Odluka Ustavnog suda o pravu naslednika na pristup sudu u sporu o penziji

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zakonskih naslednika i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Pogrešan je stav Upravnog suda da naslednici nemaju legitimaciju za vođenje spora o usklađivanju penzije, jer se radi o prenosivom imovinskom pravu, a ne o ličnom pravu.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5923/2014
15.09.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, mr Tomislav Stojković, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . R . i M . Ć, oboje iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N . R . i M . Ć . i utvrđuje da je rešenjem Upravnog suda U. 17272/13 od 12. maja 2014. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Upravnog suda U. 17272/13 od 12. maja 2014. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Fonda broj 01-02/181.6.3 14370/13 od 17. jula 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. R . i M . Ć, oboje iz Beograda, podneli su 14. jula 2014. godine, preko punomoćnika Ž . B, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Upravnog suda U. 17272/13 od 12. maja 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Podnosioci ustavne žalbe su se pozvali i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i načela zabrane zloupotrebe prava iz člana 17. Evropske konvencije.

Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zajemčena odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega je Ustavni sud postojanje njihove povrede ispitivao u odnosu na odredbe Ustava.

Ustavnom žalbom je osporeno rešenje Upravnog suda kojim je odbačena kao nedozvoljena tužba podnosilaca izjavljena protiv konačnog upravnog akta.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeno rešenje, kao i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Sada pok. M.Ć. iz Beograda je 10. avgusta 2010. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala za grad Beograd zahtev za usklađivanje penzije u visini od 11,06%, počev od 1. januara 2008. godine.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Služba filijale za grad Beograd 1 broj 181.6.2-92/2013 od 26. juna 2013. godine navedeni zahtev je odbijen kao neosnovan.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - broj 01-02/181.6.3 14370/13 od 17. jula 2013. godine odbijena je kao neosnovana žalba pok. M.Ć. iz Beograda izjavljena protiv prvostepenog rešenja.

Rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 8739/13 od 17. jula 2013. godine za zakonske naslednike na zaostavštini iza pok. M.Ć. iz Beograda, oglašeni su N. R . i M . Ć, oboje iz Beograda, ovde podnosioci ustavne žalbe, ćerka i sin ostavioca i N.A.

Podnosioci ustavne žalbe su 4. novembra 2013. godine podneli tužbu sudu protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Fonda broj 01-02/181.6.3 14370/13 od 17. jula 2013. godine.

Osporenim rešenjem Upravnog suda U. 17272/13 od 12. maja 2014. godine odbačena je kao nedozvoljena tužba podnosilaca ustavne žalbe. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da iz sadržine drugostepenog rešenja ne proizlazi da su tužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, bili stranke u postupku donošenja osporenog rešenja, niti je istim rešavano o nekom njihovom pravu ili na zakonu zasnovanom interesu, već je rešavano o pravu na usklađivanje vojne penzije njihovog oca, a što predstavlja lično pravo koje se ne nasleđuje, saglasno članu 6. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, te podnosioci nisu legitimisani za podnošenje tužbe u predmetnom upravnom sporu.

4. Ustavni sud još jednom ukazuje da je na sednici održanoj 4. decembra 2013. godine doneo Odluku Už-8405/2013 (objavljena na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs), kojom je, u tački 1. izreke, usvojio ustavnu žalbu N. K . i utvrdio da su presudom Upravnog suda U. 10614/13 od 25. septembra 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe povređena prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, dok je u preostalom delu ustavnu žalbu odbacio. U tački 2. izreke poništena je presuda Upravnog suda U. 10614/13 od 25. septembra 2013. godine i određeno je da Upravni sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Beograd broj 01-02/181.6.3 2114/13 od 28. maja 2013. godine.

U Odluci je, između ostalog, navedeno: da se ispunjenost zakonskih uslova za priznavanje prava na vanredno usklađivanje penzija nije mogla odvojeno ceniti u odnosu na vojne osiguranike, jer su penzije ostvarene do 1. januara 2008. godine, kao i one ostvarene posle tog datuma, morale biti usklađene na isti način, pod istim uslovima i u istoj visini kao i penzije korisnika u osiguranju zaposlenih; da činjenica da se vanredno usklađivanje penzija odnosilo na 2007. godinu u kojoj su vojni osiguranici bili u posebnom sistemu socijalnog osiguranja u okviru režima Zakona o Vojsci Jugoslavije, nije smela uticati na obavezu nadležnog Fonda da, po službenoj dužnosti, izvrši vanredno usklađivanje penzija vojnim osiguranicima u istom procentu kao i korisnicima penzija u osiguranju zaposlenih.

U Odluci je, takođe, ukazano da je pred sudovima u Republici Srbiji vođen, kao i da je u toku, veliki broj postupaka povodom zahteva vojnih osiguranika – korisnika vojnih penzija za vanredno usklađivanje penzija u visini od 11,06% počev od 1. januara 2008. godine, te da se sudska zaštita vojnih penzionera može ostvariti bilo u parničnom postupku pred sudovima opšte nadležnosti po tužbenim zahtevima za naknadu materijalne štete zbog manje isplaćenih mesečnih iznosa penzija u procentu od 11,06% počev od 1. januara 2008. godine, ili u upravnom sporu po tužbi protiv konačnog rešenja nadležne organizacije u kojoj se ostvaruju prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja, kojim je odbijen zahtev za usklađivanje penzije od 11,06% počev od 1. januara 2008. godine.

5. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo na nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega.

6. Podnosioci u ustavnoj žalbi ukazuju da im je osporenim rešenjem Upravnog suda povređeno Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud najpre ukazuje da pravo na pristup sudu, iako nije eksplicitno naznačeno prilikom normiranja ustavnog prava na pravično suđenje, čini njegov imanentni i neodvojivi deo, kao nužni uslov da bi se ovo pravo uopšte moglo ostvariti. Ovo zato, jer ako se stranci onemogući raspravljanje i odlučivanje pred sudom ili drugim državnim organom o postavljenom zahtevu, svi ostali elementi strukturalno složenog i višeslojnog prava na pravično suđenje, postaju iluzorni i apstraktni, odnosno bespredmetni.

Rešenjem Upravnog suda je odbačena kao nedozvoljena tužba podnosilaca izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Fonda broj 01-02/181.6.3 14370/13 od 17. jula 2013. godine, sa obrazloženjem da nisu legitimisani za podnošenje tužbe.

Ustavni sud konstatuje da je u upravnom postupku odlučivano o zahtevu pok. M.Ć za usklađivanje penzije , počev od 1. januara 2008. godine, te da su podnosioci ustavne žalbe rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu O. 8739/13 od 17. jula 2013. godine oglašeni za zakonske naslednike na zaostavštini iza pok. M.Ć. iz Beograda.

Odredbama člana 11. Zakona o upravnim sporovima ("Službeni glasnik RS", broj 111/09), regulisano je pitanje ovlašćenja za pokretanje upravnog spora, odnosno određeni su uslovi pod kojima razne kategorije pravnih subjekata mogu pokrenuti upravni spor. Sva ta lica imaju svojstvo tužioca u upravnom sporu. Aktivna legitimacija u upravnom sporu, kao procesno pravni uslov jeste u tome da je osporenim upravnim aktom rešavano o pravu, obavezi ili pravnom interesu pravnog subjekta koji podnosi tužbu. Tužilačka legitimacija u upravnom sporu je pravo da se bude stranka u njemu, u svojstvu tužioca, imajući u vidu njegovu pravno respektabilnu vezu sa onim o čemu se odlučuje. Saglasno odredbi člana 26. stav 1. tačka 4) navedenog Zakona, tužba se odbacuje ako se utvrdi da se upravnim aktom koji se tužbom osporava ne dira očigledno u pravo tužioca ili u njegov na zakonu zasnovan interes.

Ustavni sud konstatuje da je u obrazloženju osporenog rešenja navedeno da je u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu rešavano o pravu na usklađivanje vojne penzije oca podnosilaca ustavne žalbe, a što predstavlja lično pravo koje se ne nasleđuje, saglasno članu 6. stav 1. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, te da podnosioci nisu legitimisani za podnošenje tužbe u predmetnom upravnom sporu.

Međutim, po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju se ne radi o nekom ličnom pravu koje se ne nasleđuje, kao što je pravo na penziju. U konkretnom slučaju radi se o usklađivanju penzije, koje po zakonu pripada svim penzionerima, uz ispunjenje zakonom propisanih uslova. Dakle, radi se o imovinskim pravima koja se nasleđuju i koja su u trenutku smrti ostavioca ušla u njegova prava i obaveze. U konkretnom slučaju, Ustavni sud je konstatovao da se radi o prenosivim pravima i da su podnosioci ustavne žalbe, kao zakonski naslednici, imali interes za podnošenje tužbe protiv navedenog konačnog upravnog akta.

Nalazeći da u konkretnom slučaju nisu bili ispunjeni uslovi za odbacivanje tužbe na osnovu odredaba člana 26. Zakona o upravnim sporovima, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Upravnog suda povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pristup sudu, kao sastavnog dela prava na pravično suđenje. Shodno navedenom, Sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio rešenje Upravnog suda U. 17272/13 od 12. maja 2014. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosilaca podnetoj protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija Fonda broj 01-02/181.6.3 14370/13 od 17. jula 2013. godine, a u skladu sa pravnim stavom Suda koji je izražen u napred navedenoj Odluci Už-8405/2013 od 4. decembra 2013. godine.

6. Ustavni sud nije razmatrao navod e podnosi laca o povredi ostalih načela i prava koja su označena u ustavnoj žalbi, s obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

7. Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom , u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

8. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu naslednika na pristup sudu u sporu o penziji

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti