Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku restitucije

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Organ je bio dužan da podnosiocu zahteva za restituciju omogući dopunu neurednog zahteva pre odbacivanja, shodnom primenom Zakona o opštem upravnom postupku.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Tatjana Babić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi V. V. V. iz Jardlija, Sjedinjene Američke Države, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 26. oktobra 2017. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba V. V. V. i utvrđuje da je presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 187/15 od 9. aprila 2015. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 187/15 od 9. aprila 2015. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za preispitivanje pravnosnažne presude Upravnog suda U. 16242/14 od 8. januara 2015. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. V. V. V. iz Jardlija, Sjedinjene Američke Države, preko punomoćnika Z. B, advokata iz Novog Sada, podnela je Ustavnom sudu, 22. septembra 2015. godine, ustavnu žalbu protiv zaključka Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad broj 46-26735/2014 od 22. novembra 2014. godine, zbog povrede načela o zabrani diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, povrede prava na imovinu, zajemčenog članom 58. Ustava, kao i povrede odredbe člana 198. stav 1. Ustava. Ustavnom žalbom se istovremeno ističe povreda prava iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je podnositeljka, pre podnošenja zahteva za vraćanje imovine, od Istorijskog arhiva u Pančevu tražila da joj dostavi dokumentaciju u vezi sa oduzimanjem imovine od bivše vlasnice Jozefine Antoni koja je bila pripadnica nemačke narodnosti i državljanka Kraljevine Jugoslavije; da nadležni arhiv nije izdao podnositeljki traženu dokumentaciju do vremena kada je zahtev za vraćanje imovine morao biti podnet, jer je rok prekluzivan.

Pozivajući se na odredbu člana 11. stav 2. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, podnositeljka ističe da je Agencija za restituciju propustila da joj odredi rok za dostavljanje dokumentacije, u skladu sa odredbom člana 58. stav 2. Zakona o opštem upravnom postupku, već je „preuranjeno“ donela odluku kojom se zahtev odbacuje, čime je prouzrokovala gubitak njenih prava, posebno imajući u vidu da protiv te odluke nije dozvoljena žalba. Prema navodima ustavne žalbe, odredbe čl. 42. i 43. Zakona o vraćanju oduzete imovine regulišu samo onaj deo postupka koji se odnosi na podnošenje samog zahteva, a sve druge radnje Agencije za restituciju, koje se odnose na postupanje od podnošenja zahteva do njegovog odbacivanja kao neurednog, regulisane su Zakonom o opštem upravnom postupku.

Podnositeljka, takođe, ukazuje na obavezu državnih i drugih organa i organizacija propisanu članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju.

Podnositeljka ustavne žalbe dalje navodi da je, prema odluci AVNOJ-a od 21. novembra 1944. godine, objavljenoj u „Službenom listu DFJ“, broj 2/45, stupanjem na snagu te odluke u državnu svojinu prešla sva imovina lica nemačke narodnosti, izuzev Nemaca koji su se borili u redovima NOVJ i POJ ili su podanici neutralnih država, a nisu se držali neprijateljski za vreme okupacije. Podnositeljka ističe da joj je osporenim zaključkom Agencije za restituciju, kao naslednici bivše vlasnice koja je bila nemačke narodnosti, trajno uskraćeno pravo da potražuje oduzetu imovinu, jer uprkos tome što je u međuvremenu pribavila ispravu o podržavljenju imovine, ne može da podnese novi zahtev za vraćanje imovine.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud poništi osporeni akt i naloži Agenciji za restituciju da nastavi predmetni postupak za vraćanje oduzete imovine koji je pokrenut zahtevom od 27. februara 2014. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim zaključkom Agencije za restituciju – Područna jedinica Novi Sad (dalje u tekstu: Agencija) broj 46-26735/2014 od 22. novembra 2014. godine odbačen je kao neuredan zahtev podnositeljke ustavne žalbe za vraćanje imovine oduzete od bivše vlasnice Jozefine Antoni, podnet 27. februara 2014. godine. U obrazloženju zaključka je navedeno: da uz zahtev za vraćanje imovine nije priložen obavezan dokaz propisan odredbom člana 42. stav 4. tačka 3) Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, i to isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt o podržavljenju, uz navođenje predmeta oduzimanja; da je odredbom člana 3. stav 1. tačka 3) navedenog zakona propisano šta se smatra „aktom o podržavljenju“. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je odredbom člana 43. stav 1. propisano da će se zahtev koji ne sadrži obavezne podatke iz člana 42. stav 7. Zakona odbaciti kao neuredan, Agencija je odlučila kao u dispozitivu zaključka.

Presudom Upravnog suda U. 16242/14 od 8. januara 2015. godine odbijena je kao neosnovana tužba kojom je podnositeljka ustavne žalbe osporila zakonitost zaključka Agencije od 24. novembra 2014. godine. Upravni sud je u obrazloženju presude konstatovao da podnositeljka u tužbi ističe: da je Agencija, pre odbacivanja njenog zahteva, bila dužna da postupi saglasno odredbama člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku, na šta upućuje član 11. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju; da se obratila Istorijskom arhivu u Pančevu radi dostavljanja dokumenata potrebnih za odlučivanje o zahtevu, ali da joj ti dokumenti nisu izdati do vremena kada je morala da podnese zahtev, zbog čega je Agencija, po njenom mišljenju, trebalo da primeni, pored ostalog, član 158. Zakona o opštem upravnom postupku. Prihvatajući u svemu kao pravilne razloge navedene u obrazloženju osporenog zaključka Agencije, Upravni sud je ocenio da se postupak vraćanja oduzete imovine sprovodi „isključivo“ po odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, dok je primena odredaba Zakona o opštem upravnom postupku supsidijernog karaktera, zbog čega su bez uticaja navodi tužbe da je tuženi trebalo da primeni odredbe čl. 58, 157, 158. i 159. tog zakona.

Presudom Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 187/15 od 9. aprila 2015. godine odbijen je zahtev podnositeljke ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 16242/14 od 8. januara 2015. godine. Vrhovni kasacioni sud je ocenio da je pobijana presuda doneta bez povrede pravila postupka, uz pravilnu primenu Zakona o upravnim sporovima, budući da se iz spisa predmeta vidi da podnositeljka uz zahtev nije podnela dokaz iz člana 42. stav 7. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Vrhovni kasacioni sud je, takođe, ocenio da su Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju izričito propisana pravila postupka, pa nema mesta shodnoj primeni Zakona o opštem upravnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnositeljka ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki, da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (član 21. st. 1. do 3.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona, te da pravo svojine može biti oduzeto ili ograničeno samo u javnom interesu utvrđenom na osnovu zakona, uz naknadu koja ne može biti niža od tržišne (član 58. st. 1. i 2.); da pojedinačni akti i radnje državnih organa, organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, organa autonomnih pokrajina i jedinica lokalne samouprave, moraju biti zasnovani na zakonu (član 198. stav 1.).

Ustavni sud konstatuje da se odredbe člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda sadržinski ne razlikuju od odredaba člana 58. stav 1. Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje povrede označenog prava ceni u odnosu na odredbe Ustava.

Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju („Službeni glasnik RS“, br. 72/11 i 108/13) propisano je: da se postupak po zahtevu sprovodi po odredbama ovog zakona, a da će se na pitanja koja nisu uređena ovim zakonom primenjivati odredbe zakona kojim se uređuje opšti upravni postupak (član 11. stav 1.); da su svi organi Republike Srbije, organi autonomne pokrajine, organi jedinice lokalne samouprave i drugi organi i organizacije, dužni da u okviru svojih nadležnosti i bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva za izdavanje, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke iz člana 42. st. 3. do 6. ovog zakona kojima raspolažu (član 13.); da se zahtev za vraćanje imovine podnosi u roku od dve godine od dana objavljivanja javnog poziva Agencije na veb sajtu ministarstva nadležnog za poslove finansija (član 42. stav 1.); da se uz zahtev prilaže, pored ostalog, isprava o podržavljenju imovine ili naziv, broj i godina službenog glasila u kome je objavljen akt, uz konkretno navođenje predmeta oduzimanja i sl. (član 42. stav 4. tačka 3)); da se uz zahtev obavezno prilaže dokaz iz stava 4. tačka 3) ovog člana (član 42. stav 7.); da će se zahtev koji ne sadrži podatke iz člana 42. stav 7. ovog zakona i uz koji nisu priloženi dokazi iz tog stava odbaciti kao neuredan (član 43. stav 1.); da lice čiji je zahtev odbačen u smislu stava 1. ovog člana ima pravo da novi zahtev podnese do isteka roka iz člana 42. stav 1. ovog zakona (član 43. stav 2.).

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97, 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) bilo je propisano: da su po ovom zakonu dužni da postupaju državni organi kad u upravnim stvarima, neposredno primenjujući propise, rešavaju o pravima, obavezama ili pravnim interesima fizičkog lica, pravnog lica ili druge stranke, kao i kad obavljaju druge poslove utvrđene ovim zakonom (član 1.); da su po ovom zakonu dužni da postupaju i preduzeća i druge organizacije kad u vršenju javnih ovlašćenja koja su im poverena zakonom rešavaju, odnosno kad obavljaju druge poslove iz člana 1. ovog zakona (član 2.); da odredbe zakona kojima se, zbog specifične prirode upravnih stvari u pojedinim upravnim oblastima, propisuju neophodna odstupanja od pravila opšteg upravnog postupka, moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim ovim zakonom (član 3.); da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima (član 6.); da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 8.); da će se organ koji vodi postupak starati da neznanje i neukost stranke i drugih učesnika u postupku ne budu na štetu prava koja im po zakonu pripadaju (član 15.); da ako podnesak sadrži neki formalni nedostatak koji sprečava postupanje po podnesku ili ako je nerazumljiv ili nepotpun, organ koji je primio takav podnesak učiniće sve što treba da se nedostaci otklone i odrediće podnosiocu rok u kom je dužan da to učini (član 58. stav 1.); da ako podnosilac ne otkloni nedostatke u određenom roku, pa se usled toga ne može postupati po podnesku, organ će zaključkom odbaciti takav podnesak, a na tu posledicu će se podnosilac naročito upozoriti u pozivu za ispravku podneska (član 58. stav 2.); da se pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja i strankama omogućiti da ostvare i zaštite svoja prava i pravne interese (član 125. stav 1.); da ako se ne radi o činjenicama koje su opštepoznate, stranka je dužna da za svoje navode predloži dokaze i da ih po mogućnosti podnese, da ako sama stranka tako ne postupi, službeno lice koje vodi postupak pozvaće je da to učini, pri čemu se od stranke neće tražiti da pribavi i podnese dokaze koje brže i lakše može pribaviti organ koji vodi postupak (član 127. stav 2.); da ako stranka nije u naknadno određenom roku predložila, odnosno, po mogućnosti, podnela dokaze, organ će zaključkom odbaciti zahtev kao da nije podnesen (član 127. stav 3.); da ako se isprava koju treba upotrebiti kao dokaz u postupku nalazi kod organa, a stranka koja se pozvala na tu ispravu nije uspela da je pribavi, organ koji vodi postupak pribaviće tu ispravu po službenoj dužnosti (član 158.).

5. Podnositeljka ustavne žalbe smatra da Agencija nije mogla da odbaci njen zahtev za vraćanje imovine, pre nego što joj ostavi rok za pribavljanje isprave o podržavljenju imovine oduzete od bivše vlasnice. Podnositeljka, takođe, ističe da joj je osporenim zaključkom Agencije trajno uskraćeno pravo da potražuje oduzetu imovinu, jer uprkos tome što je u međuvremenu pribavila ispravu o podržavljenju imovine, ne može da podnese novi zahtev za vraćanje imovine.

Ustavni sud je, polazeći od ustavnopravnih razloga iznetih u ustavnoj žalbi, konstatovao da podnositeljka prevashodno ukazuje na propuste Agencije u primeni procesnog prava, te je ocenjivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, kojim se garantuje svakome pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (na isti način Sud je postupio, pored ostalih, i u Odluci Už-4930/2010 od 18. decembra 2013. godine).

Ovaj sud ukazuje da ustavna garancija prava na pravično suđenje podrazumeva, pored ostalog, da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrernog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je konstatovao: da su pri vođenju postupka i rešavanju u upravnim stvarima, organi dužni da strankama omoguće da što lakše zaštite i ostvare svoja prava i pravne interese, vodeći računa da ostvarivanje njihovih prava i pravnih interesa ne bude na štetu prava i pravnih interesa drugih lica, niti u suprotnosti sa zakonom utvrđenim javnim interesima; da se, saglasno načelu materijalne istine, pre donošenja rešenja moraju utvrditi sve odlučne činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje rešenja; da će organ pozvati podnosioca zahteva da otkloni formalne nedostatke koji sprečavaju postupanje po zahtevu i odrediti mu rok da to učini; da će se podnosilac u pozivu za ispravku, odnosno dopunu zahteva upozoriti na to da će zahtev biti odbačen, ako blagovremeno ne postupi po nalogu organa; da je organ koji vodi postupak dužan da po službenoj dužnosti pribavi ispravu koja se nalazi kod drugog organa, koju stranka nije uspela da pribavi.

Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u obrazloženju presude kojom je ispitivao zakonitost osporenog zaključka Agencije ocenio neosnovanim navode podnositeljke da je Agencija trebalo da joj ostavi rok za uređenje zahteva, jer se, prema stanovištu toga suda, postupak vraćanja oduzete imovine sprovodi „isključivo“ po odredbama Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, dok je primena odredaba Zakona o opštem upravnom postupku supsidijernog karaktera. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju presude Uzp. 187/15 od 9. aprila 2015. godine istakao da su Zakonom o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju izričito propisana pravila postupka, pa nema mesta shodnoj primeni Zakona o opštem upravnom postupku.

Ocenjujući ustavnopravnu prihvatljivost stanovišta Upravnog suda, izraženog u presudi kojom je ocenjena zakonitost osporenog zaključka Agencije, Ustavni sud najpre ukazuje da se posebnim zakonom mogu uvesti specifičnosti kojima se odstupa od opštih pravila upravnog postupka, ali ta odstupanja moraju biti u saglasnosti sa osnovnim načelima utvrđenim Zakonom o opštem upravnom postupku, odnosno takvim rešenjima se ne može ugroziti položaj jedne strane u postupku i time dovesti u pitanje ostvarenje zaštite njenih prava u postupku. Ustavni sud naglašava da je postupanje organa uprave u fazi prethodnog ispitivanja zahteva od izuzetnog značaja za stranku, zbog zaštite njenog pravnog interesa, jer omogućava stranci da, na poziv organa, dostavi tražene dokaze potrebne za odlučivanje o zahtevu, odnosno da obavesti organ o razlozima koji je sprečavaju da to učini. Ustavni sud, takođe, konstatuje da Zakon o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ne sadrži odredbu kojom se isključuje primena odredaba člana 58. st. 1. i 2. Zakona o opštem upravnom postupku u postupanju Agencije po zahtevima za vraćanje imovine, niti je odredbom člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju propisano da će se zahtev uz koji nisu priloženi propisani dokazi odbaciti kao neuredan „odmah“ ili „bez upozorenja“.

Ispitujući da li i u kojoj meri odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju predstavlja odstupanje od pravila postupanja organa u upravnom postupku sa nepotpunim podneskom, Ustavni sud je imao u vidu da se posebnim zakonom može predvideti obaveza prilaganja određenih dokaza uz podnesak, u kom slučaju izostanak takvih dokaza predstavlja formalni nedostatak zbog kojeg se po takvom podnesku ne može postupati. Kako je ratio legis odredaba člana 42. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju što preciznije navođenje podataka i priloga koje obavezno mora da sadrži zahtev za vraćanje imovine – s obzirom na specifičnost tog postupka i njegovu hitnost, opravdano je da izostanak nekog podatka ili dokaza ima za posledicu odbacivanje zahteva kao neurednog. Međutim, po shvatanju Ustavnog suda, navedena zakonska posledica ne može da nastupi ukoliko podnosilac zahteva prethodno nije pozvan da zahtev dopuni na određeni način i u određenom roku, i upozoren da će, u protivnom, njegov zahtev biti odbačen. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud nalazi da je odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju u osporenom postupku morala biti sagledana u kontekstu opštih pravila o postupanju organa sa neurednim podneskom iz sistemskog zakona, čija primena u tom delu nije isključena. Navedeno stanovište Ustavni sud je izrazio u odlukama Už-8195/2014 od 3. novembra 2016. godine i Už-8975/2014 od 24. novembra 2016. godine i, mutatis mutandis, u Odluci Už-638/2011 od 11. jula 2014. godine.

Razmatrajući da li odredba člana 43. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju sprečava primenu odredbe člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud je imao u vidu da stranka može već prilikom podnošenja zahteva obavestiti nadležni organ da nije u mogućnosti da pribavi potrebnu dokumentaciju, ali da to može učiniti i po prijemu poziva organa da uredi zahtev. Ustavni sud konstatuje da je Agencija donela osporeni zaključak, a da prethodno nije pozvala podnositeljku ustavne žalbe da uredi zahtev, niti ju je upozorila da će isti, u protivnom, biti odbačen. Navedenim postupanjem Agencija je istovremeno onemogućila podnositeljku da u toku postupka sama dostavi ispravu koja se nalazi kod drugog organa, kao i da istakne da nije uspela da pribavi tu ispravu. Ovaj sud, s tim u vezi, ukazuje na obavezu svih organa Republike Srbije i drugih organa i organizacija, propisanu članom 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, da najkasnije u roku od 30 dana od dana podnošenja zahteva, izdaju svu potrebnu dokumentaciju i podatke neophodne za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine, kojima raspolažu. Po oceni Ustavnog suda, njihovim propuštanjem da postupe po zahtevu u navedenom roku, stvaraju se uslovi za primenu člana 158. Zakona o opštem upravnom postupku, jer bi, u protivnom, podnosioci zahteva za vraćanje imovine snosili posledice neblagovremenog postupanja organa kod kojih se nalaze isprave potrebne za odlučivanje o zahtevu za vraćanje imovine – imajući u vidu prekluzivnost roka za podnošenje zahteva za vraćanje imovine. Ustavni sud je konstatovao da se iz sadržine osporenog zaključka agencije ne može utvrditi da li je podnositeljka ustavne žalbe uz zahtev priložila dokaz o tome da se obratila nadležnom arhivu radi dostavljanja potrebne dokumentacije, ali je našao da to ne može uticati na odluku o ovoj ustavnoj žalbi, imajući u vidu stanovište Suda da se zahtev za vraćanje oduzete imovine ne može odbaciti kao neuredan, pre nego što se podnosilac pozove da uredi zahtev i upozori na posledice propuštanja.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim zaključkom Agencije od 22. novembra 2014. godine podnositeljki ustavne žalbe uskraćeno pravo da njen zahtev za vraćanje imovine bude suštinski razmotren, a da je Upravni sud propustio da sprovede delotvornu kontrolu zakonitosti osporenog akta. S obzirom na to da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio ocenu Upravnog suda da nije bilo mesta primeni odredaba člana 58. Zakona o opštem upravnom postupku, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno neprihvatljivo i stanovište Vrhovnog kasacionog suda izraženo u presudi Uzp. 187/15 od 9. aprila 2015. godine, kojom je ovaj upravni postupak, odnosno upravni spor okončan, i da je njome povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud utvrdio povredu prava podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, i saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je konstatovao da je podnositeljka ustavnom žalbom osporila samo zaključak Agencije za restituciju, kojim je odlučeno o njenom zahtevu za vraćanje imovine, ali je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio presudu Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 187/15 od 9. aprila 2015. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnositeljke ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 16242/14 od 8. januara 2015. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi odredaba člana 21. Ustava, kojima se utvrđuje da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije, jer podnositeljka nije pružila dokaze da joj je zbog nekog ličnog svojstva povređeno ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda zabrane diskriminacije.

Ustavni sud je ocenio preuranjenim zahtev ustavne žalbe da se utvrdi povreda prava na imovinu, garantovanog članom 58. Ustava, imajući u vidu da će, nakon poništavanja presude Uzp. 187/15 od 9. aprila 2015. godine, biti ponovo ispitana zakonitost presude Upravnog suda kojom je pravnosnažno okončan predmetni upravni postupak.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se u ustavnoj žalbi povreda odredbe člana 198. stav 1. Ustava o zakonitosti uprave dovodi u vezu sa povredom prava na pravično suđenje, o čemu se ovaj sud već izjasnio u tački 5. obrazloženja.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

 

IZDVOJENO MIŠLjENjE

Sudije dr Tijane Šurlan

U odnosu na Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-5930/2015 od 26. oktobra 2017. godine

Votum separatum u odnosu na Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-5930/2015 od 26. oktobra 2017. godine zasnivam na tri grupe razloga: 1) u odnosu na ustavnu žalbu; 2) u odnosu na presudu Vrhovnog kasacionog suda; 3) u odnosu na Odluku Ustavnog suda.

Ustavna žalba u ovom predmetu u osnovi je ista kao i ustavna žalba u predmetu Už-6037/2015. Podnosilac navode usmerava protiv zaključka Agencije za restituciju i ističe povredu člana 21. i člana 58. Ustava. Odluka Ustavnog suda u ovom ustavnosudskom predmetu u osnovi je bazirana na identičnoj argumentaciji kao u Odluci u predmetu Už-6037/2015 od 26. oktobra 2017. godine, poništena je presuda Vrhovnog kasacionog suda i konstatovana povreda ustavom zajemčenog ljudskog prava na pravično suđenje po članu 32. stav 1. Ustava. S obzirom na to, razlozi na kojima zasnivam votum separatum u ovom ustavnosudskom predmetu, načelno su isti kao i razlozi koje sam detaljno obrazložila u izdvojenom mišljenju uz Odluku Ustavnog suda u predmetu Už-6037/2015, a koja je takođe usvojena na Sednici Ustavnog suda 26. oktobra 2017. godine. Smatram necelishodnim ponavljanje celokupne argumentacije, te u ovom predmetu ukazujem samo na one specifičnosti na koje je potrebno dodatno ukazati.

 

1) Dodatni argument u odnosu na ustavnu žalbu

Navodima u odnosu na ustavnu žalbu u ovom ustavnosudskom predmetu dodajem i to da je ova konkretna ustavna žalba trebalo da bude odbačena inter alia i zbog zloupotrebe instituta ustavne žalbe i doloznog obraćanja Ustavnom sudu.

Naime, podnosilac ustavne žalbe podneo je zahtev Agenciji za restituciju 27. februara 2014. godine, a zakonski dvogodišnji rok za podnošenje zahteva isticao je 3. marta 2014. godine. Pored toga, podnosilac se Arhivu u Pančevu obratio i-mejlom 20. februara 2014. godine, dakle 12 dana pre isteka zakonskog dvogodišnjeg roka za podnošenje zahteva Agenciji za restituciju. Dodatno, u i-mejlu navodi samo imena sa ličnim podacima za 13 osoba, bez specificiranja oduzete imovine.

Smatram da je podnosilac zahteva postupao izrazito dolozno. U situaciji kada je jasno da je objektivno neostvarivo da se tražena dokumenta dobiju od Istorijskog arhiva u Pančevu u roku od 12 dana, kada ni zakonski Arhiv nije u obavezi da dostavi tražena dokumenta u roku od 12 dana podnosilac zahteva pokreće celokupan pravni sistem Republike Srbije za zaštitu prava, da bi na kraju u ustavnoj žalbi isticao da je diskriminisan i lišen prava na imovinu „isključivo zbog nacionalne pripadnosti“. Ni nacionalnost niti državljanstvo podnosioca zahteva ni na jednom mestu nisu tangirani, ni u zaključku Agencije za restituciju, niti u presudama Upravnog suda i Vrhovnog kasacionog suda. Odluke koje su navedeni državni organi doneli u skladu su sa njihovom kontinuiranom i konzistentnom praksom.

U ovakvom slučaju Ustavni sud je, po mom mišljenju, trebalo da odbaci ustavnu žalbu, a prema uspostavljenoj sopstvenoj praksi odbacivanja ustavnih žalbi u situacijama u kojima se zloupotrebljava pravo na ustavnu žalbu (videti odluke u Už-3416/2010 od 23. decembra 2013. godine, Už-9642/2013 od 24. marta 2015. godine, Už-7013/2014 od 18. februara 2016. godine).

 

2) Dodatni argument u odnosu na presudu Vrhovnog kasacionog suda

Upravni sud u Beogradu i Vrhovni kasacioni sud svoje odluke donosili su po principu iudicia stricto iuris. Pristup u konkretnom predmetu u potpunosti je u skladu sa trajno konzistentnom praksom i načinom primene i tumačenja odredaba Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju i Zakona o opštem upravnom postupku. Smatram da su, pored toga, mogli primeniti i princip iudicia bonae fidei. Podnosilac u zahtevu za preispitivanje presude i sam elaborira član 13. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju ističući propisani rok od 30 dana. Način na koji su istaknuti navodi u vanrednom pravnom leku u suprotnosti je sa načelom savesnosti i poštenja. Subjektivno pravo mora se vršiti u sklopu objektivnog pravnog režima koji je kreiran na isti način za sve učesnike tog postupka. Razumevanje subjektivnog prava suprotno cilju i svrsi objektivnog prava dovodi do zloupotrebe prava.

3) Dodatni argument u odnosu na Odluku Ustavnog suda

Smatram da je Ustavni sud pogrešno procenio da je Vrhovni sud svojom presudom povredio pravo na pravično suđenje. I u ovom ustavnosudskom predmetu nema navoda ni u ustavnoj žalbi niti u Odluci Ustavnog suda u kojima je jasno i konkretno obrazloženo na čemu se zasniva stav o povredi prava na pravično suđenje.

U odnosu na analizu člana 32. Ustava i prikaz prakse Ustavnog suda u primeni ovog ustavom zajemčenog ljudskog prava, a koje je prikazano u izdvojenom mišljenju uz Odluku u predmetu Už-6037/2015 od 26.oktobra 2017. godine pridodajem sledeće. Načelno razmatranje navoda o povredi prava na pravično suđenje ne obuhvata razmatranje činjenične podloge na kojoj sudovi donose svoje odluke. Ustavni sud po pravilu ne ulazi u razmatranje činjenica, već razmatra da li je pravo - procesno i materijalno, primenjeno proizvoljno. U situacijama u kojima se konstatuje da je sud postupao proizvoljno neminovno se zalazi u činjenični supstrat na koji se materijalno i procesno pravo primenjuju. Upravo na takvom pristupu leži objašnjenje za različito rezonovanje Ustavnog suda te odbacivanje, odbijanje i usvajanje ustavnih žalbi koje su se odnosile na primenu članova 42. i 43. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju od strane Agencije za restituciju, upravnih sudova i Vrhovnog kasacionog suda. Upravo u tome i jeste curiosus ove konkretne Odluke Ustavnog suda, jer u ovom slučaju izuzetno činjenice nisu sagledane.

Ustavni sud konstatuje da podnositeljka ističe da je „u međuvremenu pribavila ispravu o podržavljenju imovine“. Navedena tvrdnja, međutim, ni na jednom mestu nije istaknuta – ni u ustavnoj žalbi niti u zahtevu za preispitavanje presude Vrhovnom kasacionom sudu. Ovakvom odlukom Ustavni sud je obavezu blagovremenog prikupljanja dokumentacije i podnošenja zahteva u zakonskom roku prebacio contra legem sa stranke na Agenciju za restituciju. Usvojenim stavom napravljena je razlika među učesnicima restitucije, jer su oni koji su blagovremeno štitili svoje interese prikupljali dokumentaciju sami, a za one koji su to činili pred isticanje zakonskog i to dvogodišnjeg roka Agencija za restituciju je „dobila obavezu“ da to uradi umesto njih.

Ovakvim rezonom Ustavni sud je izvršio faktičku reviziju člana 42. stav 1. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju, u kome je propisan rok za podnošenje zahteva. Rok propisan navedenim članom je zakonski rok koji se na isti način mora primenjivati i to bez izuzetka na sve učesnike u postupku restitucije.

Sudija Ustavnog suda,

dr Tijana Šurlan