Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe za priznavanje statusa ratnog vojnog invalida
Kratak pregled
Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda. Podnosiočev zahtev za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida odbijen je jer nije dostavio verodostojne dokaze o ranjavanju, a ocena dokaza od strane nadležnih organa nije bila proizvoljna.
Tekst originalne odluke
Republika SrbijaUSTAVNI SUD
Už-5915/2016
21.06.2018.
Beograd
Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. P . iz Dobanovaca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. juna 2018. godine, doneo je
O D L U K U
Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. P . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 9376/15 od 18. maja 2016. godine.
O b r a z l o ž e nj e
1. D. P . iz Dobanovaca je, 27. jula 2016. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda U. 9376/15 od 18. maja 2016. godine.
Ustavnom žalbom se osporava presuda kojom je pravnosnažno odbijen zahtev podnosioca za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida.
2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt, spise predmeta Odeljenja za privredu, poljoprivredu, zaštitu životne sredine i društvene delatnosti gradske opštine Surčin broj IV-06-580-172/2014 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Podnosilac ustavne žalbe je 28. oktobra 2008. godine podneo zahtev prvostepenom organu uprave da mu se prizna svojstvo ratnog vojnog invalida.
Lekarska komisija za pregled lica obuhvaćenih Zakonom o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca je dala svoj nalaz i mišljenje broj 152 od 30. juna 2009. godine, protiv koga je podnosilac izjavio žalbu. Zaključkom Službe za društvene delatnosti - boračko invalidska zaštita gradske opštine Surčin broj 580-16/08 od 18. avgusta 2009. godine odbačena je žalba jer je izjavljena protiv lekarskog nalaza i mišljenja koje nije upravni akt. Protiv navedenog zaključka podnosilac je izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Sekretarijata za socijalnu zaštitu broj 58.1-157/2009 od 23. decembra 2010. godine. Podnosilac je protiv ovog akta podneo tužbu, koja je odbijena kao neosnovana presudom Upravnog suda U. 1789/11 od 10. novembra 2011. godine.
Podnosilac ustavne žalbe se 26. marta 2014. godine ponovo obratio prvostepenom organu uprave zahtevom za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida.
Rešenjem prvostepenog organa broj IV-06-580-52/2014 od 10. novembra 2014. godine predmetni zahtev je odbijen kao neosnovan, ali je rešenjem drugostepenog organa uprave ovo rešenje poništeno i predmet vraćen na ponovni postupak, sa obrazloženjem da je prvostepeni organ odlučivao o zahtevu podnosioca od 26. marta 2014. godine, a ne o zahtevu od 28. oktobra 2008. godine, a da je zahtev od 26. marta 2014. godine trebalo shvatiti kao urgenciju zbog „ćutanja uprave“. Takođe je, pored ostalog, navedeno da su osnovani žalbeni navodi da je Vojna pošta 1392 Petrinja bila u organizacijskom sastavu bivše JNA u 1991. godini, pa je prvostepeni organ bio dužan da utvrdi da li je posle rasformiranja navedene vojne pošte određen pravni sledbenik i pribavi nov dokaz od Ministarstva odbrane o učešću i povređivanju podnosioca, kao i da radi potpunog utvrđivanja činjeničnog stanja sasluša stranku o svim priloženim dokazima.
Postupajući po dopisu prvostepenog organa uprave, Ministarstvo odbrane - Sektor za ljudske resurse - Uprava za tradiciju, standard i veterane je dostavilo izjašnjenje da u službenoj evidenciji kojom raspolaže nema podataka o povređivanju podnosioca u oružanim sukobima na prostoru nekadašnje SFRJ.
Rešenjem prvostepenog organa uprave broj IV-06-580-172/2014 od 25. marta 2015. godine predmetni zahtev podnosioca je odbijen kao neosnovan.
Protiv navedenog rešenja podnosilac je 14. aprila 2015. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem drugostepenog organa broj 581-34/2015 od 11. maja 2015. godine. U obrazloženju je, pored ostalog, navedeno: da je pravilan zaključak prvostepenog organa da nije utvrđena verodostojnost navoda u pogledu povređivanja iz dokaza priloženih uz zahtev, te je te dokaze ocenio kao nepouzdane; da dokaznu vrednost nema ni overena fotokopija otpusnice iz Medicinskog centra G. od 15. oktobra 1991. godine jer ista nema zavodnog peča ta i upisanog broja protokola, kao i jer je ista overena pečatom prijemne ambulante Medicinskog centra G. i faksimilom samo jednog doktora , kao dokaz iz vremena ranjavanja ne može biti relevantan dokaz u postupku, te ovakve otpusnice sa ovakvom overom organ ne prihvata već osporava i u drugim predmetima kod odlučivanja o zahtevima za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida, za koje je od strane Uprave kriminalističke policije veštačenjem utvrđeno da su falsifikovani; da se ni fotokopija zdravstvene knjižice, bez navođenja registarskog broja, u kojoj su upisani podaci o datumu povređivanja i zadobijenim povredama, koje čitko treba da ispuni doktor, a potpisivao ih je p.pukovnik D.B, koji potpisuje i ostale dokaze - uverenja i izveštaje Vojne pošte 1392 Petrinja, takođe ne može prihvatiti kao relevantan dokaz u pogledu činjenice pod kojim je okolnostima podnosilac povređen 15. oktobra 1991. godine, jer se ta činjenica ne dokazuje da ovaj način, već uverenjima nadležnih vojnih jedinica; da su kontradiktorne izjave podnosioca o posedovanju originalne dokumentacije o ranjavanju i lečenju.
Podnosilac je 19. juna 2015. godine podne tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta. Osporenom presudom Upravnog suda U. 9376/15 od 18. maja 2016. godine odbijena je kao neosnovana tužba podnosioca podneta protiv konačnog upravnog akta. U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno da je pravilno odlučio drugostepeni organ kada je odbio žalbu podnosioca iz razloga datih u drugostepenom rešenju, a koje je Upravni sud ocenio kao jasne, detaljne i na zakonu zasnovane.
4. Imajući u vidu da podnosilac u ustavnoj žalbi nije označio Ustavom zajemčeno ljudsko ili manjinsko pravo za koje tvrdi da mu je povređeno osporenim pojedinačnim aktom, Ustavni sud je, polazeći od razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnosilac prevashodno ukazuje na propuste organa uprave i Upravnog suda u primeni materijalnog i procesnog prava, te je ocenjivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kojim se garantuje svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
Za odlučivanje o ustavnoj žalbi od značaja su i odredbe Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca („Službeni list SRJ“, br. 24/98, 29/98 i 25/2000 i „Službeni glasnik RS“, broj 101/05), kojima je propisano: da je borac jugoslovenski državljanin koji je vršio vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve ili za ciljeve državne bezbednosti u oružanim akcijama posle 17. avgusta 1990. godine za očuvanje suverenosti, nezavisnosti i teritorijalne celokupnosti Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije ( član 2. stav 1. tačka 5)); da je ratni vojni invalid jugoslovenski državljanin koji je zadobio ranu, povredu, ozledu ili bolest, pa je zbog toga nastupilo oštećenje njegovog organizma najmanje za 20%, vršeći vojne dužnosti ili druge dužnosti za vojne ciljeve u ratu ili u oružanoj akciji za očuvanje državne bezbednosti u miru, pod okolnostima iz člana 2. ovog zakona (član 3. tačka 1)); da se činjenica da je rana, povreda ili ozleda zadobijena pod okolnostima iz člana 2, člana 3. tač. 2. i 3. ovog zakona utvrđuje samo pisanim dokaznim sredstvima iz vremena kada je rana, povreda ili ozleda zadobijena (član 77. stav 1.); da se pisanim dokaznim sredstvom, u smislu stava 1. ovog člana, smatra i medicinska dokumentacija o lečenju koja potiče iz perioda dok su trajale te okolnosti, a najkasnije godinu dana od dana prestanka tih okolnosti (član 77. stav 3.).
5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je iz dokaza koje je priložio uz zahtev moglo biti utvrđeno svojstvo ratnog vojnog invalida.
Ocenjujući osnovanost ovih navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna, odnosno ako je primena zakona bila očigledno proizvoljna ili diskriminatorska.
Ustavni sud je, polazeći od sadržine rešenja organa uprave, utvrdio da se razlozi tih organa za odbijanje zahteva za priznavanje svojstva ratnog vojnog invalida prevashodno zasnivaju na utvrđenju da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o ranjavanju nije učinio verovatnim, jer se dokazi koje je priložio ne mogu smatrati pisanim dokaznim sredstom za utvrđivanje činjenice da je povreda zadobijena pod okolnostima iz člana 2. i člana 3. tač. 2. i 3. Zakona o osnovnim pravima boraca, vojnih invalida i porodica palih boraca, u smislu odredbe člana 77. stav 1. navedenog Zakona, te da nedostaje verodostojna medicinska dokumentacija o lečenju koja potiče iz tog perioda.
Imajući u vidu navedene odredbe zakona i činjenice utvrđene u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi, Ustavni sud je našao da su ustavnopravno prihvatljivi navedeni razlozi upravnih organa za ocenu da podnosilac ustavne žalbe svoje tvrdnje o ranjavanju nije učinio verovatnim. Na drugačiju ocenu Suda ne mogu uticati navodi podnosioca ustavne žalbe da je priložena overena kopija uverenja Vojne pošte 1392 Petrinja, jer je, nakon provere od Ministarstva odbrane dobijeno izjašnjenje da u službenoj evidenciji kojom raspolaže nema podataka o povređivanju podnosioca u oružanim sukobima na prostoru nekadašnje SFRJ. Dalje, bez obzira na sadržinu uverenja i nadležnost organa za njegovo izdavanje, činjenica da je rana, povreda ili ozleda zadobijena pod okolnostima iz člana 2. Zakona utvrđuje se na osnovu medicinske dokumentacije podnete u skladu sa zakonom. U sprovedenom upravnom postupku je utvrđeno da se medicinska dokumentacija koja je priložena, konkretno, overena fotokopija otpusnice iz Medicinskog centra G. od 15. oktobra 1991. godine , ne može smatrati medicinskom dokumentacijom o lečenju koja potiče iz tog perioda jer ista nema zavodnog pečata i upisanog broja protokola. U sprovedenom postupku je, takođe, utvrđeno da je podnosilac tokom celog postupka davao kontradiktorne izjave o posedovanju originalne dokumentacije o ranjavanju i lečenju. S obzirom na to da je Upravni sud ocenio pravilnom odluku tuženog upravnog organa, Ustavni sud nalazi i da obrazloženje osporene presude u celini zadovoljava zahteve pravičnosti.
Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu.
6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.
PREDSEDNIK VEĆA
Vesna Ilić Prelić, s.r.