Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku koji je trajao skoro 16 godina. Podnosiocu se dodeljuje naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, dok se žalba u preostalom delu odbacuje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gorana Markovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. februara 201 6. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gorana Markovića i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Višim sudom u Beogradu u predmetu K. 2/10 (ranije pred Okružnim sudom u Beogradu u predmetu K. 223/98) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Goran Marković iz Beograda je, 19. jula 2013. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu K. 2/10 od 6. aprila 2012. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 6738/2012 od 27. februara 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku i posebnih prava okrivljenog, iz člana 32. stav 1. i člana 33. stav 6. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi da je krivični postupak koji je protiv njega vođen trajao „18 godina, a za događaj iz 1995. godine“, iz čega zaključuje da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i posebno pravo okrivljenog da mu se sudi bez odugovlačenja. Podnosilac dalje navodi da mu je povređeno i pravo na pravično suđenje, jer „nije izvršilac dela koje mu je stavljeno na teret“.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označen ih prav o i prava n a naknadu nematerijalne štete.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, spise predmeta Višeg suda u Beogradu K. 2/10 i odgovor Višeg suda u Beogradu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica vođen je krivični postupak pred Višim, ranije Okružnim sudom u Beogradu, koji je pravnosnažno okončan.

Postupak je pokrenut 14. aprila 1997. godine, donošenjem rešenja da se protiv podnosioca ustavne žalbe (i još dva lica) sprovede istraga zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo iznuđivanje iskaza iz člana 65. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije.

Nakon sprovedene istrage, Okružno javno tužilaštvo u Beogradu je 13. aprila 1998. godine protiv podnosioca ustavne žalbe i saokrivljenih lica podiglo optužnicu kojom je podnosiocu i J.J. stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela iznuđivanje iskaza iz člana 65. st. 1. i 2. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije, a okrivljenom G.J. izvršenje krivičnog dela iznuđivanje iskaza iz člana 65. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa članom 24. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije.

Okružni, a potom Viši sud u Beogradu je do 6. aprila 2012. godine (kada je doneta prvostepena presuda), glavni pretres zakazao ukupno 55 puta, od čega je 19 puta glavni pretres održan, a 36 puta nije. Glavni pretres nije održavan iz sledećih razloga: više puta zbog nedolaska okrivljenih i svedoka (pri čemu je za okrivljene svaki put priložena medicinska dokumentacija, osim jednom kada uredno pozvan okrivljeni svoj izostanak nije opravdao, a nije prinudno doveden, dok su uredno pozvani svedoci samo tri puta novčano kažnjeni zbog izostanka, a jednom je naređeno privođenje odsutnog svedoka); zbog nedolaska uredno pozvanog zamenika nadležnog javnog tužioca (koji je tri puta izostao sa glavnog pretresa) ; zbog nedolaska branilaca (pri čemu su tri puta neopravdano izostali, a nisu novčano kažnjeni, dok je jednom okrivljeni izjavio da je branilac bolestan, ali nije tražena medicinska dokumentacija) ; zbog nedolaska veštaka koji nije uredno primio poziv ; zbog nesaglasnosti oko čitanja zapisnika; zbog nedolaska oštećene koja je trebalo da bude saslušana, pri čemu je tom prilikom i novčano kažnjena. Jedanput na zakazani glavni pretres nije pristupio niko od uredno pozvanih lica, a nisu preduzete mere novčanog kažnjavanja, niti prinudnog dovođenja. Takođe, glavni pretres devet puta nije održan zbog nepotpunog sastava veća, promene postupajućeg sudije, reorganizacije u radu suda i štrajka u pravosuđu. Podnosilac ustavne žalbe tri puta nije pristupio na glavni pretres, i to: 9. juna 1998. godine (zbog bolesti, ali nije dostavio medicinsku dokumentaciju); 13. oktobra 2000. godine (nije naveden razlog); 16. septembra 2009. godine (telegramom je opravdao izostanak, a na zahtev suda priložio medicinsku dokumentaciju). Branilac podnosioca ustavne žalbe na glavni pretres nije takođe pristupio tri puta, i to: 28. novembra 2001. i 17. aprila 2007. godine (zbog bolesti); 18. aprila 2011. godine (zbog službenog puta). Na glavnom pretresu su više puta saslušani okrivljeni i oštećena, ispitano je 18 svedoka i sprovedeno je jedno sudsko -medicinsko veštačenje.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kv. 2231/05 od 29. septembra 2005. godine obustavljen je krivični postupak protiv G.J. usled nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja.

U periodima od 7. septembra 1998. do 15. februara 2000. godine, od 7. februara 2006. do 20. novembra 2006. godine i od 25. januara 2010. do 20. oktobra 2010. godine sud nije zakazivao glavni pretres.

U predmetnom krivičnom postupku je postupalo devet predsednika veća.

Viši sud u Beogradu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 6. aprila 2012. godine doneo osporenu presudu K. 2/10 kojom su podnosilac ustavne žalbe i J.J. oglašeni krivim za izvršenje krivičnog dela iznuđivanje iskaza iz člana 136. stav 2. u vezi sa stavom 1. u vezi sa članom 33. Krivičnog zakonika i izrečena im je kazna zatvora u trajanju od po jedne godine i šest meseci.

Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Kž1. 6738/12 od 27. februara 2013. godine preinačio prvostepenu presudu u delu odluke o kazni (tako što su podnosilac ustavne žalbe i drugookrivljeni osuđeni na kaznu zatvor a u trajanju od po jedne godine ), u pogledu pravne kvalifikacije (tako što su radnje za koje su oglašeni krivim pravno kvalifikovane kao krivično delo iznuđivanje iskaza u saizvršilaštvu iz člana 65. stav 2. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi sa član om 22. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije ), dok je prvostepena presuda ukinuta u delu odluke o troškovima postupka i u tom delu su spisi predmeta vraćeni nadležnom sudu na ponovno odlučivanje.

Rešenjem Višeg suda u Beogradu K. 2/10 od 6. marta 2014. godine ( potvrđeno rešenjem Višeg suda u Beogradu Kv. 1169/14 od 7. aprila 2014. godine), pravnosnažno je odlučeno i o troškovima krivičnog postupka.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako kome se sudi za krivično delo ima pravo da mu se sudi bez odugovlačenja (član 33. stav 6.).

5. Polazeći od prakse Ustavnog suda, kao i prakse i kriterijuma međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ustavnopravnom ocenom sprovedenog postupka u ovoj krivičnopravnoj stvari utvrdio da je u konkretnom slučaju podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Period ocene razumnosti dužine trajanja sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javnu i nepristrasnu raspravu i odlučivanje u razumnom roku. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, Ustavni sud je stanovišta da prilikom ocene da li je konkretni sudski postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne, treba uzeti u obzir celokupni period trajanja krivičnog postupka, od 14. aprila 1997. godine, kada je donošenjem rešenja o sprovođenju istrage krivični postupak pokrenut, do 27. februara 2013. godine, kada je Apelacioni sud u Beogradu doneo presudu Kž1. 6738/12 kojom je postupak pravnosnažno okončan.

Ustavni sud je utvrdio da je u predmetni krivični postupak trajao skoro 16 godina, tačnije 15 godina, deset meseci i 13 dana, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka.

U smislu prethodno navedenog smislu, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne može da opravda ovoliko trajanje predmetnog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da pretežnu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snosi prvostepeni sud koji je vodio postupak, u kome je presuda doneta tek 6. aprila 2012. godine, dakle posle skoro 15 godina od pokretanja postupka, i to nakon što je predmetom bilo zaduženo čak devet sudija u svojstvu predsednika veća, što je za posledicu imalo to da glavni pretres svaki put počne iznova, usled čega je postupak dodatno prolongiran. Pored navedenog, uočljivi su i periodi potpune neaktivnosti prvostepenog suda u ukupnom trajanju od dve godine i 11 meseci (od 7. septembra 1998. do 15. februara 2000. godine, od 7. februara 2006. do 20. novembra 2006. godine i od 25. januara 2010. do 20. oktobra 2010. godine), za koje vreme nije preduzeta nijedna procesna radnja. Tokom navedenih perioda u osporenom krivičnom postupku nadležni sud ne samo da nije zakazao niti jedan glavni pretres, već se uopšte nije bavio ovim predmetom, odnosno nije sprovodio redovnu sudsku aktivnost. Ovakvo postupanje se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kakvog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Ustavni sud ukazuje i da je glavni pretres više puta odlagan zbog nepotpunog sastava veća, sprečenosti postupajućeg sudije, štrajka u pravosuđu i reogranizaciji u radu suda, kao i nedolaska uredno pozvanih svedoka i branilaca. Ustavni sud je imao u vidu da glavni pretres nije šest puta održan zbog nedolaska podnosioca, odnosno njegovog branilaca i navedenu činjenicu je cenio prilikom odmeravanja visine nematerijalne štete. Takođe, Ustavni sud ukazuje da, iako se osporeni krivični postupak vodio protiv prvobitno tri, a potom protiv dva lica zbog krivičnog dela iznuđivanje iskaza u saizvršilaštvu, i da je u izvršenju krivičnog dela učestvovalo više nepoznatih lica, što je iziskivalo dodatni napor i vreme suda, navedene činjenice u okolnostima konkretnog slučaja ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za ovako dugo trajanje krivičnog postupka.

Imajući u vidu izloženo, Ustavni sud je ocenio da složenost činjeničnih i pravnih pitanja i kompleksnost dokaznog postupka, kao i to da je postupak u određenim periodima ažurno vođen, ne može predstavljati prihvatljivo opravdanje za činjenicu da je krivični postupak trajao skoro 16 godina, kao ni za konačnu ocenu Ustavnog suda da su dužem trajanju postupka doprineli propusti suda da u tri duža vremenska perioda zakaže i održi glavni pretres, da obezbedi prisustvo svih članova veća i da preduzme sve zakonom propisane mere kako bi obezbedio prusustvo svedoka i branilaca na glavnom pretresu.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja, a posebno dužinu trajanja krivičnog postupka , ali i doprinos podnosioca, te smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpe o. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava, ekonomsko – socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Ispitujući postojanje pretpostavki za vođenje postupka u odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da navod ustavne žalbe u ovom delu (da podnosilac „nije izvršilac dela koje mu je stavljeno na teret“) ne predstavlja ustavnopravni razlog kojim se argumentuju tvrdnje o povredi označenog Ustavom zajemčenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom oceni zakonitost osporenih akata.

Stoga je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti