Nedozvoljenost ustavne žalbe protiv akata koji ne odlučuju o pravima i obavezama

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu. Obaveštenje tužilaštva o odbačaju krivične prijave i poziv suda za uređenje podneska nisu pojedinačni akti protiv kojih je dozvoljena ustavna žalba. Takođe, oštećeni kao tužilac nema ustavno pravo na osuđujuću presudu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Bosa Nenadić i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Dragiša Slijepčević, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Stanka Milojevića iz Aleksinca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 3. juna 2010. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Stanka Milojevića izjavljena protiv obaveštenja Okružnog javnog tužilaštva u Nišu Kt. 295/07 od 27. novembra 2007. godine, poziva Okružnog suda u Nišu Ki. 193/07 od 25. februara 2008. godine, rešenja Okružnog suda u Nišu Kv. 178/08 od 18. marta 2008. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 849/08 od 17. aprila 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Stanko Milojević iz Aleksinca podneo je Ustavnom sudu 30. maja 2008. godine ustavnu žalbu protiv akata navedenih u izreci, zbog „povreda prava iz člana 22, 25, 32, 33, 36, 145. i 156. Ustava Republike Srbije“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS", broj 109/07) sadrži odredbu istovetne sadržine kao član 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona o Ustavnom sudu proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da je pojedinačnim aktom koji se osporava, s obzirom na vrstu i prirodu tog akta, povređeno ili uskraćeno upravo ono ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda podnosioca ustavne žalbe na čiju se povredu ili uskraćivanje poziva u ustavnoj žalbi, odnosno da je osporenim aktom odlučivano o pravima i obavezama podnosioca.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je podneo krivičnu prijavu protiv B.S, sudije Opštinskog suda u Aleksincu, zbog krivičnog dela kršenje zakona od strane sudije, javnog tužioca i njegovog zamenika iz člana 360. Krivičnog zakonika. Okružno javno tužilaštvo u Nišu je osporenim aktom Kt. 295/07 od 27. novembra 2007. godine podnosioca ustavne žalbe obavestilo da je njegovu krivičnu prijavu odbacilo i da može da preduzme krivično gonjenje podnošenjem zahteva za sprovođenje istrage Okružnom sudu u Nišu, što je podnosilac i učinio 5. decembra 2007. godine. Po prijemu zahteva za sprovođenje istrage oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, istražni sudija Okružnog suda u Nišu je osporenim aktom Ki. 193/07 od 25. februara 2008. godine pozvao podnosioca da izvrši ispravku i dopunu podnetog zahteva i obavestio ga koje sve podatke treba da navede, kao i koje su posledice propuštanja postupanja po nalogu. Okružni sud u Nišu je osporenim rešenjem Kv. 178/08 od 18. marta 2008. godine odlučio da nema mesta sprovođenju istrage protiv osumnjičenog B.S. za navedeno krivično delo po zahtevu za sprovođenje istrage oštećenog kao tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, koje rešenje je postalo pravnosnažno 17. aprila 2008. godine donošenjem osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije Kž. II 849/08.

4. Odlučujući o ustavnoj žalbi u delu koji se odnosi na osporeni akt Okružnog javnog tužilaštva u Nišu Kt. 295/07 od 27. novembra 2007. godine, Ustavni sud je utvrdio da osporeni akt po svojoj prirodi predstavlja obaveštenje podnosiocu ustavne žalbe da Okružno javno tužilaštvo u Nišu nije našlo osnova za krivično gonjenje lica protiv koga je podnosilac podneo krivičnu prijavu, te nije pojedinačni pravni akt kojim je odlučivano o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podnosioca ustavne žalbe.

Takođe, ni osporeni dopis Okružnog suda u Nišu Ki. 193/07 od 25. februara 2008. godine, kojim je podnosiocu ustavne žalbe naloženo da izvrši ispravku i dopunu podnetog zahteva za sprovođenje istrage u skladu sa odredbama Zakonika o krivičnom postupku, nije pojedinačni pravni akt kojim je odlučivano o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu podnosioca, već obaveštenje o nedostacima koji sprečavaju nadležni sud da po podnetom zahtevu postupa i nalog da zahtev uredi i dopuni.

Kako navedeni osporeni akti Okružnog javnog tužilaštva u Nišu i Okružnog suda u Nišu nisu akti protiv kojih se, u smislu odredaba člana 170. Ustava i člana 82. Zakona o Ustavnom sudu, ustavna žalba može izjaviti, što je neophodan uslov za dozvoljenost ustavne žalbe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) navedenog Zakona, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu.

5. Odredbom člana 22. stav 1. Ustava svakome se jemči pravo na sudsku zaštitu ako mu je povređeno ili uskraćeno neko ljudsko ili manjinsko pravo zajemčeno Ustavom, kao i pravo na uklanjanje posledica koje su povredom nastale.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava svakome se jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

6. Prema odredbi člana 1. stav 1. Zakonika o krivičnom postupku (u daljem tekstu: Zakonik) („Službeni list SFRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05 i 49/07), koji je važio u vreme donošenja osporenih akata, ovaj zakonik utvrđuje pravila sa ciljem da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Odredbom člana 241. stav 1. Zakonika propisano je da se istraga pokreće protiv određenog lica kad postoji osnovana sumnja da je učinilo krivično delo, a odredbom člana 243. stav 7. - da ako se istražni sudija ne složi sa zahtevom javnog tužioca za sprovođenje istrage, zatražiće da o tome odluči veće (član 24. stav 6.). Protiv rešenja veća okrivljeni, javni tužilac i oštećeni imaju pravo žalbe, koja ne zadržava izvršenje rešenja. Članom 64. stav 1. propisano je da oštećeni kao tužilac ima ista prava koja ima javni tužilac, osim onih koji pripadaju javnom tužiocu kao državnom organu.

Iz navedenih odredaba Zakonika proizlazi, s jedne strane, da je cilj vođenja krivičnog postupka da se utvrdi postojanje krivičnog dela i krivične odgovornosti okrivljenog, odnosno da se u odnosu na okrivljenog raspravi i odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje krivičnog postupka, kao i o optužbama protiv njega, kako bi se obezbedilo da niko nevin ne bude osuđen, a, sa druge strane, da prilikom prijema zahteva za sprovođenje istrage, sud ispituje postojanje uslova za dalje vođenje postupka.

7. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava ne znači da se oštećenom kao tužiocu u krivičnom postupku garantuje da će se protiv okrivljenog lica protiv koga je podnet zahtev za sprovođenje istrage sprovesti krivični postupak i da će to lice biti osuđeno, naprotiv, ovo pravo garantuje okrivljenom da će sud na zajemčeni način pravično odlučiti o optužbama protiv njega. Iz navedenog, po oceni Ustavnog suda, sledi da nesprovođenjem krivičnog postupka po zahtevu za sprovođenje istrage oštećenog kao tužioca, kada sud nađe da za to nisu ispunjeni Zakonikom predviđeni uslovi ili nedonošenjem osuđujuće presude, ako je bilo uslova za vođenje postupka, ne može biti povređeno pravo oštećenog kao tužioca na pravično suđenje. Stoga Sud ocenjuje da u odnosu na osporena rešenja Okružnog suda u Nišu Kv. 178/08 od 18. marta 2008. godine i Vrhovnog suda Srbije Kž. II 849/08 od 17. aprila 2008. godine, nisu ispunjene Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučivanje o podnetoj ustavnoj žalbi u vezi sa istaknutom povredom prava iz člana 32. stav 1. Ustava. Kako podnosilac povredu prava na sudsku zaštitu, garantovanog članom 22. stav 1. Ustava, zasniva na povredi prava na pravično suđenje, to se izneta ocena Ustavnog suda o nedopuštenosti ustavne žalbe odnosi i na ovu istaknutu povredu i ostala istaknuta prava. Stanovište zauzeto u ovom predmetu, već je iskazano kroz ranije doneta rešenja Ustavnog suda (videti rešenja Ustavnog suda Už-297/2007 od 22. decembra 2009. godine i Už-1796/2009 od 21. januara 2010. godine).

Stoga je Ustavni sud ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

7. Na osnovu navedenog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Bosa Nenadić

Nedozvoljenost ustavne žalbe protiv akata koji ne odlučuju o pravima i obavezama

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti