Odluka Ustavnog suda o proizvoljnoj primeni roka zastarelosti za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na pravično suđenje jer je apelacioni sud proizvoljno primenio kraći rok zastarelosti potraživanja naknade štete prema pravnim licima, iako je šteta prouzrokovana krivičnim delom, za koje važi duži rok zastarelosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća , u postupku po ustavnoj žalbi S. J, D. J. i M. J, svih iz Paraćina, na sednici Veća održanoj 18. juna 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. J, D. J. i M. J. izjavljena protiv tač. 1. i 5. stava II izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3810/12 od 27. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3810/12 od 27. novembra 2012. godine i određuje da isti sud donese novu odluku po žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Paraćinu P. 1134/11 od 26. juna 2012. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. J, D. J. i M. J, svi iz Paraćina, podneli su 21. januara 2013. godine, preko punomoćnika Ž. D, advokata iz Jagodine, i Z. Ž, advokata iz Paraćina, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv tač. 1. i 5. stava II izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3810/12 od 27. novembra 2012, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, između ostalog, navedeno je da je trebalo da sudovi prilikom ocene prigovora zastarelosti, u konkretnom slučaju, primene odredbu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da privilegovani rok teče i prema licima koja su objektivno odgovorna za nastalu štetu, a ne samo prema učiniocima krivičnih dela. Od Ustavnog suda je traženo da utvrdi povredu označenih prava, te poništi osporenu presudu, kao i da utvrdi pravo podnosilaca na naknadu troškova za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Paraćinu P. 1134/11 od 26. juna 2012. godine delimično je usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, te su obavezani tuženi, Republika Srbija – Ministarstvo prosvete i sporta, JKP „S.“ iz S, A.V, S.P. i M.P, da im, na ime naknade nematerijalne i materijalne štete, solidarno isplate opredeljene novčane iznose. Iz obrazloženja označene presude proizlazi da je u toku postupka utvrđeno da je sada pok. M.J, sin, odnosno brat tužilaca, u 2002. godini bio učesnik letnjeg kampa koji je organizovala prvotužena, koja je angažovala četvrtotuženog i petotuženu za rekreativne aktivnosti učesnika, te da je pok. M.J, zajedno sa ostalim učesnicima kampa, određenog dana bio na bazenu drugotuženog, čiji je direktor trećetuženi. Dalje je utvrđeno da se nakon ulaska u bazen M.J. utopio, kao i da u tom momentu na bazenu nije bilo ni spasilaca, niti četvrtotuženog, odnosno petotužene. U postupku je utvrđeno i da su, presudom Opštinskog suda u Subotici, koja je postala pravnosnažna 16. septembra 2009. godine, trećetućeni, četvrtotuženi i petotužena oglašeni krivim za krivično delo teško delo protiv sigurnosti iz člana 194. stav 4, u vezi sa članom 187. stav 4. u vezi sa stavom 1. Krivičnog zakona Republike Srbije, te da je trećetuženom izrečena uslovna osuda, dok je četvrtouženom i petotuženoj izrečena kazna zatvora u trajanju od osam meseci. Prema stavu prvostepenog suda izraženom u označenoj presudi, prvotužena i drugotuženi su odgovorni za nastalu štetu prema pravilima o objektivnoj odgovornosti, i to prvotužena kao organizator okupljanja, a koje je bilo u prostorijama drugotuženog. Prvostepeni sud je ocenio i kao neosnovan prigovor zastarelosti, s obzirom na to da je krivični postupak okončan 24. aprila 2009. godine, a tužba je podneta 9. marta 2010. godine, te nije protekao rok zastarelosti potraživanja.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3810/12 od 27. novembra 2012. godine, donetom u postupku po žalbi, delimično je preinačena presuda Osnovnog suda u Paraćinu P. 1134/11 od 26. juna 2012. godine, tako što je, između ostalog, tačkom 1. stava II izreke presude odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca u odnosu na prvotuženu i drugotuženog, dok su tačkom 5. istog stava izreke obavezani tužioci da prvotuženoj i drugotuženom solidarno naknade troškove parničnog postupka u određenom novčanom iznosu. Osporenu presudu drugostepeni sud je doneo, nalazeći da prigovor zastarelosti prvostepeni sud nije pravilno ocenio, jer, prema stanovištu Apelacionog suda u Kragujevcu, vođenje krivičnog postupka prema trećetuženom, četvrtotuženom i petotuženoj ne može da dovede do prekida zastarelosti prema prvotuženoj i drugotuženom kao pravnim licima koja u krivičnom postupku nisu učestvovala, već da se rok iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima primenjuje samo prema učiniocima krivičnog dela.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima (“Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i “Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, propisano je: da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, te da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

Odredbama člana 96. Osnovnog krivičnog zakona ("Službeni list SFRJ", br. 44/76, 36/77, 34/84, 37/84, 74/87, 57/89, 3/90, 38/90, 45/90 i 54/90, "Službeni list SRJ", br. 35/92, 16/93, 31/93, 37/93, 24/94 i 61/20 i "Službeni glasnik RS", broj 39/03) bilo je propisano: da zastarevanje krivičnog gonjenja počinje od dana kad je krivično delo učinjeno (stav 1.); da se zastarevanje prekida svakom procesnom radnjom koja se preduzima radi gonjenja učinioca zbog učinjenog krivičnog dela (stav 3.); da sa svakim prekidom zastarevanje počinje ponovo da teče (stav 5.). Iste odredbe sadrži i član 104. Krivičnog zakonika ( "Službeni glasnik RS", br. 85/05, 88/205, 107/05, 72/2009 i 111/09).

5. Ocenjujući razloge i navode ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je pravilnu primenu materijalnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kome je taj sud konstatovano da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ispitujući da li je drugostepeni sud proizvoljno primenio materijalno pravo na štetu podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je, najpre, konstatovao da podnosioci smatraju da je parnični sud, prilikom ocene prigovora zastarelosti potraživanja trebalo da primeni odredbu člana 377. Zakona o obligacionim odnosima i u pogledu tuženih pravnih lica.

S tim u vezi Ustavni sud, najpre, ukazuje na svoj pravni stav od 7. jula 2011. godine, prema kome u slučaju da je šteta prouzrokovana krivičnim delom, ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo, pri čemu prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete.

U konkretnom slučaju, Ustavni sud konstatuje da iz sadržine osporene presude proizlazi da je šteta podnosiocima prouzrokovana krivičnim delom. U takvoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, Apelacioni sud u Kragujevcu je našao da je potraživanje prema prvotuženom i drugotuženom, protiv kojih je tužba podneta 9. marta, odnosno 23. decembra 2010. godine, za štetu nastalu 2. avgusta 2002. godine, zastarelo, jer se na njih ne može primeniti rok iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, niti donošenje krivične presude (odnosno vođenje krivičnog postupka koji je okončan osuđujućom presudom) može da dovede do prekida zastarelosti zahteva za naknadu štete istaknutim prema pravnim licima koja nisu učestvovala u krivičnom postupku.

Međutim, imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da nije ustavnopravno prihvatljivo stanovište Apelacionog suda u Kragujevcu prema kome se rok zastarelosti iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima primenjuje samo za potraživanja prema licima koja su oglašena krivim za izvršeno krivično delo. Sledom rečenog, prema oceni Ustavnog suda, ne može se kao pravno utemeljeno, a time i ustavnopravno prihvatljivo smatrati ni stanovište Apelacionog suda u Kragujevcu da postojanje krivične osuđujuće presude donete u krivičnom postupku, odnosno da vođenje krivičnog postupka, dovodi do prekida zastarelosti zahteva istaknutog samo prema učiniocima krivičnog dela.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni suda je ocenio da je, u konkretnom slučaju, arbitrernom primenom materijalnog prava podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem tač. 1. i 5. stava II osporene presude Apelacionog suda u Kragujevcu i određivanjem da taj sud donese novu odluku po žalbi tuženih izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Paraćinu P. 1134/11 od 26. juna 2012. godine. Stoga je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

6. Ustavni sud nije razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava, imajući u vidu da će o žalbi tuženih biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ovog prava biti ispitana po navedenom pravnom leku.

U pogledu zahteva podnosilaca za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranici Ustavnog suda na www.ustavni.sud.rs).

7. Na osnovu izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o proizvoljnoj primeni roka zastarelosti za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti