Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za utvrđenje prava svojine, koji je trajao preko 14 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete zbog neefikasnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milivoja Đurića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. januara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Milivoja Đurića i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2789/98 - 04, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11868/11, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Milivoje Đurić iz Beograda, preko punomoćnika Dušana Dankovića, advokata iz Beograda, podneo je, 19. jula 2013. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2789/98 - 04, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11868/11.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu 12. novembra 1998. godine, radi utvrđenja prava vlasništva, a da je postupak pravnosnažno okončan 16. maja 2013. godine; da je parnični postupak trajao petnaest godina iako nije bilo izuzetno složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja bi zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak; da tužilac nijednom radnjom nije doprineo dužini sudskog postupka; da je osnovni razlog koji je doveo do povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog suda. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi povredu prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku i dosudi mu naknadu štete zbog povrede navedenog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz navoda ustavne žalbe, i spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11868/11, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je, 5. oktobra 1998. godine, podneo Trećem opštinskom sudu u Beogradu tužbu radi utvrđenja prava svojine protiv tužene Ružice Novaković iz Beograda. Postupajući po rešenju prvostepenog suda od 22. oktobra 1998. godine, kojim mu je tužba vraćena na uređenje, tužilac je 12. novembra 1998. godine dostavio sudu tužbu kojom je kao drugotuženu označio opštinu Zvezdara, sa predlogom da sud utvrdi da je tužilac po osnovu izgradnje stekao pravo svojine na troetažnoj porodičnoj stambenoj zgradi u Beogradu – Mali Mokri Lug, u ul. Slobodana Principa broj 3b, na kat. parc. 145/18 upisanoj u zk. ul. 962, K. O. Mali Mokri Lug, što su prvotužena i drugotužena dužne priznati, trpeti i dozvoliti da se to pravo kada se steknu uslovi upiše u zemljišnoj knjizi na tužioca, u protivnom ova presuda će služiti kao osnov za uknjižbu tužiočevog prava.

Tužena prvog reda je podneskom od 20. maja 1999. godine u odgovoru na tužbu istakla protivtužbeni zahtev da se utvrdi da ona ima vanknjižno pravo svojine sa ½ idealnog dela na predmetnoj porodičnoj stambenoj zgradi, što su tužilac-protivtuženi i tužena opština Zvezdara dužni priznati i trpeti da tužena-protivtužilja kada se za to budu stekli uslovi to svoje pravo upiše u zemljišnim knjigama, kao i da se obaveže tužilac da tuženu-protivtužilju uvede u posed ½ idealnog dela predmetne nepokretnosti.

Podneskom od 20. septembra 2000. godine tužilac-protivtuženi je preinačio tužbu tako što je kao tuženu drugog reda umesto opštine Zvezdara označio Republiku Srbiju. U odgovoru na dostavljenu tužbu od 6. novembra 2000. godine, Republičko javno pravobranilaštvo je navelo da ne prihvata preinačenje tužbe u odnosu na Republiku Srbiju i da u ovoj vrsti spora opština Zvezdara mora biti stranka. O ovom podnesku punomoćnik tužioca se izjasnio podneskom od 27. decembra 2000. godine, ostajući pri predlogu za subjektivno preinačenje tužbe.

Od podnošenja tužbe do donošenja prve prvostepene presude u ovom sporu 18. maja 2006. godine, tj. u toku sedam godina i sedam meseci, Treći opštinski sud u Beogradu je zakazao ukupno 32 ročišta (28. aprila i 15. septembra 1999. godine, 19. septembra i 21. decembra 2000. godine, 10. aprila, 27. juna i 10. oktobra 2001. godine, 23. januara, 11. aprila, 22. aprila, 24. septembra i 20. decembra 2002. godine, 11. februara, 21. marta, 11. juna, 15. oktobra i 26. decembra 2003. godine, 12. marta, 9. juna, 1. oktobra, 6. oktobra, 10. novembra i 2. decembra 2004. godine, 2. marta, 14. aprila, 16. juna, 5. oktobra i 7. decembra 2005. godine, te 1. februara, 5. aprila, 13. aprila i 18. maja 2006. godine), od kojih je održano 12, a 20 ročišta nije održano, i to 17 ročišta iz razloga na strani suda (zbog nedostatka procesnih pretpostavki ili sprečenosti postupajućeg sudije), dva zbog neodazivanja svedoka pozivu suda i jedno iz razloga na strani tužene drugog reda. Prvo ročište u ovom postupku je održano 15. septembra 1999. godine, a na ročištu održanom 27. juna 2001. godine su usvojeni dokazni predlozi stranaka za saslušanje 13 svedoka.

Ročište zakazano za 11. april 2002. godine je odloženo kako bi se tuženoj drugog reda uručio podnesak Republičkog javnog pravobranilaštva od 3. novembra 2000. godine i ista izjasnila o subjektivnom preinačenju tužbe, a na ročištu održanom 22. aprila 2002. godine prvostepeni sud je doneo rešenje da dozvoljava subjektivno preinačenje tužbe, ali pismeni otpravak rešenja nije dostavljen parničnim strankama.

Republičko javno pravobranilaštvo je podneskom od 12. oktobra 2004. godine ponovo obavestilo prvostepeni sud da ne pristaje na subjektivno preinačenje tužbe iz razloga navedenih u podnesku od 3. novembra 2000. godine, a podneskom od 6. maja 2005. godine je zatražilo od suda da mu dostavi odluku o dozvoli ili odbijanju preinačenja tužbe.

Ročište zakazano za 16. juni 2005. godine nije održano, kako bi se tužilac-protivtuženi, koji je upoznat sa podneskom Republičkog javnog pravobranilaštva od 6. maja 2005. godine, izjasnio da li ostaje pri subjektivnom preinačenju tužbe, ili će isto povući i podneti novu tužbu.

Punomoćnik tužioca je podnescima od 20. jula 2005. godine povukao predlog za subjektivno preinačenje tužbe u odnosu na Republiku Srbiju i podneo predlog da se postupak po novoj tužbi koju je podneo protiv Republike Srbije, zavedenoj pod brojem P. 2686/05, spoji sa ovom parnicom. Treći opštinski sud u Beogradu je rešenjem od 25. marta 2006. godine odlučio da se parnica P. 2686/05 spaja sa parnicom P. 2789/98-04 radi zajedničkog raspravljanja i da će se dalje voditi pod brojem P. 2789/98-04.

Na održanim ročištima, Treći opštinski sud je izveo dokaze saslušanjem predloženih svedoka, saslušanjem tužioca i tužene prvog reda i njihovim suočenjem, kao i upoznavanjem sa pismenim dokazima koje su podnele stranke i obaveštenjem o tržišnoj vrednosti predmetne katastarske parcele pribavljenim od Poreske uprave.

Treći opštinski sud u Beogradu je presudom P. 2789/98-04 od 18. maja 2006. godine delimično usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tužilac po osnovu izgradnje stekao pravo svojine na predmetnoj stambenoj zgradi, što su tuženi prvog do trećeg reda dužni priznati i trpeti da se tužilac na osnovu ove presude uknjiži kao vlasnik zgrade, u preostalom delu tužbeni zahtev odbio kao neosnovan, a usvojio protivtužbeni zahtev prvotužene-protivtužilje i utvrdio da prvotužena-protivtužilja ima vanknjižno pravo svojine sa ½ idealnih udela na predmetnoj stambenoj zgradi, što su tužilac, drugo i trećetuženi dužni priznati i trpeti i obavezao tužioca-protivtuženog da prvotuženu-protivtužilju uvede u posed na ½ idealnog dela na predmetnoj stambenoj zgradi. Ova presuda je dostavljena punomoćnicima i zastupnicima stranaka u maju 2007. godine.

Treći opštinski sud je 18. juna 2007. godine doneo rešenje P. 2789/98 -04 o ispravci presude P. 2789/98 -04 od 18. maja 2006. godine.

Žalbu protiv navedene prvostepene presude stranke su izjavile 31. maja, 6. i 29. juna 2007. godine, a tužilac je 9. jula 2007. godine izjavio i žalbu protiv rešenja o ispravci presude.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 255/10 od 19. februara 2010. godine odbio žalbu tužioca-protivtuženog i potvrdio rešenje P. 2789/98 - 04 od 18. juna 2007. godine, te ukinuo presudu P. 2789/98-04 od 18. maja 2006. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P. 2789/98-04 od 18. juna 2007. godine i predmet vratio Prvom osnovnom sudu na ponovno suđenje, jer je našao da je ožalbena presuda doneta uz bitne povrede odredaba parničnog postupka.

Ponovni prvostepeni postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu na ročištu održanom 14. septembra 2010. godine.

Na ročištu 18. novembra 2010. godine, Prvi osnovni sud u Beogradu se, rešenjem P. 70135/10, oglasio stvarno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i dostavio spise Višem sudu u Beogradu kao stvarno i mesno nadležnom. Odlučujući o predlogu Višeg suda u Beogradu za rešavanje sukoba nadležnosti od 1. marta 2011. godine, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem R. 108/11 od 20. aprila 2011. godine odredio da je u ovoj pravnoj stvari nadležan Prvi osnovni sud u Beogradu. Ovo rešenje je dostavljeno Prvom osnovnom sudu u Beogradu 1. juna 2011. godine.

U daljem toku postupka, Prvi osnovni sud u Beogradu je održao tri ročišta (20. septembra i 30. novembra 2011. i 24. februara 2012. godine), na kojima je izveo dokaze saslušanjem tužioca-protivtuženog i tužene-protivtužilje, njihovim suočenjem, kao i suočenjem svedoka i tužene-protivtužilje.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 11868/11 od 24. februara 2012. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojio tužbeni zahtev i utvrdio da je tužilac-protivtuženi vanknjižni vlasnik na predmetnoj porodičnoj stambenoj zgradi, koju je bespravno izgradio isključivo sopstvenim materijalnim sredstvima, što su tužena-protivtužilja i tužena Republika Srbija dužni priznati i trpeti; u stavu drugom izreke odbio tužbeni zahtev tužioca u odnosu na tuženu opštinu Zvezdaru kao neosnovan; u stavu trećem izreke odbio protivtužbeni zahtev tužene- protivtužilje da se utvrdi da tužena-protivtužilja ima vanknjižno pravo svojine sa ½ idealnog dela na predmetnoj porodičnoj stambenoj zgradi; u stavu četvrtom izreke odbio protivtužbeni zahtev tužene-protivtužilje da se obaveže tužilac-protivtuženi da je uvede u posed na ½ idealnog dela predmetne porodične stambene zgrade i u stavovima petom i šestom izreke odlučio o troškovima parničnog postupka.

Žalbe protiv navedene prvostepene presude, stranke su izjavile 8. i 11. maja 2012. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 5567/12 od 16. maja 2013. godine odbio žalbe tužioca i tuženih Ružice Novaković i Republike Srbije kao neosnovane i potvrdio ožalbenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11868/11 od 24. februara 2012. godine u stavovima prvom, trećem i četvrtom izreke, preinačio rešenje o troškovima postupka sadržano u stavu petom izreke iste presude i odbio kao neosnovan zahtev tužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka. Presuda je dostavljena punomoćniku tužioca-protivtuženog 20. juna 2013. godine.

Protiv navedene drugostepene presude, tužena Republika Srbija je izjavila reviziju 15. jula 2013. godine, koja je dostavljena Vrhovnom kasacionom sudu, preko Apelacionog suda u Beogradu 28. marta 2014. godine. Vrhovni kasacioni sud je o izjavljenoj reviziji odlučio presudom Rev. 145/15 i Rž. 32/15 od 26. marta 2015. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome je zajemčeno pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji se primenjuje u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut podnošenjem tužbe 5. oktobra 1998. godine, a da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu 16. maja 2013. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je osporeni postupak pravnosnažno okončan 14 godina i nešto više od sedam meseci od podnošenja tužbe, što znači da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja parničnog postupka prihvaćenih u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, se radilo o činjenično i pravno složenom sporu, u kome je sud trebalo da odluči o tužbenom i protivtužbenom zahtevu radi čijeg rešavanja je izveo obiman dokazni postupka u kome je, pored ostalog, saslušao veliki broj svedoka, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je nadležni sud trebalo da se izjasni, kao i sprovedeni dokazni postupak, ne mogu biti opravdanje za ovako dugo trajanje parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je predmet spora nesumnjivo bio od velikog značaja za podnosioca ustavne žalbe, budući da se radilo o sporu o pravu svojine na stambenoj zgradi.

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da se period od podnošenja tužbe do njenog uređenja po nalogu suda od nešto više od mesec dana ne bi mogao staviti na teret suda. Ustavni sud je takođe ocenio da se propusti u postupku po predlogu tužioca-protivtuženog za subjektivno preinačenje tužbe od 20. septembra 2000. godine i produženje osporenog postupka do koga je usled toga došlo, treba da stavi na teret, kako suda, tako i podnosioca ustavne žalbe. Naime, iako je prvostepeni sud propustio da blagovremeno odluči o navedenom predlogu, podnosilac se povodom protivljenja tužene Republike Srbije da stupi u parnicu prvo izjasnio da ostaje pri svom predlogu (podneskom od 27. decembra 2000. godine), da bi tek 20. jula 2005. godine obavestio sud da je podneo novu tužbu protiv Republike Srbije sa istim tužbenim zahtevom i da povlači predlog za subjektivno preinačenje tužbe i predlaže spajanje parničnog postupka po ovim tužbama, koji predlog je prvostepeni sud prihvatio.

Ocenjujući postupanje suda u osporenom postupku, Ustavni sud je našao da su odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju predmetnog parničnog postupka, ipak, dali nadležni sudovi, a pre svega, prvostepeni sud svojim nedelotvornim i neefikasnim postupanjem. Ovo se ogleda naročito u činjenici da je u toku sedam godina i sedam meseci trajanja postupka pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu, od trideset dva zakazana ročišta održano samo dvanaest, a velika većina neodržanih ročišta nije održana iz razloga na strani suda, kao i da je prvostepena presuda od 18. maja 2006. godine dostavljena punomoćnicima stranaka godinu dana posle donošenja. U ponovnom prvostepenom postupku, pak, Prvi osnovni sud u Beogradu se oglasio stvarno nenadležnim za odlučivanje u ovoj stvari, što je izazvalo sukob nadležnosti u kome je Apelacioni sud u Beogradu ponovo utvrdio njegovu nadležnost, a što je produžilo trajanje osporenog postupka za šest i po meseci.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Trećim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 2789/98 - 04, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11868/11, podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

S obzirom na to da je podnosilac ustavnu žalbu podneo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u prvostepenom i drugostepenom postupku koji je okončan donošenjem pravnosnažne presude, Ustavni sud nije razmatrao postupak po reviziji trećetužene koji nije obuhvaćen ustavnom žalbom.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a posebno dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, složenost postupka i doprinos podnosioca ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu kompenzaciju za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti