Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko sedam godina. Sud posebno ističe nerazumnu dužinu drugostepenog postupka. Deo žalbe koji se odnosi na meritum odbacuje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5949/2016
28.06.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. S . iz Požarevca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba S. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P 1. 222/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Požarevcu P 1. 105/09) podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. S . iz Požarevca je , 27. jula 2016. godine, preko punomoćnika V . P, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zejemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu u predmetu P1. 222/10 (inicijalno predmet Opštinskog suda u Požarevcu P1. 105/09), kao i protiv presuda Osnovnog suda u Požarevcu P1. 222/10 od 28. juna 2011. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 2448/14 od 6. aprila 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi podnositeljka je opisala tok predmetnog parničnog postupka, ističući da je ceo postupak trajaoviše od sedam godina, a da je postupak po žalbi trajao od 12. avgusta 2011. do 6. aprila 2016. godine, iz čega se može zaključiti da je neprimereno dugo trajao. U vezi sa osporenim presudama, podnositeljka je navela da su izostali razlozi zbog kojih su parnični sudovi odbili njen tužbeni zahtev kojim je tražila da joj se utvrdi pravo na dodelu spornog stana i da se obaveže njen poslodavac da takvu odluku donese. Takođe, podnositeljka je navela da prvotuženi u postupku nije bio uredno zastupan, kao i da je drugostepeni sud morao, budući da je prvotuženi prestao da postoji, to i da konstatuje u uvodu presude. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, te da poništi osporenu drugostepenu presudu. Podnositeljka nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede ustavnog prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Požarevcu P1. 222/10, kao i dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, kao tužilja, je 29. januara 2009. godine podnela Opštinskom sudu u Požarevcu tužbu protiv tuženih: Fond za izgradnju stanova solidarnosti opštine Požarevac, E. S . i Poresk a uprava, filijala Požarevac (kasnije Ministarstvo finansija – Poreska uprava – Filijala Požarevac), kojom je tražila da se poništi član 2. ugovora o prenosu prava svojine na određenom stanu, zaključen između prvotuženog i drugotuženog, da se utvrdi da je sporni stan dodeljen trećetuženom, da se obavežu prvotuženi i trećetuženi da zaključe ugovor o regulisanju međusobnih prava i obaveza u vezi sa spornim stanom, u skladu sa konkursom i odgovarajućim propisima, kao i da se utvrdi pravo tužilje na dodelu spornog stana. Uz tužbu podnet je i predlog za određivanje privremene mere. Povodom ove tužbe formiran je predmet P1. 105/09.

Prvo ročište u ovom predmetu zakazao je za 19. mart 2009. godine, ali ono nije održano jer su se spisi premeta nalazili kod drugostepenog suda, radi odlu čivanja o žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja kojim je odbijen predlog tužilje za određivanje privremene mere. Opštinski sud u Požarevcu zakazao je još tri ročišta, od kojih jedno nije održano.

Nakon uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji u 2010. godini, predmetni parnični postupak je, pod brojem P1. 222/10, vođen pred Osnovnim sudom u Požarevcu, koji je, do zaključenja glavne rasprave, zakazao šest ročišta.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Požarevcu P1. 222/10 od 28. juna 2011. godine odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje. Iz obrazloženja osporene prvostepene presude proizlazi da je parnični sud u toku postupka utvrdio da je po osnovu konkursa za raspodelu osam stanova solidar nosti, jedan od tih stanova prvotuženi dodelio trećetuženom (Poreskoj upravi – Filijala Požarevac). Utvrđeno je i da zahtev Republičke direkcije za imovinu za pribavljanje u svojinu Republike Srbije predmetnog stana, kako bi se mogla izvršiti njegova dodela licu zaposlenom u državnom organu, a u skladu sa odredbama Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije, prvotuženi nije prihvatio, ističući da će on, kao vlasnik stana, zaključiti ugovor o zakupu, odnosno otkupu predmetnog stana sa odgovarajućim fizičkim licem, nakon čega je trećetuženi vratio ključeve spornog stana njegovom vlasniku, prvotuženom, koji je, potom, taj stan dodelio drugotuženom .

Imajući u vidu utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni parnični sud je ocenio da je osnovan prigovor nedostatka aktivne legitimacije tužilje, kao i nedostatka pasivne legitimacije trećetuženog. Ovakvu odluku prvostepeni sud je doneo, kako to sledi iz obrazloženja označene prvostepene presude, između ostalog, jer iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da tužilji nijednim aktom nije dodeljen sporni stan, da ona nije ugovorna strana osporavanog ugovora, niti je trećetuženi korisnik spornog stana, kao i da taj stan, voljom njegovog vlasnika, nije prešao u svojinu države, te tako ni ne može da se dodeli podnositeljki kao zaposlenoj u državnom organu, a saglasno odredbama Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije.

Protiv prvostepene presude tužilja je 15. avgusta 2011. godine izjavila žalbu.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 4424/11 od 15. maja 2013. godine, vraćeni su nerazmotreni spisi premeta prvostepenom sudu radi dopune postupka , jer primerak prvostepene presude i žalbe tužilje nisu dostavljeni prvotuženom.

Povodom dopisa prvostepenog suda od 10. maja 2013. godine, javni pravobranilac Grada Požarevca obavestio je sud, dopisom od 26. septembra 2013. godine, da je Grad Požarevac pravni sledbenik prvotuženog, na osnovu Odluke o prestanku važenja Odluke o načinu, uslovima i rokovima korišćenja i vraćanja sredstava za izgradnju stanova solidarnosti („Službeni glasnik Grada Požarevca“ broj 8/11), nakon čega je Osnovni sud u Požarevcu 11. oktobra 2013. godine ponovo dostavio spise predmeta drugostepenom sudu radi odlučivanja o izjavljenoj žalbi.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž1. 6312/13 od 14. maja 2014. godine, po drugi put, vratio nerazmotrene spise predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka , jer se iz odgovora javnog pravobranioca ne vidi da li je prvotuženi prestao da postoji pre donošenja prvostepene presude ili nakon toga.

Pošto je prvostepeni sud utvrdio da je prvotuženi prestao da postoji 30. decembra 2011. godine, dostavio je spise predmeta Apelacionom sudu u Beogradu 30. jula 2014. godine , koji je, osporenom presudom Gž1. 2488/14 od 6. aprila 2016. godine, donetom nakon održane rasprave, odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu presudu Osnovnog suda u Požarevcu P1. 222/10 od 28. juna 2011. godine. U obrazloženj u označene drugostepene presude navedeno je da je pravilno prvostepeni sud našao da tužilja nije aktivno legitimisana u ovom postupku, kao i da nema pasivne legi timacije na strani trećetuženog, budući da on nije ni korisnik spornog stana, ističući da je ključeve od tog stana vratio 17. marta 2006. godine, niti je zaključio bilo kakav ugovor sa prvotuženim povodom istog stana .

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da je postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, od podnošenja tužbe 29. januara 2009. godine Opštinskom sudu u Požarevcu, pa do njegovog okončanja, donošenjem osporene drugostepene presude od 6. aprila 2016. godine, trajao sedam godina i dva meseca, pri čemu je drugostepeni postupak trajao četiri godine i osam meseci.

U vezi sa navedenim, Ustavni sud ukazuje da prilikom utvrđivanja da li je povređeno prav o na suđenje u razumnom roku, u načelu, osporeni postupak posmatra kao celinu. Međutim, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da sama činjenica da je drugostepeni parnični postupak, u kojem su dva puta vraćani nerazmotreni spisi predmeta prvostepenom sudu radi dopune postupka, trajao četiri godine i osam meseci, pri čemu su više od tri godine trajali dopunski postupci vođeni zbog propusta sudova , sama po sebi, ukazuje da taj postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Pri svojoj oceni Ustavni sud je imao u vidu i da predmetni parnični postupak nije bio posebno složen, kao i da je podnositeljka imala interes da se on sprovede efikasno i bez odugovlačenja, a da svojim ponašanjem nije doprinela navedenoj dužini trajanja postupka.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je, neefikasnim i nedelotvornim postupanjem parničnog suda, podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu u ovom delu , odlučujući kao u prvom delu izreke.

Krećući se u granicama zahteva, budući da podnositeljka u ustavnoj žalbi nije istakla zahtev za naknadu nematerijalne štete zbog povrede Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da je donošenje odluke kojom se utvrđuje povreda prava dovoljan vid pravičnog zadovoljenja podnositeljke zbog utvrđene povrede.

6. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, a imajući u vidu navode ustavne žalbe, Ustavni sud, najpre, ukazuje na svoj ranije zauzet stav da nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i primene prava u postupku koji je vođen radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, osim ako iz konkretnih, pravno i činjenično utemeljenih ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ne proizlazi da su sudovi proizvoljno primenili pravo.

Međutim, Ustavni sud je, u konkretnom slučaju, utvrdio da podnositeljka ustavne žalbe nije pruži la argumentovane ustavnopravne razloge koji ukazuju na to da su parnični sud ovi proizvoljno ili arbitre rno primenio merodavno pravo. Naprotiv, Ustavni sud je utvrdio da osporene presude sadrže detaljna i jasn a obrazloženj a, zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju merodavnog prava, kojima je odgovoreno na sva pitanja na kojima podnositeljka zasniva svoje tvrdnje o povredi prava. Naime, prema oceni Ustavnog suda, iz utvrđenog činjeničnog stanja, parnični sud ovi su izve li ustavnopravno prihvatljiv zaključak o (ne)postojanju aktivne legitimacije podnositeljke kao tužilje, i pasivn e legitimacij e njenog poslodavca (trećetuženog). Ovo s toga jer je u postupku koji je prethodio ustavnosudskom, a koji je, između ostalog, vođen radi poništaja (dakle ne utvrđivanja ništavosti) ugovora, utvrđeno da nije doneta odluka o dodeli spornog stana podnositeljki, kao i da raspolaganje njenog poslodavca navedenim stanom (dodeljivanjem bilo kom zaposlenom u državnom organu, pa i podnositeljki) nije pravno moguće u situaciji kada vlasnik stana nije želeo svoje pravo da prenese na državu. Takođe, parnični sud je utvrdio da tuženi poslodavac nije bio vlasnik spornog stana , niti njegov korisnik , budući da o prenosu bilo kakvog prava nije zaključio ugovor sa vlasnikom stana, a ključeve tog stana je vratio njegovom vlasniku znatno pre pokretanja parničnog postupka. Imajući u vidu navedeno, odnosno da su parnični sud ovi našli da za konkretni spor ne postoji aktivna legitimacija podnositeljke, niti pasivna legitimacija njenog poslodavca, Ustavni sud je kao ustavnopravno neprihvatljiv ocenio i navod ustavne žalbe da parnični sudovi nisu obrazložili zašto su odbili njen zahtev da joj se utvrdi pravo na dodelu spornog stana, te da se obaveže njen poslodavac da o tome donese odluku.

U pogledu navoda kojim se ukazuje da jedan od tuženih nije uredno zastupan u toku predmetnog parničnog postupka, Ustavni sud ističe da , saglasno merodavnom procesnom zakonu, bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako stranku koja je pravno lice nije zastupalo ovlašćeno lice, ili ako zakonski zastupnik, odnosno punomoćnik stranke nije imao potrebno ovlašćenje za vođenje parnice, ali samo ako se ovi nedostaci odnose na stranku koja je izjavila žalbu (član 361. stav 2. tačka 9) Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine) . Takođe, budući da podnositeljka navedeno nije isticala u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude, Ustavni sud ukazuje da je ustavna žalba supsidijarno pravno sredstvo, što znači da je podnositeljka obavezna da iskoristi sva dozvoljena prava sredstva u zaštiti svojih prava pre podnošenja ustavne žalbe, kao i da u njima istakne sve okolnosti i činjenice koji su od značaja za pravilnu i zakonitu ocenu primene materijalnog i procesnog prava niže instance. Isticanjem takvih činjenica i okolnosti prvi put u ustavnoj žalbi stavlja Ustavni sud u položaj instancionog suda, a uloga Ustavnog suda nije da u postupku po ustavnoj žalbi, umesto redovnih sudova, tumači propise i odlučuje o subjektivnim pravima i obavezama stranaka. Ustavni sud je, takođe, ocenio da, u okolnostima konkretnog slučaja, kada je parnični sud kao neosnovan ocenio tužbeni zahtev tužilje u odnosu na sve tužene, navod podnositeljke u vezi sa eventualno pogrešnim označavanjem prvotuženog, odnosno njegovog pravnog sledbenika i zastupnika u uvodu drugostepene presude, ne može se smatrati relevantnim za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka, nezadovoljna ishodom prethodno vođenog parničnog postupka, odnosno stavovima redovnih sud ova iznetim u osporenim presud ama, formalno se pozivajući na povredu prava na pravično suđenje, zapravo od Ustavnog suda traži da kao revizijski sud ispita zakonitost osporenih akata. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu , odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti