Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog istrage ratnih zločina

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu protiv Tužilaštva za ratne zločine. Ocenjeno je da je istraga bila delotvorna i da nije bilo povrede prava na život, jer krivično delo zločin protiv čovečnosti nije bilo propisano u domaćem zakonodavstvu 1995. godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M . A . iz Osmače kod Srebrenice , Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, i A . M . iz Srebrenice, Republika Srpska, Bosna i Hecegovina, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije , na sednici Veća održanoj 27. januara 2022. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M . A . i A . M . izjavljena protiv radnji Tužilaštva za ratne zločine u predmetu Kt. 6/17.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. A . iz Osmače kod Srebrenice , Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, i A . M . iz Srebrenice, Republika Srpska, Bosna i Hercegovina, podneli su Ustavnom sudu, 18. maja 2018. godine, preko punomoćnika M . P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv rešenja Republičkog javnog tužilaštva Ktpo. 41/18 od 20. aprila 2018. godine, zbog povrede prava iz čl. 24, 25. i 32. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava iz čl. 2. i 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Kako se prava garantovana označenim odredbama navedene Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom, to Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

Podnosioci ustavne žalbe, suštinski , osporavaju radnje Tužilaštva za ratne zločine u predmetu Kt. 6/17, a u kom predmetu je donet osporeni akt.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno:

- da je oštećenima, ovde podnosiocima ustavne žalbe, povređeno pravo na obrazloženu sudsku odluku, kao i pravo na jednakost oružja;

- da se „Republičko javno tužilaštvo ne osvrće ni na jedan međunarodni dokument na koji su podnosioci ukazali, niti na presude Evropskog suda za ljudska prava, pa ni na sopstvenu praksu“;

- da je podnosiocima povređeno pravo na delotvornu istragu u vezi sa čl. 24. i 25. Ustava, jer Tužilaštvo za ratne zločine nije saslušalo oštećene koji su predloženi kao svedoci prilikom podnošenja krivične prijave, niti su pribavljenu pisani dokazi predloženi u krivičnoj prijavi;

- da „Tužilaštvo za ratne zločine nije preduzelo ništa iz njihove nadležnosti da bi se moglo reći da je istraga u konkretnom slučaju sprovedena na način koji može dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih, a kako bi zadovoljio standard delotvornosti“;

- da se „posledica ovakvog pristupa državnih organa manifestuje u činjenici da 1) oštećeni nisu dobili priliku da uopšte iznesu svoja saznanja 2) da Tužilaštvo za ratne zločine nije pribavljalo ni druge dokaze na osnovu kojih bi moglo da utvrdi da neko krivično delo ne postoji 3) da Tužilaštvo za ratne zločine nije dalo nikakvo obrazloženje na osnovu čega je zaključilo da nema elemenata nijednog krivičnog dela 4) da Tužilaštvo za ratne zločine nije obrazložilo na osnovu čega je zaključilo da nema dokaza za osnove sumnje da je izvršeno krivično delo, u situaciji kada čak ni oštećene nije pozvalo kako bi uzelo njihove izjave, što je više nego dovoljno da se utvrdi povreda prava na delotvornu istragu“;

- da je „usled proizvoljnog i nezakonitog stava postupajućih tužilaštava da krivično delo zločin protiv čovečnosti u vreme 1995. godine nije ni postojalo u domaćem zakonodavstvu, izostala (je) delotvorna istraga koja bi tekla u pravcu izvođenja dokaza i utvrđivanja činjenica vezanih za to krivično delo“.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava, da poništi osporeni akt i naloži Republičkom javnom tužilaštvu da ponovi postupak u predmetu Ktpo. 41/18 i da im dosudi naknadu nematerijalne štete, a traženi su i troškovi postupka.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, iz spisa predmeta Kt. 6/17 Tužilaštva za ratne zločine, između ostalog, utvrdio:

F. h . je 14. jula 2017. godine podneo krivičnu prijavu Tužilaštvu za ratne zločine protiv više lica zbog krivičnog dela genocid, odnosno krivičnog dela zločin protiv čovečnosti. Uz krivičnu prijavu je dostavljen disk naslovljen kao „prilozi kp. prijava – deportacija izbeglica iz Srebrenice“.

U krivičnoj prijavi je, između ostalog, navedeno da su „23. jula 1995. godine u 13 časova, NN pripadnici OUP Bajina Bašta uhvatili osam Bošnjaka, u različitim grupama, koji su nakon pada Srebrenice preko Drine prebegli u Srbiju i zatim ih predali stanici milicije za kontrolu državne granice Bajina Bašta i to H.I, H.I, F.I, A. M .“ (ovde drugog podnosioca ustavne žalbe), „H.M, H.M, S.S. i H.D. Od uhvaćenih muškaraca su uzimane izjave u stanici milicije Bajina Bašta. Svi zarobljeni muškarci su tučeni i zlostavljani u stanici policije u Bajinoj Bašti. Istog dana u 14 časova, druoosumnjičeni Š. je, u prostorijama stanice milicije za kontrolu državne granice Bajina Bašta, P.M. iz policijske stanice za kontrolu prelaska granice Bratunac predao šest uhvaćenih Bošnjaka i to H.I, H.I, F.I, A. M .“ (drugog podnosioca ustavne žalbe), „H.M. i H.M. U dogovoru sa NN pripadnicima centra resora državne bezbednosti Užice, drugoosumnjičeni Š. ih je predao NN pripadnicima policijske stanice za kontrolu prelaska granice Bratunac na graničnom prelazu Ljubovija. “ U dnevniku vojne policije Bratunac, u u nosu za 23/24. jul 1995. godine, navodi se da je „u toku dana dovedeno šest muslimana koji se nalaze u pritvoru“. Istog dana policijska stanica za kontrolu prelaska granice Bratunac predala je šestoricu Bošnjaka NN pripadnicima 1. bratunačke lake pešadijske brigade Vojske Republike Srpske, o čemu je sačinjena službena beleška, „ 31. jula 1995. godine NN pripadnici OUP Bajina Bašta uhvatili su Bošnjaka koji je na teritoriju SRJ prebegao iz Srebrenice i zatim ga predali stanici milicije za kontrolu državne granice Bajina Bašta i to A. A, rođenog 19. januara 1954. godine u mestu Osmače, opština Srebrenica, sa prebivalištem u Srebrenici. Istog dana oko 14 časova drugoosumnjičeni Š . je na širem području graničnog prelaza Ljubovija (Republika Srbija) predao A. A, sedmoosumnjičenom R . iz stanice policije Bratunac, o čemu je sačinjen zapisnik o primopredaji. Kasnije istog dana, sedmoosumnjičeni R . predao je A . devetoosumnjičenom M.J. iz bratunačke brigade VRS, o čemu je sačinjena potvrda i službena beleška. Nakon predaje bratunačkoj brigadi VRS A . A . se gubi svaki trag, te se i danas vodi kao nestala osoba (MKCK broj: BAZ-913190-01)“.

Takođe, u krivičnoj prijavi je predloženo da se u svojstvu osumnjičenog saslušaju prijavljeni R.Š, V.R, M.J, M.N, M.P, B.P. i J.S. Predloženo je da se ispita i svedok R.N, da se u svojstvu osumnjičenog pozove i ispita načelnik Sekretarijata unutrašnjih poslova nadležnog za policijsku stanicu za kontrolu prelaska državne granice Ljubovija, da se u svojstvu svedoka – oštećenog ispitaju M. A . i A . M . (podnosioci ustavne žalbe) , H.I, H.I, F.I, H.M. i H.M, te da se pribave zapisnici o predaji lica odeljenja unutrašnjih poslova Bajina Bašta stanici milicije za kontrolu državne granice brojevi 28-240/95 i 28/241/95.

Tužilaštvo za ratne zločine podnelo je zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja Kt. 6/17 od 28. jula 2017. godine Ministarstvu unutrašnjih poslova – Služba za otkrivanje ratnih zločina.

Ministarstvo unutrašnjih poslova – Služba za otkrivanje ratnih zločina je 23. novembra 2017. godine dostavila izveštaj br. 03/2/8/1/1 br. 230-2343/17-1 , uz obimnu dokumentaciju; u izveštaju je, između ostalog, navedeno da „izvršenim proverama kroz evidencije ove Službe koje se vode u elektronskom obliku utvrđeno je da je dana 12. februara 2002. godine Saveznom ministarstvu pravde Savezne Republike Jugoslavije od strane Tužilaštva Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju, sa sedištem u Hagu, upućen zahtev br. INV/t/9109/GB/TL/KP/T06mm 159 u kojem se traži pomoć u pribavljanju svih policijskih, sudskih ili drugih zapisnika ili dosijea o svim muškarcima iz Bosne i Hercegovine koji su bili zatvoreni u policijskoj stanici u Bajinoj Bašti u julu 1995. godine, a posebno za sledeća lica: F.I, H.I, H.I, S.S, V.S. i NN A. S tim u vezi Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije je dana 16. januara 2003. godine odgovorilo na navedeni zahtev i Saveznom ministarstvu pravde SRJ prosledilo izveštaj sa celokupnom dokumentacijom sa kojom je raspolagalo Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srbije u vezi navedenih lica kao i drugih lica koja nisu bila na spisku a koji su tokom jula 1995. godine na području Bajine Bašte privedena, a zatim deportovana iz SR Jugoslavije zbog ilegalnog prelaska granice. S obzirom da se radi o istim događajima iz jula meseca 1995. godine povodom kojeg je i Tužilaštvo za ratne zločine dana 28. jula 2017. godine uputilo zahtev za prikupljanje potrebnih obaveštenja u prilogu ovog izveštaja dostavljamo vam sledeću dokumentacij u (sledi spisak dokumentacije)“.

Rešenjem Tužilaštva za ratne zločine Kt. 6/17 od 22. marta 2018. godine odbačena je krivična prijava F. h . podneta protiv više lica, zbog krivičnog dela genocid iz člana 141. u vezi člana 24. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77 – ispr, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90- ispr. i 54/90 i „Službeni list SRJ“ br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 41/93, 50/93, 24/94 i 61/01) i krivičnog dela zločin protiv čovečnosti u pomaganju , iz razloga što nema osnova sumnje da su izvršena navedena ili neka druga krivična dela iz nadležnosti Tužilaštva za ratne zločine koja se gone po službenoj dužnosti. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da „pravno ceneći činjenično stanje, smatram da u radnjama prijavljenih S.P, R.Š, R.K, Z.S, M.J, M.T, V.R, D.V, M.J, M.P, M.P, M.N, M.P, B.P, J.S, kao ni u radnjama NN načelnika SUP-a nadležnog za kontrolu prelaska državne granice u Policijskoj stanici Ljubovija, NN pripadnika MUP-a u Loznici, NN pripadnika centra Državne bezbednosti u Užicu i NN pripadnika OUP-a Ljubovija nema elemenata krivičnog dela genocid u pomaganju iz člana 141. u vezi člana 24. KZ SRJ, sa razloga što nema dokaza da je postojala namera kod prijavljenih NN lica, da potpuno ili delimično unište (liše života) sva lica Bošnjačke nacionalnosti iz Srebrenice, kako se to neosnovano tvrdi u krivičnoj prijavi…, što se tiče krivičnog dela zločin protiv čovečnosti u pomaganju, ukazujem da ovo krivično delo u vreme opisanih događanja 1995. godine nije bilo propisano kao krivično delo, niti je za njega bila propisana sankcija u Krivičnom zakonu Savezne Republike Jugoslavije, koji zakon se ima primeniti kao najblaži zakon u konkretnom primeru. Zločin protiv čovečnosti, kao krivično delo sa propisanom sankcijom predviđen je Krivičnim zakonikom Republike Srbije tek 2005. godine, koji Zakonik je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, bez retroaktivne primene. Takođe, ukazujem i da neposredna primena međunarodnog prava za ovo krivično delo ne bi bila moguća, jer nema zakonom propisane krivične sankcije i bila bi suprotna članu 3. koji u zakonitosti u određivanju krivičnih dela i propisivanju krivičnih sankcija izričito propisuje da „nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje, pre nego što je učinjeno, nije zakonom bilo određeno kao krivično delo i za koje nije bila zakonom propisana kazna…. Pri ovakvoj pravnoj oceni činjeničnog stanja, imao sam u vidu da Republika Srbija, pa ni Savezna Republika Jugoslavija, nisu bile u oružanom sukobu sa Bosnom i Hercegovinom, niti se u vremenu opisanih događanja vodio oružani sukob na teritorij i SRJ odnosno Republike Srbije“.

Osporenim rešenjem Republičkog javnog tužilaštva Ktpo. 41/18 od 20. aprila 2018. godine odbijen prigovor advokata M. K, punomoćnika oštećeni h, podnet protiv rešenja Tužilaštva za ratne zločine Kt. 6/17 od 22. marta 2018. godine.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se pozivaju podnosioci u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da je ljudski život neprikosnoven (član 24. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv, da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (član 25.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljeni sud pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) propisano je da: ovaj zakonik utvrđuje pravila čiji je cilj da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje propisuje krivični zakon, na osnovu zakonito i pravično sprovedenog postupka (član 1. stav 1.); da je krivični postupak pokrenut donošenjem naredbe o sprovođenju istrage (član 296.) (član 7. stav 1. tačka 1)); da je osnovno pravo i osnovna dužnost javnog tužioca gonjenje učinilaca krivičnih dela (član 43. stav 1.); da državni i drugi organi, pravna i fizička lica prijavljuju krivična dela za koja se goni po službenoj dužnosti, o kojima su obaveštena ili za njih saznaju na drugi način, pod uslovima predviđenim zakonom ili drugim propisom (član 280. stav 1.); da se krivična prijava podnosi nadležnom javnom tužiocu, pismeno ili usmeno ili drugim sredstvom (član 281. stav 1.); da će javni tužilac rešenjem odbaciti krivičnu prijavu ako iz same prijave proističe da prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, ako je nastupila zastarelost ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje, ako ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti (član 284. stav 1.).

Odredbama Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije („Službeni list SFRJ“, br. 44/76, 36/77 – ispr, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90- ispr. i 54/90 i „Službeni list SRJ“ br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 41/93, 50/93, 24/94 i 61/01) bilo je propisano: da ko drugome sa umišljajem pomogne u izvršenju krivičnog dela kazniće se kao da ga je sam učinio, a može se i blaže kazniti (član 24. stav 1.); da se krivično delo može izvršiti činjenjem ili nečinjenjem, da krivično delo može biti izvršeno nečinjenjem samo kad je učinilac propustio činjenje koje je bio dužan da izvrši (član 30. st. 1. i 2.); da ko u nameri da potpuno ili delimično uništi neku nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu naredi da se vrše ubistva ili teške povrede tela ili teško narušavanje fizičkog ili duševnog zdravlja članova grupe ili prinudno raseljavanje stanovništva, ili da se grupa stavi u takve životne uslove koji dovode do potpunog ili delimičnog istrebljenja grupe, ili da se primene mere kojima se sprečava rađanje između pripadnika grupe, ili da se vrši prinudno preseljavanje dece u drugu grupu, ili ko u istoj nameri izvrši neko od navedenih dela, kazniće se zatvorom najmanje pet godina ili zatvorom od četrdeset godina (član 141.) .

Krivičnim zakonikom („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) propisano je: da nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo učinjeno (član 1.); da ovaj zakonik stupa na snagu 1. januara 2006. godine (član 432.).

5.1. Podnosioci ustavne žalbe osporavaju radnje Tužilaštva za ratne zločine u predmetu Kt. 6/17 a u kom predmetu je doneto rešenje Republičkog javnog tužilaštva Ktpo. 41/18 od 20. aprila 2018. godine.

Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je povređen procesnopravni aspekt prava oštećenih na delotvornu i efikasnu istragu. Navedeno obrazlažu sledećim tvrdnjama:

1) da nije ispitan niko od oštećenih koji su predloženi u krivičnoj prijavi kao svedoci;

2) da Tužilaštvo za ratne zločine nije saslušalo osumnjičene, niti je pribavilo druge pisane dokaze koji su predloženi u krivičnoj prijavi;

3) da Tužilaštvo za ratne zločine nije preduzelo ništa iz svoje nadležnosti kako bi sprovelo istragu na način koji može dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih;

4) da isto tužilaštvo nije dalo nikakvo obrazloženje zašto smatra da u konkretnom slučaju nema elemenata nijednog krivičnog dela;

5) da je proizvoljan i nezakonit stav istog tužilaštva da krivično delo zločin protiv čovečnosti nije postojalo u domaćem zakonodavstvu 1995. godine.

Ustavni sud je navode podnosilaca M. A . i A . M . o povredi prava iz čl. 24, 25. i 32. Ustava cenio u svetlu povrede pra va na život iz člana 24. Ustava, kao i prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta i zabranu mučenja, nečovečnog ili ponižavajućeg postupanja ili kažnjavanja iz člana 25. Ustava.

5.2. Donoseći odluku u ovom ustavnosudskom predmetu, Ustavni sud ukazuje da iako Ustav ne garantuje pravo da će se krivični postupak protiv trećih lica voditi, te da se prema ustaljenoj praksi Ustavnog suda, garancije prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava mogu priznati oštećenom, po pravilu, samo ako je u krivičnom postupku postavio imovinskopravni zahtev, Sud napominje da je u konkretnom slučaju od odlučujućeg značaja činjenica da je reč o postupku koji se vodi u vezi sa povredom prava na život koje je zajemčeno članom 24. Ustava.

Prema stavu Evropskog suda za ljudska prava, pravo na život spada u „tvrdo jezgro“ ljudskih prava koja se jemče svakom licu, u svim okolnostima i na svim mestima i ne može da bude predmet bilo kakvog ograničenja ili derogiranja. Reč je o jednom od prava koje utemeljuje slobodu i čije postojanje podrazumeva pozitivnu obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitio život lica koje je pod njenom nadležnošću (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 14/1997/798/1001, od 9. juna 1998. godine, izveštaj 1998-III, stav 36.). Ova pozitivna obaveza države obuhvata materijalnopravni i procesnopravni aspekt.

Sa materijalnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države podrazumeva preduzimanje svih neophodnih mera kako do nasilne smrti ne bi došlo, a to pretpostavlja uspostavljanje pravnog okvira koji treba da pruži efikasnu zaštitu od pretnji usmerenih na pravo na život (videti, mutatis mutandis, presudu Evropskog suda za ljudska prava Osman protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj 87/1997/871/1083, od 28. oktobra 1998. godine, izveštaj 1998-VIII, st. 115. i 116.). Zbog toga je neophodno postojanje delotvornih krivičnopravnih i drugih normi koje bi odvraćale od vršenja krivičnih dela protiv života lica, kao i procesnih mehanizama za sprečavanje, suzbijanje i kažnjavanje povreda tih normi (videti presudu Evropskog su da za ljudska prava Streletz, Kessler i Krenz protiv Nemačke, br. 34044/96, 35532/97 i 44801/98.49 ILM 811 (2001), od 22. marta 2001. godine, stav 86.). Ova obaveza se proširuje i na preduzimanje preventivnih mera radi zaštite života, posebno u odnosu na opasne delatnosti koje potencijalno predstavljaju rizik za život (u tom smislu videti i presudu Evropskog suda za ljudska prava Oneryildiz protiv Turske, predstavka broj 48939/99, od 30. novembra 2004. godine, stav 107.).

Posmatrana sa procesnopravnog aspekta, pozitivna obaveza države se, u slučaju kada je neko lice lišeno života, sastoji u sprovođenju nezavisne i delotvorne istrage (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava McKerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 28883/95, od 4. maja 2001. godine, stav 111.), što podrazumeva postojanje efikasnog sudskog sistema u okviru kojeg će biti sproveden postupak koji ne mora nužno po svom karakteru da bude krivični.

Imajući u vidu izneto, kao i činjenicu da se u konkretnom slučaju protiv okrivljenih vodio predistražni postupak čiji je osnovni zadatak da javnom tužiocu pruži materijal kojim će ili potkrepiti sumnju da su osumnjičeni izvršili krivična dela koja se gone po službenoj dužnosti (i tako ispuniti jedan od uslova za otvaranje istrage), ili će javni tužilac odbaciti krivičnu prijavu, Ustavni sud smatra da je obaveza državnog organa – javnog tužilaštva, bila da upravo u okviru predistražnog postupka delotvorno istraži okolnosti pod kojima se događaj odigrao i da prikupi potrebne dokaze i podatke o učešću osumnjičenih u kritičnom događaju.

Ustavni sud posebno napominje da prema važećem Zakoniku o krivičnom postupku Srbije, predistražni postupak suštinski i de facto ima značaj istrage, ne samo zato što formalna istraga (koja podrazumeva donošenje naredbe nadležnog javnog tužioca), nije obavezna, jer je moguće pod određenim Zakonikom propisanim uslovima, podneti i neposrednu optužnicu, isto kao što formalne istrage nema ni u skraćenom postupku, već primarno zato što predistražni postupak ima odgovarajući istražni karakter, što je osnovna i suštinska karakteristika svake krivične istrage.

Naime, predistražni postupak suštinski predstavlja vrstu „istrage“, jer iako se terminološki tako ne označava, niti se donosi bilo kakva formalna odluka kojom predistražni postupak započinje, poput naredbe o sprovođenju istrage, svrha predistražnog postupka je da se „istraži“ potencijalno krivično delo, što znači da krivični postupak Srbije u stvari poznaje dve istražne faze: 1 ) neformalnu istragu – predistražni postupak i 2) istragu, koja se sprovodi na osnovu formalne odluke (naredba javnog tužioca). U stvari, predistražni postupak ima izrazito istraživački karakter u krivičnopravnom smislu, u praksi čak i znatno više, nego formalna istraga. Ovo je tako i stoga što se predistražni postupak vodi na nivou postojanja osnova sumnje, a to je isti procesno relevantan stepen sumnje koji je potreban i za vođenje formalne istrage, koja započinje formalnom naredbom javnog tužioca, bilo u pogledu nepoznatog učinioca, bilo kada se radi o istrazi usmerenoj protiv poznatog osumnjičenog. Tako je i zato što predistražnim postupkom formalno rukovodi javni tužilac, uz mogućnost da u toj fazi na adekvatan način koristi policiju za prikupljanje relevantnih informacija, a javni tužilac takođe vodi i formalnu istragu. Pored toga, predistražni postupak se isto kao i istraga, može voditi samo u pogledu krivičnih dela za koja se krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Dakle, time što je u konkretnom slučaju u odnosu na konkretne okrivljene vođen predistražni postupak, u potpunosti je ispunjena obaveza države da sprovede nezavisnu i delotvornu istragu, kada se radi o lišenju života, što proizlazi kako iz Ustavom zajemčenog prava na život, te na njemu utemeljenoj praksi samog Ustavnog suda, tako i iz prethodno objašnjenih stavova Evropskog suda za ljudska prava.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ocenio da pozitivnu obavezu države u zaštiti prava sadržanog u članu 24. Ustava, a koja podrazumeva brzo i efikasno ispitivanje predmeta konkretnog slučaja, bez nepotrebnog odlaganja, treba ceniti u okviru procesnopravnog aspekta prava na život u odnosu na radnje Tužilaštva za ratne zločine u predmetu Kt. 6/17.

5.3. Ispitujući postojanje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluk a US, 40/15-dr. zakon i 103/15) utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu pra va na život iz člana 24. Ustava i prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava, a polazeći od odredbe člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, kao i od dosadašnje prakse Ustavnog suda i pravnih stavova u postupanju po ustavnim žalbama koji su usvojeni na sednicama Suda od 30. oktobra 2008. i 2. aprila 2009. godine, Sud nalazi da je potrebno ispitati postojanje tri pretpostavke za odlučivanje po ovoj ustavnoj žalbi, i to: A) da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae; B) da li je ustavna žalba dopuštena ratione temporis; i V) da li je ustavna žalba blagovremena.

A) Ispitujući postojanje prve pretpostavke, odnosno dopuštenosti ustavne žalbe ratione personae, Ustavni sud je pošao od garancija koje Ustav predviđa u odredbi člana 24. i konstatovao da Ustav jemči da je ljudski život neprikosnoven. Pravo na život je apsolutno pravo i osnovno je ljudsko pravo zajemčeno Ustavom. Po oceni Ustavnog suda, ovo pravo podrazumeva, pored ostalog, pozitivnu obavezu države da preduzme sve potrebne mere kako bi se zaštitili životi lica koja su pod njenom nadležnošću (videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: L.C.B. protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 14/1997/798/1001, od 9. juna 1998. godine, Izveštaj 1998-III, stav 36; Guerra i drugi protiv Italije, broj predstavke 116/1996/735/932, od 19. februara 1 998. godine, Izveštaj 1998-I; Botta protiv Italije, broj predstavke 21439/93, od 24. februara 1998. godine, Izveštaj 1998-I).

Takođe, Ustavni sud ističe da postoji izgrađena praksa Evropskog suda za ljudska prava koji je predstavke srodnika lica koja su lišena života razmatrao s aspekta prava na život iz člana 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, jer nije sprovedena delotvorna i efikasna istraga u vezi sa smrću tih lica (videti, pored ostalih, presude: Šilih protiv Slovenije, broj predstavke 71463/01, od 9. aprila 2009. godine; Akdeniz i drugi protiv Turske, predstavke br. 41139/15 i 41146/15,od 31. maja 2001; Mc Kerr protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 28883/95, od 4. maja 2001. godine). Imajući u vidu da je odredbom člana 18. stav 3. Ustava utvrđeno da se odredbe o ljudskim i manjinskim pravima tumače u korist unapređenja vrednosti demokratskog društva, saglasno važećim međunarodnim standardima ljudskih i manjinskih prava, kao i praksi međunarodnih institucija koje nadziru njihovo sprovođenje, Ustavni sud je, sledeći navedenu praksu u konkretnoj situaciji, zaključio da je ustavna žalba dopuštena ratione personae.

Ovde, Ustavni sud ukazuje da je u krivičnoj prijavi navedeno da je A. M . tučen i zlostavljan u stanici policije u Bajinoj Bašti, a da je otac podnosioca M . A . – A . A . nakon predaje Bratunačkoj brigadi VRS nestao, te da se i dan danas vodi kao nestala osoba (Međunarodni komitet Crvenog krsta BAZ-913190-01). Dakle, A . A, kako to proizlazi iz celokupne dokumentacije, nije čak ni lice koje je proglašeno za umrlo uprkos činjenici da je nestalo lice.

Međutim, Ustavni sud konstatuje da je krivična prijava u konkretnom slučaju podneta i iz razloga što su pojedina lica izgubila život u vezi sa predmetnim događajem, te da je okrivljenima stavljeno na teret krivično delo genocid u pomaganju, odnosno krivično delo zločin protiv čovečnosti u pomaganju. Navedena krivična dela spadaju u izuzetno teška krivična dela, radi se o najtežim međunarodnim krivičnim delima. Takođe, Ustavni sud naročito napominje da se prilikom opredeljivanja kroz koje pravo će da ceni navode ustavne žalbe rukovodio time da su standardi zaštite prava na život nesporno strožiji nego standardi zaštite prava iz člana 25. Ustava, ne umanjujući značaj prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta. Ustavni sud je imao u vidu i širi značaj samog ustavnosudskog predmeta za ostvarivanje i zaštitu ljudskih prava i sloboda.

B) Razmatrajući pitanje dopuštenosti ustavne žalbe ratione temporis, Ustavni sud podseća da je Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu ljudskih prava i sloboda, stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje imaju javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete nakon stupanja na snagu Ustava.

Međutim, Ustavni sud ukazuje da procesna obaveza nadležnih organa iz člana 24. Ustava da se sprovede istraga, predstavlja posebnu i nezavisnu dužnost, koja obavezuje čak i kada je do smrti došlo pre stupanja na snagu Ustava. Uprkos navedenom, imajući u vidu načelo pravne sigurnosti, vremenska nadležnost Ustavnog suda nije beskonačna, tj. vremenski potpuno nelimitirana. Stoga je Ustavni sud ocenio da, kada je do smrti došlo pre stupanja na snagu Ustava, samo one procesne radnje ili propusti koji su se desili posle 8. novembra 2006. godine mogu potpadati pod vremensku nadležnost Suda. Takođe, između smrti i stupanja na snagu Ustava mora postojati stvarna veza da bi procesna obaveza imala efekat, odnosno da je značajan deo procesnih koraka koji se zahtevaju ovom odredbom obavljen, ili bi trebalo da bude obavljen posle stupanja na snagu Ustava. Sud takođe ističe da se mogu pojaviti okolnosti koje dovode u sumnju delotvornost prvobitne istrage (pre stupanja na snagu Ustava), a mogu nastati i obaveze da se teži nastavku istrage.

Imajući u vidu da se kritični događaj odigrao tokom jula i avgusta 1995. godine, da je krivična prijava podneta 14. jula 2017. godine, te da se predistražni postupak sprovodio nakon stupanja Ustava na pravnu snagu, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba podnosilaca spojiva ratione temporis sa Ustavom. Ovakav stav Ustavnog suda saglasan je i sa praksom Evropskog suda za ljudska prava (videti, pored ostalih, napred navedenu presudu Šilih protiv Slovenije, broj predstavke 71463/01, od 9. aprila 2009. godine, st. 159. i 161. i presudu Hackett protiv Ujedinjenog Kraljevstva, broj predstavke 34698/04, od 10. maja 2005. godine). Ustavni sud je pri tome, suštinski , iz razloga uzimanja u obzir celokupnog relevantnog konteksta , imao u vidu i relevantne događaje pre prethodno navedenog datuma.

V) Ocenjujući pitanje blagovremenosti ustavne žalbe, Ustavni sud je imao u vidu da je u konkretnom slučaju istaknuta povreda prava na život, koja se u svom procesno-pravnom aspektu iskazuje kao obaveza države da postupa temeljno, nezavisno i stvarno, prilikom istrage sumnjivih smrtnih slučajeva, kao i da se ovaj aspekt prava na život ne može zaštiti ni u jednom drugom postupku osim u postupku pred Ustavnim sudom. Sa druge strane Ustavni sud napominje da je rešenje Republičkog javnog tužilaštva Ktpo. 41/19 doneto 20. aprila 2017. godine, kojim rešenjem su iscrpljena pravna sredstva podnosilaca ustavne žalbe koja su im stajala na raspolaganju na osnovu relevantnih odredaba Zakonika o krivičnom postupku, a da je ustavna žalba izjavljena 18. maja 2017. godine , u okviru roka od 30 dana predviđenog članom 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Dakle, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba blagovremena.

Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud smatra da postoje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi.

Ovde Ustavni sud ukazuje da je i mao u vidu i stavove zauzete u odluci Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Fejzić i drugi protiv Srbije, broj predstavke 4078/15, od 26. septembra 2017. godine, st. 63-66. i o dluci istog suda Kamenica i drugi protiv Srbije, broj predstavke 4159/15, od 4 . oktobra 2016. godine, stav 51, o blagovremenosti predstavke Evropskom sudu za ljudska prava. Ustavni sud prepoznaje da Evrop ski sud slične predstavke odbacuje, ali je u konkretnom slučaju Ustavni sud išao korak dalje, te je pristupio analizi postojanja temeljne, hitne i delotvorne istrage.

5.4. Polazeći od navoda i razloga ustavne žalbe, kao i utvrđenog činjeničnog stanja, Ustavni sud ukazuje na sledeće:

Obaveza zaštite života prema članu 24. Ustava, tumačena prema članu 19. Ustava da „jemstva neotuđivih ljudskih i manjinskih prava u Ustavu služe očuvanju ljudskog dostojanstva i ostvarenju pune slobode i jednakosti svakog pojedinca u pravednom, otvorenom i demokratskom društvu, zasnovanom na načelu vladavine prava“, upućuje na to da se u ovom slučaju imaju primeniti stavovi Evropskog suda za ljudska prava izraženi u odluci Mladenović protiv Srbije, predstavka broj 1099/08, od 22. maja 2012. godine, a prema kojima: obaveza zaštite života prema članu 2. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda zahteva postojanje neke vrste delotvorne zvanične istrage kada su pojedinci ubijeni usled sumnje u upotrebu sile, bilo od strane državnih službenika ili od strane privatnih lica (videti, na primer, presudu Evropskog suda za ljudska prava Branko Tomašić i drugi protiv Hrvatske, predstavka broj 46598/06, od 15. januara 2009. godine, stav 62.); ta istraga mora biti delotvorna u smislu da može dovesti do identifikacije i kažnjavanja odgovornih (videti Oğur protiv Turske, predstavka broj 21549/93, 1999-III, stav 88.); to nije obaveza cilja već obaveza sredstava, što znači da su nadležni državni organi u obavezi da preduzmu sve razumne mere koje su im na raspolaganju kako bi obezbedili dokaze u vezi sa tim događajem, uključujući, pred ostalog, i uzrok smrti; svaki nedostatak u „istrazi“ koji podriva njenu sposobnost da se kroz nju utvrdi uzrok smrti ili odgovorna osoba, može predstavljati rizik da navedeni standard neće biti zadovoljen (videti, pored ostalih, odluku Bazorkina protiv Rusije, predstavka broj 69481/01, od 27. jula 2006. godine, stav 118.); postoji implicitni zahtev za hitnošću i razumnom ekspeditivnošću (videti Yaşa protiv Turske, predstavka broj 63/1997/847/1054, od 2. septembra 1998. godine, Izveštaj 1998-VI, st. 102-04 i Mahmut Kaya protiv Turske, predstavka broj 22535/93, od 28. marta 2000. godine, 2000-III, st. 106. i 107.); iako mogu postojati stvarne poteškoće koje sprečavaju napredovanje određene istrage, brzo reagovanje vlasti u situacijama koje uključuju upotrebu smrtonosne sile mogu se generalno smatrati suštinskim za očuvanje poverenja javnosti u vladavinu prava i sprečavanje svake pojave zavere ili tolerisanja nezakonitih radnji (videti odluku Jularić protiv Hrvatske, predstavka broj 20106/06, od 10. januara 2011. godine, stav 43.); iz istih razloga mora postojati dovoljan element javne kontrole istrage ili njenih rezultata kako bi se osigurala odgovornost za polaganje računa i u praksi i u teoriji i stepen javne kontrole koji se traži može biti različit od predmeta do predmeta, a bliski rođaci žrtve moraju učestvovati u postupku u svim predmetima u meri koja je potrebna kako bi se čuvali njihovi legitimni interesi (videti Shanaghan protiv Ujedinjenog Kraljevstva, predstavka broj 37715/97, odluka od 4. maja 2001. godine, st. 91. i 92.).

Ustavni sud ukazuje da je F. h . 14. jula 2017. godine podneo krivičnu prijavu protiv više okrivljenih. Tužilaštvo za ratne zločine se dopisom Kt. 6/17 od 28. jula 2017. godine obratilo Ministarstvu unutrašnjih poslova – Služba za otkrivanje ratnih zločina kako bi prikupilo potrebna obaveštenja. Na osnovu tog zahteva, Služba za otkrivanje ratnih zločina je 1. decembra 2017. godine dostavila adekvatnu pisanu dokumentaciju. Isto tužilaštvo je 22. marta 2018. godine donelo rešenje o odbačaju krivične prijave Kt. 6/17, koje je potvrđeno rešenjem Republičkog javnog tužilaštva Ktpo. 41/18 od 20. aprila 2018. godine. Dakle, celokupan predistražni postupak je trajao devet meseci. U tom postupku se nastoji da se otkrije krivično delo, da se prikupe i obezbede tragovi i predmeti koji mogu da posluže kao dokaz, da se pronađe učinilac krivičnog dela i spreči da se on sakrije ili pobegne. Cilj tog postupka je i da se omogući pokretanje formalne krivične istrage za krivična dela za koja se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, ukoliko za to ima osnova, ali naravno, samo kada se radi o krivičnim delima u pogledu kojih se ne vodi skraćeni postupak, jer tada formalne istrage ni nema. Cilj predistražnog postupka može biti i podnošenje neposredne optužnice, onda kada za to postoje Zakonikom o krivičnom postupku propisan uslovi, te stoga, kao što je u prethodnom tekstu već detaljnije objašnjeno, sam predistražni postupak svakako ima odgovarajući istražni karakter (čak po pravilu, znatno više nego formalna istraga), te se može smatrati faktičkim vidom krivične istrage u njenom esencijalnom smislu. Sa druge strane, nadležni javni tužilac će rešenjem odbaciti krivičnu prijavu ako prijavljeno delo nije krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti , ako je nastupila zastarelost krivičnog gonjenja (što ne dolazi u obzir kada se radi o krivičnim delima protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom), ili je delo obuhvaćeno amnestijom ili pomilovanjem ili postoje druge okolnosti koje trajno isključuju gonjenje ili ako ne postoje osnovi sumnje da je učinjeno krivično delo za koje se goni po službenoj dužnosti, a kako je to propisano članom 284. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku.

Ustavni sud konstatuje da su postupajuća tužilaštva, nakon pribavljanja neophodne dokumentacije i uvidom u dokumentaciju dostavljenu uz krivičnu prijavu od strane podnosilaca ustavne žalbe, pravilno utvrdila, obrazloživši na ustavnopravno prihvatljiv način zašto u konkretnom slučaju u radnjama osumnjičenih nema elemenata krivičnog dela genocid u pomaganju iz člana 141. u vezi člana 24. KZ SRJ. Takođe, Ustavni sud napominje i da je u rešenju Tužilaštva za ratne zločine Kt. 6/17 od 22. marta 2018. godine, navedeno da „što se tiče krivičnog dela zločin protiv čovečnosti u pomaganju, ukazujem da ovo krivično delo u vreme opisanih događanja 1995. godine nije bilo propisano kao krivično delo, niti je za njega bila propisana sankcija u Krivičnom zakonu Savezne Republike Jugoslavije, koji zakon se ima primeniti kao najblaži zakon u konkretnom primeru. Zločin protiv čovečnosti, kao krivično delo sa propisanom sankcijom predviđen je Krivičnim zakonikom Republike Srbije tek 2005. godine, koji Zakonik je stupio na snagu 1. januara 2006. godine, bez retroaktivne primene. Takođe, ukazujem i da neposredna primena međunarodnog prava za ovo krivično delo ne bi bila moguća, jer nema zakonom propisane krivične sankcije i bila bi suprotna članu 3. koji u zakonitosti u određivanju krivičnih dela i propisivanju krivičnih sankcija izričito propisuje da nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje, pre nego što je učinjeno, nije zakonom bilo određeno kao krivično delo i za koje nije bila zakonom propisana kazna“, a koje obrazloženje prihvata i sam Ustavni sud. Pri tome treba imati u vidu da, kada se analizira „istraga“ u svetlu povrede prava na život, obaveza državnih organa je obaveza sredstva, a ne obaveza cilja.

S obzirom na sve prethodno navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je postupak protiv više osumnjičenih bio temeljan, hitan i delotvoran, te je ocenio da nije došlo do povrede procesnog aspekta prava iz člana 24. Ustava. Takođe, Ustavni sud primećuje da, imajući u vidu sve napred navedeno, u konkretnom slučaju nije došlo ni do povrede prava iz člana 25. Ustava.

6. Ustavni sud u vezi sa neposrednom primenom međunarodnog prava ukazuje na primer Mađarske, a povodom određenih istorijskih događaja i u kontekstu odlučivanja Evropskog suda za ljudska prava. Kada je ova država „naišla na problem nemogućnosti kažnjavanja učinilaca krivičnih dela kao što su lišavanje života civila prilikom demonstracija i egzekucija disidenata kojima nije prethodio sudski postupak, koja su vršena od strane bivšeg režima“, ona se, da bi prevazišla problem zastarelosti tih krivičnih dela po domaćem zakonodavstvu, odnosno zastarelosti krivičnog gonjenja u pogledu takvih „klasičnih“ krivičnih dela, poput ubistva, odlučila da neposredno primeni Ženevske konvencije iz 1949. godine, odnosno običajno međunarodno pravo koje je u njima kodifikovano. Odlukom Ustavnog suda Mađa rske broj 53/1993 (X.13.) utvrđen je stav toga suda da iz odredbe paragrafa 1 člana 7. Ustava Mađarske, po kojoj pravni sistem Republike Mađarske generalno prihvata pravila međunarodnog prava, proizlazi primena tih pravila kao dela mađarskog prava bez posebnih transformacija, te da čak Mađarska učestvuje u međunarodnoj zajednici na temelju tih odredbi, iz čega proizlazi i da će ustavno, te uopšte domaće pravo biti interpretirano na takav način da se time ob ezbeđuje aktuelna primena opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava.

Ovakav stav mađarskog ustavnog suda, te odluke krivičnih sudova donete na osnovu njega, nisu naišli na potvrdu Evropskog suda za ljudska prava (videti presudu Korbely protiv Mađarske, predstavka broj 9174/02, od 19. septembra 2008. godine) Podnosilac predstavke u tom slučaju, gospodin Korbeli, je tvrdio da je time što je od strane mađarskih sudova pravnosnažno osuđen za zločin protiv čovečnosti, a na temelju neposredne primene Ženevskih konvencija, te običajnog međunarodnog prava, povređeno njegovo pravo iz člana 7. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prav a i osnovnih sloboda, odnosno da je povređeno načelo zakonitosti. Protiv gospodina Korbelia je 14. decembra 1993. godine , u Budimpešti , pokrenuta istraga zbog izvršenog zločina protiv čovečnosti propisanog Ženevskim konvencijama, a na osnovu prethodne odluke Ustavnog suda o mogućnosti neposredne primene međunarodnog prava. U prvostepenem sudskom postupku pred Okružnim sudom u Budimpešti krivični postupak je 29. maja 1995. godine obustavljen, jer je sud stao na stanovište da se tu radi o krivičnom delu ubistva i podstrekavanja na ubistvo, a ne o zločinu protiv čovečnosti, te da je stoga nastupila zastarelost krivičnog gonjenja. Vrhovni sud Mađarske je , odlučujući o žalbi državnog tu žioca, 6. decembra 1996. godine, ukinuo odluku od 29. maja 1995. godine i vratio predmet na ponovno suđenje, te naložio da se predmet vrati u stanje istrage. U maju 1998. godine vojno veće prvostepenog suda je održalo pretres, koji je opet rezultirao obustavom postupka, jer je sud zaključio da se ne radi o zločinu protiv čovečnosti, a da je krivično delo ubistva apsolutno zastarelo 26. oktobra 1971. godine. Vrhovni sud Mađarske je 5. novembra 1998. godine , u žalbenom postupku , u kojem su saslušana i tri eksperta za istoriju, preinačio odluku prvostepenog suda, tako što je neposredno primenio odredbe Ženevskih konvencija, zaključujući da zločin protiv čovečnosti ne može zastariti, te je optuženog Korbelia oglasio krivim za to krivično delo. Optuženi je uložio reviziju protiv te odluke, a reviziono veće Vrhovnog suda Mađarske je ukinulo odluku, te predmet vratio drugostepenom sudu. U novom postupku pred drugostepenim sudom, žalbeno veće Vrhovnog suda Mađarske je predmet vratilo na odlučivanje prvostepenom sudu, koji je konačno, primenjujući odredbe Ženevskih konvencija, optuženog oglasio krivim za zločin protiv čovečnosti. Tu presudu je 8. novembra 2001. godine potvrdio Vrh ovni sud Mađarske i ona je tako postala pravnosnažna. Zatim je jula 2002. godine odbijen zahtev osuđenog za ponavljanje krivičnog postupka, a u septembru 2003. godine Vrhovni sud Mađarske, bez ulaženja u meritum, odbacio je vanredni pravni lek. Osuđeni Korbeli se svojom predstavkom obratio Evropskom sudu za ljudska prava, koji je utvrdio da je pravnosnažnom odlukom mađarskog suda povređeno pravo osuđenog, utvrđeno u članu 7. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prav a i osnovnih sloboda – načelo zakonitosti u krivičnom pravu.

Konačno, Ustavni sud smatra da ovde nije moguća ni primena međunarodnog običajnog prava, jer ne samo što običaji, s obzirom na dejstvo načela zakonitosti (njegov lex scripta element), nisu izvor krivičnog prava, već se, naravno, običajima nikada ne propisuje i kazna/krivična sankcija (nullum poena sine lege). Iz istih razloga nije moguća, kada je reč o srpskom krivičnopravnom sistemu, ni neposredna primena opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava u pogledu „kreiranja“ međunarodnih inkriminacija, koje kao takve nisu bile u vreme izvršenja dela propisane zakonom.

Naime, iako je u članu 16. stav 2. Ustava utvrđeno da su opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava i potvrđeni međunarodni ugovori sastavni deo pravnog poretka Republike Srbije i neposredno se primenjuju, time se , ipak, ne omogućava automatska i apriorna neposredna primena svih oblika međunarodnog prava u krivičnopravnom sistemu Srbije, tj. kada se radi o krivičnom gonjenju/krivičnom sankcionisanju u pogledu dela, koja nisu bila striktno propisana kao krivična dela u vreme izvršenja. Iz toga što se u članu 16. stav 2. Ustava kaže da potvrđeni međunarodni ugovori moraju biti u skladu sa Ustavom, ne proizlazi obrnuto – da opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava ne moraju biti u skladu sa Ustavom. Naime, ovde prilikom tumačenja nije logična primena argumentum a contrario , već je tu potrebno primeniti analogiju. Kako su međunarodni ugovori konkretniji, jasniji i precizniji u pogledu konkretne interpretacije, nego opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava (jer se pitanje „opštprihvaćenosti“, po logici stvari, uvek svodi i na tumačenje, koje može biti manje ili više široko), treba smatrati da onda kada ustavotvorac zahteva da takvi izvori međunarodnog prava moraju biti u skladu sa Ustavom, tada ustavotvorac, tim pre, takav zahtev implicitno , ali sasvim jasno , uspostavlja i u odnosu na opšteprihvaćena pravila međunarodnog prava.

Pored ovoga, ovde kao posebno značajno treba imati u vidu i dejstvo člana 145. stav 2. Ustava, prema kome se sudske odluke zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona. Kako neposredne primene međunarodnog prava, kada se radi o međunarodnim krivičnim delima, odnosno krivičnim delima protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom, ne može biti, osim na osnovu određene sudske odluke, odnosno u okviru nje, međunarodno pravo se u Srbiji u pogledu krivičnog gonjenja i osude za delo koje u vreme izvršenja nije bilo propisano kao krivično delo (nullum crimen sine lege), ne može primeniti neposredno, ni kada radi o pravu sadržanom u opšteprihvaćenom pravilu međunarodnog prava, ne samo zato što takva pravila ne propisuju i kaznu za konkretno krivično delo (nulla poena sine lege), već ni stoga što se u članu 145. stav 2. Ustava ne ostavlja mogućnost zasnivanja odluke suda na takvom izvoru prava. Konačno, iz ove ustavnopravne formulacije proizlazi da se ona tiče i javnotužilačke istrage u kojoj određenu nadležnost ima i sudija za prethodni postupak, a takođe se odnosi i na predistražni postupak. Naime, ni istraga, kao ni predistražni postupak ne „služe sami sebi“, već su suštinski orijentisani na to da se onda kada postoje zakonski uslovi, omogući i sudsko odlučivanje. Dakle, istraga se sprovodi da bi se u krajnjoj liniji omogućilo odlučivanje suda o krivičnom delu na Zakonikom o krivičnom postupku propisan način, onda kada iz istrage proiziđe optužnica, a na temelju čega u daljem toku postupka može doći i do drugih odluka krivičnog suda, pa i onih koje predstavljaju izraz legitimnog prava suda na kažnjavanje/krivično sankcionisanje (ius puniendi), a sa formalnom istragom funkcionalno je povezan predistražni postupak, kao prva suštinski istražna faza krivičnog postupka, iz koje može proizići kako formalna istraga, tako i neposredno optuženje, te samim tim i sudsko odlučivanje.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je imao u vidu i to da se podnosioci pozivaju na praksu Evropskog suda za ljudska prava u dva predmeta, kao i na praksu samog Tužilaštva za ratne zločine u predmetu P . E . Međutim Sud konstatuje da su podnosioci dostavili samo odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kolk i Kislyiy protiv Estonije, po predstavkama br. 23052/04 i 24018/04 , od 17. januara 2006. godine, uprkos činjenici da imaju punomoćnika iz reda advokata. Ustavni sud, uprkos tome, smatra da su postupajuća javna tužilaštva postupila na ustavnopravno prihvatljiv i utemeljen način kad su utvrdila da zločin protiv čovečnosti u pomaganju u vreme kritičnih događaja jul a/avgusta 1995. godine nije bio propisan kao krivično delo, niti je za njega bila propisana sankcija u Krivičnom zakonu Savezne Republike Jugoslavije, a taj se zakon primenjivao kao najblaži zakon u konkretnom slučaju.

Takođe, Ustavni sud napominje da se i institut komandne odgovornosti u Republici Srbiji može primeniti tek od stupanja na snagu važećeg Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), 1. januara 2006. godine, a čija je retroaktivna primena zabranjena u skladu sa načelom zakonitosti, koje je zajemčeno članom 34. stav 1. Ustava, kao i samim Krivičnim zakonikom – članom 1. Komandna odgovornost je implementirana Krivičnim zakonikom kao posebno krivično delo nesprečavanje vršenja krivičnih dela protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međunarodnim pravom iz člana 384. ovog zakonika. Tako su postupile i druge države, kao na primer, Nemačka u svom Međunarodnom kaznenom zakoniku (Völkerstrafgesetzbuch – VStGB ), kada je propisala u § 4 krivično delo odgovornosti vojnog zapovednika i drugih pretpostavljenih („Verantwortlichkeit militärischer Befehlshaber und anderer Vorgesetzter“) (videti Odluku Ustavnog suda Už-11470/ 2017 od 1. oktobra 2020. godine).

Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocima ustavne žalbe nisu povređena prava na život i na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz čl. 24. i 25. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu.

7. Ustavni sud je, zbog značaja ove odluke za zaštitu ustavnosti i zakonitosti i ljudskih prava i osnovnih sloboda , saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se Odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

8. Sledom svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju žalbe zbog istrage ratnih zločina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti