Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u sporu o primeni Socijalnog programa

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu privrednog društva "NIS" a.d. i utvrdio da je presudom Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo na pravično suđenje. Stav da Socijalni program ima dejstvo kolektivnog ugovora ocenjen je kao proizvoljan, te je presuda poništena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, dr Bosa Nenadić, dr Dragiša B. Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi I. B . iz S, Republika Hrvatska, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 11. decembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 74179/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1751/02) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. B . iz S, Republika Hrvatska je, 16. jula 2012. godine, preko punomoćnika V . J, advokata iz B, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se u vreme podnošenja ustavne žalbe vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 74179/10.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je još 7. marta 2002. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstva odbrane, radi povraćaja stvari; da je presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1751/02 od 12. februara 2004. godine usvojen njegov tužbeni zahtev, dok je navedena prvostepena presuda ukinuta rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8251/04 od 11. maja 2005. godine; da je u ponovnom postupku presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9058/05 od 17. aprila 2008. godine odbijen tužbeni zahtev za povraćaj stvari, a usvojen eventualni tužbeni zahtev za isplatu protivvrednosti oduzetih stvari; da je Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž. 3236/10 od 3. februara 2010. godine potvrdio prvostepenu presudu u delu kojim je odbijen tužbeni zahtev za povraćaj stvari, dok je ukinuo u delu u kome je dosuđena novčana naknada za oduzete stvari; da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 74179/10 od 19. septembra 2011. godine obavezana tužena da podnosiocu isplati na ime naknade materijalne štete za bespravno oduzete stvari ukupan iznos od 735.176,39 dinara, dok je u preostalom delu tužbeni zahtev odbijen do traženog iznosa od 735.520,99 dinara; da su se protiv navedene prvostepene presude žalile obe parnične stranke, ali da do podnošenja ustavne žalbe drugostepena odluka nije doneta; da mu je zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po sadržini identična odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 74179/10 utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 7. marta 2002. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu podneo tužbu protiv tužene Savezne Republike Jugoslavije – Saveznog ministarstva odbrane, radi povraćaja stvari. Predmet je dobio broj P. 1751/02.

Pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu održano je devet ročišta, na kojima su saslušane parnične stranke i svedoci, pribavljeni su određeni izveštaji od Saveznog ministarstva odbrane i drugih državnih institucija, dok dva ročišta nisu bila održana, i to: jedno zbog procesnih nedostataka, bez navođenja razloga, a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1751/02 od 12. februara 2004. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena da tužiocu izvrši povraćaj stvari bliže označenih u izreci; stavom drugim izreke obavezana je tužena da tužiocu naknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 8251/04 od 11. maja 2005. godine, u postupku po žalbi, ukinuta je navedena prvostepena presuda i predmet je vraćen istom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P. 9058/05 i održano je pet ročišta na kojima su pročitani spisi predmeta, zatraženi su određeni izveštaji od Direkcije za imovinskopravne poslove, saslušane su parnične stranke, dok četiri ročišta nije bilo održano, i to: tri zbog nedostatka procesnih pretpostavki, bez navođenja razloga i jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Podneskom od 6. juna 2006. godine podnosilac je podneo eventualni tužbeni zahtev kojim je tražio isplatu novčane protivvrednosti oduzetih stvari, ukoliko sud ne usvoji zahtev za njihov povraćaj.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9058/05 od 17. aprila 2008. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev da sud obaveže tuženu da tužiocu izvrši povraćaj stvari bliže označenih u izreci; u stavu drugom izreke usvojen je eventualni tužbeni zahtev kojim je traženo da sud obaveže tuženu da tužiocu na ime naknade štete za protivvrednost oduzetih stvari isplati iznos od 16.370,60 evra , sa domicilnom kamatom; u stavu trećem izreke obavezan je tuženi da tužiocu plati parnične troškove.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 3236/10 od 3. februara 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tužene i potvrđena je ožalbena prvostepena presuda u stavu drugom izreke, u pogledu osnova tužbenog zahteva; u stavu drugom izreke ukinuta je prvostepena presuda u stavu drugom izreke u pogledu iznosa tužbenog zahteva i u stavu trećem izreke i u ukinutom delu predmet je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovni postupak.

Zatim je u ponovnom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu predmet dobio broj P. 74179/10 i održano je četiri ročišta na kojima su pročitani spisi predmeta, saslušan je tužilac kao parnična stranka, izvršeno je veštačenje od strane veštaka aktuarske i ekonomske struke.

Presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 74179/10 od 19. septembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, obavezana je tužena da tužiocu isplati, i to – na ime naknade materijalne štete za bespravno oduzeto vozilo, iznos od 709.467,08 dinara, na ime bespravno oduzete ručne radio stanice sa rezervnim akumulatorom iznos od 23.609,31 dinara, na ime naknade materijalne štete zbog bespravno oduzete kožne torbe sa ličnim stvarima iznos od 2.000,00 dinara, i na ime bespravno oduzete dve kasete iznos od 100,00 dinara, što sve ukupno čini iznos od 735.176,39 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev u delu u kome je tužilac tražio da se obaveže tužena da mu zbog pretrpljene štete na ime bespravno oduzetog kasetofona isplati iznos od još 344.60 dinara, koji iznos predstavlja razliku od traženog iznosa od 735.520,99 dinara pa do dosuđenog iznosa od 735.176,39 dinara, kao i u delu tužbenog zahteva koji se odnosi na isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđen iznos od 735.176,39 dinara, počev od 3. oktobra 1991. do 16. maja 2011. godine; u stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 442.337,50 dinara.

Uvidom u spise predmeta utvrđeno je da je nakon podnete ustavne žalbe, Apelacioni sud u Beogradu presudom Gž. 1087/12 od 15. avgusta 2012. godine odbio kao neosnovane žalbe tužioca i tužene i potvrdio prvostepenu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 74179/10 od 19. septembra 2011. godine u stavu prvom izreke, u delu stava drugog izreke, kojim je kao neosnovan odbijen tužbeni zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos od 735.186,39 dinara, počev od 3. oktobra 1991. do 16. maja 2011. godine i u stavu trećem izreke.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stava 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano : da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri godine i devet meseci, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu - 7. marta 2002. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je ocenio da iako su nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku redovno postupali i odlučivali, ukupno trajanje predmetnog postupka od deset godina i šest meseci u znatnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, dužini trajanja postupka je u značajnoj meri doprinelo dvostruko ukidanje prvostepenih odluka od strane drugostepenog suda. Ustavni sud ukazuje da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“, s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Ustavni sud je imao u vidu i stav Evropskog suda za ljudska prava po kome činjenica da se više puta nalaže razmatranje jednog predmeta pred sudom niže instance, sama po sebi može otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presuda „Pavlylynets protiv Ukrajine“, od 6. septembra 2005. godine).

Ustavni sud nalazi da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo dužini trajanja postupka jer je prisustvovao svim ročištima za glavnu raspravu, postupao je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavao svoja procesna ovlašćenja, a takođe, predmet spora je, s obzirom na njegovu vrednost, bio od materijalnog značaja za podnosioca. Po oceni Suda , predmetni postupak nije bio posebno složen da bi trajao deset i po godina.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 74179/10 (inicijalno predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 1751/02), te je , na osnovu člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu , u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.