Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu protiv rešenja o produženju pritvora. Redovni sudovi su pružili relevantne i dovoljne razloge za dalje trajanje pritvora, kako zbog opasnosti od bekstva, tako i zbog opasnosti od ponavljanja krivičnog dela, a postupak je složen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Nataša Plavšić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. Š . iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. oktobra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba D. Š . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 153/18 od 4. aprila 2018. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 86/18 od 13. aprila 2018. godine u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. Š . iz Beograda , podneo je 18. maja 201 8. godine, preko punomoćnika G. J, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 153/18 od 4. aprila 2018. godine i rešenja Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 86/18 od 13. aprila 2018. godine, zbog povrede prava iz čl. 30, 31. i 36. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac suštinski ističe i povredu prava na obrazloženu sudsku odluku kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , kako to proizlazi iz navoda same ustavne žalbe.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog navedeno:

- da „postupajući sudovi nisu uspeli da daju ubedljive razloge zašto je tako dugotrajni pritvor u ovom konkretnom slučaju neophodan radi vođenja krivičnog postupka, a pogotovo nisu dali nikakve razloge zašto se nesmetanost vođenja konkretnog krivičnog postupka ne bi mogla ostvariti primenom neke druge zakonske mere“;

- da u „konkretnom slučaju ne postoji opasnost od bekstva okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe, jer se okrivljeni dobrovoljno predao organima Republike Srbije“;

- da „u osporenim rešenjima nema niti reči o tome zašto se prisustvo okrivljenog i zašto se nesmetano vođenje ovog postupka ne može postići blažom merom od pritvora“;

- da „kako je uopšte moguće i zamisliti bilo kakvu logiku u konstrukciji da će neko u kratkom vremenskom periodu ponoviti delo ako je poslednja radnja koja mu se stavlja na teret navodno izvršena 2009. godine, a on se dobrovoljno predao 2014. godine? Dakle, ni Tužilaštvo podnosiocu ove žalbe ne stavlja na teret nijednu radnju izvršenja za poslednjih pet godina koje je proveo na slobodi, pa je doslovce neverovatno da mu se pritvor uporno produžava po osnovu odredbe koja kao uslov sine qua non predviđa mogućnost ponavljanja dela u kratkom vremenskom periodu“;

- da je „stav odbrane da pritvor određen prema D. Š . ima isključivo preventivni karakter jer nije dat niti jedan jedini razlog koji bi barem u najopštijem smislu ukazao da bi ukidanje ovog pritvorskog osnova prema Š . i njegov boravak na slobodi ugrožavalo ili moglo ugroziti nesmetano vođenje ovog krivičnog postupka zbog navodne mogućnosti ponavljanja dela“;

- da je „prvostepeno veće navelo odredbu iz člana 189. Zakonika o krivičnom postupku da se prilikom određivanja neke od mera za obezbeđenje prisustva okrivljenog u postupku ne primenjuje teža mera ako se svrha može postići blažom merom, ali je našlo da razlozi zbog kojih je Š . određen i produžavan pritvor nisu izgubili na svom kvalitetu i intenzitetu zbog čega nalazi da je dalja primena navedene mere neophodna i na osnovu toga je produžen pritvor“;

- da pritvor podnosiocu ne traje najkraće potrebno vreme;

- da žalba podnosioca protiv osporenog prvostepenog rešenja nije bila delotvorna;

Predloženo je da Ustavni sud utvrdi da su podnosiocu osporenim rešenjima povređena označena ustavna prava, da poništi rešenja i da naloži postupajućim sudovima da ukinu pritvor prema podnosiocu i da ga odmah puste na slobodu.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku, iz dostavljene dokumentacije, utvrdio:

- da je rešenjem Okružnog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Ki. P. 52/09 od 9. decembra 2009. godine određen pritvor okrivljenom, ovde podnosiocu ustavne žalbe, iz razloga propisanih članom 142. stav 1. tač. 1, 3. i 5. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09 i 72/09), a po kom rešenju je okrivljeni lišen slobode 17. marta 2014. godine;

- da je optužnicama Tužilaštva za organizovani kriminal KT. S. 17/09 od 12. aprila 2010. godine, KT. S. 17/09 od 24. marta 2011. godine, KT. S. 26/10 od 17. maja 2011. godine, KT. S. 7/10 od 14. oktobra 2011. godine i KT.S. 27/11 od 26. oktobra 2012. godine okrivljenom D. Š . stavljeno na teret izvršenje krivičnog dela udruživanje radi vršenja krivičnih dela iz člana 346. stav 5. i više krivičnih dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 4. u vezi stava 1. Krivičnog zakona odnosno krivična dela neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika;

- da je osporenim rešenjem Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 153/18 od 4. aprila 2018. godine prema okrivljenom D . Š . produžen pritvor koji mu po tom rešenju može trajati najduže 60 dana, iz razloga propisanih odredbom člana 211. stav 1. tač. 1. i 3. Zakonika o krivičnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13 ).

U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da „prilikom donošenja odluke, veće iz člana 21. stav 3. ZKP Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za organizovani kriminal je pre svega cenilo da prema činjeničnom opisu krivičnih dela koja se optuženom D. Š . stavljaju na teret optužnicama, postoji opravdana sumnja da je on jedan od organizatora kriminalne grupe koja je delovala u međunarodnim razmerama, da je u tom svojstvu imao planirane i česte kontakte sa licima koja su osnovano sumnjiva da su pripadnici organizovane kriminalne grupe, a koja se još uvek nalaze u bekstvu, osim toga i da postoji opravdana sumnja da je navedena organizovana kriminalna grupa za potrebe svog rada i delovanja svojim pripadnicima stavljala na raspolaganje falsifikovane putne isprave, radi lakšeg i konspirativnijeg prelaska državnih granica zemalja u kojima je grupa delovala. Kada se navedeno dovede u vezu sa činjenicom da postoji opravdana sumnja da je ova organizovana kriminalna grupa od prodaje opojne droge ostvarila profit od više desetina miliona eura, a da najveći deo tog novca do sada nije pronađen, to veće nalazi da bi upravo taj novac za koji postoji opravdana sumnja da je i dalje dostupan svim pripadnicima organizovane kriminalne grupe koji se nalaze u bekstvu, pa i optuženom D . Š . koji se sumnjiči da je organizator te grupe, na šta nesumnjivo ukazuje i njegovo uspešno višegodišnje skrivanje, optuženi u slučaju puštanja na slobodu, mogao iskoristiti za bekstvo i skrivanje od državnih organa Republike Srbije, radi izbegavanja krivičnog gonjenja za dela za koja je zakonom propisana dugogodišnja zatvorska kazna. Sve napred navedene okolnosti, kao i činjenica da je optuženi u bekstvu proveo duže od četiri godine, ukazuju na to da postoji osnovana bojazan da bi optuženi u slučaju puštanja na slobodu mogao pobeći i skrivati se od državnih organa Republike Srbije, te bi ovaj optuženi ponovo mogao postati nedostupan državnim organima i na taj način ometati dalji tok ovog krivičnog postupka, zbog čega krivično veće utvrđuje da i dalje postoje razlozi za produženje pritvora prema optuženom D. Š . propisani članom 211. stav 1. tačka 1. ZKP. Nadalje, po oceni ovog veća, još uvek postoje i okolnosti propisane članom 211. stav 1. tačka 3. ZKP za dalje zadržavanje optuženog D . Š . u pritvoru, obzirom da je prema opravdanoj sumnji organizovana kriminalna grupa postoj ala i delovala duže vreme, da se optuženom D. Š . stavlja na teret da je u okviru te grupe, kao njen organizator u dužem vremenskom periodu (prema navodima iz optužnica od početka 2000. godine pa do 15. oktobra 2009. godine) preduzimao veći broj radnji izvršenja krivičnog dela neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojnih droga iz člana 246. KZ, angažovanjem većeg broja lica na teritoriji zapadne Evrope i Južne Amerike, što govori o iskazanoj naročitoj upornosti u delovanju, uzimajući u obzir i činjenicu da je optuženi Š. D . prema izveštaju iz kaznene evidencije ranije osuđivan, pa tako sve navedene okolnosti predstavljaju osobite okolnosti koje u svojoj međusobnoj povezanosti ukazuju da bi optuženi u kratkom vremenskom periodu, nakon puštanja na slobodu mogao ponoviti isto ili istorodno krivično delo, iz kog razloga veće nalazi da je pritvor neophodno produžiti i po navedenom zakonskom osnovu. Donoseći svoju odluku, veće iz člana 21. stav 4. ZKP Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje za organizovani kriminal je u celini sagledalo sve napred navedene činjenice i posebno imalo u vidu odredbu člana 189. ZKP kojom je naloženo organu postupka da vodi računa da se prilikom određivanja neke od mera obezbeđenja prisustva okrivljenog u postupku, ne primenjuje teža mera, ako se ista svrha može postići blažom, ali je utvrdilo da razlozi zbog kojih je protiv optuženog D . Š . određen i produžavan pritvor iz člana 211. stav 1. i 3. ZKP, od momenta izricanja pa do danas, kao što je već rečeno, nisu izgubile na svom kvalitetu i intenzitetu, zbog čega nalazi da je dalja primena navedene mere obezbeđenja prisustva optuženog u daljem toku ovog krivičnog postupka koji se protiv njega vodi neophodna, zbog čega je protiv njega i produžen pritvor iz navedenih razloga“ ;

- da su osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 86/18 od 13. aprila 2018. godine odbijene kao neosnovane žalbe okrivljenog i njegovog branioca izjavljene protiv rešenja Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 153/18 od 4. aprila 2018. godine;

U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno da „okolnosti navedene u obrazloženju pobijanog rešenja,…, to je pravilno prvostepeni sud našao da upravo taj novac, za koji postoji opravdana sumnja da je i dalje dostupan svim pripadnicima organizovane kriminalne grupe, koji se nalaze u bekstvu, pa i okrivljenom D. Š, za koga postoji opravdana sumnja da je organizator te grupe, a na šta nesumnjivo ukazuje njegovo uspešno višegodišnje skrivanje, bi okrivljeni u slučaju puštanja na slobodu mogao iskoristiti za bekstvo i skrivanje od državnih organa Republike Srbije, radi izbegavanja krivičnog gonjenja za dela za koje je zakonom propisana dugogodišnja zatvorska kazna. Imajući u vidu navedeno, a s obzirom na činjenicu da je okrivljeni u bekstvu proveo duže od 4 godine, to je pravilan zaključak prvostepenog suda da postoji osnovana bojazan da bi okrivljeni D. Š, u slučaju puštanja na slobodu mogao pobeći i skrivati se od državnih organa Republike Srbije, te na taj način postati nedostupan državnim organima i ometati dalji tok krivičnog postupka, zbog čega je zadržavanje okrivljenog u pritvoru po osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 1. ZKP neophodno i nužno. Takođe, po oceni ovoga suda i dalje stoje razlozi za produžavanje pritvora prema okrivljenom D . Š . po osnovu iz člana 211. stav 1. tačka 3. ZKP, imajući u vidu da postoji opravdana sumnja da je organizovana kriminalna grupa postojala i delovala duže vreme, da postoji opravdana sumnja da je okrivljeni D . Š . u okviru te grupe, kao njen organizator, u dužem vremenskom periodu preduzimao veći broj radnji izvršenja krivičnog dela iz člana 246. KZ, angažovanjem većeg broja lica na teritoriji Zapadne Evrope i Južne Amerike, a što govori o iskazanoj naročitoj upornosti u delovanju, pa s obzirom na činjenicu da je okrivljeni ranije osuđivan, što proizlazi iz izveštaja iz kaznene evidencije za okrivljenog, to sve navedene okolnosti i po oceni ovoga suda predstavljaju osobite okolnosti koje ukazuju da će okrivljeni D. Š, ukoliko se nađe na slobodi, ponoviti izvršenje istog ili istorodnog krivičnog dela, zbog čega je opravdano njegovo dalje zadržavanje u pritvoru po navedenom zakonskom osnovu,…, Prvostepeno rešenje, po oceni ovoga suda, sadrži dovoljno jasne, valjane i konkretizovane razloge za zaključak o nužnosti daljeg zadržavanja okrivljenog u pritvoru, pri čemu je prvostepeni sud posebno analizirao mogućnost da se svrha zbog kojih se ta procesna mera primenjuje ostvari eventualnom primenom blažih mera, pa je pravilno našao da se za sada blažim merama ta svrha ne može ostvariti, a što je prihvatio i ovaj sud, tako da su neosnovani žalbeni navodi okrivljenog i njegovog branioca“;

- da je pritvor prema podnosiocu ustavne žalbe više puta produžavan rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 248/18 od 1. juna 2018. godine, K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 412/18 od 28. septembra 2018. godine, K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 520/18 od 27. novembra 2018. godine, K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 592/18 od 31. decembra 2018. godine, iz razloga propisanih odredbom člana 211. stav 1. tak. 1. i 3. Zakonika o krivičnom postupku;

- da je presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 od 10. decembra 2018. godine, između ostalog, okrivljeni D . Š . oglašen krivim da je učinio krivično delo neovlašćene proizvodnje i stavljanja u promet opojne droge iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika u saizvršilaštvu u produženom trajanju u vezi sa čl. 33. i 61. Krivičnog zakonika i posledično mu je izrečena kazna zatvora u trajanju od 15 godina. Takođe, navedenom presudom je prema okrivljenom D . Š, na osnovu odredbe člana 425a Zakonika o krivičnom postupku iz razloga propisanih članom 211. stav 1. tač. 1. i 3. Zakonika o krivičnom postupku produžen pritvor;

- da je presudom Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.1. Po.1. 22/19 od 12. juna 2020. godine, između ostalog, preinačena presuda Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 od 10. decembra 2018. godine u pogledu pravne kvalifikacije krivičnog dela i odluke o kaznama tako što je Apelacioni sud u Beogradu – Posebno odeljenje našao da se u radnjama više okrivljenih i podnosioca ustavne žalbe stiču sva zakonska obeležja po jednog krivičnog dela neovlašćena proizvodnja i stavljanje u promet opojnih droga iz člana 246. stav 2. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika.

4. Odredbama Ustava, na čije povrede se podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da lice za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo može biti pritvoreno samo na osnovu odluke suda, ako je pritvaranje neophodno radi vođenja krivičnog postupka (član 30. stav 1.); da ako nije saslušano prilikom donošenja odluke o pritvoru ili ako odluka o pritvoru nije izvršena neposredno po donošenju, pritvoreno lice mora u roku od 48 časova od lišenja slobode da bude izvedeno pred nadležni sud, koji potom ponovi odlučuje o pritvoru (član 30. stav 2.); da pismeno i obrazloženo rešenje suda o pritvoru uručuje se pritvoreniku najkasnije 12 časova od pritvaranja. Odluku o žalbi na pritvor sud donosi i dostavlja pritvoreniku u roku od 48 časova (član 30. stav 3.); da trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, imajući u vidu razloge pritvora, da pritvor određen odlukom prvostepenog suda traje u istrazi najduže tri meseca, a viši sud ga može, u skladu sa zakonom, produžiti na još tri meseca i da ako do isteka ovog vremena ne bude podignuta optužnica, okrivljeni se pušta na slobodu (član 31. stav 1.); da posle podizanja optužnice trajanje pritvora sud svodi na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom (član 31. stav 2.); da se pritvorenik pušta da se brani sa slobode čim prestanu razlozi zbog kojih je pritvor bio određen (član 31. stav 3.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.), i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.).

Zakonikom o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 i 45/13) propisano je: da pre donošenja pravnosnažne odluke o izricanju krivične sankcije, okrivljenom mogu biti ograničene slobode i prava samo u meri neophodnoj za ostvarenje cilja postupka, pod uslovima propisanim ovim zakonikom (član 10. stav 1.); da prilikom određivanja mera iz člana 188. ovog Zakonika, organ postupka će voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom (član 189. stav 1.); da se pritvor može odrediti samo pod uslovima predviđenim u ovom zakoniku i samo ako se ista svrha ne može ostvariti drugom merom, da je dužnost svih organa koji učestvuju u krivičnom postupku i organa koji im pružaju pravnu pomoć da trajanje pritvora svedu na najkraće neophodno vreme i da postupaju sa naročitom hitnošću ako se okrivljeni nalazi u pritvoru i da će se u toku celog postupka pritvor ukinuti čim prestanu razlozi na osnovu kojih je bio određen (član 210. st. 1. do 3.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako se krije ili se ne može utvrditi njegova istovetnost ili u svojstvu optuženog očigledno izbegava da dođe na glavni pretres ili ako postoje druge okolnosti koje ukazuju na opasnost od bekstva (član 211. stav 1. tačka 1.); da se pritvor može odrediti protiv lica za koje postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo ako osobite okolnosti ukazuju da će u kratkom vremenskom periodu ponoviti krivično delo ili dovršiti pokušano krivično delo ili učiniti krivično delo kojim preti (član 211. stav 1. tačka 3.); da se od predaje optužnice sudu pa do upućivanja okrivljenog na izdržavanje krivične sankcije koja se sastoji u lišenju slobode, pritvor može odrediti, produžiti ili ukinuti rešenjem veća (član 216. stav 1.); da se rešenje o određivanju, produženju ili ukidanju pritvora donosi po službenoj dužnosti ili na predlog stranaka i branioca (član 216. stav 2.); da je veće dužno da i bez predloga stranaka i branioca ispita da li još postoje razlozi za pritvor i da donese rešenje o produženju ili ukidanju pritvora, po isteku svakih 30 dana do potvrđivanja optužnice, a po isteku svakih 60 dana nakon potvrđivanja optužnice pa do donošenja prvostepene presude (član 216. stav 3.).

5. Podnosilac smatra da mu je osporenim rešenjima povređeno pravo iz člana 31. Ustava. Povredu označenog ustavnog prava obrazlaže tvrdnjama da postupajući sudovi u osporenim rešenjima nisu dali razloge zašto je pritvor neophodan, da u konkretnom slučaju nema opasnosti od bekstva jer se podnosilac dobrovoljno predao, da je nemoguće da će podnosilac ponoviti delo jer je poslednja radnja krivičnog dela koja mu se stavlja na teret navodno izvršena 2009. godine, kao i da pritvor u konkretnom slučaju ne traje najkraće potrebno vreme.

Ustavni sud je osporeno trajanje pritvora cenio do 12. juna 2020. godine kada je doneta drugostepena presuda Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž1. Po.1. 22/19 budući da je presudom Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 od 10. decembra 2018. godine prem a podnosiocu produžen pritvor, a koji mu može trajati do upućivanja u zavod za izvršenje krivičnih sankcija, ali najduže dok ne istekne vreme trajanja kazne izrečene u toj presudi. Ustavni sud je imao u vidu i činjenicu da podnosilac naknadno nije osporavao rešenja kojima je odlučivano o produženju pritvora .

Ustavni sud ističe da postojanje osnovane sumnje na kojoj se zasniva lišenje slobode predstavlja suštinski deo garancija protiv proizvoljnog hapšenja i predstavlja conditio sine qua non kako za određivanje, tako i za produženje mere pritvora. Istoveremeno, Ustavni sud naglašava da nije u njegovoj nadležnosti da ceni da li na osnovu dokaza na kojima se zasniva rešenje o određivanju ili produženju mere pritvora proizlazi osnovana sumnja da je neko lice izvršilo krivično delo.

Ustavni sud je u više svojih odluka (videti, pored ostalih, Odluka Už-4940/2010 od 31. marta 2011. godine, tačka 5. obrazloženja) zauzeo stanovište da dužina trajanja pritvora koja neće dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31. podrazumeva da nadležni sudovi u svojim odlukama navode relevantne i dovoljne razloge kojima opravdavaju trajanje mere pritvora i pokazuju posebnu hitnost u vođenju postupka.

Prilikom ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 31. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu polazi od već zauzetog stava, da ustavno jemstvo da sud trajanje pritvora svodi na najkraće vreme, imajući u vidu razloge pritvora, znači obavezu nadležnih sudova da u svojim odlukama navedu relevantne i dovoljne razloge kojima se opravdava trajanje mere pritvora, kao i da u vođenju postupka u kome se prema okrivljenom primenjuje mera pritvora pokažu primerenu hitnost.

Ustavni sud konstatuje da trajanje pritvora od podizanja optužnice do završetka krivičnog postupka Ustavom i Zakonikom nije ograničeno, ali je nadležni sud, saglasno odredbama člana 31. stav 2. Ustava i člana 210. st. 2. i 3. i člana 216. Zakonika o krivičnom postupku, dužan da trajanje pritvora svede na najkraće neophodno vreme, u skladu sa zakonom, i da u određenim vremenskim intervalima, po službenoj dužnosti i bez predloga stranaka, ispita da li još postoje razlozi za zadržavanje lica u pritvoru ili ne, odnosno da pažljivo ispita opravdanost produženja pritvora s obzirom na okolnosti svakog konkretnog slučaja i podrobno obrazloži razloge zbog kojih smatra da legalni i legitimni ciljevi pritvora i dalje postoje. Ukoliko takvi razlozi i dalje postoje, pritvor se rešenjem produžava do dalje odluke suda , a najduže dok ne istekne kazna zatvora izrečena prvostepenom presudom. Takođe, nadležni sud je dužan da sa naročitom hitnošću postupa u pritvorskim predmetima. Inače, podnosilac se u pritvoru nalazi počev od 17. marta 201 4. godine, tako da je zaključno sa 12. junom 2020 . godine kada je doneta drugostepena presuda, podnosilac u pritvoru boravio šest godina i tri meseca.

Ocenjujući u konkretnom slučaju navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 31 . Ustava, Ustavni sud je utvrdio da je nadležni sud, po službenoj dužnosti, blagovremeno i bez predloga okrivljenog ispitao opravdanost produženja pritvora, odnosno utvrdio i naveo dalje postojanje zakonskog osnova za pritvor, obrazlažući razloge zbog kojih je smatrao da je produženje pritvora opravdano . Nadležni sud je na ustavnopravno prihvatljiv način utvrdio da su ispunjeni zakonski uslovi i razlozi za dalje zadržavanje okrivljenog u pritvoru. Takođe, Ustavni sud nalazi da su nadležni sudovi za svoju odluku da prema podnosiocu ustavne žalbe produže pritvor dali relevantne i dovoljne razloge. Tačnije, nadležni sudovi su opravdanost i zakonitost produženja mere pritvora obrazložili na ustavnopravno prihvatljiv način, koji, po oceni Ustavnog suda, nije posledica arbitrernog i proizvoljnog postupanja, pri čemu su jasno i detaljno obrazložili postojanje pritvorskih razloga iz člana 211. stav 1. tač. 1. i 3. Zakonika o krivičnom postupku.

Kako je najkraće neophodno vreme trajanja pritvora relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, Ustavni sud je ocenio da se konkretno trajanje pritvora objektivno ne može smatrati nerazumno dugim. Stoga se ni navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi zajemčenog prava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da su neosnovane tvrdnje podnosioca ustavne žalbe da mu je osporenim rešenjima Višeg suda u Beogradu – Posebno odeljenje K. Po.1. 82/16 – Kv. Po.1. 153/18 od 4. aprila 2018. godine i Apelacionog suda u Beogradu – Posebno odeljenje Kž.2. Po.1. 86/18 od 13. aprila 2018. godine povređeno pravo zajemčeno odredbom člana 31. Ustava.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), u ovom delu ustavnu žalbu odbio i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Prvo, Ustavni sud konstatuje da se, imajući u vidu fazu krivičnog postupka u kojoj su doneta osporena rešenja, u konkretnom slučaju ne može postaviti pitanje povrede prava podnosioca ustavne žalbe iz člana 30. Ustava, s obzirom da su tom odredbom utvrđeni uslovi pod kojima nekom licu može biti određen pritvor kao krivičnoprocesna mera lišenja slobode odnosno pruža se zaštita prava kod inicijalnog određivanja pritvora, tako da se ova odredba odnosi na donošenje rešenja o određivanju pritvora, a ne na rešenje o produženju pritvora, kojim se preispituje da li i dalje postoje razlozi za zadržavanje okrivljenog u pritvoru (vid. Odluku Ustavnog suda Už-1197/2008 od 13. novembra 2008. godine).

Drugo, podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno i pravo na obrazloženu sudsku odluku kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava. Pri tome navodi da u „rešenjima postupajućih sudova nema niti reči o tome zašto se prisustvo okrivljenog i nesmetano vođenje ovog postupka može postići blažom merom od pritvora“. Ustavni sud ukazuje da obaveza obrazlaganja sudske odluke ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente, a to naročito važi za obrazloženje odluka sudova po pravnom leku u kojima su prihvaćeni argumenti izneti u odlukama nižestepenog suda. Za ocenu da li su u tim slučajevima ispunjeni standardi prava na pravično suđenje neophodno je sagledati da li su redovni sudovi obrazložili svoje zaključke o odlučnim pitanjima.

Konkretno, prvostepeni i drugostepeni sud su na ustavnopravno prihvatljiv način cenili i pojedinačno i u međusobnoj povezanosti sve relevantne činjenice i okolnosti od značaja za obezbeđenje prisustva okrivljenog i za nesmetano vođenje krivičnog postupka. Pri tome su u obrazloženju osporenih rešenja dali dovoljne i jasne razloge zašto je prema podnosiocu produžen pritvor, te su se osvrnuli i na odredbu člana 189. Zakonika o krivičnom postupku koja, između ostalog, propisuje da prilikom određivanja mera iz člana 188. Zakonika, organ postupka će voditi računa da se ne primenjuje teža mera ako se ista svrha može postići blažom merom. Postupajući sudovi su u osporenim rešenjima utvrdili da nema mesta primeni navedene odredbe Zakonika, te su samim tim očigledno neosnovane tvrdnje podnosioca o povredi prava na obrazloženu sudsku odluku iz člana 32. Ustava.

Treće, u odnosu na istaknutu povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se označenim pravom jemči dvostepenost u odlučivanju, odnosno pravo da se u postupku po žalbi ili drugom propisanom pravnom sredstvu, pred organom više instance, ispita zakonitost prvostepene odluke, što ne podrazumeva i pravo na pozitivan ishod drugostepenog postupka za lice koje je izjavilo pravno sredstvo, ako za to nije bilo osnova.

Četvrto, podnosilac ističe i povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Ustavni sud i ovog puta ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja ustavnopravnih razloga na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Imajući u vidu sve napred navedeno, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tač. 5) i 7) Zakona o Ustavnom sudu , odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi protiv rešenja o produženju pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti