Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na imovinu zbog neizvršenja pravnosnažne presude protiv dužnika sa pretežnim društvenim kapitalom. Naložena je isplata materijalne štete podnositeljki na teret budžetskih sredstava u visini dosuđenog iznosa.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5957/2015
13.04.2017.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Olge Šunderić iz Čačka , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. aprila 2017. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Olge Šunderić i utvrđuje da je u izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 1177/11 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 1177/11 od 30. juna 2011. godine, umanjenog za iznos koji joj je po tom osnovu eventualno već isplaćen . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se ustavna žalba Olge Šunderić izjavljena protiv protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4.I. 182/14 od 30. januara 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž.g. 176/15 od 28. maja 2015. godine, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji se vodio pred Višim sudom u Čačku u predmetu R4.I. 182/14.

O b r a z l o ž e nj e

1. Olga Šunderić iz Čačka podnela je Ustavnom sudu, 23. septembra 1015. godine , preko punomoćnika Radenka Glavonjića, advokata iz Čačka, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Čačku R4.I. 182/14 od 30. januara 2015. godine i rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž.g. 176/15 od 28. maja 2015. godine, zbog povrede prava na imovinu i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 36. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 180/09, izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 1177/11 i postupku po zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku koji se vodio pred Višim sudom u Čačku u predmetu R4.I. 182/14.

Podnositeljka je u usta vnoj žalbi, pored ostalog, navela: da osporeni parnični, izvršni i postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku traju ukupno preko 15 godina; da „odluka u pogledu visine novčane naknade predstavlja povredu prava podnosioca ove žalbe na pravično suđenje i prava na imovinu“. Istakla je zahtev za naknadu nematerijalne štete, materijalne štete u visini opredeljenoj rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 1177/11 od 30. juna 2011. godine, kao i zahtev za naknadu troškova podnošenja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Presudom Opštinskog suda u Čačku P1. 180/09 od 27. avgusta 2009. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužilaca, između ostalih i ovde podnositeljke ustavne žalbe, i obavezan tuženi AD „Sloboda aparati“ iz Čačka da tuži lji na ime razlike zarade isplati određene novčane iznose, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom, kao i troškove postupka.

Podnositeljka ustavne žalbe, između ostalih, podnela je na osnovu navedene pravnosnažne i izvršne presude Osnovnom sudu u Čačku predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika AD „Sloboda aparati“ iz Čačka.

Osnovni sud u Čačku je rešenjem I. 1177/11 od 30. juna 2011. godine usvojio predloženo izvršenje.

Podnositeljka je 28. jula 2014. godine podnela Višem sudu u Čačku zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Čačku u predmetu R4.I. 182/14 od 30. januara 2015. godine, u stavu prvom izreke, usvojen je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku predlagača, ovde podnositeljke ustavne žalbe, i utvrđeno da joj je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 180/09 i izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 1177/11 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; u stavu drugom izreke naloženo je nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere da osporeni izvršni postupak okonča u najkraćem roku ; u stavu trećem izreke utvrđeno je pravo predlagača na pravičnu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 100 evra , u dinarskoj protivvrednosti ; u stavu četvrtom izreke zahtev predlagača da mu se isplati iznos naknade preko dosuđenog do traženog iznosa od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti , odbijen je kao neosnovan ; u stavu petom izreke predlagaču je na ime troškova postupka dosuđen iznos od 6. 780,00 dinara. Predlagač je protiv navedenog rešenja izjavila žalbu.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž.g. 176/15 od 28. maja 2015. godine odbio žalbu predlagača i potvrdio ožalbeno prvostepeno rešenje.

4. Odredbama Ustava na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe utvrđeno je: da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

5. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu kojim je traženo da se utvrdi povreda prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je Evropski sud za ljudska prava, 29. januara 2013. godine, doneo odluku o dopuštenosti predstavke u predmetu Marinković protiv Srbije, u kojoj je podsetio na svoju ustaljenu sudsku praksu prema kojoj se tužena država dosledno smatra odgovornom ratione personae za neizvršenje presuda donetih protiv preduzeća sa većinskim društvenim kapitalom, što podrazumeva da srpski organi mogu, a fortiori, biti odgovorni i u vezi sa onim preduzećima gde je kasnije došlo do promene akcijskog kapitala, što za posledicu ima pretežan državni i društveni kapital, te da se podnosiocima predstavki, kad god se utvrde povrede Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i/ ili Protokola broj 1 uz ovu konvenciju, dosuđuje naknada i materijalne i nematerijalne štete, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim domaćim presudama. Evropski sud je u obrazloženju navedene odluke napomenuo da se ustavna žalba još ne može smatrati delotvornom u slučajevima koji uključuju odgovornost tužene države za neizvršenje presuda protiv društvenih preduzeća u postupku restrukturiranja i da u budućim slučajevima taj sud može ponovo razmotriti svoj stav, ako postoji jasan dokaz da je Ustavni sud naknadno uskladio u potpunosti svoj pristup sa relevantnom praksom Evropskog suda.

Evropski sud za ljudska prava je nakon toga u Odluci od 26. novembra 2013. godine, povodom predstavke broj 65713/13 koju je Vasvija Ferizović iz Novog Pazara podnela protiv Srbije, konstatovao da je Ustavni sud u potpunosti harmonizovao svoj pristup sa praksom Evropskog suda u pogledu neizvršenja presuda protiv preduzeća u društvenoj svojini koja su u postupku restrukturiranja , na način što je svojim odlukama pored utvrđene povrede „ prava na suđenje u razumnom roku“ i povrede „ prava na mirno uživanje imovine“, naložio državi da isplati naknadu nematerijalne štete i materijalne štete u visini iznosa opredeljenih u domaćim presudama.

Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da namiri potraživanje utvrđeno pravnosnažnom presudom u korist podnosizeljke ustavne žalbe , a protiv dužnika AD „Sloboda aparati“ iz Čačka, koji ima pretežan društveni kapital , u konkretnom slučaju predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčeno g odredbom člana 58. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno tom presudom (isti stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15 ), pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Polazeći od navedenog , a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog pravnosnažnom presudom (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine). Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog rešenjem o izvršenju Osnovnog suda u Čačku I. 1177/11 od 30. juna 2011. godine, umanjen og za iznos koji joj je po tom osnovu eventualno već isplaćen . Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

6. Ispitujući pretpostavke za postupanje po ustavnoj žalbi u delu kojim se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P1. 180/09 i izvršnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Čačku u predmetu I. 1177/11, Ustavni sud konstatuje da je nakon početka primene odredaba člana 2. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13) kojima je za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji još uvek nije okončan, predviđeno posebno, novo pravno sredstvo, prema kome o učinjenoj povredi prava, pre Ustavnog suda, odlučuje nadležni redovni sud. Ustavni sud, dalje, ukazuje da je stupanjem na snagu Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), a koji je počeo da se primenjuje od 1. januara 2016. godine, prestao da važi član 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 , 99/11, 18/13-Odluka US i 40/15-dr. zakon), kojim je bilo propisano da se ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Prema tome, Ustavni sud ističe da ne postoji više nadležnost ovog suda da odlučuje o ustavnim žalbama kojima se ističe povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupcima nisu pravnosnažno okončani. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da su u konkretnom slučaju o povredi navedenog ustavnog prava podnositeljke u osporenom parničnom i izvršnom postupku odlučivali redovni sudovi upravo osporenim rešenjima.

Što se tiče zahteva podnositeljke da joj se utvrdi povreda prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji se vodio po njegovom zahtevu za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku pred Višim sudom u Čačku u predmetu R4.I. 182/14, Ustavni sud je utvrdio da je taj postupak, pokrenut podnošenjem zahteva 28. jula 2014. godine a okončan donošenjem rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rž.g. 176/15 od 28. maja 2015. godine, trajao manje od deset meseci. Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je o zahtevu podnosi teljke odlučivano u dva stepena, Ustavni sud je ocenio da se primenom standarda ustanovljenih u praksi ne samo ovog suda, već i Evropskog suda za ljudska prava, u konkretnom slučaju ne mogu kao ustavnopravno utemeljeni priznati navodi podnosioca o nerazumnom trajanju postupka.

Razmatrajući ustavnu žalbu u delu kojim su osporeni rešenje Višeg suda u Čačku R4.I. 182/14 od 30. januara 2015. godine i rešenje Vrhovnog kasacionog suda Rž.g. 176/15 od 28. maja 2015. godine, u delu kojim je odlučeno o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karkter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Pored toga, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u predmetnom slučaju podnosiocu dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku . Polazeći od same suštine naknade nematerijalne štete, kojom se oštećenima pruža odgovarajuće zadovoljenje, kao i životnog standarda i materijalnih prilika u Republici Srbiji, Sud ocenjuje da dosuđeni iznos od 100 evra, u dinarskoj protivvrednosti , nije nerazuman, posebno ako se ima u vidu priroda i suština pravnog sredstva – zahteva za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku. Konačno, Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-4340/2015 od 29. septembra 2016. godine.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi kojima bi se argumentova eventualna povreda ustavn ih prava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom preispita odluke redovnih sudova. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te rešio kao u tački 3. izreke.

7. U pogledu zahteva podnositeljke za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da , u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu , nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obraz loženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na : www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu zbog neizvršenja presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti