Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje u sporu o pobijanju ugovora

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Sud je proizvoljno protumačio da protekom roka za paulijansku tužbu poverilac gubi pravni interes za utvrđenje ništavosti ugovora zbog nedopuštene pobude.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Živorada Jovanovića iz Vučkovice kod Guče, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. septembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Živorada Jovanovića i utvrđuje da je presud om Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 258/11 od 1. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 258/11 od 1. novembra 2011. godine, u stavu drugom izreke i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi koju je tuženi izjavio protiv presude Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 594/10 od 9. jula 2010. godine

O b r a z l o ž e nj e

1. Živorad Jovanović iz Vučkovice kod Guče, preko punomoćnika Velisava Mićića, advokata iz Ivanjice, podneo je, 23. januara 2012. godine, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 258/11 od 1. novembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u sudskim postupcima koji su se vodili pred Opštinskim sudom u Guči u predmetu K. 125/04 i predmetu P. 169/06, kasnije predmetu Osnovnog suda u Čačku – Sudska jedinica u Guči P. 2230/10.

U ustavnoj žalbi se ukratko iznosi tok krivičnog i parničnog postupka koji su prethodili parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda, a zatim navodi: da je osuđeni Siniša Lazić, po prijemu prvostepene osuđujuće presude K. 125/04 od 15. aprila 2005. godine, zaključio ugovor o poklonu kojim svu svoju nepokretnu i pokretnu imovinu poklanja svojim sinovima Branislavu Laziću i Dejanu Laziću, na kome su potpisi ugovarača overeni kod Opštinskog suda u Guči pod Ov. br. 1222/2005 od 28. juna 2005. godine; da je odmah po saznanju za ugovor podnosilac ustavne žalbe 31. marta 2009. godine podneo tužbu nadležnom sudu radi pobijanja navedene pravne radnje; da je prvostepenom presudom P. 594/10 od 9. jula 2010. godine Osnovni sud u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici odbio primarni tužbeni zahtev podnosioca za pobijanje preduzete pravne radnje, sa argumentacijom da je rok za podnošenje takve tužbe protekao jer je radnja preduzeta 28. juna 2005. godine i usvojio eventualni tužbeni zahtev, te utvrdio da je predmetni ugovor ništav; da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 258/11 od 1. novembra 2011. godine potvrđena prvostepena presuda u odbijajućem delu, a preinačena u usvajajućem delu, tako što je odbijen eventualni tužbeni zahtev, sa argumentacijom da podnosilac nema pravni interes za podnošenje tužbe za poništaj; da je ovakav stav pravno neprihvatljiv, s obzirom na to da podnosilac ima pravni interes i za utvrđenje ništavosti i za pobijanje pravnih radnji tuženih, pošto ta dva pravna instituta ne isključuju jedan drugog, a posebno što sud o ništavosti vodi računa po službenoj dužnosti; da podnosilac smatra da je povređeno njegovo pravo na pravično suđenje, jer mu se bez njegove krivice i pogrešnim tumačenjima materijalnopravnih odredbi više zakona, onemogućava realizacija dosuđenih potraživanja; da vremenski period koji je protekao od tragičnog događaja pa do danas prelazi sve granice razumnog roka s obzirom na to da se radi o vremenskom periodu od skoro 19 godina, a pravo nije još uvek realizovano. Podnosilac predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu prava na suđenje u razumnom roku u predmetu Opštinskog suda u Guči K. 125/04 i predmetu Opštinskog suda u Guči P. 169/06, kasnije predmetu Osnovnog suda u Čačku – Sudska jedinica u Guči P. 2230/10 i zbog povrede prava na pravično suđenje poništi odluke Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 594/10 od 9. jula 2010. godine, u stavu prvom izreke i presudu Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 258/11 od 1. novembra 2011. godine u celosti, da utvrdi pravo podnosioca na naknadu štete i dosudi troškove sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Prema odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), ustavna žalba se može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom, protiv kojih se izjavljuje ustavna žalba.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz sadržine ustavne žalbe, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i pribavljanjem obaveštenja od sada Osnovnog suda u Ivanjici, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Po optužnici OJT Guča Kt. br. 123/2000 od 9. maja 2001. godine, pred Opštinskim sudom u Guči je vođen krivični postupak protiv Siniše Lazića iz Guče, zbog osnovane sumnje da je izvršio krivično delo teške telesne povrede iz člana 53. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije na štetu podnosioca ustavne žalbe. Opštinski sud u Guči je doneo osuđujuću presudu K. 125/04 od 15. aprila 2005. godine, koja je potvrđena presudom Okružnog suda u Čačku Kž. 406/05 od 26. oktobra 2005. godine.

Siniša Lazić je 28. juna 2005. godine zaključio ugovor, overen kod Opštinskog suda u Guči pod Ov. brojem 1222/2005, kojim je svojim sinovima Dejanu Laziću i Branislavu Laziću poklonio celokupne nepokretnosti koju je posedovao, a od pokretnih stvari traktor, prikolicu i ostale priključne mašine.

Podnosilac ustavne žalbe je 11. maja 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Guči tužbu protiv tuženog Siniše Lazića, radi naknade materijalne i nematerijalne štete. O tužbenom zahtevu za naknadu nematerijalne štete je pravnosnažno odlučeno presudom Okružnog suda u Čačku Gž. 1576/08 od 12. novembra 2008. godine, kojom je preinačena delimična prvostepena presuda P. 169/06 od 10. aprila 2008. godine. Osnovni sud u Čačku – Sudska jedinica u Guči je zatim doneo presudu P. 2230/2010 od 7. februara 2011. godine, koja je pravnosnažno preinačena presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1281/11 od 2. juna 2011. godine (u ustavnoj žalbi se pogrešno navodi da je od 27. septembra 2011. godine), a kojom je odlučeno o tužbenom zahtevu podnosioca za naknadu materijalne štete. Presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca 22. septembra 2011. godine.

Na osnovu pravnosnažne i izvršne delimične presude Opštinskog suda u Guči P. 169/06 od 10. aprila 2008. godine, podnosilac je pokrenuo kod Opštinskog suda u Guči izvršni postupak I. 20/08, a 20. marta 2009. godine je primio žalbu izvršnog dužnika na rešenje Opštinskog suda u Guči I. 20/08 od 22. janaura 2009. godine u kojoj je izvršni dužnik naveo da poseduje samo stvari pokućstva koje ne mogu biti predmet izvršenja, te da drugih pokretnih i nepokretnih stvari nema.

Podnosilac je 31. marta 2009. godine podneo tužbu protiv Siniše Lazića i njegovih sinova Branislava Lazića i Dejana Lazića, radi poništaja navedenog ugovora.

Presudom Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 594/10 od 9. jula 2010. godine, u stavu prvom izreke, odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se prema tuženima Branislavu Laziću i Dejanu Laziću utvrdi da raspolaganje koje je izvršio Siniša Lazić, ugovorom o poklonu nepokretnosti koji je overen kod Opštinskog suda u Guči 28. juna 2005. godine pod Ov. br.1222/2005, ne proizvodi pravno dejstvo u odnosu na tužioca, pa je tužilac ovlašćen da svoja potraživanja koja ima prema poklonodavcu Siniši Laziću, po osnovu naknade štete nastale izvršenjem krivičnog dela prema njemu i troškova postupka po presudama Opštinskog suda u Guči u predmetu P. 169/06, može naplatiti iz vrednosti imovine koja je predmet istog poklona, a koje čine katastarske parcele navedene u izreci, kao i kuća sa podrumom i sve ostale građevine postojeće na istoj imovini, te od pokretnih stvari traktor, prikolica i ostale priključne mašine, što su tuženi dužni priznati i dopustiti. U stavu drugom izreke ove presude usvojen je eventualni tužbeni zahtev tužioca prema tuženicima Branislavu Laziću, Dejanu Laziću i Siniši Laziću, pa je utvrđeno da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o poklonu nepokretnosti koji je overen kod Opštinskog suda u Guči 28. juna 2005. godine pod Ov. br. 1222/2005 između tuženog Siniše Lazića, kao poklonodavca, i tuženih Dejana Lazića i Branislava Lazića, kao pokonoprimaca. U stavu trećem izreke presude obavezani su tuženi da tužiocu solidarno naknade troškove parničnog postupka u iznosu od 28.280 dinara, u roku od petnaest dana od dana prijema prepisa presude.

Rešavajući o žalbama koje su obe parnične stranke izjavile protiv navedene prvostepene presude, Apelacioni sud u Kragujevcu je, osporenom presudom Gž. 258/11 od 1. novembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, odbio kao neosnovanu žalbu tužioca, a ožalbenu presudu Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica Ivanjica P. 594/10 od 9. jula 2010. godine u stavu prvom njene izreke potvrdio; u stavu drugom osporene presude je ožalbenu prvostepenu presudu u stavovima drugom i trećem njene izreke preinačio tako što je odbio eventualni tužbeni zahtev tužioca prema tuženicima, kojim je tražio da se utvrdi da je predmetni ugovor ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo, a u stavu trećem izreke obavezao tužioca da tuženima nadoknadi troškove postupka u iznosu od 18.670 dinara.

U obrazloženju osporene drugostepene presude se, pored ostalog, navodi: da je na utvrđeno činjenično stanje prvostepeni sud primenio odredbe čl. 280. i 281. Zakona o obligacionim odnosima, pa kako je u konkretnom slučaju ugovor o poklonu zaključen između tuženika 28. juna 2005. godine, to je 28. juna 2008. godine protekao rok za podnošenje tužbe za pobijanje dužnikovih pravnih radnji; da je prvostepeni sud utvrdio da je tuženi Siniša Lazić predmetni ugovor o poklonu sa svojim sinovima zaključio da bi osujetio tužioca u naplati potraživanja, jer je prvostepenu krivičnu presudu kojom je oglašen krivim primio 8. juna 2005. godine, a njegov punomoćnik 10. juna 2005. godine, te je nakon toga, 28. juna 2005. godine zaključio sporni ugovor o poklonu i poklonio sinovima celokupnu nepokretnost koju je posedovao, i sa navedenih razloga predmetni ugovor je ništav i ne proizvodi pravno dejstvo jer je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku, pre svega, trećetuženog, ali i ostalih tuženika da zaključe ugovor, pa je primenom člana 53. st. 2. i 3. Zakona o obligacionim odnosima, prvostepeni sud odlučio kao u stavu drugom izreke presude; da kako je tuženi Siniša očigledno imao nameru da unapred osujeti oštećenog, ovde tužioca, da naplati svoje potraživanje, s obzirom na to da druge imovine nije imao, što predstavlja nedopuštenu pobudu koja je bitno uticala na zaključenje ugovora o poklonu, to je ugovor ništav i ne proizvodi pravno dejstvo saglasno članu 103. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima. U obrazloženju ove presude se, takođe, navodi: da je drugostepeni sud našao da je prvostepeni sud potpuno i pravilno utvrdio činjenično stanje ali delimično pogrešno primenio materijalno pravo usled čega je odluka preinačena i odlučeno kao u stavu drugom izreke ožalbene presude; da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu odluku u njenom stavu drugom izreke presude iz razloga što je neosnovan i eventualni tužbeni zahtev tužioca kojim traži da se utvrdi da je ništav ugovor o poklonu; da je tužilac podneo tužbu po isteku prekluzivnog roka iz člana 285. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima od tri godine od dana kada je preduzeta pravna radnja koja se pobija, te je izgubio i pravo da se utvrdi da je ugovor o poklonu ništav; da je član 109. Zakona o obligacionim odnosima propisano da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i da se na ništavost može pozvati samo zainteresovano lice; da se pod pojmom zainteresovanog lica ima smatrati lice koje ima pravni interes za utvrđenje ništavosti; da u konkretnom slučaju tužilac koji je propustio prekluzivni rok od tri godine za podnošenje tužbe radi pobijanja dužnikovih pravnih radnji više ne spada u krug ovih lica, te je i eventualni tužbeni zahtev tužioca neosnovan.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) propisano je: odredbama člana 51. - da svaka ugovorna obaveza mora imati dopušten osnov (stav 1.), da je o snov nedopušten ako je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima (stav 2.), da se p retpostavlja da obaveza ima osnov iako nije izražen (stav 3.); odredbom člana 52. - da a ko osnov ne postoji ili je nedopušten, ugovor je ništav; odredbama člana 53. - da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost, ali, ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva (st. 1. i 2.), da u govor bez naknade nema pravno dejstvo i kad drugi ugovarač nije znao da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača (stav 3.); odredbom člana 103. stav 1. – da je ugovor koji je protivan prinudnim propisima, javnom poretku ili dobrim običajima ništav ako cilj povređenog pravila ne upućuje na neku drugu sankciju ili ako zakon u određenom slučaju ne propisuje što drugo; odredbama člana 109. - da na ništavost sud pazi po službenoj dužnosti i na nju se može pozivati svako zainteresovano lice (stav 1.), da p ravo da zahteva utvrđenje ništavosti ima i javni tužilac (stav 2.); odredbom člana 110. - da se pravo na isticanje ništavosti ne gasi; odredbama člana 280. – da svaki poverilac čije je potraživanje dospelo za isplatu, i bez obzira kad je nastalo, može pobijati pravnu radnju svog dužnika koja je preduzeta na štetu poverilaca (stav 1.), da se s matra da je pravna radnja preduzeta na štetu poverilaca ako usled njenog izvršenja dužnik nema dovoljno sredstava za ispunjenje poveriočevog potraživanja (stav 2.); odredbama člana 281. - da se t eretno raspolaganje može pobijati ako je u vreme raspolaganja dužnik znao ili mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima i ako je trećem licu sa kojim je ili u čiju je korist pravna radnja preduzeta to bilo poznato ili moglo biti poznato (stav 1.), da se k od besplatnih raspolaganja i sa njima izjednačenim pravni m radnj ama smatra da je dužnik znao da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocima, i za pobijanje tih radnji ne zahteva se da je trećem licu to bilo poznato ili moglo biti poznato (stav 3.); odredbama člana 285. - da se t užba za pobijanje može podneti u roku od jedne godine za raspolaganje iz člana 281. stav 1. a za ostale slučajeve u roku od tri godine (stav 1.) i da se rok iz prethodnog stava računa od dana kada je preduzeta pravna radnja koja se pobija, odnosno od dana kada je trebalo preduzeti propuštenu radnju (stav 2.) .

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe za tvrdnju o povredi prava podnosioca na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da se ustavnom žalbom u osnovi osporava pravilnost primene merodavnog materijalnog prava u donošenju osporene presude.

Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe, izuzev ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i priloženih dokaza ne proizlazi da je njihovo zaključivanje u osporenim odlukama bilo očigledno proizvoljno, a na štetu podnosioca ustavne žalbe, čime se ukazuje na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje.

Polazeći od napred navedenog, Ustavni sud je našao da je Apelacioni sud u Kragujevcu preinačio prvostepenu presudu u stavu drugom njene izreke i odbio eventualni tužbeni zahtev podnosioca jer je našao da je tužilac, koji je propustio prekluzivni rok iz člana 285. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima za podnošenje tužbe za pobijanje ugovora o poklonu, izgubio pravo da traži da se utvrdi da je ugovor o poklonu ništav, a ovo zbog toga što usled propuštanja navedenog roka više ne spada u krug lica koja imaju pravni interes za utvrđenje ništavosti, te je njegov tužbeni zahtev neosnovan, što, po oceni ovoga suda, ne može predstavljati ustavnopravno prihvatljivo tumačenje merodavnog prava.

Naime, Zakon o obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO), odredbama čl. 280. do 285. reguliše pobijanje pravnih radnji dužnika kojima se nanosi šteta njegovim poveriocima, jer oni ne mogu da naplate svoja potraživanja iz preostale imovine dužnika (tzv. paulijanska tužba). Mogućnost podnošenja ove tužbe ZOO je ograničio propisivanjem prekluzivnih rokova za njeno podnošenje od jedne godine (u pogledu teretnih raspolaganja), odnosno tri godine od preduzimanja pravne radnje (u pogledu besplatnih raspolaganja i sa njima izjednačenih pravnih radnji). U uređenju ovog pravnog instituta, ZOO kao jedan od uslova za podnošenje paulijanske tužbe propisuje da je dužnik „znao ili mogao znati da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu svojim poveriocima“, pri čemu se kod besplatnih raspolaganja i sa njima izjednačenih pravnih radnji smatra da je dužnik znao da preduzetim raspolaganjem nanosi štetu poveriocima. Na taj način se u uslove odgovornosti dužnika koja ima za posledicu delimičnu ništavost predmetne pravne radnje (samo prema poveriocu i samo u meri koja je potrebna za ispunjenje potraživanja poverioca), unosi subjektivni element svesti dužnika, koji je znao ili mogao znati za posledice preduzete pravne radnje na ostvarivanje potraživanja poverioca. Kada je u pitanju besplatno raspolaganje, kao što je ugovor o poklonu, uvedena je neoboriva pravna pretpostavka da je dužnik znao za ove posledice.

Sa druge strane, uređujući osnov (kauzu) ugovora, ZOO polazi od objektivnog shvatanja kauze i propisuje da pobude iz kojih je ugovor zaključen ne utiču na njegovu punovažnost (član 53. stav 1.). Međutim, u određenim slučajevima ZOO uzima u obzir i subjektivni element, te propisuje da ako je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku jednog ugovarača da zaključi ugovor i ako je to drugi ugovarač znao ili morao znati, ugovor će biti bez dejstva (član 53. stav 2.), a ugovor bez naknade nema pravno dejstvo i kada ugovarač nije znao da je nedopuštena pobuda bitno uticala na odluku njegovog saugovarača (član 53. stav 3.). Pobuda se u ZOO ne definiše, ali se pobuda mora shvatiti kao odlučujući motiv za zaključenje ugovora, tj. kao svest o cilju koji se želi postići njegovim zaključenjem i prihvatanje tog cilja. Dakle, pobuda sadrži u sebi intelektualni element svesti, tj. saznanja o cilju zaključenja ugovora, kao i voljni element njegovog punog prihvatanja, odnosno namere. Nedopušten pravni osnov prema članu 52. ZOO povlači za sobom ništavost ugovora, a mogućnost traženja da se utvrdi ništavost ugovora nije vremenski oročena (član 110.) i na nju se može pozvati svako zainteresovano lice (član 109.). Pojam zainteresovanog lica, po mišljenju Ustavnog suda, potrebno je shvatiti u smislu lica koje ima pravni interes da traži utvrđenje ništavosti tog ugovora.

Međutim, kod podnošenja „paulijanske tužbe“ ZOO ne zahteva da je nanošenje štete poveriocu bila odlučujuća pobuda dužnika za preduzimanje pravne radnje, odnosno zaključenje ugovora o poklonu, sa njenim intelektualnim, odnosno saznajnim i voljnim elementom, već je dovoljno da je dužnik „znao“ i pristao na to, pri čemu se njegova svest o tome pretpostavlja. Stoga se, po mišljenju Ustavnog suda, ne bi moglo uskratiti pravo poveriocu da u slučaju da je odlučujuća pobuda za zaključenje ugovora o poklonu bila namera dužnika da se poverilac osujeti u naplati svoga potraživanja, traži utvrđivanje ništavosti takvog ugovora u smislu odredaba čl. 52. i 53. ZOO i po proteku roka za podnošenje paulijanske tužbe, tj. da protekom ovog roka poverilac ne gubi pravni interes za podizanje tužbe za utvrđenje ništavosti ugovora u smislu navedenih odredaba, što je drugostepeni sud prilikom odlučivanja o žalbi tuženih propustio da ceni.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 258/11 od 1. novembra 2011. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US ), u tom delu usvojio ustavnu žalbu, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povrede prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 258/11 od 1. novembra 2011. godine, u stavu drugom izreke, kako bi u ponovnom postupku taj sud doneo novu odluku o žalbi tuženog izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 594/10 od 9. jula 2010. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Prilikom razmatranja zahteva za naknadu štete, Ustavni sud je imao u vidu da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu presudu, te da se može očekivati da u ponovnom sudskom postupku ova povreda bude otklonjena, kao i da podnosilac nije bliže opredelio zahtev za naknadu štete , niti pružio dokaze o pretrpljenoj šteti, zbog čega je ocenio da nema Ustavom i zakonom utvrđenih pretpostavki za odlučivanje o ovom zahtevu, te je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zahtev odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da je osporeni parnični postupak koji je vođen pred Opštinskim sudom u Guči u predmetu P. 169/06, kasnije pred Osnovnim sudom u Čačku – Sudska jedinica u Guči u predmetu P. 2230/10, okončan pravnosnažnom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1281/11 od 2. juna 2011. godine, koja je punomoćniku podnosioca dostavljena 22. septembra 2011. godine. S obzirom da je od tog dana tekao rok za izjavljivanje ustavne žalbe, kao i da je ustavna žalba podneta 23. januara 2012. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ista izjavljena po proteku roka od 30 dana propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, te je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) istog zakona, ustavnu žalbu u tom delu odbacio kao neblagovremenu, rešavajući takođe kao u drugom delu tačke 1. izreke.

U pogledu osporenog krivičnog postupka koji je vođen pred Opštinskim sudom u Guči u predmetu K. 125/04 i okončan pravnosnažnom presudom Okružnog suda u Čačku Kž. 406/05 od 26. oktobra 2005. godine, Ustavni sud ukazuje je ustavna žalba, kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, ustanovljena Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, iz čega proizlazi da se ustavnom žalbom mogu osporavati samo pojedinačni akti državnih organa i organizacija koje vrše javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno radnje koje su preduzete, nakon stupanja na snagu Ustava. S obzirom na to da je osporeni krivični postupak okončan pre stupanja Ustava na snagu, Ustavni sud je ustavnu žalbu i u tom delu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za odlučivanje, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

9. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9), Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvojena ustavna žalba zbog povrede prava na pravično suđenje u sporu o pobijanju ugovora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti