Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Iako je postupak trajao preko sedam godina, utvrđeno je da je podnosilac svojim ponašanjem, neodazivanjem pozivima i neobaveštavanjem o promeni adrese, prevashodno doprineo dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5918/2012
25.03.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi R. Đ. iz sela R. kod Žagubice na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. marta 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba R. Đ. izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Smederevu u predmetu P. 1211/04, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. R. Đ. iz sela R. kod Žagubice, podneo je, 13. jula 2012. godine, preko punomoćnika Z. M., advokata iz Požarevca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 280/12 Gzz1. 124/12 od 28. marta 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž2. 899/11 od 14. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kome su donete osporene odluke.

Obrazlažući razloge na kojima zasniva tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, podnosilac navodi da drugostepeni i revizijski sud nisu sankcionisali propuste prvostepenog suda koji se ogledaju u tome što mu je nezakonitim dostavljanjem poziva preko oglasne table suda za ročište na kojem je izveden dokaz saslušanjem suprotne strane, a na kome je zasnovana prvostepena presuda, onemogućeno učestvovanje u postupku. Zbog toga smatra da mu u predmetnom postupku nisu pružene iste mogućnosti kao i suprotnoj strani, te da je povređeno pravo na ravnopravnost stranaka u postupku. Dalje ističe da mu je zbog obavezivanja na plaćanje alimentacije u iznosu određenom prvostepenom presudom, ugroženo pravo na mirno uživanje imovine, dok povredu prava na suđenje u razumnom roku zasniva na tvrdnji da je predmetni postupak neopravdano trajao sedam i po godina. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene akte i utvrdi mu pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete i troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Smederevu P. 1211/04, pa je utvrdio utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac maloletni L. Đ. podneo je, 22. oktobra 2004. godine, preko zakonske zastupnice, tužbu Opštinskom sudu u Smederevu protiv tuženog R. Đ, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi izmene odluke o izdržavanju. U tužbi je kao adresa prebivališta tuženog navedeno selo R, a 9. decembra 2004. godine tužilac je dostavio adresu boravišta tuženog u Švajcarskoj.

Prvo ročište koje je bilo zakazano za 4. februar 2005. godine nije održano zbog neurednog pozivanja tuženog za kog se povratnica sa adrese boravišta u Švajcarskoj vratila sa konstatacijom da nije tražio uručenje pismena. Tuženom su tužba i poziv za naredno ročište, na koje je pristupio njegov punomoćnik, uručeni diplomatskim putem na adresu u Švajcarskoj. U daljem toku postupka, sve do 1. novembra 2007. godine, tuženom su svi pozivi za izvođenje dokaza njegovim saslušanjem, osim poziva za ročište zakazano za 22. septembar 2005. godine, koji mu je poslat na adresu prebivališta u Republici Srbiji (zbog navoda njegovog punomoćnika da će u tom periodu boraviti na toj adresi, a za koje se povratnica vratila sa konstatacijom „nepoznat“), uredno bili uručeni na adresi njegovog boravišta u Švajcarsko. Tuženi nije došao ni na jedno ročište na koje je bio uredno pozvan, a koje je bilo zakazano radi izvođenja dokaza saslušanjem parničnih stranaka. U periodu do 1. novembra 2007. godine, osim ročišta zakazanog za 22. septembar 2005. godine, od još ukupno 12 ročišta, pet nije održano. Dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije, jedno na saglasan predlog stranaka zbog pokušaja mirnog rešenja spora, jedno na molbu punomoćnika tuženog, a jedno zbog toga što tumač nije dostavio prevod teksta zamolnice. U ovom delu postupka, osim pismenih dokaza, dva puta je pribavljen izveštaj Centra za socijalni rad i od nadležnog organa u Švajcarskoj zamolnim putem su traženi podaci o imovinskim prilikama tuženog. U novembru 2007. godine Opštinskom sudu Smederevu dostavljen je zapisnik nadležnog suda u Švajcarskoj od 6. jula 2007. godine o saslušanju tuženog na okolnosti povodom kojih je upućena zamolnica. U daljem toku postupka, dva ročišta koja su zakazana radi izvođenja dokaza saslušanjem stranaka za 1. novembar i 26. decembar 2007. godine nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženog za kog su se povratnice vratile sa konstatacijom da je odseljen sa adrese u Švajcarskoj. Kako se i za sledeće ročište, koje je održano, povratnica za tuženog vratila sa istom konstatacijom, tuženom su pozivi za izvođenje dokaza njegovim saslušanjem za ročišta zakazana za 5. mart i 14. april. 2008. godine (na kojem je saslušana zakonska zastupnica maloletnog tužioca) dostavljeni preko oglasne table suda, pri čemu je odluka o ovakvom načinu dostavljanja poziva konstatovana na zapisnicima sa ročišta kojima je prisustvovao punomoćnik tuženog. Oba ova ročišta su održana u prisustvu punomoćnika tuženog.

Budući da je tuženom punomoćnik otkazao punomoćje za zastupanje pre nego što je presuda Opštinskog suda u Smederevu P. 1211/04 od 14. aprila 2008. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev, otpravljena iz suda, tuženom je dostavljanje ove presude izvršeno isticanjem na oglasnu tablu suda.

Zahtev tuženog od 27. maja 2009. godine za ukidanje klauzula pravnosnažnosti i izvršnosti pomenute presude, odbijen je rešenjem prvostepenog suda od 10. novembra 2009. godine. Ovo rešenje ukinuto je rešenjem Višeg suda u Smederevu od 28. januara 2010. godine.

Rešenjem Osnovnog suda u Smederevu od 9. aprila 2010. godine, koje je potvrdio Viši sud u Smederevu rešenjem od 6. jula 2011. godine, ukinute su klauzule pravnosnažnosti i izvršnosti presude P. 1221/04 od 14. aprila 2008. godine, s tim što je u međuvremenu rešenjem Apelacionog suda u Beogradu od 31. marta 2011. godine odbačena žalba tužioca izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Smederevu od 28. januara 2010. godine.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž2. 899/11 od 14. oktobra 2011. godine delimično preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbio tužbeni zahtev za određeni period, a Vrhovni kasacioni sud je presudom Rev. 280/12 Gzz1. 124/12 od 28. marta 2012. godine reviziju tuženog odbio i odbacio njegov zahtev za zaštitu zakonitosti. Nalazeći da je tuženom poziv za ročište od 14. aprila 2008. godine pravilno dostavljen stavljanjem pismena na oglasnu tablu suda u smislu člana 139. stav 2. Zakona o parničnom postupku, budući da se tuženi, prema konstatacijama na pošiljkama za uručenje poziva, odselio sa adrese prijavljene u Švajcarskoj, a da sud nije obavestio o novoj adresi, drugostepeni i revizijski sud ocenili su kao neosnovane njegove navode o bitnoj povredi odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 7) pomenutog zakona i povredi prava na raspravljanje pred sudom.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, zajemčeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); pravo na imovinu (član 58.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava započeo 2 2. oktobra 2004. godine i da je okončan nakon sedam godina i pet meseci, donošenjem osporene revizijske presude 28. marta 201 2. godine, što bi moglo da ukazuje da nije okončan u razumnom roku. Međutim, pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, moraju ceniti i drugi činioci, pre svega složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe, postupanje sudova, kao i značaj prava o kome se raspravljalo u tom postupku za podnosioca.

Sledom iznetog , Ustavni sud nalazi da je u konkretnom slučaju od presudnog značaja za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe analiza postupanja nadležnih sudova i analiza ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke tokom postupka.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud redovno zakazivao ročišta, u prihvatljivim vremenskim razmacima, te je ocenio da u konkretnom slučaju nije bilo propusta na strani ovog suda koji bi se mogli okarakterisati kao neopravdana odugovlačenja koja su dovela do toga da postupak duže traje. Ovakva ocena Ustavnog suda zasnovana je ne samo na činjenici da je prvostepeni sud u prihvatljivim razmacima zakazivao ročišta, već i na činjenici da samo dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije. Takođe, Ustavni sud nalazi da nema propusta ni na strani Apelacionog i Vrhovnog kasacionog suda, budući da su ovi sudovi osporene odluke po izjavljenoj žalbi i reviziji doneli u roku od ukupno osam meseci. Po nalaženju Ustavnog suda, okolnost da je u periodu od dve godine odlučivano o ispunjenosti uslova za ukidanje klauzula pravnosnažnosti i izvršnosti prvostepene presude doprinela je tome da postupak duže traje. Međutim, imajući u vidu da su rešenja koja su o označenom periodu bila donošena, tri puta bila predmet razmatranja drugostepenog suda po žalbama stranaka (dva puta pred Višim sudom u Smederevu i jedanput pred Apelacionim sudom u Beogradu), da su kako prvostepene, tako i drugostepene odluke donošene u roku od nekoliko meseci, Ustavni sud smatra da ni u ovom slučaju nema propusta sudova na strani sudova u smislu neopravdanih kašnjenja.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnosi lac nije doš ao ni na jedno od zakazanih i održanih ročišta na koja je bi o uredno pozvan i na kojima je trebalo da bude saslušan u svojstvu parnične stranke. Osim toga, dva ročišta, na kojima je takođe trebalo da bude saslušan, nisu održana jer su se povratnice vratile sa konstatacijom da se odselio sa adrese boravišta u inostranstvu na kojoj su mu prethodno uredno bili uručeni svi pozivi, a o promeni adrese nije obavestio sud. Takođe, jedno ročište nije održano na molbu njegovog punomoćnika, a jedno na saglasan predlog stranaka. Neodazivanje podnosioca pozivima suda imalo je za posledicu da je prvostepeni sud morao pribeći pribavljanju dokaza zamolnim putem, preko nadležnog organa u drugoj državi, što je takođe objektivno produžilo trajanje postupka.

Uzimajući u obzir sve napred izneto, posebno činjenicu da je predmetni postupak pred tri sudske instance trajao ukupno sedam godina i pet meseci, u okviru kog perioda je odlučivano o osnovanosti zahteva podnosioca za ukidanje klauzula pravnosnažnosti i izvšnosti prvostepene presude, Ustavni sud smatra da je podnosilac svojim ponašanjem – neodazivanjem pozivima suda radi saslušanja i neobaveštavanjem suda o promeni adrese boravišta prevashodno doprineo sveukupnoj dužini trajanja postupka . U vezi sa iznetom ocenom, Ustavni sud ukazuje da je i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) nalazio da nije dolazilo do povrede prava na suđenje u razumnom roku u slučaju kada je odugovlačenje postupka bilo posledica ponašanja podnosioca predstavke, koji nije prisustvovao raspravama (videti presudu Mangualde Pinto protiv Francuske , od 9. aprila 2002. godine, broj predstavke 43491/98).

Polazeći od prakse ESLjP, prema kojoj samo ona kašnjenja i odugovlačenja koja se mogu pripisati sudovima i drugim državnim organima mogu dovesti do zaključka o nepoštovanju prava na suđenje u razumnom roku (videti presudu Proszak protiv Poljske , od 16. decembra 1997. godine, stav 40.), Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), ustavnu žalbu ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, koji se svode na ponavljanje žalbenih i revizijskih tvrdnji o tome da je podnosiocu onemogućeno raspravljanje pred sudom navodno nezakonitim dostavljanjem poziva za izvođenje dokaza njegovim saslušanjem isticanjem na oglasnoj tabli suda, iz čega podnosilac dalje izvodi zaključak o povredi principa ravnopravnosti stranaka i uskraćivanj u prava da se izjasni o navodima suprotne strane, Ustavni sud podseća na stav ESLjP izrečen u kontekstu građanskog postupka prema kojem pravo na „jednakost oružja“ podrazumeva da obema stranama mora biti data razumna mogućnost da izlože svoj predmet, uključujući i iznošenje dokazne građe, pod uslovima koji ih ne stavljaju u podređen položaj u odnosu na suprotnu stranu (videti presudu ESLjP u predmetu Dombo Beheer B.V. protiv Holandije, od 27. oktobra 1993. godine). Takođe, prema praksi ESLjP , element prava na pravično suđenje je i pravo na usmenu raspravu i lično prisustvo parničara u građanskom postupku. Međutim, ovo pravo ne podrazumeva obavezu vlasti da dovedu podnosioce predstavki na suđenje , ako oni sami ne ulože dovoljno truda da učestvuju u postupku ( videti odluku Nunes Dias protiv Portugalije, od 10. aprila 2003. godine).

Primenjujući navedeno na konkretan slučaj, Ustavni sud konstatuje da je podnosioca ustavne žalbe tokom trajanja prvostepenog postupka, sve do zaključenja glavne rasprave, zastupao punomoćnik koji je prisustvovao ne samo ročištima na kojima je sud donosio odluke o izvođenju dokaza saslušanjem stranaka, već je bio prisutan i na ročištu od 14. avgusta 2008. godine na kom je saslušana zakonska zastupnica maloletnog tužioca. Takođe, Ustavni sud konstatuje da su podnosiocu, sve do novembra 2007. godine, svi pozivi za izvođenje dokaza njegovim saslušanjem bili uredno uručeni na adresu boravišta u inostranstvu, a da su se nakon toga povratnice vraćale sa konstatacijom da je odseljen sa te adrese, te da ni on, a ni njegov punomoćnik sudu nisu dostavili novu adresu boravišta, zbog čega je sud odlučio da mu pozive dostavlja preko oglasne table suda, sa čime je njegov punomoćnik bio upoznat.

Polazeći od iznetog, te imajući u vidu da je ocena drugostepenog i revizijskog suda o ispunjenosti uslova za primenu člana 139. stav 2. Zakona o parničnom postupku upravo zasnovana na činjenici da podnosilac nije obavestio prvostepeni sud o promeni dotadašnje adrese boravišta, Ustavni sud je ocenio da su navodi podnosioca o tome da je na njegovu štetu povređen princip ravnopravnosti stranaka kao elementa prava na pravično suđenje, odnosno da su redovni sudovi tokom parnice dali prednost suprotnoj strani očigledno neosnovani, jer je podnosilac pod jednakim uslovima kao i suprotna strana imao i iskoristio pravo da predlaže izvođenje dokaza, kao i pravo da se izjasni o navodima i dokazima suprotne strane , posebno o iskazu zakonske zastupnice maloletnog tužioca, budući da je njegov punomoćnik bio prisutan na tom ročištu.

S obzirom na prethodnu ocenu Suda u pogledu navoda o povredi prava na pravično suđenje, to nema osnova ni za tvrdnju o povredi prava na imovinu.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu u delu kojim se ističu povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu u odnosu na osporene akte, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) , doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti