđenje u razumnom roku“, Ustavni sud nije imao osnova da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, budući da se nijednim navod om ustavne žalbe ne osporava trajanje postupka koji je okončan osporenom presudom, kao i da je postavljen zahtev kojim se traži samo poništaj sudskih odluka donetih u upravnom sporu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog toga što nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na pravično suđenje u postupku vraćanja oduzete imovine

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti