Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao osam godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete od 1.000 evra. Žalba protiv meritorne presude je odbačena kao neosnovana.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsedn ik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. juna 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 3069/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1070/09) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba V. M . izjavljena protiv presude Višeg suda u Vranju Gž. 1862/16 od 23. maja 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M . iz Vranja je, 7. jula 2017. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. U stava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 3069/13, kao i protiv presude Višeg suda u Vranju Gž. 1862/16 od 23. maja 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno obrazložio činjenično stanje, hronološki tok predmetnog postupka kao i sadržinu sudskih odluka donetih u postupku u ko me je imao svojstvo tužioca i protivtuženog, navodeći da je 28. maja 2009. godine podneo O pštinskom sudu u Vranju tužbu radi duga i da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Višeg suda u Vranju Gž. 1862/16 od 23. maja 2017. godine, te mu je zbog dužine trajanja postupka od osam godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac, nezadovoljan osporenom presudom Višeg suda u Vranju, koja nije doneta u njegovu korist, navodi, između ostalog, da je drugostepeni sud propustio da ceni sve činjenice i okolnosti slučaja, prilike i običaje kao i savesnost stranaka te su ovi propusti uticali da odluka bude nezakonita i nepravi lna. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u iznosu od 120.000,00 dinara.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu, priloženu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 3069/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. maja 2009. godine podneo Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv I.N, radi duga. Predmet je dobio broj P. 1070/09.

Pred prvostepenim sudom je bilo održano šest ročišta na kojima su saslušane parnične stranke, saslušan je veći broj svedoka, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane veštaka građevinske struke, saslušan je veštak, dok dva ročišt a ni su održan a, i to jedno zbog nedolaska veštaka, a jedno iz procesnih razloga.

Tuženi je 16. oktobra 2010. godine podneo protivtužbu koja je zavedena pod brojem P. 6054/10.

Rešenjem Osnovnog suda u Vranju P. 1697/10 od 13. jula 2010. godine spisi predmeta po protivtužbi su združeni spisima predmeta po tužbi i odlučeno je da će se postupak dalje voditi pod brojem P. 1697/10.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 1697/10 od 16. maja 2011. godine usvojen je tužbeni zahtev a odbijen je kao neosnovan protivtužbeni zahtev.

Tuženi je 17. juna 2011. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude i rešenjem Višeg suda u Vranju Gž. 1088/11 od 7. avgusta 2013. godine ukinuta je presuda Osnovnog suda u Vranju P. 1697/10 od 16. maja 2011. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupu predmet je dobio broj P. 3069/13 i održana su četiri ročišta na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta, saslušane su parnične stranke, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka građevinske struke, saslušan je veštak, i izvršeno je usaglašavanje mišljenja dva veštaka građevinske struke koji su izvršili veštačenje, dok 11 ročišta nije održano , i to: pet iz procesnih razloga, dva jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz, dva zbog štrajka advokata, a jedno jer se veštak nije odazvao pozivu suda, a jedno jer veštaci nisu usaglasili svoja mišljenja.

Presudom Osnovnog suda u Vranju P. 3069/13 od 3. juna 2016. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi-protivtužilac da tužiocu-protivtuženom na ime duga za izvedene građevinske i zidarske radove na objektu tuženog isplati preostali iznos od 406,26 evra, sa kamatom po eskontnoj stopi Centralne evropske banke, počev od 29. februara 2016. godine pa do isplate, sve u dinarskoj protivvredosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate; u stavu drugom izreke obavezan je tužilac -protivtuženi da tuženom-protivtužiocu isplati iznos od 670,76 evra , sa domicilnom kamatom po eskontnoj stopi Centralne evropske banke, počev od 29. februara 2016. godine pa do konačne isplate, sve u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu N arodne banke Srbije na dan isplate; u stavu trećem izreke je određeno da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Podnosilac je 11. jula 2016. godine izjavio žalbu protiv navedene prvostepene presude a tuženi 19. jula 2016. godine.

Osporenom presudom Višeg suda u Vranju Gž. 1862/16 od 23. maja 2017. godine, u stavu prvom izreke, odbijen e su kao neosnovane žalb e tužioca-protivtuženog i tuženog-protivtužioca i potvrđena je presuda Osnovnog suda u Vranju P. 3069/13 od 3. juna 201 6. godine u delu stava drugog izreke, u pogledu odluke o glavnoj stvari, obaveze tužioca-protivtuženog da tuženom-protivtužiocu isplati iznos od 670,76 evra i u pogledu odluke o troškovima parničnog postupka u stavu trećem izreke ; u stavu drugom izreke preinačena je prvostepena presuda u delu stava drugog izreke, u pogledu odluke o kamati kao sporednom vidu potraživanja, tako što je obavezan tužilac-protivtuženi da tuženom-protivtužiocu na dosuđeni iznos duga od 670,76 evra, plati kamatu po stopi koju određuje Evropska centralna banka, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu N arodne banke Srbije na dan isplate, počev 29. februara 2016. godine, pa do konačne isplate; u stavu trećem izreke odbijeni su zahtevi tužioca-protivtuženog i tuženog-protivtužioca za naknadu troškova drugostepenog postupka.

U obrazloženju presude, između ostalog, je navedeno: da je odredbom člana 210. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima propisano da kad je neki deo imovine jednog lica prešao na bilo koji način u imovinu nekog drugog lica, a taj prelaz nema svoj osnov u nekom pravnom poslu ili u zakonu, sticalac je dužan vratiti ga ili kad to nije moguće da naknadi vrednost postignute koristi; da polazeći od citirane zakonske odredbe i utvr đenih činjenica koje proizilaze iz dokaza izvedenih tokom postupka, pre svega činjenice da je tuženi-protivtužilac angažovao svoju radnu snagu u vidu sedam radnika , obezbedio građu za izvođenje građevinskih radova, angažovao ma šinu za nabijanje betona, a što je bila obaveza tužioca-protivtuženog, i izgradio zid, a koji izvedeni radovi su ušli u vrednost izvedenih radova tužioca-protivtuženog, to je po nalaženju toga suda pravilna odluka prvostepenog suda kada je obavezao tužioca-protivtuženog da na ime neosnovanog obogaćenja isplati tuženom-protivtužiocu iznos od 670,76 evra, sa pripadajućom kamatom ; da je ovakva obaveza zasnovana na odredbi člana 17. Zakona o obligacionim odnosima kojom je propisano da su strane u obligacionom odnosu dužne da izvrše svoju obavezu i da su odgovorne za njeno ispunjenje, a obaveza se može ugasiti samo saglasnošću volja strana u obligacionom odnosu ili na osnovu zakona; da je po nalaženju toga suda, prvostepeni sud kod odluke o kamati kao sporednom potraživanju u stavu drugom izreke pogrešno primenio materijalno pravo, odnosno Zakon o zateznoj kamati kojim je u odredbi člana 2. propisano da dužnik koji zadocni sa ispunjenjem novčane obaveze, pored glavnice, duguje i zateznu kamatu na iznos duga do dana isplate, i to po stopi utvrđen oj ovim zakonom, dok je odredbom člana 4. stav 1. navedenog zakona propisano da se stopa zatezne kamate iz člana 2. ovog zakona, na iznos duga koji glasi na evre, utvrđuje na godišnjem nivou u visini referentne kamatne stope Evropske centralne banke na glavne operacije za refinansiranje uvećane za osam procentnih poena; da kako je, u konkretnom slučaju, na dosuđeni iznos osnovne novčane obaveze izražene u stranoj valuti, u dinarskoj protivvrednosti , tuženom-protivtužiocu priznata domicil na kamata počev od 29. februara 2016. godine pa do isplate, taj sud nalazi da je ovakva odluka prvostepenog suda nepravilna, zbog čega tuženom-protivtužiocu na iznos izražen u evrima u dinarskoj protivvrednosti pripada kamata po stopi koju određuje Evropska centralna banka; da je stoga pobijanu presudu u ovom delu valjalo preinačiti, pa je na ime glavnog duga u iznosu od 670,66 eura, tužilac-protivtuženi dužan da plati kamatu po stopi koju propisuje Evropska centralna banka u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije u momentu plaćanja počev od 29. februara 2016.godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da ukupno trajanje parničnog postupka od osam godina predstavlja njegovo nerazumno dugo trajanje kako po praksi ovoga Suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud nalazi da iako su prvostepeni i drugostepeni sud postupali redovno i odlučivali u kratkim rokovima , i to tako što je prvostepeni sud prvu meritornu odluku doneo nakon dve godine od podnošenja tužbe, prvi žalbeni postupak je trajao oko dve godine, drugi po redu prvostepeni postupak trajao je nepune tri godine a drugi po redu žalbeni postupak, kojim je parnica pravnosnažno okončana, trajao je nepunih godinu dana, ukupno trajanje parničnog postupka od osam godina prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da je doprinos prvostepenog suda dužem trajanju postupka u tome što u ponovnom prvostepenom postupku pet ročišta nije bilo održano zbog procesnih nedostataka a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od materijalnog značaja za podnosioca i podnosilac je imao legitiman interes da se postupak okonča u razumnom roku. Ispitujući ponašanje podnosioca, Sud ukazuje da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka.

Ustavni sud nalazi da predmetni postupak nije bio složen iako se odlučivalo o tužbi i o protivtužbi jer tokom njegovog trajanja nije bilo posebno složenih činjeničnih i pravnih pitanja koje je postupajući sud trebalo da razjasni pre odlučivanja.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 3069/13 (ranije predmet Opštinskog suda u Vranju P. 1070/09), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu da je sam podnosilac u zahtevu tražio utvrđenje prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 120.000 dinara, postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu, pre svega, aktuelnu praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke broj 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine) kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete osuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo.

7. Imajući u vidu navode iz ustavne žalbe koji se odnose na presudu Višeg suda u Vranju Gž. 1862/16 od 23. maja 2017. godine sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu utvrđenja činjeničnog stanja, načina na koji je primenjeno materijalno pravo ili ocene izvedenih dokaza. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je eventualno došlo do povrede ili uskraćivanja ustavnih pr ava usled proizvodnje ili arbitrerne primene merodavnog prava od strane redovnih sudova, ili ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku.

Ustavni sud nalazi da podnosi lac ustavne žalbe, nezadovolj an ishodom pravnosnažno okončanog postupka, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, od Ustavnog suda zapravo traži da postupa kao instancioni sud i da još jednom, nakon redovnih sudova, oceni zakonitost osporen e presud e.

Tvrdnja podnosioca ustavne žalbe da mu je osporen om sudskim odlukom povređeno pravo na pravično suđenje, po oceni Ustavnog suda, predstavlja izraz njegove subjektivne ocene o pogrešnoj primeni prava, ali ne i dokaz o učinjenoj povredi označenog Ustavom zajamčenog prava.

Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu utvrdio da ona sadrži jasno i detaljno argumentovano obrazloženje, zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, pre svega odredaba čl. 17. i 210. Zakona o obligacionim odnosima, kao i čl. 2. i 4. Zakona o zateznoj kamati, te ocenio da se navodi podnosioca ne mogu prihvatiti kao relevantni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporene presude.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je u tački 3. izreke odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Višeg suda u Vranju Gž. 1862/16 od 23. maja 2017. godine, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja Ustavom utvrđenih pretpostavki za vođenje postupka.

8. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti