Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog formalističkog tumačenja propisa

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio osporena rešenja i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Nerazmatranje navoda o grešci suda prilikom zakazivanja ročišta, što je dovelo do propuštanja i povlačenja tužbe, predstavlja preterani formalizam.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5940/2015
08.12.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, Sabahudin Tahirović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Tanje Marinković iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 8. decembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Tanje Marinković i utvrđuje da je rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 7202/14 od 2. jula 2015. godine i rešenjima Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 26422/13 od 14. aprila 2014. godine i P. 26422/13 od 23. juna 2014. godine povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Višeg suda u Beogradu Gž. 7207/14 od 2. jula 2015. godine i određuje da Viši sud u Beogradu ponovo odluči o žalbama koje je podnositeljka ustavne žalbe izjavila protiv rešenja Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 26422/13 od 14. aprila 2014. godine i rešenja P. 26422/13 od 23. juna 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Tanja Marinković iz Beograda, preko punomoćnika Đurđije Vesović, advokata iz Beograda, podnela je, 21. septembra 2015. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 7202/14 od 2. jula 2015. godine i rešenja Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 26422/13 od 14. aprila 2014. godine i P. 26422/13 od 23. juna 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi: da su osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu potvrđena osporena rešenja Drugog osnovnog suda u Beogradu, kojima je nezakonito odbijen predlog tužilje - ovde podnositeljke ustavne žalbe za povraćaj u pređašnje stanje i stavljanje van snage rešenja da se tužba u toj stvari smatra povučenom; da podnositeljka nije bila uredno pozvana na ročište, što se u ustavnoj žalbi bliže obrazlaže; da ni prvostepeni, a ni drugostepeni sud nisu cenili navode podnositeljke od suštinskog značaja za odlučivanje o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje, kao i o žalbama izjavljenim protiv osporenih odluka, čime su podnositeljki ustavne žalbe uskratili pravo na obrazloženu odluku, koje je sastavi deo ustavnog prava na pravično suđenje; da su ovakvim postupanjem nadležni sudovi povredili i pravo podnositeljke na pristup sudu i sudsku zaštitu. Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu ustavnog prava na pravično suđenje, poništi osporeno rešenje Višeg suda u Beogradu i naloži da taj sud ponovo odluči o žalbama podnositeljke izjavljenim protiv rešenja Drugog osnovnog suda u Beogradu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz sadržine ustavne žalbe i dokumentacije dostavljene uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće:

Drugi osnovni sud u Beogradu je osporenim rešenjem P. 26422/13 od 14. aprila 2014. godine konstatovao da se tužba tužilje – ovde podnositeljke ustavne žalbe protiv tuženog J. S. iz Beograda, radi utvrđenja, smatra povučenom, jer su sa ročišta za glavnu raspravu zakazanog za 14. april 2014. godine neopravdano izostali tužilja i punomoćnik tužene.

Punomoćnik tužilje advokata Đurđija Vesović je 28. aprila 2014. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje ili žalbu protiv navedenog rešenja Drugog osnovnog suda u Beogradu, u kome je, pored ostalog, navedeno: da je t užilja dobila poziv za ročište, ali sa različitim datumima njegovog održavanja označenim na samom pozivu i na koverti, tj. u pozivu je bio označen datum 14. april 2014. godine, a na koverti 24. april 2014. godine; da je imajući u vidu navedeno, tužilja pozvala sud i tom prilikom dobila informaciju da je ročište zakazano za 24. april 2014. godine, što joj je potvrđeno i na informacijama po uvidu u spisak zakazanih ročišta i u pisarnici, u kojoj su, pošto im je ukazano na problem, izvršili uvid u sam predmet i utvrdili isto ono što je tužilji prethodno rečeno na informacijama - da je ročište zakazano za 24. april 2014. godine; da je istu informaciju dobio i punomoćnik tužilje; da je tužilja dana 22. aprila 2014. godine dobila rešenje da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom zbog neopravdanog izostanka sa ročišta zakazanog za 14. april 2014. godine; da su po prijemu pomenutog rešenja, dana 24. aprila 2014. godine, izvršili uvid u spise predmeta i ustanovili da je na obe povratnice koje se nalaze u spisima, i na onoj potpisanoj od strane tužilje i na onoj potpisanoj od strane punomoćnika tužene, naznačeno da je datum održavanja ročišta 24. april 2014. godine; da je rešenje o zakazivanju ročišta od 3. februara 2014. godine ispravljeno sa 24. aprila 2014. godine na 14. april 2014. godine; da na koricama predmeta postoji jasan trag o ispravci datuma sa 24. aprila 2014. godine na 14. april 2014. godine; da iz svega navedenog proizlazi da je u sudu došlo do greške prilikom zakazivanja pomenutog ročišta i da je u momentu kada se tužilja raspitivala za ročište jedini trag u spisima bio upravo datum 24. april 2014. godine, što joj je i rečeno, a da je naknadno došlo do pomenutih ispravki; da se i na spisku ročišta zakazanih za 24. april 2014. godine kod sudije Radmile Radić nalazilo i ovo ročište; da se imajući u vidu navedeno, predlaže da sud, u skladu sa odredbom člana 109. Z akona o parničnom postupku, dozvoli povraćaj u pređašnje stanje, ukine rešenje od 14. aprila 2014. godine kojim se konstatuje da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom, i zakaže novo pripremno ročište.

Drugi osnovni sud u Beogradu, osporenim rešenjem P. 26422/13 od 23. juna 2014. godine, nije dozvolio vraćanje u pređašnje stanje po predlogu tužilje izjavljenom dana 28. aprila 2014. godine. U obrazloženju ovog rešenja se navodi: da se u predlogu tužilje za vraćanje u pređašnje stanje navodi da je tužilja dobila poziv za glavnu raspravu, ali sa različitim datumima njenog održavanja, odnosno na koverti je bio označen datum 24. april 2014. godine, a na samom pozivu datum 14. april 2014. godine; da je tužilja pozvala sud i rečeno joj je da je ročište zakazano za 24. april 2014. godine, a istu informaciju dobio je i njen punomoćnik; da je odlučujući o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje, sud našao da predlog nije osnovan; da je uvidom u poziv za ročište za glavnu raspravu koji je tužilji dostavljen 18. februara 2014. godine, utvrđeno da je na pozivu jasno zabeleženo da je ročište za glavnu raspravu u ovom predmetu zakazano za 14. april 2104. godine u 9,00 časova i tužilja upozorena na posledice propuštanja; da iako je na koverti datum 24. april 2014. godine, natpis na koverti ne predstavlja sudski poziv, te je tužilja bila dužna da proveri tačan datum održavanja ročišta; da se osim toga, navodi tužilje da se telefonskim putem raspitivala o datumu održavanja ročišta, ne mogu prihvatiti, jer niti je tužilja dostavila dokaze u prilog ovoj svojoj tvrdnji, niti to predstavlja način na koji se stranke obaveštavaju o mestu i vremenu preduzimanja procesnih radnji, već jedini način predstavlja sudski poziv u kome je kao datum održavanja ročišta, označen dan 14. april 2104. godine.

Rešavajući o žalbama podnositeljke protiv navedenih prvostepenih rešenja, Viši sud u Beogradu je osporenim rešenjem Gž. 7202/14 od 2. jula 2015. godine odbio kao neosnovane žalbe tužilje i potvrdio ožalbena rešenja Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 26422/13 od 14. aprila 2014. godine i P. 26422/13 od 23. juna 2014. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja se navodi: da se žalbenim navodima tužilje ne dovodi u sumnju pravilnost pobijanih rešenja; da je prvostepeni sud pravilno postupio kada u odsustvu dokaza na okolnost razloga sprečenosti tužilje da pristupi na ročište nije dozvolio vraćanje u pređašnje stanje; da se neosnovano žalbenim navodima ukazuje da je prvostepeni sud učinio bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 374. stav 2. tačka 12) Zakona o parničnom postupku, jer suprotno navodima žalbe, prema stanju u spisima proizlazi da je tužilja 18. februara 2014. godine, primila poziv na kome je bilo jasno napisano da je ročište za glavnu raspravu u predmetu P. 26422/13 zakazano za 14. april 2014. godine, u 9,00 časova, iako je na koverti stajao datum 24. april 2014. godine, s obzirom na to da su u pozivu koji je tužilja uredno primila tačno označeni mesto, prostorija i vreme održavanja ročišta, u smislu člana 105. Zakon o parničnom postupku; da se iz navedenih razloga neosnovano osporava pravilnost i zakonitost pobijanog rešenja od 14. aprila 2014. godine, zbog toga što je u smislu odredbe člana 311. stav 2. Zakona o parničnom postupku odsustvo blagovremenog obaveštenja stranaka, odnosno njihovih punomoćnika o opravdanim razlozima izostanka sa određenog ročišta na koje su uredno pozvani, dovoljan osnov da nastupi posledica u vidu fikcije povlačenja tužbe, a žalbeni razlozi protiv ovog rešenja predstavljaju razloge za vraćanje u pređašnje stanje, koji su bili predmet ocene prvostepenog suda u postupku odlučivanja o takvom predlogu, i kao takvi ne mogu imati uticaja na pravilnost rešenja o povlačenju tužbe.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Članom 109. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US, 74/13 - Odluka US i 55/14), koji se primenjivao u konkretnom sporu, je propisano: da ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, sud će toj stranci na njen predlog da dozvoli da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad postoje opravdani razlozi za propuštanje (stav 1.) i da ako se dozvoli vraćanje u pređašnje stanje postupak se vraća u ono stanje u kome se nalazio pre propuštanja i ukidaju se sve odluke koje je sud zbog propuštanja doneo (stav 2.).

5. Ustavni sud je u sprovedenom postupku po ustavnoj žalbi, kao prethodno razmatrao pitanje da li rešenje suda kojim je odlučeno o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje predstavlja pojedinačni akt koji može biti osporen u postupku zaštite Ustavom zajemčenih prava. Polazeći od konkretnog slučaja, Ustavni sud ukazuje da je punomoćnik podnositeljke ustavne žalbe, koja je imala procesnu ulogu tužilje u parničnom postupku, podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje nakon što je propustio da dođe na ročište, a sud doneo rešenje kojim je konstatovao da se tužba smatra povučenom, čime je okončao parnični postupak. Dakle, specifičnost konkretnog slučaja se ogleda u tome što odluka sadržana u rešenju kojim je odlučeno o vraćanju u pređašnje stanje - o opravdanosti odsustva punomoćnika tužilje sa ročišta, u suštini, ima karakter prethodnog pitanja o tome da li je odluka kojom je okončan parnični postupak doneta u skladu sa procesnim pravilima. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava koji je odlučujući o primenjivosti garancija sadržanih u pravu na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda u predmetu Motion Pictures Guarantors Ltd protiv Srbije, presuda 28353/06 od 8. juna 2010, utvrdio povredu navedenog prava upravo u postupku koji se vodio povodom predloga za vraćanje u pređašnje stanje. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, u ovom konkretnom slučaju, stao na stanovište da i rešenjem kojim je odlučivano o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje mogu biti povređena ili uskraćena prava zajemčena Ustavom, te da takav akt u određenim slučajevima može biti predmet ocene u postupku po ustavnoj žalbi.

Ovakav pravni stav Ustavni sud je zauzeo i u svojoj Odluci Už-4170/2010 od 25. aprila 2013. godine.

Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da se povreda prava podnositeljke na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, obrazlaže navodima o tome da nadležni sud nije cenio suštinske žalbene navode podnositeljke kojima se ukazuje na propuste suda prilikom zakazivanja ročišta, a usled čega je trebalo usvojiti predlog za vraćanje u pređašnje stanje.

Povodom navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporeni akti moraju sagledati i kroz garancije koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29.). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: Georgiadis protiv Grčke, od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske, od 19. februara 1998. godine, § 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Hadjianastassiou protiv Grčke, od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

U vezi s tim, Ustavni sud je konstatovao da su nadležni sudovi osporenim rešenjima odbacili predlog podnositeljke ustavne žalbe za vraćanje u pređašnje stanje polazeći od stava da, iako su na pozivu za ročište i koverti u kojoj je on dostavljen bili napisani različiti datumi zakazivanja ročišta, natpis na koverti ne predstavlja sudski poziv, pa je tužilja bila dužna da proveri tačan datum održavanja ročišta, te da tužilja nije dostavila dokaze o tome da se telefonskim putem raspitivala o datumu održavanja ročišta, niti to predstavlja način na koji se stranke obaveštavaju o mestu i vremenu preduzimanja procesnih radnji, već jedini način predstavlja sudski poziv u kome je kao datum održavanja ročišta označen dan 14. april 2014. godine. Po oceni Ustavnog suda, međutim, stav redovnih sudova da je jedino merodavno obaveštenje o zakazanom ročištu sadržano u samom pozivu za ročište predstavlja strogi formalizam u tumačenju procesnih pravila koji u konkretnom slučaju nije ustavnopravno prihvatljiv. Naime, u situaciji kada je propustom suda podnositeljka primila poziv u kome je kao datum održavanja ročišta naznačen 14. april 2014. godine, a na koverti u kojoj je poziv dostavljen - drugi datum (24. april 2014. godine), iako bi oni morali biti identični, može se očekivati da to izazove nedoumicu kod stranke i da će stranka pokušati da proveri koji od ovih datuma je tačan. U predlogu za vraćanje u pređašnje stanje i žalbi protiv prvostepenog rešenja podnositeljka je ne samo ukazala na svoje pokušaje da utvrdi tačan datum održavanja ročišta putem telefona i dolaskom u pisarnicu suda, čemu redovni sud nije poklonio veru, već se pozvala i na dokaze o tome da je rešenje od 3. februara 2014. godine o zakazivanju ročišta za 24. april 2014. godine naknadno ispravljeno na 14. april 2014. godine, da je na isti način ispravljen i datum održavanja ročišta na koricama predmeta, te da se sporni predmet nalazio na spisku ročišta zakazanih za 24. april 2014. godine. Nerazmatranjem ovih navoda, nadležni sudovi ne samo da su uskratili podnositeljki pravo na adekvatno obrazloženu sudsku odluku, već je na ovaj način, potvrđivanjem rešenja o povlačenju tužbe, narušeno i pravo podnositeljke na pristup sudu u cilju zaštite njenih prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu Gž. 7202/14 od 2. jula 2015. godine i Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 26422/13 od 14. aprila 2014. godine i P. 26422/13 od 23. juna 2014. godine povređeno pravo podnositeljke na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava mogu otkloniti jedino poništajem osporenog rešenja Višeg suda u Beogradu Gž. 7202/14 od 2. jula 2015. godine i određivanjem da u ponovnom postupku taj sud donese novu odluku o žalbama podnositeljke ustavne žalbe izjavljenim protiv rešenja Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 26422/13 od 14. aprila 2014. godine i rešenja istog suda P. 26422/13 od 23. juna 2014. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Na osnovu izloženog, kao i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog formalističkog tumačenja propisa

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti