Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na jednaku zaštitu prava. Apelacioni sud je u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama donosio različite odluke, bez obrazloženja za odstupanje od prakse.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5907/2011
21.05.2014.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M. iz R , na osnovu člana 167. tačka 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Opštinskim sudom u Velikoj Plani u predmetu P1. 443/07, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Usvaja se ustavna žalba M. M. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2995/11 od 21. septembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, zajemčeno član om 36 . stav 1. Ustava Republike Srbije.

3. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2995/11 od 21. septembra 2011. godine i određuje da Apelacioni sud u Beogradu donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 443/07 od 9. novembra 2007. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M. iz R. podneo je 20. novembra 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2995/11 od 21. septembra 2011. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kojem je doneta osporena presuda.

Povredu prava na jednaku zaštitu prava podnosilac zasniva na tvrdnji da je Apelacioni sud u Beogradu u predmetima identičnog činjeničnog i pravnog osnova donosio različite odluke, jer je osporenom presudom samo njegova žalba odbijena, dok je u ostalim slučajevima taj sud doneo tridesetak presuda kojima je usvajao žalbe tužilaca. U prilog iznetom dostavio je presude tog suda Gž1. 1145/10 od 16. juna 2010. godine, Gž1. 1276/10 od 2. juna 2010. godine i Gž1. 3103/10 od 13. maja 2010. godine. U odnosu na povredu prava na suđenje u razumnom roku podnosilac je naveo da je tužbu podneo 6. maja 2005. godine i da je drugostepenu presudu čekao tri godine, do 24. oktobra 2011. godine. Predložio je da Ustavni sud poništi osporenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava ili slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u fotokopiju spisa predmeta Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 443/07, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac M. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 6. maja 2005. godine Opštinskom sudu u Velikoj Plani tužbu protiv tuženog preduzeća „G. m.“ a.d, radi isplate manje isplaćene zarade, naknade zarada i terenskog dodatka.

Rešenjem donetim na ročištu od 3. maja 2007. godine odlučeno je da se iz spisa predmeta P1. 618/05 izdvoji tužba tužioca M. M. i da se po istoj formira poseban predmet. Ustavni sud konstatuje da iz dostavljene fotokopije spisa predmeta Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 443/07, osim činjenice da je u martu i novembru 2006. godine sprovedeno osnovno i dopunsko finansijsko veštačenje, nije mogao da utvrdi koje su druge procesne radnje preduzete od podnošenja tužbe do ročišta održanog 3. maja 2007. godine.

Delmičnom presudom Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 443/07 od 28. juna 2007. godine odlučeno je o tužbenim zahtevima tužioca za isplatu manje isplaćene zarade i naknade zarada.

Nakon još dva održana ročišta, Opštinski sud u Velikoj Plani doneo je 9. novembra 2007. godine presudu P1. 443/07 kojom je odbio tužbeni zahtev tužioca za isplatu terenskog dodatka za period od avgusta do decembra 2002. godine i za period od marta 2003. godine do decembra 2004. godine. Ova presuda otpravljena je iz suda 26. juna 2008. godine, a u oktobru iste godine tužilac je protiv nje izjavio žalbu.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 1239/10 od 15. septembra 2010. godine spise predmeta vratio prvostepenom sudu radi dopune postupka, sa nalogom da se prvostepena presuda i žalba tužioca dostave tuženom.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 678/11 od 13. aprila 2011. godine spisi predmeta su ponovo vraćeni prvostepenom sudu na dopunu postupka, jer taj sud nije postupio po nalogu iz rešenja Gž1. 1239/10 od 15. septembra 2010. godine.

Žalba tužioca izjavljena protiv prvostepene presude uručena je tuženom 4. jula 2011. godine.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2995/11 od 21. septembra 2011. godine potvrđena je ožalbena presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 443/07 od 9. novembra 2007. godine. U obrazloženju presude je navedeno da je u prvostepenom postupku utvrđeno: da je tužilac kod tuženog bio u radnom odnosu na određeno vreme u periodu od 28. avgusta do 12. decembra 2002. godine i u periodu od 28. januara 2003. godine do 28. januara 2005. godine, na radnom mestu vozača, te da je rad obavljao na terenu; da je tužiocu u spornom periodu isplaćivan terenski dodatak na osnovu Pravilnika o uslovima rada radnika na terenu i montaži, kao i na osnovu Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog od 6. septembra 2002. godine i aneksa tog ugovora od 26. maja 2004. godine; da podnetom tužbom tužilac traži isplatu razlike između isplaćivanog terenskog dodatka u spornom periodu i iznosa za koji smatra da mu pripada na osnovu člana 30. Opšteg kolektivnog ugovora koji se primenjivao od 1. juna 2001. godine. Ukazujući na sadržinu odredaba člana 81. st. 1. i 3, člana 89. stav 1, člana 90. stav 2. i člana 176. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 71/01 i 73/01) i činjenicu da je pomenuti zakon, koji je stupio na snagu 21. decembra 2001. godine, na sasvim drugačiji način uredio obračun zarade i drugih primanja zaposlenih nego što je to bilo regulisano članom 30a Opšteg kolektivnog ugovora, jer je uređenje ovog pitanja prepustio pojedinačnom kolektivnom ugovoru i ugovoru o radu, Apelacioni sud je ocenio pravilnim zaključak prvostepenog suda da je Pojedinačnim kolektivnim ugovorom, sa aneksima, tuženi uredio način i visinu isplate terenskog dodatka, te da stoga ne stoji obaveza tuženog da tužiocu terenski dodatak za sporni period isplati u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom.

Tužilac je 10. novembra 2011. godine protiv osporene drugostepene presude izjavio izuzetnu reviziju iz člana 395. Zakona o parničnom postupku, ukazujući na različite odluke Apelacionog suda u istovetnim slučajevima - Gž1. 1145/10, Gž1. 1276/10, Gž1. 4320/1, Gž1. 2994/10 i Gž1. 3103/10.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2995/11 od 4. aprila 2012. godine Vrhovnom kasacionom sudu nije predloženo odlučivanje o izuzetnoj reviziji tužioca, sa obrazloženjem da je u Apelacionom sudu u Beogradu ujednačena praksa po ovom pitanju jer su donete identične odluke u istoj pravnoj situaciji koja se odnosi na isplatu terenskog dodatka protiv „istog tuženog ovde revidenta“. Pored toga, istaknuto je da prilikom tvrdnje da nema osnova za primenu Opšteg kolektivnog ugovora revident zanemaruje član 3. Pojedinačnog kolektivnog ugovora od 26. septembra 2002. godine koji propisuje da taj kolektivni ugovor ne može da sadrži odredbe kojima se zaposlenima daju manja prava ili nepovoljniji uslovi rada od onih koji su utvrđeni zakonom i opštim kolektivnim ugovorom i posebnim kolektivnim ugovorom koji će biti zaključen, te da odredbe Pojedinačnog kolektivnog ugovora upućuju na odgovarajuću odredbu Opšteg kolektivnog ugovora.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev2. 22/13 i Rž. 4/13 od 24. januara 2013. godine odbacio kao nedozvoljene reviziju tužioca izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2995/11 od 21. septembra 2011. godine i žalbu tužioca izjavljenu protiv rešenja istog suda Gž1. 2995/11 od 4. aprila 2012. godine.

Ustavni sud je uvidom u presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1145/10 od 16. juna 2010. godine, Gž1. 1276/10 od 2. juna 2010. godine i Gž1. 3103/10 od 13. maja 2010. godine, koje su dostavljene kao dokaz različitog postupanja tog suda, utvrdio sledeće:

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1145/10 od 16. juna 2010. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 1083/05 od 9. novembra 2007. godine, tako što je obavezan tuženi „G. m.“ a.d. da tužiocima Đ.J, I.A, S.P, N.R, R.G. i B.T. na ime terenskog dodatka za period od avgusta 2002. godine do marta 2004. godine isplati određene novčane iznose. U obrazloženju presude je navedeno da je u prvostepenom postupku utvrđeno: da su tužioci u spornom periodu bili u radnom odnosu kod tuženog; da su radili na terenu; da im je za taj period tuženi isplaćivao terenski dodatak na osnovu odredaba Pravilnika o uslovima rada radnika na terenu i montaži. Prema nalaženju drugostepenog suda, zaključak iz ožalbene presude da je Zakon o radu na potpuno drugačiji način uredio obračun zarade je pogrešan, jer je, saglasno članu 176. Zakona o radu, u spornom periodu kod tuženog bio na snazi i Opšti kolektivni ugovor („Službeni glasnik RS“, br. 22/97...31/2000). Ovo stoga, što je članom 109. stav 3. Kolektivnog ugovora tuženog od 26. septembra 2002. godine propisano da zaposlenom pripada terenski dodatak u visini koju utvrdi poslodavac, a koja će se urediti aneksom uz ovaj ugovor i posebnim pravilnikom. Iz izloženog, drugostepeni sud je zaključio da u vreme donošenja pojedinačnog kolektivnog ugovora kod tuženog pitanje terenskog dodatka nije bilo normativno uređeno, budući da je, saglasno pomenutoj odredbi tog ugovora, bilo nužno da se to pitanje uredi aneksom i pravilnikom, iz kog razloga je odredba člana 30a Opšteg kolektivnog ugovora bila merodavna norma za sporni period potraživanja. Takođe je istaknuto da iz navedenih razloga nije bilo osnova da se tužiocima pre donošenja Aneksa Pojedinačnog kolektivnog ugovora pomenuti dodatak isplaćuje neposrednom primenom odredaba Pravilnika o uslovima rada radnika na terenu i montaži.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 1276/10 od 2. juna 2010. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 463/05 od 9. novembra 2007. godine, tako što je obavezan tuženi „G. m.“ a.d. da tužiocima D.P. i A.R. na ime razlike terenskog dodatka za period od februara 2002. godine do aprila, odnosno maja 2004. godine isplati određene novčane iznose. Drugostepeni sud je ponovio utvrđeno činjenično stanje: da su tužioci u spornom periodu radili kod tuženog na terenu; da im je za taj period isplaćivan terenski dodatak na osnovu odredaba Pravilnika o uslovima rada radnika na terenu i na montaži; da novčani iznosi koje potražuju predstavljaju pozitivnu razliku između isplaćene naknade po osnovu terenskog dodatka i naknade koju bi ostvarili primenom člana 30a Opšteg kolektivnog ugovora. Polazeći od sadržine odredaba člana 176. Zakona o radu iz 2001. godine i člana 109. stav 3. Kolektivnog ugovora tuženog od 26. septembra 2002. godine, drugostepeni sud je ocenio da je odredba člana 30a Opšteg kolektivnog ugovora bila merodavna norma za sporni period potraživanja, te da nije bilo osnova da se tužiocima za period pre donošenja Aneksa Pojedinačnog kolektivnog ugovora terenski dodatak obračuna na osnovu neposredne primene Pravilnika o uslovima rada radnika na terenu i montaži i da iz tog razloga tužiocima pripada pravo na pozitivnu razliku između tako obračunate naknade i naknade utvrđene primenom člana 30a Opšteg kolektivnog ugovora.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 3103/10 od 13. maja 2010. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Velikoj Plani P. 757/05 od 9. novembra 2007. godine, tako što je tuženi „G. m.“ a.d. obavezan da tužiocima P.J, G.M. i P.A. na ime terenskog dodatka za period od maja 2002. godine do aprila 2004. godine isplati određene novčane iznose. I u ovoj presudi, Apelacioni sud je, pozivajući se na istovetne razloge koji su dati u presudama Gž1. 1145/10 od 16. juna 2010. godine i Gž1. 1276/10 od 2. juna 2010. godine, istakao da je odredba člana 30a Opšteg kolektivnog ugovora bila merodavna norma za obračun terenskog dodatka tužiocima u spornom periodu.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 6. maja 2005. godine i da je u pogledu svih zahteva pravnosnažno okončan osporenom drugostepenom presudom od 21. septembra 2011. godine. Dakle, osporeni postupak je trajao pet godina i četiri meseca što samo po sebi još uvek ne ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka.

Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija i da ocena da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ne zavisi isključivo od njegovog vremenskog trajanja, te imajući u vidu napred utvrđene činjenice i okolnosti, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, došlo do nepotrebnog odugovlačenja predmetnog postupka, te da stoga osporeni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Po oceni Ustavnog suda, osnovni razlog zbog kojeg je došlo do nepotrebnog odugovlačenja postupka jesu propusti prvostepenog suda posle donošenja presude P. 443/07 od 9. novembra 2007. godine. Za ovakvu ocenu dovoljna je sama činjenica da je pomenuta presuda otpravljena iz suda sedam i po meseci posle donošenja i da je zajedno sa žalbom podnosioca iz oktobra 2008. godine suprotnoj strani dostavljena tek u julu 2011. godine, nakon što je drugostepeni sud dva puta spise predmeta vraćao nerazmotrene radi otklanjanja ovog nedostatka. S obzirom na izneto, Ustavni sud smatra da nema potrebe da se upušta u dalju analizu činilaca koji utiču na ocenu vremenskog trajanja sudskog postupka i koji određuju da li je taj postupak okončan u okviru standarda razumnog roka, te da ispituje eventualni doprinos podnosioca. Ovo i iz razloga što se iz dostavljene fotokopije spisa predmeta ne mogu utvrditi okolnosti vezane za podnosiočevo ponašanje i postupanje nadležnog suda za period od podnošenja tužbe do maja 2007. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je nedelotvornim postupanjem prvostepenog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je, prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, jedan od osnovnih aspekata vladavine prava – princip pravne sigurnosti. Postojanje različitih odluka suda poslednje instance u istim slučajevima može dovesti do povrede principa pravne sigurnosti u odsustvu mehanizma koji bi osigurao jednoobraznost u odlučivanju (videti presudu Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine, st. 36-39.). Pored toga, Evropski sud za ljudska prava je istakao da države potpisnice Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda imaju obavezu da organiziju svoj pravni sistem tako da izbegnu donošenje različitih odluka (videti presudu Vrioni i drugi protiv Albanije, od 24. marta 2009. godine, stav 58.). S druge strane, Ustavni sud je imao u vidu i da zahtevi pravne sigurnosti i zaštite legitimnih očekivanja učesnika u postupku ne podrazumevaju pravo na ustaljenu sudsku praksu (Evropski sud za ljudska prava, presuda u predmetu Unedic protiv Francuske, od 18. decemb ra 2008. godine, stav 74 .). Razvoj sudske prakse sam po sebi ne protivureči dobrom deljenju pravde, ali u slučaju postojanja dobro ustanovljene sudske prakse (well-established jurisprudence) obaveza najvišeg suda je da dà suštinske razloge za odstupanje od dotadašnje sudske prakse, kako ne bi povredio pravo učesnika u postupku na dovoljno obrazloženu sudsku odluku (Evrop ski sud za ljudska prava, slučaj Atanasovski protiv “bivše jugoslovenske Republike Makedonije“, presuda od 14. januara 2010. godine, stav 38 .).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je najpre ispitivao da li u konkretnom slučaju postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja u postupku koji je okončan osporenom drugostepenom presudom i odlukama istoga suda koje je podnosilac dostavio kao dokaz različitog postupanja.

Ustavni sud je utvrdio da je u navedenim postupcima odlučivano o pravu lica koja su bila zaposlena kod istog poslodavca na isplatu razlike između isplaćenih iznosa na ime terenskog dodatka, koji su obračunati primenom Pravilnika o uslovima rada radnika na terenu i montaži i iznosa koji bi im pripali da je visina pomenutog dodatka obračunata prema odredbama Opšteg kolektivnog ugovora od od 1. juna 2001. godine. Potraživanja obuhvataju period od februara 2002. do decembra 2004. godine. Dalje, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Beogradu u presudama Gž1. 1145/10 od 16. juna 2010. godine, Gž1. 1276/10 od 2. juna 2010. godine i Gž1. 3103/10 od 13. maja 2010. godine, odlučujući o žalbama tužilaca (zaposlenih), preinačio odluke prvostepenog suda i obavezao tuženog poslodavca da tužiocima isplati razliku između isplaćene naknade po osnovu terenskog dodatka i iznosa naknade utvrđenog primenom odredbe člana 30a Opšteg kolektivnog ugovora. Apelacioni sud je u ovim odlukama zauzeo stav da je pomenuta odredba Opšteg kolektivnog ugovora bila merodavna pravna norma za obračun terenskog dodatka, jer u vreme donošenja Pojedinačnog kolektivnog ugovora tuženog poslodavca ovo pitanje nije bilo normativno uređeno, budući da je istim bilo predviđeno da će se to pitanje urediti njegovim aneksom. Stoga, nije bilo osnova da se tužiocima za period pre donošenja Aneksa Pojedinačnog kolektivnog ugovora od 26. maja 2004. godine dodatak po osnovu rada na terenu obračuna neposrednom primenom Pravilnika o uslovima rada radnika na terenu i montaži. S druge strane, u presudi koja se osporava ustavnom žalbom, Apelacioni sud u Beogradu je zauzeo stav da je Zakon o radu iz 2001. godine na sasvim drugačiji način uredio obračun zarade i drugih primanja zaposlenih nego što je to bilo regulisano članom 30a Opšteg kolektivnog ugovora, jer je uređenje ovog pitanja prepustio pojedinačnom kolektivnom ugovoru i ugovoru o radu, te je stoga pravilan zaključak prvostepenog suda da je Pojedinačnim kolektivnim ugovorom, sa aneksima, tuženi uredio način i visinu isplate terenskog dodatka, i da ne stoji obaveza tuženog da tužiocu ovaj dodatak isplati u visini utvrđenoj Opštim kolektivnim ugovorom.

Iz izloženog sledi da je Apelacioni sud u Beogradu, kao sud poslednje instance, odlučujući o identičnom činjeničnom i pravnom pitanju, u osporenoj presudi zauzeo različit stav od stava zauzetog o istom pitanju u presudama koje je podnosilac dostavio kao dokaz različitog postupanja suda. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da su u osporenoj presudi u potpunosti izostali razlozi i obrazloženje zbog kojih je Apelacioni sud u Beogradu odstupio od svog stava zauzetog povodom identične činjenične i pravne situacije, i to u postupcima u kojima procesni položaj tuženog ima jedno te isto lice, pri čemu Ustavni sud posebno naglašava da je Apelacioni sud u Beogradu u rešenju Gž1. 2995/11 od 4. aprila 2012. godine, kojim nije predloženo odlučivanje o izuzetnoj reviziji podnosioca, naveo da po ovom pitanju postoji ujednačena praksa jer su donete identične odluke u istoj pravnoj situaciji koja se odnosi na isplatu terenskog dodatka protiv istog tuženog, uz istovremeno ukazivanje da Pojedinačni kolektivni ugovor tuženog od 26. septembra 2002. godine upućuje na odgovarajuću odredbu Opšteg kolektivnog ugovora, što dovodi do zaključka da taj sud i dalje zastupa stav zauzet u presudama koje su dostavljene kao dokaz različitog postupanja.

Imajući u vidu da je Apelacioni sud u Beogradu u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji donosio različite odluke, pri tome bez bilo kakvog obrazloženja o razlozima za odstupanje od ranijeg stava, a posebno imajući u vidu sadržinu rešenja tog suda Gž1. 2995/11 od 4. aprila 2012. godine, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom podnosilac ustavne žalbe doveden u bitno različit položaj od onog u kome su se nalazili tužioci u postupcima okončanim presudama tog suda Gž1. 1145/10 od 16. juna 2010. godine, Gž1. 1276/10 od 2. juna 2010. godine i Gž1. 3103/10 od 13. maja 2010. godine.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2995/11 od 21. septembra 2011. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava, zajemčeno članom 36. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu i u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 2. izreke .

6. Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2995/11 od 21. septembra 2011. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe kao tužioca izjavljenoj protiv presude Opštinskog suda u Velikoj Plani P1. 443/07 od 9. novembra 2007. godine, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

• Už 8693/2014: Povreda prava na suđenje u razumnom roku i pravično suđenje
• Už 6977/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u devetogodišnjem radnom sporu
• Už 7611/2015: Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku u radnom sporu
• Už 8546/2014: Odluka Ustavnog suda o zahtevu za pristup informacijama od javnog značaja
• Už 4418/2015: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku
• Už 8225/2014: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku i naknadi štete
• Už 5005/2010: Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog pravne nesigurnosti