Sudska praksa

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku radi raskida ugovora o doživotnom izdržavanju. Postupak je trajao preko deset godina, prvenstveno zbog neefikasnosti sudova. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubinka Mijajlovića i Dušanke Cvetković iz sela Donja Trnava kod Prokuplja i Milanke Nešković, iz sela Mala Plana kod Prokuplja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubinka Mijajlovića, Dušanke Cvetković i Milanke Nešković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 64069/10 (inicijalno predmet Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 4296/03) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubinko Mijajlović i Dušanka Cvetković iz sela Donja Trnava kod Prokuplja, i Milanka Nešković iz sela Mala Plana kod Prokuplja, podneli su Ustavnom sudu, 14. jula 2014. godine, preko punomoćnika Gordane Petrović-Đurđević, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 64069/10, kao i protiv presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 64069/10 od 21. decembra 2012. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3865/13 od 16. maja 2014. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije utvrđenog članom 21. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na neprikosnovenost ljudskog dostojanstva, prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 23. stav 1, članom 32. stav 1 i članom 36. stav 2. Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak trajao više od deset godina, iako se nije radilo o predmetu velikog stepena složenosti. Takođe, navedeno je da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo, ali da je drugostepeni sud, nezavisno od toga, ipak ocenio da je prvostepena presuda jasna, neprotivrečna i dovoljno obrazložena. Dalje je navedeno da se drugostepeni sud potpuno neosnovano pozvao na odredbu člana 131. Zakona o obligacionim odnosima, zauzimajući nezakonit stav da se, u konkretnom slučaju, predmetni ugovor ne može raskinuti zbog neispunjenja neznatnog dela obaveze, čime je dozvolio raspolaganje koje je protivno odredbi člana 3. Zakona o parničnom postupku, jer je tužena stekla pravo svojine na stanu iako nije ispunila svoju obavezu da sahrani primaoca izdržavanja, da izda podušja po mesnim običajima i da joj podigne spomenik. Podnosioci su u ustavnoj žalbi istakli da je nejasan navod obrazloženja osporene drugostepene presude da je od podnošenja tužbe do smrti primaoca izdržavanja proteklo svega deset dana, te zbog čega je ta činjenica od značaja za odluku suda. Takođe, podnosioci smatraju da im je povređeno i pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao element prava na pravično suđenje, jer su sudovi bili dužni da ispitaju sve odlučne činjenice i navode žalbe, da svoj stav o postojanju određenih činjenica jasno i detaljno obrazlože, kao i razloge zbog kojih smatraju da su određeni dokazi verodostojni, a drugi nisu, što, po njihovom mišljenju, nije učinjeno. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, kao i pravo podnosiocima na naknadu nematerijalne štete , te da poništi osporene presude. Takođe, podnosilac je tražio i da mu se naknade troškovi ustavnosudskog postupka u opredeljenom iznosu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 64069/10, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe V.M, kao tužilja, podnela je 6. oktobra 2003. godine tužbu Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene M.Ž, kojom je tražila da se raskine ugovor o doživotnom izdržavanju, zaključen 20. februara 2003. godine između parničnih stranaka. Uz tužbu je dostavljen sporni ugovor kojim se tužena, kao davalac izdržavanja, obavezala da će doživotno da izdržava tužilju, da je hrani, odeva, neguje i pazi kad je bolesna, da je po potrebi i predlogu lekara vodi na banjsko lečenje, kao i da je posle smrti sahrani, da ogradi grob, podigne spomenik i dâ podušja po mesnom običaju, dok se tužilja, kao primalac izdržavanja, obavezala da posle smrti na tuženu prenese pravo svojine na određenom stanu i predmetima pokućstva. Povodom ove tužbe formiran je predmet P. 4296/03.

Podneskom od 24. oktobra 2003. godine, punomoćnik tužilje je obavestio sud da je tužilja preminula 16. oktobra 2003. godine, nakon čega je sud tražio obaveštenje od matičnog ureda o tome da li postoje naslednici tužilje. Dopisom od 28. septembra 2004. godine parnični sud je obavešten da su naslednici sada pokojne tužilje njeni bratanci Ljubinko Mijajlović, Milanka Nešković i Dušanka Cvetković, ovde podnosioci ustavne žalbe, te im je sud uputio dopis kojim je tražio da se izjasne da li preuzimaju predmetnu parnicu, kao i da obaveste sud da li je iza pokojne V.M. pokrenut ostavinski postupak. Podnosioci su, dopisom od 25. oktobra 2004. godine, obavestili sud da preuzimaju parnicu, nakon čega je Četvrti opštinski sud u Beogradu doneo rešenje P. 4296/03 od 25. marta 2005. godine, kojim je prekinuo predmetni parnični postupak zbog smrti tužilje, s tim da će postupak biti nastavljen kada ga njeni naslednici preuzmu ili kada ih sud, na predlog protivne strane, pozove da to učine. Podnosioci su 15. novembra 2005. godine podneli sudu zahtev da se prekinuti postupak nastavi.

U nastavku postupka, Četvrti opštinski sud u Beogradu zakazao je 13 ročišta, od kojih je 11 održano. Na održanim ročištima saslušano je 11 svedoka i izvršen uvid u određene dokumen te. Od dva neodržana ročišta, jedno nije održano na zahtev tužilaca. U ovoj fazi postupka poslednje ročište pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu održano je 9. aprila 2009. godine, nakon čega je taj sud doneo rešenje P. 4296/03 od 8. maja 2009. godine, kojim je odbio ranije istaknute zahteve dva lica da kao umešači na strani tužilaca stupe u parnicu.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji 2010. godine, predmetni parnični postupak je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu, koji je prvo ročište zakazao za 13. decembar 2010. godine. Do zaključenja glavne rasprave zakazano je još šest ročišta, na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka i dva svedoka, nakon čega je Prvi osnovni sud u Beogradu doneo presudu P. 64069/10 od 21. decembra 2012. godine, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca. Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je prvostepeni sud u toku postupka utvrdio da je sada pok. V.M. živela sama, da je bila pokretna, kao i da je imala malu penziju zbog čega je izdavala sobu podstanarima. Takođe, utvrđeno je da su odnosi između tužene i sad pok. V.M. bili prijateljski i značajno pre zaključenja spornog ugovora, te da se ti odnosi nisu poremetili ni nakon njegovog zaključenja. Dalje je utvrđeno da je tužena poštovala svoje obaveze iz ugovora, odnosno da je sada pok. V.M. redovno obilazila, da joj je spremala ručak, pomagala u spremanju zimnice, da je šetala sa njom, da ju je odvela u bolnicu kad joj je pozlilo, kao i da su u vreme kada je tužena išla u posetu svojoj bolesnoj majci njene obaveze izvršavala njena deca. Prvostepeni sud je utvrdio i da je tužena bila u poseti majci u vreme kada je V.M. preminula, ali da se vratila čim je saznala za to. Utvrđeno je i da je sahranu sada pok. V.M. organizovao i pogrebne usluge platio N.D, komšija sada pok. V.M, koji je prvi saznao za njenu smrt, a koji nije hteo da dâ račune za pogrebne usluge tuženoj, jer je imao u vidu raniju izjavu pokojne da će stan u kojem je stanovala „pripasti“ onom ko je sahrani. Prema oceni prvostepenog suda, tužioci nisu pružili nijedan dokaz da tužena nije ispunjavala svoje obaveze preuzete spornim ugovorom. Takođe, prvostepeni sud je ocenio da tužioci nisu bili u bliskim odnosima sa sada pok. V.M, budući da su za njenu smrt saznali tek posle godinu dana, kao i da ih niko od saslušanih svedoka koji su poznavali pok. V.M. ne poznaje, što ukazuje da je nisu posećivali. Svoju odluku prvostepeni sud doneo je pozivajući se na odredbe čl. 201. i 202. Zakona o nasleđivanju.

Tužioci su protiv prvostepene presude izjavili žalbu 4. marta 2013. godine. Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3865/13 od 16. maja 2014. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilaca, te je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 64069/10 od 21. decembra 2012. godine. Prema oceni drugostepenog suda iznetoj u označenoj presudi, u sprovedenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, kako onih na koje sud pazi po službenoj dužnosti, tako ni one na koju se ukazuje žalbom tužilaca jer je prvostepena odluka jasna, neprotivrečna i dovoljno obrazložena. Isti sud je našao da je prvostepena odluka doneta nakon što je sud ocenio sve izvedene dokaze u smislu odredbe člana 8. Zakona o parničnom postupku, kao i da je za svaki od izvedenih dokaza dao detaljno obrazloženje zbog čega je taj dokaz prihvatio ili nije prihvatio kao verodostojan. Takođe, ocenjeno je da je prvostepeni sud, na osnovu pravilno utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno našao da je tužena, kao davalac izdržavanja, ispunjavala svoje obaveze preuzete spornim ugovorom. U obrazloženju je navedeno da je u toku postupka utvrđeno da je tužena za sahranu sada pok. V.M. angažovala sveštenika, spremila posluženje i bila spremna da plati pogrebne usluge, ali da je u tome bila sprečena radnjom trećeg lica, kao i da spornim ugovorom za podizanje nadgrobne ploče nije predviđen rok, a da je tužena spremna da to učini kada se parnica okonča. Prema oceni drugostepenog suda, budući da je utvrđeno da je ugovor izvršavan do podnošenja tužbe, to činjenica da tužena nije izvršila jednu od ugovorenih obaveza, a koju je trebalo da izvrši po smrti sada pok. V.M, ne opravdava da se taj ugovor, na zahtev zakonskih naslednika primaoca izdržavanja, raskine zbog njegovog neizvršavanja. U obrazloženju drugostepene presude navedeno je i da je tužba zasnovana na tvrdnji da tužena nije pomagala primaocu izdržavanja, da joj nije pružila novčanu pomoć i o svom trošku kupovala lekove, kao i da je od podnošenja tužbe do smrti primaoca izdržavanja proteklo svega deset dana, te da je u toku prvostepenog postupka utvrđeno da novčana pomoć nije ni bila ugovorena, a da su ostale obaveze izvršene prema potrebama primaoca izdržavanja i da su odnosi ugovornih strana bili skladni. Takođe, navedeno je da je tačan navod žalbe da se prvostepeni sud pogrešno pozvao na odredbe čl. 201. i 202. Zakona o nasleđivanju, jer raskid ugovora nije tražen zbog poremećenih odnosa ugovornih strana ili zbog promenjenih okolnosti, već zbog neizvršavanja ugovora, te je stoga trebalo primeniti odredbe čl. 124. i 131. Zakona o obligacionim odnosima, ali da ta okolnost ne utiče na pravilnost presude, budući da je utvrđeno da je tužena izvršavala ugovor, a neispunjenje neznatnog dela obaveze ne može da bude opravdanje za raskid ugovora.

4. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da je predmetni parnični postupak, od podnošenja tužbe Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 6. oktobra 2003. godine, do njegovog pravnosnažnog okončanja, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu od 16. maja 2014. godine, trajao deset godina i sedam meseci, kao i da je taj postupak u odnosu na podnosioce, od dostavljanja njihove izjave sudu od 25. oktobra 2004. godine da preuzimaju parnicu, trajao devet i po godina, s tim da je bio u prekidu sedam i po meseci (od 25. marta do 18. novembra 2005. godine).

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ceni povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da su sudski postupci po svojoj prirodi jedinstvena celina, Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka, u konkretnom slučaju, uzme u obzir celokupni period trajanja predmetnog parničnog postupka, odnosno od podnošenja tužbe, pa do njegovog pravnosnažnog okončanja.

Ustavni sud konstatuje da skoro devetogodišnje trajanje postupka, samo po sebi, može da ukaže da taj postupak nije okončan u granicama razumnog roka. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio složen, budući da je, u situaciji kada primalac izdržavanja više nije živ, trebalo utvrditi da li je davalac izdržavanja izvršavao obaveze preuzete ugovorom o doživotnom izdržavanju, pri čemu ni sami tužioci, kao pravni sledbenici primaoca izdržavanja, nisu imali neposredna saznanja o bitnim činjenicama. Stoga je bilo neophodno da se izvede dokaz saslušanjem većeg broja svedoka, što je, objektivno, uticalo na dužinu trajanja postupka.

Nadalje, Ustavni sud je ocenio da su podnosioci imali interes da se predmetni parnični postupak efikasno okonča, kao i da oni svojim ponašanjem, osim što jedno ročište nije održano na njihov zahtev, nisu doprineli navedenoj dužini trajanja postupka.

Međutim, prema oceni Ustavnog suda, opisana složenost postupka, kao i doprinos podnosilaca njegovoj dužini trajanja ne mogu da budu opravdanje što je predmetni postupak trajao skoro devet godina, već da odgovornost za to leži, pre svega na parničnom sudu koji nije preduzeo sve neophodne radnje kako bi se taj postupak sproveo brzo i efikasno. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud rešenje kojim je prekinuo postupak doneo tek nakon pet meseci od dostavljanja obaveštenja ovde podnosilaca ustavne žalbe da preuzimaju parnicu, kao i da u periodu od 8. maja 2009. godine, kada je sud odlučio o zahtevu dva lica da stupe u parnicu kao umešači, pa do 13. decembra 2010. godine, odnosno jednu godinu i sedam meseci, nije zakazano nijedno ročište, bez navođenja razloga za to.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim postupanjem parničnih sudova podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1 Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Pri odlučivanju Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu praksu (videti, pored drugih, Odluku Už-532/2009 od 27. oktobra 2011. godine), tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu u predmetu Plazonić protiv Hrvatske, od 6. marta 2008. godine, broj aplikacije 26455/04, st. 60-63 .).

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocima ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Odlučujući o visini nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno određivanje, a posebno dužinu trajanja postupka, period u kome je postupak bio u prekidu, trenutak od kada su podnosioci stupili u parnicu, te opisanu složenost postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za utvrđenu povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, učinjenu neefikasnim postupanjem nadležnih sudova. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu sopstvenu praksu i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci ustavne žalbe p ovredu označenog prava obrazlažu navodima o pogrešnoj primeni materijalnog prava , kao i nedostacima u obrazloženju osporenih odluka. S tim u vezi, Ustavni sud još jednom ističe da pri odlučivanju o ustavnoj žalbi ne može da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno ili diskriminatorno.

Međutim, imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnosioci nisu pruž ili pravno utemeljene razloge koji mogu da ukažu na to da je parnični sud proizvoljno primenio pravo. Naprotiv, Ustavni sud je , posmatrajući parnični postupak kao celinu, ocenio da je stav parničn og sud a o (ne)osnovanosti tuž benog zahteva podnosilaca, zasnovan na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnih propisa. Ovo stoga što je u toku postupka utvrđeno da je tužena, kao davalac izdržavanja, za života primaoca izdržavanja, pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, ispunila svoje obaveze iz spornog ugovora, kao i deo obaveza koje je trebalo da ispuni naknadno, posle smrti primaoca izdržavanja, osim onih čije je ispunjenje onemogućeno krivicom trećih lica. Sama činjenica da se prvostepeni sud u svojoj odluci pozvao na drugačiji propis od onog za koji drugostepeni sud smatra da je merodavan, pri čemu je drugostepeni sud istovremeno našao da je činjenično stanje u toku prvostepenog postupka pravilno utvrđeno, a za izneti stav dato detaljno i jasno obrazloženje, ne može, po oceni Ustavnog suda, da bude osnov za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje. Takođe, Ustavni sud je ocenio da je parnični sud dao dovoljno i logično obrazloženje za stav da se, u konkretnom slučaju, nezavisno od razloga neispunjenja, radi o neznatnom delu obaveze koji nije ispunjen, usled čega, a saglasno odredbi člana 131. merodavnog Zakona o obligacionim odnosima, nisu ispunjeni uslovi za raskid ugovor zbog neispunjenja.

U pogledu navoda ustavne žalbe da je parnični sud, suprotno odredbi člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku, dozvolio da tužena raspolaže zahtevom koji je suprotan prinudnim propisima, javnom poretku i dobrim običajima, jer je dozvolio da tužena, i pored toga što nije ispunila obavezu da sahrani primaoca izdržavanja, podigne spomenik i izda podušja po mesnim običajima, stekne pravo svojine na stanu iz ugovora o doživotnom izdržavanju, Ustavni sud, pre svega, ukazuje da je odredbom člana 3. Zakona o parničnom postupku utvrđeno načelo dispozicije stranaka, odnosno pravo svake stranke da se slobodno odrekne zahteva koji je istakla u postupku ili da prizna zahtev protivne stranke ili da se poravna sa drugom strankom. Ovo pravo, saglasno odredbi člana 3. stav 3.navedenog zakona, sud može da ograniči samo u zakonom propisanim uslovima. Međutim, Ustavni sud ukazuje da, u konkretnom slučaju, tužena, kao stranka koja je uspela u predmetnoj parnici, nije istakla nikakav zahtev, niti je priznala zahtev druge stranke, niti se sa njom poravnala. Stoga, sudovi nisu ni mogli svoje odluke da zasnuju na nedozvoljenom raspolaganju tužene, odnosno da isto dozvole, kako to tvrde podnosioci.

U odnosu na navode podnosilaca o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku, Ustavni sud, ukazujući da je već ocenio da osporene odluke sadrže jasna i u svemu dovoljna obrazloženja iznetih stanovišta, podseća na ranije izražen stav da prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, treba voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke, kao i da obaveza suda da obrazloži svoju odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente, a što se posebno odnosi na obrazloženje odluka sudova pravnog leka u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenih sudova (u vezi sa pravom na obrazloženu sudsku odluku videti Odluku Ustavnog suda Už-705/12 od 28. novembra 2012. godine, objavljen u na internet stranici Ustavnog suda : www.ustavni.sud.rs). Stoga, na ovakvu ocenu Ustavnog suda ne utiče deo obrazloženja drugostepene presude, koji ni jezički niti pravno nije povezan sa ostatkom obrazloženja, da je primalac izdržavanja preminuo deset dana nakon što je podneo tužbu sudu.

Imajući u vidu sve izneto, u odsustvu očigledne proizvoljnosti u odlučivanju parničnog suda , Ustavni sud je, ocenio da se navodi podnosi laca ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravn o relevantni razlozi kojima se potkrepljuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, već da podnosi oci, nezadovoljni ishodom okončanog parničnog postupka, formalno se pozivajući na povredu Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, od Ustavnog suda, zapravo, traž e da kao revizijski parnični sud preispita i oceni zakonitost osporenih presuda.

U pogledu istaknute povrede prava na neprikosnovenost ljudskog dostojanstva i prava na pravno sredstvo, zajemčenih članom 23. stav 1. i članom 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci povredu označen ih prava zasniva ju na postojanju povrede prava na pravično suđenje. Kako je Ustavni sud ocenio da nisu ustavnopravno prihvatljivi razlozi kojima se argumentuju tvrdnje o povredi Ustavom zajemčenog prava iz člana 32. stav 1. Ustava, to je i navode o povredi prava iz člana 23. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava ocenio ustavnopravno neprihvatljivim. Pored navedenog, Ustavni sud je, u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 2. Ustava, imao u vidu i da su podnosioci u postupku koji je prethodio ustavnosudskom imali pravo da izjave žalbu protiv prvostepene presude, te da su ovo pravo iskoristi li, a o njihovoj žalbi je odlučio nadležni sud. Ustavni sud ukazuje da se pravom na žalbu ili drugo pravno sredstvo građanima jemči pravo da izjavljivanjem propisanog pravnog sredstva traže od nadležnog organa da preispita odluku kojom je odlučeno o njihovim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku, što ne znači i jemstvo da to pravno sredstvo bude i usvojeno.

U vezi sa istaknutom povredom načela zabrane diskriminacije utvrđen og čl anom 21. Ustava, Ustavn i sud ukazuje da se ovim načelom ne jemči nijedno posebno ljudsko pravo, već se utvrđuj e osnovn o načel o na koj em, saglasno Ustavu, počiva ostvarivanje svih Ustavom i zakonom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda. Povreda ustavnog načela je akcesorne prirode, jer može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode. Kako u konkretnom slučaju Ustavni sud nije utvrdio da je osporenim presudama povređeno neko od zajemčenih prava označen ih u ustavnoj žalbi, to nije bilo ustavnopravnog osnova da se upušta u ispitivanje povreda načela utvrđenog čl anom 21. Ustava.

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporenih presuda , jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

6. U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu odredbe člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi Ustavni sud se poziva na stanovište koje je izraženo, pored drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti na : www.ustavni.sud.rs).

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu