Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 16 godina. Podnositeljkama žalbe, kao zakonskim naslednicama tuženog, dosuđuje se naknada nematerijalne štete zbog prekomernog trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Bosa Nenadić, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . P . i D . Ž , obe iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 3. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. P . i D . Ž . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3421/12 ( inicijalno predmet P. 6574/97 Drugog opštinskog suda u Beogradu ) povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljki ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 300 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. P . i D . Ž , obe iz Beograda, su 12. jula 20 14. godine, preko punomoćnika M. S, advokata iz Beograda , Ustavnom sudu podnele ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9227/12 od 16. aprila 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku sudsku zaštitu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3421/12 (inicijalno predmet P. 6574/97 Drugog opštinskog suda u Beogradu).

Podnositeljke su navele da je protiv njihovog pravnog prethodnika, kao tuženog, vođena parnica po tužbi podnetoj 24. novembra 1997. godine, radi raskida ugovora o delu i povraćaja novca, koja se okončala osporenom odlukom, na njihovu štetu. Podnositeljke ističu da im je trajanjem postupka preko 16 godina i šest meseci, van granica razumnog roka, iako predmet nije bilo složen, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnositeljke, iznoseći detaljno činjenice o predmetnom sporu, navode da su osporenom odlukom pravnosnažno obavezane da vrate novac sa kamatom za vrata, koja je njihov pok. otac, odnosno muž, kao stolar izradio za tužioca, po usmenom ugovoru o delu, te za koje je tužilac isplatio cenu, ali posle prijema vrata našao da su neupotrebljiva i izrađena suprotno dogovoru. One smatraju da su sudovi, pre svega pogrešno ocenili izvedene dokaze, a zatim i pogrešno primenili materijalno pravo, čime im je povređeno pravo na pravično suđenje. Ovo stoga, jer su sudovi "kao dokaz jače snage" cenili nalaz veštaka pojedinca iz 2000. godine, koji je predložila tužilačka strana i usvojili ga u celosti, nasuprot dokaza - nalaza Komisije sudskih veštaka građevinske struke iz 2009. godine, koje je "izvela" tužena strana, na iste okolnosti, i sa istim zadatkom, a koji nalaz im je pogodovao". Podnositeljke ističu da drugostepeni sud nije cenio ni njihove žalbene navode u vezi sa propustima učinjenim u prvostepenom postupku i primenom odredbi čl. 137, 150 i 153. Zakona o obligacionim odnosima. Takođe, ukazuju i da im je povređeno pravo na jednaku sudsku zaštitu, jer "ukoliko je tužena strana izvela sve dokaze po nalogu Vrhovnog suda Srbije, ostalo je nejasno zašto to nižestepeni sudovi nisu cenili niti obrazložili". Predlažu da Ustavni sud utvrdi da su im donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9227/12 od 16. aprila 2014. godine povređena označena ustavna prava, nadoknadi im nematerijalnu štetu nastalu zbog povrede Ustavom zajemčenih prava, te troškove ustavnosudskog postupka.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 3421/12 Prvog osnovn og sud a u Beogradu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Protiv sada pok. S.Ž. iz Beograda - oca i muža podnosi teljki ustavne žalbe, kao tužen og, tužilac D.B. iz Beograda podneo je tužbu 24. novembra 1997. godine Drugom opštinskom suda u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud), radi raskida ugovora o delu i povraćaja novca. Predmet je u Opštinskom sudu zaveden pod brojem P. 6574/ 97, a tuženi je odgovor na tužbu dao 19. januara 1998. godine.

Do donošenja prvostepene presude 11. novembra 2003. godine, bilo je zakazano 20 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 12 održano, a preostalih osam nije održano uglavnom zbog izostanka urednog uručenja poziva svedocima ili njihovog neodazivanja pozivima suda, te dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Na održanim ročištima saslušana su dva svedoka, tužilac u svojstvu parnične strank e, te sprovedeno veštačenje preko sudskog veštaka građevinske struke, te saslušan veštak. Tuženi nije saslušan u svojstvu parnične stranke, jer je dva puta izostao sa ročišta iako je bio uredno pozvan, pa je sud otklonio izvođenje ovog dokaza. U ovom delu postupka je odbijen i predlog tuženog za veštačenje putem Gradskog zavoda za veštačenje, a tuženi su tri puta tražili izuzeće sudije, ali su njihovi zahtevi bili odbijeni. Tužilac je precizirao svoj tužbeni zahtev podneskom od 1. novembra 2002. godine, tražeći povraćaj isplaćene cene za izgrađena vrata koja nisu odgovarala dogovoru ugovornih strana (nije ih ugradio ali ih je zadržao) u evrima, sa kamatom od dana podnošenja tužbe.

Drugi opštinsk i sud u Beogradu je doneo presudu P. 6574/97 od 11. novembra 2003. godine, kojom je usvojio tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tuženih, Okružni sud u Beogradu je, nakon jednog vraćanja nerazmotrenih spisa prvostepenom sudu radi dopune postupka, presudom Gž. 12124/04 od 9. februara 2005. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu u kojem je raskinut ugovor o delu zaključen između parničnih stranaka i u delu kojim je tuženi obavezan da isplati tužiocu 2.556,00 evra, ali je preinačio prvostepenu presudu u pogledu odluke o kamati. Protiv navedene presude tuženi je izjavio reviziju 5. maja 2005. godine, koju je dopunio obrazloženjem i u međuvremenu izrađenim nalazom veštaka, koga je sam angažovao, kao i dopunom obrazloženja.

Rešenjem Vrhovnog suda Srbije Rev. 2097/05 od 21. februara 2006. godine je ukinuta navedena drugostepena i prvostepena presuda i vraćen predmet prvostepenom sudu na ponovno suđenje, s obzirom na to da je činjenično stanje, relevantno za primenu čl. 617. i 619. Zakona o obligacionim odnosima, ostalo nepotpuno utvrđeno. Naime, i pored primedbi tužene strane na nalaz veštaka građevinske struke i predlaganja pribavljanja mišljenja drugog veštaka, sud je doneo odluku, iako se radilo o činjenicama za čije utvrđenje i razjašnjenje ne raspolaže stručnim znanjima.

U ponovnom prvostepenom postupku pred Opštinskim sudom predmet je dobio novi broj P. 5816/06, a nakon uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini, postupak je nastavljen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 11628/10. Do prekida postupka, određenog rešenjem od 10. marta 2011. godine, bila su zakazana i održana dva ročišta, sprovedeno je građevinsko veštačenje i dostavljen nalaz veštaka Komisije veštaka od 7. decembra 2009. godine, na koje stranke nisu imale primedbi, pa je glavna rasprava zaključena 2. novembra 2010. godine. Međutim, sud je ponovo otvorio glavnu raspravu 29. novembra 2010. godine radi saslušanja tuženog u svojstvu parnične stranke i uputio poziv strankama za ročište zakazano za 10. mart 2011. godine, na kojem su punomoćnici stranaka učinili nespornim da je tuženi umro u januaru 2011. godine.

Rešenjem Prvog osnovn og sud a u Beogradu P. 11628/10 od 10. marta 2011. godine, donetim na ročištu, čiji pismeni otpravak stranke nisu tražile i koje je postalo pravnosnažno istog dana, prekinut je postupak u ovoj pravnoj stvari, s tim da će se nastaviti kada zakonski naslednici tuženog preuzmu postupak ili ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

Po predlogu tužioca za nastavak postupka iz podneska od 17. novembra 2011. godine, uz koji je dostavio i rešenje toga suda O. 641/11 od 10. maja 2011. godine (postalo pravnosnažno 15. jula 2011. godine), Prvi osnovn i sud u Beogradu je doneo rešenje o nastavku postupka P. 11628/10 od 23 . novembra 2011. godine . Zakonskim naslednicama tuženog, ovde podnositeljkama ustavne žalbe , je ovo rešenje dostavljeno 16. januara 2012. godine, te su one podneskom od 3. februara 2012. godine obavestile sud ko će biti njihov punomoćnik u ovoj pravnoj stvari. Predmet je dobio novi broj P. 3421/12, pa je nakon dva održana ročišta, na kojima je na predlog tuženih saslušan član Komisije veštaka, 25. septembra 2012. godine zaključena glavna rasprava

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 3421/12 od 25. septembra 2012. godine je usvojen tužbeni zahtev tužioca u celosti. Protiv navedene presude tužene su izjavile žalbu 9. novembra 2012. godine, te dopunu deset dana kasnije, osporavajući zaključak suda da tužbeni zahtev treba usvojiti kod činjenice da vrata nisu neupotrebljiva, a posebno i odluku o kamati dosuđenoj na glavni iznos od 2.556,00 evra na koju su tužene obavezane presudom.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9227/12 od 16. aprila 2014. godine potvrđena je prvostepena presuda u delu odluke o raskidu ugovora i visini glavnog iznosa duga, a preinačena u delu odluke o kamati. Drugostepeni sud je u obrazloženju, između ostalog, naveo da je prvostepeni sud pravilno utvrdio činjenično stanje, i to: da su tužilac, kao naručilac posla, i pravni prethodnik tuženih, kao izvršilac posla, zaključili usmeni ugovor o delu na osnovu koga se sada pok. tuženi obavezao da će od svog materijala i svojim radom napraviti za tužioca troje vrata prema zajednički utvrđenim dimenzijama (sačinjena skica), a tužilac se obavezao da će mu platiti naknadu od 5.000,00 DEM; da je tužilac isplatio punu naknadu 25. decembra 1995. godine kada je preuzeo vrata; da je u vreme preuzimanja vrata kuća tužioca bila u izgradnji, a da je prilikom postavljanja vrata utvrđeno da se jedna vrata otvaraju na suprotnu stranu u odnosu na postojeću skicu, a ostalih dvoje ne odgovaraju dogovorenim dimenzijama iz skice; da je prvoodređeni veštak u svom nalazu iz 2000. godine našao da predmetna vrata nisu urađena prema skici, i to ni prema izgledu, ni po dimenzijama, te da ne odgovaraju dokumentaciji kojom raspolažu stranke, kao ni objektu za koji su pravljena; da prema nalazu i mišljenju Komisije veštaka iz 2009. godine, "predmetna vrata nisu izrađena prema skici koja se nalazi u spisima predmeta, odnosno dokumentaciji kojom raspolažu stranke (visina krila manja za skoro 5 cm, pogrešno okrenuta vrata i nisu izvedena do kraja), te da ona odgovaraju za objekat za koji su pravljena, u smislu da su izrađena od čamovine, da nisu neupotrebljiva jer odgovaraju propisanim dimenzijama za ulazna vrata, a što bi se regulisalo oblogom od kamena, a na delu iznad štoka nekom brzopovezujućom smesom, kao i da nisu izvedena do kraja jer nisu postavljene lučne lajsne i nije izvršena završna zaštita i bojenje."Prema nalaženju drugostepenog suda, prvostepeni sud je, polazeći od ovako utvrđenog činjeničnog stanja, pravilnom primenom odredaba čl. 614 - 617, kao i člana 619. Zakona o obligacionim odnosima, usvojio tužbeni zahtev tužioca za raskid predmetnog ugovora i vraćanje novčanih sredstava koje je tužilac isplatio sada pok. tuženom na ime ispunjenja svoje ugovorne obaveze. Drugostepeni sud je ocenio da su neosnovani navodi žalbe koji ukazuju da prvostepeni sud nije na nesumnjiv način utvrdio da su predmetna vrata odgovarajuća, odnosno da nemaju takav nedostatak koji ih čini neupotrebljivim. Naime, odredbom člana 619. ZOO propisano da, kada obavljeni posao ima takav nedostatak koji ga čini neupotrebljivim ili je obavljen u suprotnostima sa izričitim uslovima ugovora, naručilac može, ne tražeći prethodno otklanjanje nedostataka, raskinuti ugovor i zahtevati naknadu štete. Prema nalazima veštaka, predmetna vrata su izgrađena u suprotnosti sa izričitim uslovima ugovora (ne odgovaraju zajednički sačinjenoj skici), a što, prema zaključku suda, tuženom - stolaru, kao posleniku, nije moglo ostati kao nepoznata činjenica, jer je bio upoznat sa tačnim dimenzijama i karakteristikama koje je trebalo da izradi. Kako ove nedostatke tuženi nije saopštio naručiocu radova, ovde tužiocu, to se sada pok. tuženi nije mogao pozivati na odredbe kojima su regulisani uslovi i rokovi u kojima se naručilac može pozivati na nedostatke izvršenog posla. Navedenu presudu tužene su primile 12. juna 2014. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja predmetnog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) koji se, saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao na predmetni parnični postupak, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.) .

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljke ustavne žalbe poziva ju, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak, pokrenut 24. novembra 1997. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv pok. oca, odnosno muža, ovde podnositeljki ustavne žalbe, za tuženog trajao od dana kada mu je uručena tužba, odnosno pre njegovog odgovora na tužbu datog 19. januara 1998. godine, a da su podnositeljk e ustavne žalbe, kao zakonske naslednice tužnog, stupile u ovu parnicu 3. februara 2012. godine, te da je parnica okončana 12. juna 2014. godine, uručenjem podnositeljkama, kao tuženima, presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9227/12 od 16. aprila 2014. godine .

Ustavni sud ukazuje da je nadležan da ispituje povredu ustavnih prava nakon 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim je ustanovljena ustavna žalba kao pravno sredstvo za zaštitu Ustavom garantovanih prava i sloboda. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja sudskog postupka koji je predmet ustavne žalbe.

Parnični postupak povodom koga je podneta ustavna žalba trajao je ukupno preko 16 godina , a za podnositeljke ustavne žalbe manje od dve i po godine.

Navedeno trajanje postupka samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da, iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj spornog prava za podnosioca, trajanje parničnog postupka od preko 16 godina ne može biti opravdano ni jednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće uticati na njegovu dužinu.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom predmetu bilo relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja, ali da složenost postupka ne može biti opravdanje za šesnaestogodišnje trajanje parničnog postupka.

Takođe, nema nikakve sumnje da je ažurno i propisno postupanje suda u cilju brzog i efikasnog razrešenja spornih pitanja bilo od važnosti za podnositeljke ustavne žalbe, koj e su u parnicu stupile 14 godina nakon njenog pokretanja. U pogledu njihovog ponašanja, Ustavni sud je ocenio da na strani podnositeljki nije bilo doprinosa dužini trajanja postupka.

Po oceni Ustavnog suda, odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju osporenog postupka ogleda se u nedelotvornom i neefikasno m postupanju prvostepenog suda - prevashodno ranijeg Drugog opštinskog suda u Beogradu. Pored toga što je prva prvostepena presuda doneta tek nakon skoro punih pet godina od podnošenja tužbe, ova presuda, kao i drugostepena, su u celosti ukinute po reviziji tuženog, tako da je predmet vraćen na ponovni postupak. U ponovnom postupku je došlo do značajnog perioda neaktivnosti suda od skoro dve godine, jer nakon poverenog građevinskog veštačenja Komsiji sudskih veštaka, Drugi opštinski sud nije blagovremno po obaveštenju o smrti jednog člana Komisije izmenio rešenje o veštačenju. Iz ovih razloga, a uz prekid postupka od pola godine, koji se ne može pripisati odgovornosti suda, druga po redu prvostepena presuda doneta je nakon još skoro šest godina. Na strani sudova druge i treće instance nije bilo doprinosa trajanju postupka van okvira razumnog roka.

Iz svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljkama ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 3421/12 (inicijalno predmet P. 6574/97 Drugog opštinskog suda u Beogradu) povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11,18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljki ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete svakoj u iznosu od po 300 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama član 1. Zakona o dopunama Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su pretrpele podnosi teljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno ukupnu dužinu trajanja spora, kao i činjenicu da su podnositeljke, kao zakonske naslednice tuženog, imale svojstvo stranke u osporenom parničnom postupku nepune dve i po godine . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i svoju postojeću praksu , praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Nasuprot navodima ustavne žalbe, a ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, do koje je, po mišljenju podnositeljki, došlo donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 9227/12 od 16. aprila 2014. godine , Ustavni sud, krećući se u granicama postavljenog zahteva u ustavnoj žalbi, smatra da je nadležni sud dovoljno i jasno obrazložio osporenu odluku i da se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim. Ovo iz razloga što podnositeljke u ustavnoj žalbi, očigledno nezadovoljne ishodom spora, ističu pre svega pogrešnu ocenu dokaza od strane suda i pogrešnu primenu materijalnog prava, ne navodeći pritom nijedan razlog koji bi na ustavnopravno relevantan način ukazivao na mogućnost povrede označenog prava na pravično suđenje. Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova , kako u pogledu izvedenih dokaza i utvrđenih činjenica, tako i u pogledu primene merodavnog materijalnog prava, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno , a sudski postupak u celini nepravičan. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da je Apelacioni sud u Beogradu detaljno i argumentovano obrazložio razloge za zbog kojih je naručilac posla mogao sudskim putem tražiti raskid ugovora, ne tražeći prethodno otklanjanje nedostataka na izvedenim vratima. Navodi podnositeljki da nije bilo mesta raskidu ugovora u situaciji kad su vrata upotrebljiva, zasnivaju se na pogrešnom tumačenju odredbe člana 619. ZOO, kojom su naručiocu posla alternativno dati uslovi za raskid, i to bilo da posao ima takav nedostatak koji ga čini neupotrebljivim, bilo da je obavljen u suprotnostima sa izričitim uslovima ugovora. Krećući se u granicama tužbenog zahteva, a bez postavljenog protivtužbenog zahteva, drugostepeni sud je dao razloge za svoju odluku i u vezi sa posledicama raskida.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnositeljki u vezi povrede prava iz člana 36. st av 1. Ustava ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava na jednaku sudsku zaštitu, na čiju su se povredu pozvale.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. U vezi sa zahtevom podnositeljki za naknadu troškova ustavnosudskog postupka, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka predUstavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1, člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.