Odbijena tužba za poništaj otkaza zbog nepobijanja drugostepene odluke

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu zaposlenog kome je tužba za poništaj rešenja o prestanku radnog odnosa odbijena. Sudovi su ispravno zaključili da se u sudskom postupku mora pobijati konačna, drugostepena odluka Školskog odbora, a ne prvostepena odluka direktora.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5937/2014
06.10.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi Miodraga Petrovića iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. oktobra 2016 . godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Miodraga Petrovića izjavljena protiv presude Osnovnog suda u Prokuplju P1. 271/12 od 13. decembra 2012. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 427/13 od 10. aprila 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1087/13 od 19. februara 2014. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Miodrag Petrović iz Niša podneo je Ustavnom sudu, 12. jula 20 14. godine, preko punomoćnika Đorđa M. Konstantinovića, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Prokuplju P1. 271/12 od 13. decembra 2012. godine, presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 427/13 od 10. aprila 2013. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1087/13 od 19. februara 2014. godine, zbog povrede prava iz člana 32. stav 1, člana 36. st. 1. i 2, člana 33. st. 1, 4, 5. i 8. i člana 60. st. 1. i 4. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je izgubio radni spor koji je vodio protiv rešenja o prestanku radnog odnosa donetog od strane direktora škole u kojoj je bio zaposlen. Podnosilac smatra da su mu osporenim presudama povređena označena ustavna prava jer su sudovi, najpre, propustili da cene njegove navode o nepravilnostima sprovedenog disciplinskog postupka, koji je prethodio rešenju direktora, istaknutim "u tužbi, žalbi na prvostepenu presudu, kao i reviziji". Pored ovoga, sudovi su pogrešno primenili i materijalno pravo, "zbog njihovog pravnog shvatanja" da se mora pobijati samo odluka Školskog odbora kojom je odbijen njegov prigovor, a što podnosilac nije učinio, smatrajući da je dovoljno to što je tražio samo poništaj odluke direktora, kojom mu je, zapravo, prestao radni odnos. Na ovaj način su podnosiocu je uskraćeno osnovno ljudsko pravo na pravnu zaštitu i ocenu "zakonitosti prestanka radnog odnosa". Po mišljenju podnosioca, "ključna" je odluka direktora na osnovu koje mu je prestao radni odnos, a Školski odbor i ne mora da donese odluku po prigovoru, kako je to predviđeno članom 145. stav 2. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja. Pored povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, podnosilac smatra da su mu propustima u sprovedenom disciplinskom postupku povređena i posebna prava okrivljenih zajemčena članom 33. Ustava, da je "neodlučivanjem sudova o žalbenim i revizisjkim razlozima" koje je podnosilac naveo povređeno njegovo pravo na jednaku sudsku zaštitu i pravno sredstvo iz člana 36. st. 1. i 2. Ustava, a zbog pogrešne primene materijalnog prava i propusta suda da utvrdi da mu je nezakonito prestao radni odnos povređeno i njegovo pravo na rad iz člana 60. st. 1. i 4. Ustava. Predlaže da Ustavni sud utvrdi da su mu osporenim presudama povređena označena ustavna prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbama člana 82. stav 1, Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), propisano je: da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnog akta ili radnje državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u priloženu dokumentaciju uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Podnosilac ustavne žalbe je, u svojstvu tužioca, vodio spor pred Osnovnim sudom u Prokuplju protiv tužene Tehničke škole "15. maj" iz Prokuplja, radi poništaja rešenja tužene broj 2310 od 24. maja 2012. godine i vraćanja na poslove i radne zadatke nastavnika elektro grupe predmeta.

Osporenom presudom Osnovnog sud a u Prokuplju P1. 271/12 od 13. decembra 2012. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca u celini i on obavezan da tuženoj naknadi troškove postupka. U obrazloženju presude je prvostepeni sud , između ostalog, naveo da je na osnovu ocene svakog dokaza posebno i svih dokaza zajedno utvrdio da je tužilac prekršio zabranu iz člana 45. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja i da je rešenje tužene zasnovano na zakonu, zbog čega je i odbijen tužbeni zahtev tužioca.

Odlučujući o žalbi tužioca, Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž1. 427/13 od 10. aprila 20 13. godine odbio njegovu žalbu kao neosnovanu i potvrdio presudu Osnovnog suda u Prokuplju P1. 271/12 od 13. decembra 2012. godine. U obrazloženju presude je, između ostalog, navedeno da je prvostepeni sud pravilno primenio materijalno pravo kada je odbio tužbeni zahtev tužioca, kod utvrđenog činjeničnog stanja: da je tužilac rešenjem tužene broj 866 od 24. maja 2012. godine (ispravan broj, umesto očiglednom pogreškom označenog broja 2310 u prvostepenoj presudi) oglašen krivim za izvršenu povedu zabrane iz člana 45. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja - seksualna zloupotreba učenika i izrečena mu disciplinska mera prestanka radnog odnosa; da je njegov prigovor, izjavljen protiv prvostepen og rešenja, Školski odbor odbio rešenjem tužene od 7. juna 2012. godine; da je tužilac preko punomoćnika advokata podneo tužbu sudu protiv prvostepenog rešenja od 24. maja 2012. godine, ali ne i protiv drugostepenog disciplinskog rešenja Školskog odbora. Naime, po zaključku drugostepenog suda, shodno odredbi člana 145. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, koja predviđa dvostepenost u postupku, predmet zahteva radi ocene zakonitosti izrečene disciplinske mere može biti samo odluka doneta povodom podnetog prigovora na odluku o izrečenoj disciplinskoj meri, a čiji poništaj, u ovoj pravnoj stvari, nije ni tražen. Iz iznetih razloga žalba tužioca je ocenjena kao neosnovana, a pobijana presuda kao pravilna i na zakonu zasnovana.

Protiv drugostepene presude je tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je izjavio reviziju.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1087/13 od 19. februara 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž1. 427/13 od 10. aprila 20 13. godine. Ovaj sud u obrazloženju osporene presude nalazi da nije osnovan revizijski razlog tužioca o pogrešnoj primeni materijalnog prava. Naime, polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, revizijski sud ocenjuje da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo, a imajući u vidu odredbu člana 145. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, te da je samo drugostepena odluka Školskog odbora tužene od 7. juna 2012. godine bila podobna za utuženje. Naime, kao i drugostepeni sud, i revizijski sud je stanovišta da je valjalo odbiti tužbeni zahtev tužioca jer on nije podneo tužbu protiv drugostepene odluke Školskog odbora za zaštitu svojih prava, pa je protekom roka ta odluka postala i pravnosnažna, uz neoborivu pretpostavku zakonitosti. Zato što je zahtevana ocena zakonitosti samo prvostepenog rešenja, po oceni revizijskog suda, irelevantno je i ukazivanje tužioca u reviziji da nisu cenjeni njegovi žalbeni navodi koji se odnose na učinjene povrede u sprovedenom disciplinskom postupku.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava i sloboda na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i Zakona:

Odredbama Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ko je okrivljen za krivično delo ima pravo da u najkraćem roku, u skladu sa zakonom, podrobno i na jeziku koji razume, bude obavešten o prirodi i razlozima dela za koje se tereti, kao i o dokazima prikupljenim protiv njega (član 33. stav 1); da s vako ko je okrivljen za krivično delo, a dostupan je sudu, ima pravo da mu se sudi u njegovom prisustvu i ne može biti kažnjen, ako mu nije omogućeno da bude saslušan i da se brani (član 33. stav 4 .); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da sam ili preko branioca iznosi dokaze u svoju korist, ispituje svedoke optužbe i da zahteva da se, pod istim uslovima kao svedoci optužbe i u njegovom prisustvu, ispituju i svedoci odbrane (član 33. stav 5.); sa sva prava koja ima okrivljeni za krivično delo ima, shodno zakonu i u skladu sa njim, i fizičko lice protiv koga se vodi postupak za neko drugo kažnjivo delo (član 33. stav 8.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa i da se niko se tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Odredbom člana 145. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja ("Službeni glasnik RS", br. 72/09 i 52/11), koji je važio u vreme prestanka radnog odnosa, bilo je propisano, između ostalog: da na rešenje o ostvarivanju prava, obaveza i odgovornosti zaposleni ima pravo na prigovor organu upravljanja, u roku od osam dana od dana dostavljanja rešenja direktora; da je organ upravljanja dužan da donese odluku po prigovoru u roku od 15 dana od dana dostavljanja prigovora; da će organ upravljanja rešenjem odbiti prigovor kada utvrdi da je postupak donošenja rešenja pravilno sproveden i da je rešenje na zakonu zasnovano, a prigovor neosnovan; da se zaposleni, ako organ upravljanja ne odluči po prigovoru ili ako nije zadovoljan drugostepenom odlukom, može obratiti nadležnom sudu u roku od 15 dana od dana isteka roka za donošenje odluke, odnosno od dana dostavljanja odluke.

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosilac smatra da su sudovi uz pogrešnu primenu materijalnog prava i "bez valjanog obrazloženja" i odbili njegov tužbeni zahtev, te utvrdio da je potrebno ispitati da li je postupak koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe u celini bio pravičan na način na koji to zahteva navedena odredba Ustava.

S tim u vezi, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da su osporen e presud e donet e od strane Ustavom i zakonom ustanovljen ih sud ova, koji su u sprovedenom postupku odluči li na osnovu utvrđenih činjenica , primenom merodavnih odredaba materijalnog prava. Ustavni sud nije našao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje.

Pored toga, u smislu prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova i drugih državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Podnosilac, upravo, u ustavnoj žalbi ističe da osporene odluke sudova nisu valjano obrazložene. Ustavni sud ukazuje, da ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali.

Po oceni Ustavnog suda, u osporenoj drugostepenoj i revizijskoj presudi je obrazloženo šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je odlučeno, najpre, da se revizija tužioca odbije kao neosnovana, odnosno da drugostepena odluka kojom je potvrđena prvostepena presuda o odbijanju tužbenog zahteva tužioca ostane na snazi. U situaciji kada je propisana dvostepenost u ostvarivanju pravne zaštite zaposlenih u obrazovnim ustanovama, bez pobijanja drugostepene odluke Školskog odbora, samo prvostepeno rešenje nije moglo biti predmet radnog spora, pa je i stav revizijskog suda, kao i suda druge instance, o postojanju razloga za neoborivu pretpostavku zakonitosti drugostepene odluke protiv koje nije podneta tužba, zasnovan na ustavnopravno prihvatljivoj primeni i tumačenju merodavnog materijalnog prava . Bez uticaja na drugačiju odluku Ustavnog suda su navodi podnosioca da je u ovom sporu povodom radnopravne zaštite pravilno tražio poništaj odluke direktora na osnovu koje mu je prestao radni odnos, a da Školski odbor i nije morao da donese odluku po prigovoru, kako je to i predviđeno članom 145. stav2. Zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja . Ovi navodi su, zapravo, zasnovani na njegovom pogrešnom tumačenje zakonske odredbe, jer je zakonodavac predvideo slučaj da se sudska zaštita može tražiti iako Školski odbor ne odluči po prigovoru, kao veći stepen zaštite zaposlenih kod odlučivanja o njihovim pravima, obavezama i odgovornostima, pa i prestanku radnog odnosa. U konkretnom slučaju, podnosilac je izjavio prigovor, Školski odbor je odlučio po njegovom prigovoru - odbio ga, te su se za tu pravnu situaciju tada i ostvarili uslovi za sudsku zaštitu - tužbom protiv drugostepene odluke u određenom roku, što on nije iskoristio.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te da su u osporenim sudsk im odlu kama dati ustavnopravno prihvatljivi razlozi za odbijanje tužbenog zahteva tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe , pa je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U vezi istaknute povrede posebnih prava okrivljenih, prava na jednaku sudsku zaštitu i prava na pravno sredstvo, te prava na rad, zajemčenih odredbama člana 33. st. 1, 4, 5. i 8, člana 36. st. 1. i 2. i člana 60. st. 1. i 4. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi, osim iskazanog nezadovoljstva ishodom dela konkretnog parničnog postupka, nisu navedeni argumentovani razlozi koji bi opravdali tvrdnju da postoji povreda označenih ustavn ih prava podnosi oca ustavne žalbe, već su ponovljeni navodi iz iskorišćenih redovnih i vanrednih pravnih sredstava tokom parničnog postupka u kome su donete osporene odluke.

Ustavni sud se, kod već iznete ocene u vezi sa povredom prava na pravično suđenje, nije upuštao u ocenu postojanja povrede posebnih prava okrivljenih, zajemčenih Ustavom, u disciplinskom postupku, koji je prethodio radnom sporu, imajući u vidu, upravo, to što podnosilac nije iskoristio odgovarajući pravni put za zaštitu svojih prava u sudskom postupku.

Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca u vezi povrede prava iz člana 36. st. 1. i 2. Ustava ne mogu dovesti u vezu sa Ustavom utvrđenom sadržinom prava na jednaku sudsku zaštitu i prava na pravno sredstvo, na čiju se povredu podnosilac poziva.

Dalje, Ustavni sud na naglašava da sam prestanak radnog odnosa ne predstavlja povredu prava na rad iz člana 60. Ustava, ukoliko je on usledio pod uslovima i na način propisan zakonom.

Imajući u vidu navedeno, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, rešavajući kao u drugom delu izreke, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odbijena tužba za poništaj otkaza zbog nepobijanja drugostepene odluke

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti