Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom stečajnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje, suđenje u razumnom roku i imovinu u stečajnom postupku koji traje preko 11 godina. Poništava se rešenje Privrednog suda i dosuđuje se naknada materijalne i nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5938/2022
06.03.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Tijana Šurlan, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, Miroslav Nikolić, Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S. iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. marta 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. S. i utvrđuje da je rešenjem Privrednog suda u Leskovcu R4St. 734/22 od 12. maja 2022. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se rešenje Privrednog suda u Leskovcu R4St. 734/22 od 12. maja 2022. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba S. S. i utvrđuje da su podnosiocu povređena prava na suđenje u razumnom roku i na imovinu, zajemčena članom 32. stav 1. i članom 58. stava 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 295/11.

4. Utvrđuje se pravo S. S. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 295/11. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

5. Utvrđuje se pravo S. S. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 295/11, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

6. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S. iz Vranja podneo je 23. maja 2022. godine, preko punomoćnika S. I, advokata iz Vranja, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Leskovcu R4St. 734/22 od 12. maja 2022. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije, prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, iz člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 295/11. Iz sadržine ustavne žalbe i postavljenog zahteva proizlazi da podnosilac ustavne žalbe ističe i povredu prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava u osporenom stečajnom postupku.

Podnosilac u ustavnoj žalbi ističe da je sud u osporenom rešenju bio u obavezi da temeljno ispita predmet stečaja i radnje koje su preduzimane, te da je nejasno šta bi trebalo da se dokazuje u predmetu koji vodi sud, a koji ne uspeva da naplati potraživanje. Takođe navodi da su mu u osporenom stečajnom postupku priznata potraživanja iz radnog odnosa, koja nisu namirena do dana podnošenja ustavne žalbe, tj. duže od 11 godina. Ustavnom žalbom je traženo da se utvrdi da su podnosiocu povređena navedena prava i da mu se utvrdi pravo na naknadu materijalne i nematerijalne štete i pravo na naknadu troškova prigovora radi ubrzavanja postupka i postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 295/11 od 18. novembra 2011. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom GP „N.“ Vranje, a za stečajnog upravnika je imenovana Agencija za privatizaciju.

Podnosilac ustavne žalbe je u predmetnom stečajnom postupku prijavio svoja potraživanja iz radnog odnosa koja su mu u tom postupku i utvrđena.

U prigovoru radi ubrzavanja osporenog stečajnog postupka podnosilac ustavne žalbe navodi: da je preostala imovina stečajnog dužnika imovina velike vrednosti, za koju postoji veliko interesovanje potencijalnih kupaca, ali da i pored toga nikakva prodaja imovine nije izvršena niti je došlo do namirenja stečajnih poverilaca; da je od momenta donošenja prvostepene presude prošlo 12 godina, a od otvaranja stečajnog postupka skoro devet godina, što prevazilazi granice razumnog suđenja, posebno činjenicu da predlagač još uvek nije namiren; da je sud neredovno zakazivao ispitna i poverilačka ročišta, da su ročišta neopravdano odlagana, duži vremenski period nije bilo zakazivanja poverilačkih ročišta, što je uticalo na dugo trajanje postupka; da se ponašanje predlagača ne može okarakterisati kao ponašanje koje značajno utiče na dužinu trajanja postupka; da se najveći broj radnji odnosi na rešenja o troškovima stečajnog upravnika, a da se sud ne može pravdati činjenicom da imovina stečajnog dužnika nije uknjižena ili da je sud sprovodio radnje koje delotvorno ubrzavaju postupak; da je sud usvojio brojne prigovore drugih predlagača u ranijem periodu, pa je nepotrebno bilo šta dokazivati; da se iz pretrage sajta suda vidi da se stečajni postupak svodi na podneske koji se upućuju sudu i na odobravanje troškova stečajnom upravniku, a imovinu stečajnog dužnika drže i koriste treća lica, iako se blagovremenim unovčenjem moglo doći do novčanih sredstava za namirenje poverilaca; da osporeni postupak nije okončan u razumnom roku pa se traži usvajanje prigovora na osnovu člana 32. stav 1. Ustava i člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Osporenim rešenjem odbačen je prigovor podnosioca ustavne žalbe podnet radi ubrzavanja osporenog stečajnog postupka. U njegovom obrazloženju navodi se: da je predlagač izneo činjenicu da je podneo prijavu potraživanja, da postupak do tog trenutka nije bio okončan i da predlagač nije naplatio svoje potraživanje; da je ocenjujući prigovor i njegovu sadržinu sud našao da je predlog neuredan, zbog čega ga je odbacio; da je sud ocenio da nisu dati podaci koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni s odlučivanjem, posebno kad se ima u vidu da se radi o stečajnom postupku, koji ne zavisi samo od postupanja suda, već i od postupanja organa stečajnog postupka i drugih elemenata vezanih za imovinu stečajnog dužnika, uključujući i zainteresovanost potencijalnih kupaca, na šta sud ne može da utiče; da je predlagač morao, u skladu sa članom 6. stav 2. tačka 6) Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, da pruži i podatke koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni sa odlučivanjem, imajući u vidu svrhu zakona čiji je cilj da se predupredi nastajanje povrede prava na suđenje u razumnom roku.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Zakonom o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, br. 40/15 i 92/23) propisano je: da prigovor sadrži, pored ostalih, sledeće obavezne elemente: naziv suda koji vodi postupak ili pred kojim se vodi postupak, poslovni broj sudskog predmeta, vreme trajanja postupka i podatke o predmetu suđenja koji ukazuju na to da sud nepotrebno kasni s odlučivanjem (član 6. stav 2. tač. 3-6); da se prigovor odbacuje ako, pored ostalog, odsustvo nekog obaveznog elementa prigovora onemogućava da se po njemu postupa (član 8. stav 2).

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom. Odredbom člana 16. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se prigovor radi ubrzavanja stečajnog ili izvršnog postupka iz člana 1. ovog zakona po kojem nije doneta odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

5. Ocenjujući najpre ustavnu žalbu u delu u kome je u odnosu na osporeno rešenje istaknuta povreda prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom postupku najpre konstatuje da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Samim tim, ocenjujući postojanje povrede prava na pravično suđenje, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i da li je primena procesnog ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe. Dakle, ocena pravilnosti primenjenog procesnog prava je, pre svega, u nadležnosti redovnih sudova više instance, koji tu kontrolu vrše u zakonom propisanom postupku. Međutim, kako i pogrešna primena procesnog prava na štetu podnosioca ustavne žalbe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, to je u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, Ustavni sud ovlašćen da u postupku po ustavnoj žalbi ceni i da li je sa stanovišta primene procesnog prava povređeno pravo na pravično suđenje. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da, iako nije izričito garantovano članom 32. stav 1. Ustava, pravo na obrazloženu odluku predstavlja sastavni deo prava na pravično suđenje i ukazuje na svoj stav da je prilikom davanja odgovora da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, potrebno voditi računa o prirodi i okolnostima konkretnog slučaja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Garcia Ruiz protiv Španije, predstavka broj 30544/96, stav 26), pri čemu sudska odluka ne može biti bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Georgidiadis protiv Grčke, predstavka broj 21522/93, stav 43).

Ustavni sud takođe konstatuje da je stav Evropskog suda za ljudska prava da pritužbe u vezi sa dužinom postupka, za razliku od nekih drugih pritužbi prema Konvenciji, obično ne zahtevaju mnogo ispitivanja (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanivuković i drugi protiv Srbije, predstavke broj 10921/16 i tri druge, stav 12). U ovom predmetu taj sud je našao da su podnosioci predstavki naveli ključna dešavanja i odluke donete tokom trajanja njihovih postupaka, čime su pravilno podneli svoje pritužbe u vezi povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud najpre konstatuje da podnosilac u svojim navodima kojima ističe povredu prava na pravično suđenje osporenim rešenjem u suštini ukazuje na očigledno proizvoljno postupanje suda koji je to rešenje doneo u postupku za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i obrazloženje koje ne zadovoljava standarde prava na pravično suđenje. Stoga Ustavni sud konstatuje da su navedeni zaključci suda dati u predmetu u kome, prema navedenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava, obaveza obrazlaganja navoda koji se tiču povrede prava na suđenje u razumnom roku nije toliko formalna kao kod drugih povreda. U navedenom prigovoru podnosilac se izričito pozvao na pravo na suđenje u razumnom roku garantovano Ustavom i Evropskom konvencijom za zaštitu ljudskih prava i sloboda, naveo celokupno trajanje postupaka za ostvarivanje njegovih potraživanja, njihovo nenamirenje, ukazao na brojne radnje i propuštanja zbog kojih smatra da je došlo do nenamirenja i neopravdanost takvih radnji organa stečajnog postupka i ukazao na to da nije doprineo dugom trajanju postupka. Sud koji je doneo osporeno rešenje, s druge strane, navodi da je prigovor neuredan i da ga zato odbacuje i lapidarno navodi da nisu izneti podaci u vezi sa nepotrebnim kašnjenjem suda u odlučivanju, ali ne navodi zašto ga samo ta jedna neurednost u vidu nenavođenja tih podataka onemogućava da po njemu postupa, posebno kada se imaju u vidu navedeni brojni bitni navodi u prigovoru, na koje ni na koji način nije odgovorio, kao i to da se radi u postupku u kome nije potrebno posebno detaljno obrazlaganje navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku.

Stoga Ustavni sud nalazi, iz ovih razloga i navedenog stava Evropskog suda za ljudska prava o pritužbama u vezi dužine trajanja postupka, da su zaključci Privrednog suda u Leskovcu u osporenom rešenju da u konkretnom slučaju navedeni nedostaci čine prigovor neurednim ustavnopravno neprihvatljivi.

Iz navedenih razloga Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je osporenim rešenjem povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio osporeno rešenje, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Međutim, imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost „redovnih“ sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, Ustavni sud nije vratio predmet „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku.

7. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 295/11, Ustavni sud je pošao od prakse Evropskog suda u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom.

U tom smislu, Ustavni sud posebno ukazuje je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije Evropski sud konstatovao da je još ranije isticao da je period neizvršenja pravnosnažne domaće odluke do godinu dana u skladu sa zahtevima Evropske konvencije, te da je utvrđivao povredu kada god je taj period bio duži od godinu dana, bez obzira na to da li se pravnosnažna domaća odluka izvršava kroz izvršni ili stečajni postupak. U predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, Evropski sud je ukazao i na svoju praksu u predmetu Bugarić protiv Srbije (broj predstavke 39694/10, odluka od 6. decembra 2016. godine) u kome je odbačena predstavka podnositeljke u situaciji kada je izvršni postupak trajao kraće od sedam meseci. Evropski sud je u predmetu Lilić i drugi protiv Srbije, takođe, istakao da je u predmetu Crnišanin i drugi protiv Srbije utvrdio povredu Evropske konvencije u situaciji kada je relevantan period neizvršenja trajao između jedne godine i pet meseci i četiri godine i osam meseci.

Polazeći od navedenih stavova Evropskog suda, koje prihvata i ovaj sud, Ustavni sud ukazuje da svaki postupak koji se vodi radi namirenja pravnosnažno utvrđenog potraživanja (stečajni, izvršni ili neki drugi) prema preduzeću sa većinskim društvenim, odnosno državnim kapitalom, a koji traje duže od perioda koji se u praksi Evropskog suda smatra prihvatljivim, predstavlja osnov za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Pri tome, Ustavni sud naglašava da u tom slučaju nisu od isključivog ili odlučujućeg značaja okolnosti od uticaja na trajanje izvršnog, odnosno stečajnog postupka, kao što su složenost postupka i postupanje organa postupka i stranaka u postupku, već je odlučujuća okolnost za utvrđenje povrede prava na suđenje u razumnom roku upravo činjenica da potraživanje nije namireno u relevantnom vremenskom periodu, u skladu sa praksom Evropskog suda.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je osporeni stečajni postupak koji se vodi prema preduzeću sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, u trenutku podnošenja prigovora za ubrzavanje postupka trajao preko deset godina, pri čemu u navedenom periodu utvrđena potraživanja podnosioca iz radnog odnosa nisu namirena, Ustavni sud je ocenio da je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

Ustavni sud je, stoga, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 295/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Razmatrajući tvrdnje podnosioca da mu je u osporenom stečajnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u osporenom stečajnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust Privrednog suda u Leskovcu da obezbedi namirenje potraživanja podnosioca koja potiču iz radnog odnosa od stečajnog dužnika sa pretežnim državnim, odnosno društvenim kapitalom predstavlja povredu prava podnosioca na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnosioca i utvrdio da mu je u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 295/11 povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, umanjenom za eventualno već isplaćene iznose po osnovu eventualno utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 295/11. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini iznosa naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu stavove Evropskog suda koji su izraženi u odluci u predmetu Stanković protiv Srbije (predstavka broj 41285/19, odluka od 19. decembra 2019. godine), a koje je i Ustavni sud prihvatio u svojoj praksi (videti npr. Odluku Už-7309/2018 od 17. decembra 2020. godine i Odluku Už- 277/2017 od 4. juna 2020. godine).

10. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 5. izreke, utvrdio pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 295/11, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.) prihvatio stanovište prema kome prilikom dosuđivanja materijalne štete zbog propusta da potraživanje podnosilaca bude namireno, podnosioci nemaju pravo na zakonsku zateznu kamatu za period nakon pokretanja stečajnog postupka.

11. Nakon što je podnosiocu utvrdio povredu prava iz čl. 32. i 58. Ustava i pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete, Ustavni sud je našao da je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u odnosu na istaknute povrede načela i prava iz čl. 21. i 36. Ustava u odnosu na osporeno rešenje.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

12. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu advokatskih troškova koji mu nisu priznati u postupku po prigovoru radi ubrzavanja postupka, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu njegovog zahteva za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev podnosioca, rešavajući kao u tački 6. izreke.

13. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava u dugotrajnom stečajnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti