Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 25 godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra zbog prekomerne dužine postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Jovan Ćirić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i Vesna Ilić Prelić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. G . iz Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. februara 2020 . godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. G . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 5214/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 3921/91) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. G . iz Kruševca je , 20. januara 2017. godine, preko punomoćnika P . P, advokata iz Kruševca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 5214/10.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi i da ustavnu žalbu izjavljuje i protiv presuda koje su donete u predmetnom parničnom postupku, ne navodeći bilo kakve razloge s tim u vezi, pri čemu podnosilac ni u zahtevu ne navodi pomenute presude.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je povređeno i pravo iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Kako se navedeni član Evropske konvencije sadržinski ne razlikuje od člana 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je postojanje povrede navedenog člana Evropske konvencije ispitivao u odnosu na navedenu odredbu Ustava .

Podnosilac ustavne žalbe je detaljno i hronološki obrazložio tok predmetne parnic e vođen e radi utvrđenja i predaje stvari, navodeći da je još 4. decembra 1991. godine podneta tužba protiv podnosioca ustavne žalbe kao tuženog , a da je 27. oktobra 2016. godine doneta presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3256/15 kojom je pravnosnažno okončan postupak, te mu je zbog dužine trajanja parničnog postupka od 25 godina, a koji nije bio pravno složen i čijoj dužini trajanja podnosilac nije doprineo, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da mu je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 5214/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevao je naknadu nematerijalne štete u visini od 2.000 evra u dinarskoj protivvrednosti.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Kruševcu P. 5214/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci O. M, M . M, D . V . i B . Ž . su 4. decembra 1991. godine podneli tužbu Opštinskom sudu u Kruševcu protiv tuženog , ovde podnosioca ustavne žalbe, radi predaje suposeda. Predmet je zaveden pod brojem P. 3921/91.

U spisima predmeta nema dokaza da je podnosilac ustavne žalbe dostavio odgovor na tužbu, već je prvo ročište nakon podnošenja tužbe održano 20. decembra 1991. godine na kome je prisustvovao i podnosilac ustavne žalbe kao tuženi .

Pred prvostepenim sudom bila su održan a dva ročišta , na kojima su saslušane parnične strane i izvršen je uvid u određenu dokumentaciju, između ostalog , ugovor o kupoprodaji sporne nepokretnosti.

Presudom Opštinskog suda u Kruševcu P. 3921/91 od 3. februara 1992. godine usvojen je tužbeni zahtev, a rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 842/92 od 22. aprila 1992. godine je, u žalbenom postupku, ukinuta navedena prvostepena presuda i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

U ponovnom prvostepenom postupku nije održano osam ročišta, i to: tri jer nisu bili pribavljeni spisi iz 1942. godine iz Istorijskog arhiva koji bi potvrdili da su tužioci stekli pravo svojine na spornoj nepokretnosti, dva na zahtev punomoćnika tužioca , a tri jer tuženi nije prisustvovao ročištima zbog toga što nije uredno primio pozive. Na ročištu od 28. maja 1993. godine određeno je da se rasprava odloži na neodređeno vreme zbog nedostavljanja starih spisa iz Istorijskog arhiva. Podnosilac je 9. septembra 1993. godine predložio da sud zakaže glavnu raspravu i donese presudu jer su od strane suda pribavljeni spisi neophodni za nesmetano presuđenje, pri čemu je prvo sledeće ročište zakazano za 28. februar 2002. godine.

U periodu od 28. maja 1993. do 28. februara 2002. godine, kao i u periodu od 9. maja 2002. do 4. jula 2005. godine nije bilo zakazano nijedno ročište.

U prvostepenom postupku su održana dva ročišta, na kojima je izvršen uvid u celokupne spise predmeta i tražen je određen izveštaj o d Službe za katastar u Kruševcu. Pet ročišta nije održan o, i to tri zbog nedolaska tuženog na ročišta, jer tuženi nije uredno primio pozive, jedno jer sudu nije bio dostavljen izveštaj od Službe katastra u Kruševcu, a jedno zbog sprečenosti postupaućeg sudije.

Tužba je je preinačena 27. decembra 2005. godine , tako da je tužbeni zahtev opredeljen za utvrđenje prava svojine na nepokretnosti .

Rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu P. 1639/92 od 1. marta 2006. godine usvojen je predlog tužila ca za određivanje privremene mere i zabranjeno je tuženom otuđenje i opterećenje sporne nepokretnosti i određeno je da će privremena mera važiti do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka. Rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 784/06 od 30. maja 2006. godine žalba tuženog je odbijena i potvrđeno je prvostepeno rešenje o određivanju privremene mer e.

Na ročištu od 13. marta 2006. godine punomoćnik tužilaca je obavestio sud da je tužilja B . Ž . preminula , pa je sud doneo rešenje da će odluka o prekidu postupka zbog smrti ove tužilje biti doneta po dostavljanju dokaza o njenoj smrti.

Rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu P. 1639/92 od 8. juna 2006. godine prekinut je postupak zbog smrti tužilje B. Ž . i određeno je da će se postupak nastaviti kada naslednik ili staralac zaostavštine preuzmu postupak ili kada ih sud na predlog protivne strane pozove da to učine.

Punomoćnik tužilaca je 21. avgusta 2006. godine predložio da se postupak nastavi i obavestio je sud da zakonski naslednik pok. B . Ž, V . Ž . stupa u parnicu na njeno mesto. Sud je zatim nastavio postupak i održan a su tri ročišta na kojim a su saslušane parnične stranke i izvršen uvid u spise predmeta. Pet ročišta nije održano, i to dva zbog odsustva tuženog koji je bio uredno pozvan, što je dovelo do produženja parnice za osam meseci, a tri iz procesnih razloga.

Na ročištu od 7. juna 2007. godine punomoćnik tužilaca je obavestio sud da je pred tim sudom u predmetu P. 933/07 pokrenut postupak po tužbi K. E . iz Austrije protiv istog tuženog i da je predmet spora ista nepokretnost i predložio je da se ovom postupku združi predmet P. 933/17 . Rešenjem Opštinskog suda u Kruševcu P. 979/06 od 7. juna 2007. godine naloženo je pisarnici da se ovom postupku združe spisi P. 933/07 radi jednovremenog odlučivanja.

Tužbeni zahtev je preciziran 26. marta 2008. godine.

Presudom Opštinskog suda u Kruševcu P. 1762/08 od 22. septembra 2008. godine utvrđeno je da su tužioci nosioci prava svojine na nepokretnostima bliže označenim u izreci i da je tuženi dužan da tužiocima ovo pravo prizna i da nepokretnost u označenim udelima preda tužiocima u svojinu i državinu.

Rešenjem Okružnog suda u Kruševcu Gž. 56/09 od 10. marta 2009. godine ukinuta je presuda Opštinskog suda u Kruševcu P. 1762/08 od 22. septembra 2008. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je osam ročišta na kojima je izvršni uvid u celokupne spise predmeta, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane određenog sudskog veštaka građevinske struke, saslušan je veštak, saslušane su parnične stranke u više navrata i saslušani su svedoci. Pet ročišta nije održano , i to: jedno jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz, dva iz procesnih razloga, jedno zbog odsustva postupajućeg sudije, jedno zbog odsustva obe parnične stranke, iz kog razloga je don eto rešenj e da se tužba smatra povučenom , a što je dovelo do produženja parnice za dva meseca.

Na ročište zakazano za 19. oktobar 2010. godine nisu pristupile obe parnične stranke, a svoj izostanak nisu opravdale , zbog čega je Osnovni sud u Kruševcu doneo rešenje P. 4170/10 od 19. oktobra 2010. godine da se tužba smatra povučenom. Tužioci su podneli predlog za vraćanje u pređašnje stanje i sud je odmah zakazao sledeće ročište.

Presudom Osnovnog suda u Kruševcu P. 5214/10 od 19. oktobra 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca O . M, D . V , V . Ž, M . M . i K . E, da se utvrdi da su tužioci O . M, D. V, V . Ž . i M . M, svi zakonski naslednici pok. M. M, kao i tuži lja K . E, zakonski naslednik pok. H . M, nosioci prava svojine , i to tužioci O . M, D . V, V . Ž . i M . M . u kvoti od jedne idealne četvrtine na jednom stanu u Kruševcu bliže označenog u izreci , a tužilja K . E . u kvoti od jedne idealne četvrtine na istoj imovini, te da im tuženi ovo pravo prizna, u stavu drugom izreke, obavez ani s u tužioci da tuženom solidarno isplate na ime naknade parničnih troškova iznos od 127.500,00 dinara.

Tužioci su 25. juna 2012. godine podneli žalbu protiv navedene prvostepene presude i u postupku po žalbi, rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3554/12 od 5. juna 2013. godine vraćeni su spisi prvostepenom sudu radi otklanjanja nedostataka. Prvostepeni sud je 22. maja 2014. godine obavestio Apelacioni sud u Kragujevcu o otklonjenim nedostacima i dostavio je spise predmeta tom sudu.

Pred Apelacionim sudom u Kragujevcu je otvorena rasprava i održana su tri ročišta na koj ima su pročitani spisi predmeta i saslušane parnične stranke.

Na raspravi pred drugostepenim sudom od 23. februara 2015. godine sud je obavešten da je tužilja O . M . preminula i rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 411/15 od 23. februara 2015. godine prekinut je drugostepeni postupak zbog smrti tužilje O . M . i određeno je da će se postupak nastaviti po predlogu njenih zakonskih naslednika.

Punomoćnik tužilaca je 8. decembra 2015. godine predložio sudu nastavak postupka, jer je zakonski naslednik pok. tužilje već postojeći tužilac M . M , njen sin, pa je rešenjem Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3256/15 od 29. marta 2016. godine postupak nastavljen.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3256/15 od 27. oktobra 2016. godine, u stavu prvom izreke, ukinuta je presuda Osnovnog suda u Kruševcu P. 5214/10 od 19. oktobra 2011. godine; u stavu drugom izreke odbijen je kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca D. V , V . Ž, M . M . i K . E, da se utvrdi da su tužioci D . V , V . Ž, M . M . i tužilja sada pok. O . M, čiji je zakonski naslednik , ovde tužilac M . M, svi zakonski naslednici pok. M . M, kao i tužilja K. E, zakonski naslednik pok. H . M, nosioci prava svojine , i to tužioci D . V, V . Ž, M . M . i O . M . u kvoti od jedne idealne četvrtine na jednom stanu u Kruševcu bliže označenom u izreci, a tužilja K. E . u kvoti od jedne idealne četvrtine na istoj imovini, te da im tuženi D . G . ovo pravo prizna ; u stavu trećem izreke obavezani s u tužioci da tuženom solidarno isplate na ime naknade parničnih troškova iznos od 139.500,00 dinara.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku; da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen skoro 15 godina.

Ustavni sud podseća da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je zaključio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni spor okončao u razumnom roku, bez nepotrebnog odugovlačenja. Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju ne postoji okolnost koja bi mogla opravdati trajanje parničnog postupka od skoro 25 godina u kome je odlučivano o tužbenom zahtevu radi utvrđenja prava svojine i predaju stvari.

Po oceni Ustavnog suda, pretežan doprinos nerazumno dugom trajanju postupka dao je prvostepeni sud koji je imao period potpune neaktivnosti u trajanju od skoro devet godina (od 28. maja 1993. do 28. februara 2002. godine) kada nije bilo zakazao nijedno ročište. Naime, sud je 28. maja 1993. godine doneo rešenje da se rasprava odloži na neodređeno vreme zbog nemogućnosti pribavljanja starih spisa iz 1942. godine iz Istorijskog arhiva, iako je podnosilac još 9. septembra 1993. godine predložio sudu zakazivanje ročišta, navodeći da su pribavljeni traženi spisi. Zatim, u periodu od 9. maja 2002. do 4. jula 2005. godine, dakle skoro tri godine, nije bilo zakazano nijedno ročište. Dalje, prvostepeni sud je drugu po redu meritornu odluku doneo nakon 15 i po godina od kada je drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio tom sudu na ponovni postupak. Zatim, odlučujući u žalbenom postupku protiv treće po redu prvostepene presude, drugostepeni sud je vratio spise prvostepenom sudu radi otklanjanja procesnih nedostataka i prvostepeni sud je nakon skoro godinu dana obavestio drugostepeni sud da su nedostaci otklonjeni.

Ustavni sud je ocenio da ni činjenična ni pravna složenost predmeta spora ne mogu opravdati prekomerno trajanje osporenog parničnog postupka od skoro 25 godina. Ispitujući ponašanje podnosioca, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac u manjoj meri doprineo dužem trajanju predmetne parnice za deset meseci, imajući u vidu da nije prisustvovao na tri ročišta. Po oceni Suda, predmet spora je za podnosioca bio od materijalnog značaja i on je imao poseban interes da se postupak okonča u razumnom roku.

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Kruševcu u predmetu P. 5214/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Kruševcu P. 3921/91), pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), u tački 1. izreke (prvi deo) usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 2.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove Odluke Ministarstvu.

Prilikom određivanja visine naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud se kretao u granicama postavljenog zahteva iz ustavne žalbe.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ustavne žalbe samo formalno osporava presude donete u predmetnom parničnom postupku , u kome je uspeo u sporu, jer ustavna žalba ne sadrži bilo kakve razloge s tim u vezi te samo formalno pozivanje na povredu ustavnog prava ne čini ustavnu žalbu dopuštenom. Stoga je u d rugom delu tačke 1. izreke odbačena ustavna žalba u ovom delu, slagsno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka.

7. Saglasno svemu iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti