Odbijanje ustavne žalbe zbog neosnovanosti povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, nalazeći da u parničnom postupku za naknadu štete, koji je trajao pet godina i osam meseci, nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Trajanje postupka je opravdano složenošću predmeta i doprinosom samog podnosioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Milisava Vasilića iz Loznice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 23. oktobra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Milisava Vasilića izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1930/11 (ranije Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 8910/06).

O b r a z l o ž e nj e

1. Milisav Vasilić iz Loznice je podneo 16. jula 2012. godine, preko punomoćnika Veljka Vukotića, advokat iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1930/11.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, naveo: da mu je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim, kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 1930/11, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; da je tužbu podneo Prvom opštinskom sudu u Beogradu 18. oktobra 2006. godine; da je prva presuda ukinuta u postupku po žalbi i da je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje, te da je parnični postupak okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2658/12 od 15. juna 2012. godine, kao i da do dana podnošenja ustavne žalbe nije dobio klauzulu pravnosnažnosti prvostepene presude. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, a istakao je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1930/11 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe, je podneo 18. oktobra 2006. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog GP „Mostogradnja“ AD, Beograd, radi naknade nematerijalne i materijalne štete zbog povrede na radu.

Tužba je sa prilozima dostavljena tuženom 31. oktobra 2006. godine, a odgovor na tužbu je dostavljen sudu 30. novembra 2006. godine.

Prvo ročište za glavnu raspravu je održano 9. februara 2007. godine.

Ročište zakazano za 21. maj 2007. godine nije održano na predlog punomoćnika tužioca, a ročište od 6. septembra 2007. godine je održano i na istom je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke i određeno je izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskih veštaka medicinske struke i to neruopsihijatra i ortopeda. Nalaz sudskog veštaka neuropsihijatra je dostavljen sudu 24. oktobra 2007. godine, a nalaz sudskog veštaka ortopeda je dostavljen 13. marta 2008. godine.

Ročište zakazano za 9. jun 2008. godine je odloženo radi usaglašavanja nalaza veštaka, a na ročištu od 8. septembra 2008. godine je izveden dokaz saslušanjem veštaka ortopeda.

Ročišta zakazana za 6. novembar i 9. decembar 2008. godine nisu održana, zbog sprečenosti postupajuće sudije i nestanka električne energije.

Na ročištu održanom 27. januara 2009. godine je određeno izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a nalaz je dostavljen sudu 13. marta 2009. godine, a na ročištu od 9. jula 2009. godine je zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8910/06 od 9. jula 2009. godine je, u stavu prvom izreke, usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan je tuženi da mu naknadi nematerijalnu štetu, i to: na ime pretrpljenih bolova, pretrpljenog straha, estetskog naruženja većeg stepena i na ime umanjenja opšte životne aktivnosti, sa pojedinačno opredeljenim iznosima, što ukupno iznosi 1.380.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 9. jula 2009. godine do isplate. Stavom drugim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu na ime materijalne štete koja se ogleda u razlici u zaradi za period od 20. septembra 2005. do 7. jula 2006. godine isplati pojedinačno opredeljene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate. Stavom trećim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu na ime materijalne štete zbog smanjenja zarade na radnom mestu čuvara na koje je raspoređen nakon povređivanja i radnog mesta na kome je radio pre povređivanja isplati pojedinačno opredeljene iznose, sa zakonskom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate, a stavom četvrtim izreke je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž1. 4605/10 od 12. januara 2011. godine ukinuo ožalbenu presudu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 8910/06 od 9. jula 2006. godine i predmet uputio Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku je održano ročište 8. marta 2011. godine na kome je određeno dopunsko veštačenje preko sudskog veštaka ekonomsko-finansijske struke, a nalaz je dostavljen sudu 23. maja 2011. godine.

Na ročištu održanom 10. juna 2011. godine je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, zatim je održano ročište 18. oktobra 2011. godine, a na ročištu od 25. januara 2012. godine je, nakon izvođenja dokaza saslušanjem svedoka, zaključena glavna rasprava.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1930/11 od 25. janura 2012. godine je, u stavu prvom izreke, delimično usvojen tužbeni zahtev tužioca i obavezan tuženi da tužiocu na ime naknade nematerijalne štete, i to za: pretrpljeni duševni bol zbog umanjenja opšte životne aktivnosti, pretrpljeni duševni bol zbog estetske naruženosti, pretrpljeni fizički bol i pretrpljeni strah ukupno isplati iznos od 1.620.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom počev od 25. januara 2012. godine do isplate, kao i na ime materijalne štete nastale zbog razlike zarade za period od 20. septembra 2005. do 7. juna 2006. godine, sa zakonom zateznom kamatom od dospelosti svakog pojedinačnog iznosa do isplate. Stavom drugim izreke ove presude je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca preko iznosa dosuđenog na ime naknade nematerijalne štete, naknade materijalne štete zbog razlike u zaradi i naknade materijalne štete koju je pretrpeo zbog smanjenja zarade na radnom mestu čuvara na koje je raspoređen nakon povređivanja, a stavom trećim izreke presude je obavezan tuženi da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Odlučujući o žalbi, Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž1. 2658/12 od 15. juna 2012. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 1930/11 od 25. januara 2012. godine u ožalbenom stavu prvom i trećem izreke.

4. Za ocenu navoda i razloga ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava, na čiju povredu se podnosi lac ustavne žalbe poziva, bitne su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je zajemčeno svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04, 111/09 i 36/11 ) bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 18. oktobra 2006. godine, podnošenjem tužbe Prvom opštinskom sudu u Beogradu i da je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2658/12 od 15. juna 2012. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je postupak od ponošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja trajao pet godina i osam meseci.

Pri ocenjivanju da li je vremenski rok za odlučivanje sudova o pravima i obavezama stranaka razuman, Ustavni sud smatra da se u svakom konkretnom slučaju, pored same dužine trajanja postupka, mora poći i od sledećih kriterijuma: složenosti pravnih i činjeničnih pitanja u konkretnom postupku, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova u konkretnom slučaju, kao i prirode prava, odnosno značaja istaknutog zahteva za podnosioca ustavne žalbe.

Polazeći od ovih kriterijuma, Ustavni sud je ocenio da je ovaj parnični postupak bio relativno činjenično i pravno složen, zbog toga što je predmet spora naknada nematrijalne i materijalne štete i da je sud izvodio dokaze veštačenjem preko sudskih veštaka medicinske struke, sa usaglašavanjem njihovih nalaza i preko veštaka ekonomske struke, sa dopunskim ekonomsko-finansijskim veštačenjem.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da su podnosilac, kao tužilac i njegov punomoćnik doprineli dužini trajanja parničnog postupka, s obzirom na to da je punomoćnik tužioca izostao sa ročišta zakazanog za 21. maj 2007. godine, a da je sledeće ročište održano 6. septembra 2007. godine, što je produžilo trajanje postupka za tri i po meseca.

Ocenjujući postupanje sudova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da je Prvi opštinski sud, kasnije Prvi osnovni sud u Beogradu redovno, prosečno na tri meseca zakazivao ročišta. Pored toga, Ustavni sud nalazi da je do donošenja prve prvostepene presude sproveden dokazni postupak vešačenjem, preko sudskih veštaka medicinske struke, i to veštaka neuropsihijatra i veštaka ortopeda, što je iziskivalo i usaglašavanje nalaza i mišljenja ovih sudskih veštaka, kao i izvođenje dokaza veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomske struke. Ustavni sud nalazi da je do odlučivanja drugostepenog suda kojim je ukinuta prva prvostepena presuda protekla jedna i po godina. Nakon ukidanja prvostepene presude, u ponovnom postupku je nakon izvođenja dokaza dopunskim veštačenjem preko sudskog veštaka ekonomske struke i tri održana ročišta zaključena glavna rasprava i doneta druga prvostepena presuda, koja je nakon šest meseci potvrđena presudom Apelacionog suda u Beogradu.

Polazeći od izloženog, upravo od ocene navedenih kriterijuma u osporenom postupku, a pre svega složenosti predmeta spora i doprinosa podnosioca ustavne žalbe trajanju postupka, Ustavni sud je utvrdio da trajanjem predmetnog postupka od pet godina i osam meseci, u konkretnom slučaju rešavanog u dve instance, podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić