Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je u krivičnom postupku koji je trajao skoro 17 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Prekomerno trajanje postupka rezultat je značajnih perioda neaktivnosti suda i višestrukog vraćanja predmeta na ponovno suđenje.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić , dr Milan Škulić , Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. Š . iz B, opština Beočin, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. februara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba J. Š . i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 3004/10 (ranije predmet Okružnog suda u Novom Sadu K. 309/09, 115/07 i 40/98) povređen o pravo podnosioca ustavne žalbe na s uđenje u razumnom roku, koje garantuje odredba člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. Š . iz B, opština Beočin je, 21. januara 2015. godine, preko punomoćnika Š. P, advokata iz Beočina , Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3. 8/13 od 13. novembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac u ustavnoj žalbi navodi da je osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3. 8/13 od 13. novembra 2014. godine pravnosnažno u trećem stepenu okončan krivični postupak koji je protiv njega vođen zbog izvršenja dva krivična dela razbojništva, od čega je jedno krivično delo ostalo u pokušaju. Podnosilac, pored ostalog, dalje navodi da žalbeni sud u drugom i trećem stepenu nije bio nepristrasan i nije poštovao prezumpciju nevinosti podnosioca , već ga je osudio „na osnovu indicija i ničim dokazanih činjenica, samo iz razloga što je podnosilac već prethodno bio osuđen na maksimalnu kaznu od 20 godina zatvora za krivično delo ubistva “, pri čemu je podnosilac usled „predrasude suda“ oglašen krivim da je krivična dela koja su mu stavljena na teret izvršio 1. decembra i 16. decembra 1997. godine „u vreme kada se zbog mladalačke neproživljenosti udaljio sa izdržavanja kazne i bio sa svojom devojkom, a sadašnjom suprugom“. Podnosilac posebno ističe da je osuđen na osnovu zapisnika o prepoznavanju sačinjenih u policiji 23. decembra i 25. decembra 1997. godine , iako su „tačnost zapisnika o prepozn avanju osporila sama lica koja su vršila prepoznavanje “, a ni „postupak prepoznavanja nije vršen po odredbama tada važećeg Zakonika o krivičnom postupku“, pa se takvi „zapisnici ne mogu smatrati validnim i verodostojnim dokazima u postupku “, na šta je jasno ukazao i prvostepeni sud u tri donete oslobađajuće presude. Brojni nedostaci u označenim zapisnicima, koji su detaljno obrazloženi u ustavnoj žalbi, prema navodima podnosioca, čine zapisnike o prepoznavanju nezakonitim dokazima na kojima se ne može zasnovati krivična osuda, a osporene krivične presude zasnovane su isključivo na ovim dokazima , na koji način je „povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, jer je sud dužan da sudi po zakonu “.

U ustavnoj žalbi podnosilac navodi i da je „postupak trajao od 1997. do 2014. godine, u kom periodu je podnosilac uvek, osim jednom kada je selo B . bilo odsečeno zbog poplave, dolazio na svako suđenje (...), ali sud jednostavno nije imao hrabrosti da bude pravičan i potvrdi osl obađajuću presudu u odnosu na podnosioca “.

Iz sadržine ustavne žalbe i zahteva koji je u njoj postavljen, Ustavni sud je zaključio da podnosilac ustavne žalbe osporava i presudu Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 2406/12 od 19. juna 2013. godine, te da posebno ističe i povredu p rava na suđenje u razumnom roku, kao elementa p rava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , u krivičnom postupku koji je (do njegovog pravnosnažnog okončanja) vođen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 3004/10.

Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utv rdi povredu označenog prava i „poništi ili ukine“ osporene presude , te da mu naknadi troškove postupka pred Sudom.

2. Saglasno odredbi čla na 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta sada Osnovnog suda u Vrbasu K. 3004/10, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Pred Okružnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 309/09 (prethodno K. 115/07 i 40/98), a potom pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu K. 3004/10, vodio se krivični postupak protiv podnosioca ustavne žalbe zbog izvršenja dva krivična dela razbojništva, od čega je jedno krivično delo ostalo u pokušaju, a inicijalno i zbog izvršenja krivičnog dela neovlašćeno nabavljanje i držanje vatrenog oružja ( u kom postupku je bilo optuženo još dva lica zbog više krivičnih dela), koji postupak je pravnosnažno okončan.

Krivični postupak je u odnosu na podnosioca ustavne žalbe pokrenut 9. januara 1998. godine, donošenjem rešenja o proširenju istrage (koje je postalo pravnosnažno 6. februara 1998. godine donošenjem rešenja Kž. 59/98 kojim je odbijena, kao neosnovana, žalba branioca okrivljenog, ovde podnosioca ustavne žalbe ) i vodio se pred ranije Okružnim sudom u Novom Sadu u predmetu Ki. 338/ 97. Tokom istrage je ispitan veći broj oštećenih i svedoka i obavljeno balističko veštačenje .

Nakon sprovedene istrage nekadašnje Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu je 20. februara 1998. godine pred Okružnim sudom u Novom Sadu protiv podnosioca podiglo optužnicu Kt. 461/ 97, zbog krivičnih dela razbojništvo iz člana 168. stav 1. Krivičnog zakon a Republike Srbije, razbojništvo u pokušaju iz člana 168. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije u vezi člana 19. stav 1. Krivičnog zakona Savezne Republike Jugoslavije i neovlašćeno nabavljanje i držanje vatrenog oružja iz člana 33. stav 1. Zakona o oružju i municiji ( a optužnica je podignuta i protiv još tri lica zbog više krivičnih dela, s tim što je u odnosu na jedno lice rešenjem Kv. 94/98 od 28. aprila 1998. godine određeno da nema mesta optužbi, pa je krivični postupak protiv njega obustavljen). Protiv optužnice podnosilac i njegov branilac nisu podnosili prigovor. Aktom Kt. 461/97 od 23. januara 2006. godine Okružno javno tužilaštvo u Novom Sadu je odustalo od krivičnog gonjenja podnosioca ustavne žalbe u pogledu krivičnog dela neovlašćeno nabavljanje i držanje vatrenog oružja iz člana 33. stav 1. Zakona o oružju i municiji, a istim aktom nadležnog tužilaštva optužnica je precizirana i izmenjena u pogledu pravne kvalifikacije, te je podnosiocu ustavne žalbe na teret stavljeno da je izvršio krivična dela razbojništvo iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i razbojništvo u pokušaju iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. i u vezi člana 30. stav 1. Krivičnog zakonika. Na glavnom pretresu održanom 23. septembra 2009. godine ponovo je izmenjena optužnica u pogledu pravne kvalifikacije krivičnih dela koja su podnosiocu stavljena na teret, i to tako što mu je na teret stavljeno da je izvršio krivična dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika i razbojništvo u pokušaju iz člana 206. stav 1. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika (a i ostalim saokrivljenima su na teret stavljeni blaži oblici krivi čnih dela u odnosu na dotadašnje optuženje) . Nakon izmene pravne kvalifikacije krivičnih dela koja su podnosiocu i saokrivljenima stavljena na teret, Okružni sud u Novom Sadu je 23. septembra 2009. godine doneo rešenje kojim se oglašava stvarno nenadležnim i predmet dostavlja Opštinskom sudu u Vrbasu - Odeljenje u Srbobranu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu. Međutim, Opštinski sud u Vrbasu - Odeljenje u Srbobranu nikada nije postupao u ovoj krivičnopravnoj stvari, već je postupak pod brojem K. 3004/10 nastavljen pred Osnovnim sudom u Novom Sadu.

Okružni sud u Novom Sadu je do donošenja prve prvostepene presude (28. juna 2006. godine) glavni pretres zakazao 25 puta, i to:

- tokom 1998. godine četiri puta – jedanput održan i tri puta neodržan;

- tokom 1999. godine pet puta – jedanput održan i četiri puta neodržan;

- tokom 2000. godine – glavni pretres nijednom nije zakazan;

- tokom 2001. godine četiri puta – dva puta održan i dva puta neodržan;

- tokom 2002. godine dva puta – nijednom nije održan;

- tokom 2003. godine jedanput – ne održan;

- tokom 2004. godine jedanput – ne održan;

- tokom 2005. godine tri puta – jedanput održan i dva puta neodržan;

- tokom 2006. godine pet puta – dva puta održan i tri puta neodržan (pri čemu jedan glavni pre tres nije održan zbog nedosta tka procesnih pretpostavki, ali su van glavnog pretresa ispitani oštećeni) .

Dakle, glavni pretres nije održan 18 puta, i to: 13 puta zbog nedolaska saokrivljenih (kako zbog nepristupanja u sud saokrivljenog koji se nalazio na slobodi, odnosno zbog neizvršavanja naredbe za prinudno dovođenje tog saokrivljenog, tako i zbog nedovođenja na glavni pretres saokrivlje nog koji se nalazio u pritvoru i podnosioca koji se nalazio na izdržavanju kazne zatvora, a iz razloga ratno g stanja i nedostatka goriva) , pri čemu na neke od tih glavnih pretresa nisu pristupali ni pozvani svedoci, dva puta (isključivo) zbog nedolaska oštećenih i svedoka, jedanput zbo g nedolaska branioca saokrivljenog (a iz razloga službene sprečenosti) , jedanput zbog nedolaska branioca podnosioca ustavne žalbe ( koja je prethodno obavestila sud o razlozima izostanka i dostavila dokaz o službenoj sprečenosti da pristupi ) i jedanput zbog nedolaska podnosioca (koji je prethodno telefonskim putem obavestio sud da zbog elementarne nepogode – poplave nije u mogućnosti da pristupi) .

U periodu od godinu dana i više od tri meseca (od 27. oktobra 1999. do 1. februara 2011. godine) nije zakazan glavni pretres. U tom periodu sud nije preduzeo niti jednu radnju u postupku. Takođe, u periodu od dve godine i skoro pet mes eci (od 3. decembra 2002. do 19. aprila 2005. godine) glavni pre tres je zakazan samo dva puta, pri čemu oba puta nije održan. U označenom periodu sud je preduzimao radnje u cilju utvrđivanja adrese prebivališta radi obezbeđivanja prisustva jednog od saokrivljenih, a u tom periodu došlo je i do promene postupajućeg sudije – predsednika veća , nakon čega je zakazani glavni pretres prezakazan za znatno kasnij i termin .

Okružni sud u Novom Sadu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 28. juna 2006. godine, doneo presudu K. 40/98 kojom je podnosioca ustavne žalbe oslobodio od optužbe da je izvršio krivična dela razbojništvo iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. K rivičnog zakonika i razbojništvo u pokušaju iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. i u vezi člana 30. stav 1. Krivičnog zakonika , jer nije dokazano da je izvršio navedena krivična dela, dok je u pogledu krivičnog dela neovlašćeno nabavljanje i držanje vatrenog oružja iz člana 33. stav 1. Zakona o oružju i municiji sud prema podnosiocu odbio optužbu (i u odnosu na saokrivljene u pos tupku doneta je presuda kojom su za neka krivična dela oslobođeni od optužbe, dok je u pogledu drugih krivičnih dela o ptužba odbijena). Navedena presuda je ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije KžI. 1999/06 od 29. januara 2007. godine i pre dmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku nakon ukidanja prve prvostepene presude , a do donošenja druge prvostepene presude (25. septembra 2008. godine), Okružni sud u Novom Sadu je glavni pretres zakazao osam puta, i to:

- tokom 2007. godine tri puta – jedanput održan i dva puta ne održan;

- tokom 2008. godine pet puta – tri puta održan (od čega je na jednom ročištu objavljena presuda) i dva puta n eodržan (pri čemu oba glavna pretres a n isu održan a zbog nedosta tka procesnih pretpostavki, ali su van glavnog pretresa ispitani svedoci).

Pri tome, glavni pretres dva puta nije održa n zbog nedolaska saokrivljenih, te po jedanput zbog nedolaska branioca saokrivljenog i nedolaska podnosioca (čiji izostanak je opravdala njegov branilac navodeći da podnosilac ima „grip“, o čemu je naknadno dostavila izveštaj lekara ).

Okružni sud u Novom Sadu je 25. septembra 2008 . godine , nakon ponovno održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 24. septembra 2008. godine, doneo i javno objavio presudu K. 115/07 kojom je podnosioca ustavne žalbe , usled nedostatka dokaza, oslo bodio od optužbe da je izvršio krivična dela razbojništvo iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. Krivičnog zakonika i razbojništvo u pokušaju iz člana 206. stav 3. u vezi stava 1. i u vezi člana 30. stav 1. Krivičnog zakonika, dok je u pogledu krivičnog dela neovlašćeno nabavljanje i držanje vatrenog oružja iz člana 33. stav 1. Zakona o oružju i municiji sud prema podnosiocu odbio optužbu (a u odnosu n a saokrivljene u postupku sud je doneo osuđujuću odnosno odbijajuću presudu u određenom delu) . Navedena presuda je u osuđujućem (u odnosu na saokrivljene) i oslobađajućem delu (u odnosu na podnosioca) ukinuta rešenjem Vrhovnog suda Srbije KžI. 2647/08 od 10. februara 2009. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku, nakon uk idanja druge prvostepene presude a do donošenja treće prvostepene presude (9. aprila 2012. godine), najpre Okružni sud u Novom Sadu, a potom Osnovni sud u Novom Sadu je glavni pretres zakazao 11 puta, i to:

- tokom 2009. godine jedanput – održan ;

- tokom 2010. godine dva puta – nijednom nije održan;

- tokom 2011. godine četiri puta – jedanput održan i tri puta ne održan;

- tokom 2012. godine četiri puta – tri puta održan (od čega je na jednom r očištu objavljena presuda) i jedanput ne održan.

Dakle, glavni pretres nije održan šest puta, i to: pet puta zbog nedolaska saokrivljenih (najčešće zbog bolesti) i jedanput zbog nedolaska brani oca sao krivljenog (a iz razloga službene sprečenosti) .

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu K. 3004/10 koja je objavljena 9. aprila 2012. godine, nakon sprovedenog dokaznog postupka koji je zaključen na glavnom pretresu 6. aprila 2012. godine, podnosi lac je oslobođen od optužbe da je izvršio krivična dela razbojništvo iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika i razbojništvo u pokušaju iz čla na 206. stav 1. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika , jer nije dokazano da je izvršio navedena dela koja su mu izmenjenim optužnim aktom stavljena na teret (dok su saokrivljeni oglašeni krivim i osuđeni).

Osporena drugostepena presuda Apelelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 2406/12 doneta je 19. juna 2013. godine , kojom je , nakon održanog pretresa pred drugostepenim sudom, uvažavanjem žalbe Osnovnog javnog tužioca u Novom Sadu, preinačena presuda Osnovnog suda u Novom Sadu K. 3004/10 od 9. aprila 2012. godine i podnosilac oglašen krivim da je izvršio krivična dela koja su mu stavljena na teret i to razbojništvo iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika i razbojništvo u pokuš aju iz člana 206. stav 1. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika , za koja krivična dela su mu utvrđene kazne zatvora u trajanju od dve odnosno jedne godine, pa je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od dve godine i šest meseci (pri čemu je još jedan saokrivljeni pravnosnažno oglašen krivim i osuđen, dok je u odnosu na drugog saokrivljenog krivični postupak obustavljen usled smrti) .

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Kž3. 8/13 od 13. novembra 2014. godine, koja je doneta od strane žalbenog suda u trećem stepenu, delimično su usvojene žalbe podnosioca i njegovog branioca, pa je presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Kž1. 2406/12 od 19. juna 2013. godine preinačena u pogledu odluke o kazni, tako što je podnosiocu za krivično delo razbojništvo iz člana 206. stav 1. Krivičnog zakonika utvrđena kazna zatvora u trajanju od dve godine, a za krivično delo razbojništvo u pokuš aju iz člana 206. stava 1. u vezi člana 30. Krivičnog zakonika utvrđena kazna zatvora u trajanju od jedne godine , pa je podnosiocu uzeta kao utvrđena kazna zatvora u trajanju od 20 godina, po presudi Višeg suda u Sremskoj Mitrovici K. 26/88 od 30. juna 1988. godine, a zbog krivičnog dela ubistva iz člana 28. stav 2. Krivičnog zakona Vojvodine, koja je potvrđena presudom Vrhovnog suda Vojvodine Kž. 2/89 od 14. septembra 1989. godine , te je osuđen na jedinstvenu kaznu zatvora u trajanju od 20 godina. Navedenom trećestepenom presudom postupak u ovoj pravnoj stvari je pravnosnažno okončan.

Po pravnosnažnom okončanju postupka spisi predmeta dostavljeni su (bez formalnog akta o tome) nadležnom Osnovnom sudu u Vrbasu, koji je u predmetu K. 3004/10 nastavio da preduzima određene radnje (odlučivanje o troškovima postupka i slično).

Nakon podnošenja ustavne žalbe, Vrhovni kasacioni sud je odlučivao o zahtevu za zaštitu zakonitosti podnosioca, i to tako što je presudom Kzz. 100/16 od 28. marta 2016. godine odbio, kao neosnovan, zahtev za zaštitu zakonitosti podnet od strane branioca ovde podnosioca ustavne žalbe.

Tokom trajanja krivičnog postupka promenjeno je više predsednika sudećeg veća.

4. Pristupajući oceni razloga i navoda iznetih u ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da su ljudska i manjinska prava i slobode i ustavna žalba kao posebno pravno sredstvo za njihovu zaštitu utvrđeni Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, ali da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, te je i u ovoj ustavnosudskoj stvari ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog sudskog postupka u odnosu na podnosioca , od 9. januara 1998 . godine, kada je donošenjem rešenja o proširenju istrage postupak pokrenut , do 13. novembra 2014. godine, kada je donošenjem presude u trećem stepenu postupak pravnosnažno okončan.

U smislu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u konkretnom slučaju krivični postupak trajao 16 godina i nešto više od deset meseci , što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nijedan od činilaca koji objektivno mogu uticati na dužinu sudskog postupka ne mogu opravdati ovoliko trajanje osporenog krivičnog postupka. Ovo posebno imajući u vidu da je Ustavni sud utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije doprineo neprimerenom trajanju postupka, već da isključivu odgovornost za to što postupak nije okončan u okviru razumnog roka snose sudovi koji su vodili pos tupak u kome je prva prvostepena presuda doneta 28. juna 2006. godine, da bi postupak pravnosnažno bio okončan tek 13. novembra 2014. godine, nakon što je predmet optužbe po tri puta razmatran pred dve sudske instance i jednom pred žalbenim sudom u trećem stepenu. Vraćanje predmeta na ponovno suđenje uzrokovalo je odlaganje postupka i, u krajnjem ishodu, dovelo do toga da je postupak pravnosnažno okončan na kon 16 godina i nešto više od deset meseci. Ustavni sud ističe da se ovakvo postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog a suda, tako i praksi Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao „neopravdana aktivnost sudova“. Takođe, Ustavni sud ukazuje da u periodu od godinu dana i više od tri meseca (od 27. oktobra 1999. do 1. februara 2011. godine) u osporenom krivičnom postupku nije preduzeta nijedna procesna radnja. Tokom navedenog perioda u osporenom krivičnom postupku nadležni sud ne samo da nije zakazao ni jed nom glavni pretres, već se uopšte nije bavio ovim predmetom, odnosno nije sprovodio redovnu sudsku aktivnost. Pored toga, u periodu od dve godine i skoro pet meseci (od 3. decembra 2002. do 19. aprila 2005. godine) glavni pretres je zakazan samo dva puta, pri čemu oba puta nije održan. Ovakvo postupanje se ni pod kojim uslovima i razlozima ne može smatrati delotvornim, budući da sud ima obavezu da propisno i blagovremeno postupa u predmetima koji su u njegovoj nadležnosti i preduzima sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke, te ima posebnu odgovornost da osigura da do bilo kak vog nepotrebnog kašnjenja ne dođe. Ustavni sud je utvrdio i da je nadležnom prvostepenom sudu trebalo tri godine i dva meseca (od 10. februara 2009. do 9. aprila 2012. godine) da donese novu presudu nakon drugog ukidanja prvostepene presude, a utvrdio je i da je tokom vođenja ovog postupka pred pr vostepenim sudovima promenjeno više predsednika veća ( ne računajući samo promenu sudije koja je usledila zbog promene stvarne nadležnosti prvostepenog suda) , što je za posledicu imalo to da svaki put glavni pretres počne iznova, a koje postupanje prvostepenih sudova se po oceni Ustavnog suda takođe ne može smatrati efikasnim i delotvornim. Pri tome, Ustavni sud je ima u vidu da je tokom postupka trebalo raspraviti i oceniti niz činjeničnih pitanja, što je iziskivalo dodatni napor i vreme suda, ali po oceni ovog Suda ni složenost činjeničnih i pravnih pitanja u vezi sa krivičnim delima koja su bila predmet optužbe protiv podnosioca ustavne žalbe i još dva lica, u konkretnom slučaju, ni pod kojim uslovima ne mogu predstavljati prihvatljivo opravdanje za trajanje krivičnog postupka od 16 godina i nešto više od deset meseci . Ovo posebno ako se ima u vidu da je u toku postupka tužilaštvo odustalo od krivičnog gonjenja za neka krivična dela koja su podnosiocu i saokrivljenima stavljena na teret, dok im je u odnosu na druga krivična dela na teret stavilo blaže kvalifikacije, čime je i zadatak suda olakšan. Pri ovakvom činjeničnom stanju, Ustavni sud ukazuje da nije potrebno ocenjivati značaj prava o kome se odlučuje za podnosioca .

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

Ustavni sud je, odlučujući u granicama zahteva ustavne žalbe, budući da podnosilac ustavne žalbe nije istakao zahtev za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, našao da je utvrđivanje povrede prava dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnosioca ustavne žalbe.

5. U pogledu istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac nije naveo razloge, niti pružio dokaze koji bi osnovano i prima facie uk azivali na to da mu je osporenim presudama povređeno označeno ustavno pravo.

Ustavni sud najpre konstatuje da se sudske odluke ne mogu zasnivati na pravno nevaljanim dokazima, gde spadaju oni dokazi koji su sami po sebi ili prema načinu pribavljanja, u suprotnosti sa pozitivnim propisima, što se u konkretnom slučaju nije dogodilo. Naime, prema oceni Ustavnog suda, navodi podnosioca u ovom delu zapravo imaju za cilj da ukažu na to da su osporen e osuđujuć e presud e isključivo zasnovane na pravno nevaljanim dokazima , a da je zapravo podnosilac treba o da bude oslobođen od optužbe, pa se u tom smislu od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da postupa kao instancioni (viši) sud i ceni zanovanost utvrđenih činjenica u odnosu na izvedene dokaze, a što ovaj sud u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da čini. Ustavni sud je ovlašćen jedino da ispita da li je postupak u kom su donete osporene odluke bio u celini pravičan, odnosno da li su dokazi cenjeni na očiglednu štetu neke od stranaka u postupku, što u konkretnom predmetu nije slučaj. Pored toga, Ustavni sud je uvidom u osporene presude utvrdio da sadrže detaljna i jasna obrazloženja zasnovana na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju relevantnih zakonskih odredbi, kako u odnosu na pitanje dozvoljenosti konkretnih zapisnika o prepoznavanju kao dokaza u krivičnom postupku , tako i u odnosu na ocenu svih drugih dokaza na kojima su osporene presude zasnovane. Stoga se, po oceni Ustavnog suda, osporene odluke ne mogu smatrati proizvoljnim i arbitrernim, niti očigledno ukazuju da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud takođe ukazuje da se činjenica da su u ovoj krivičnopravnoj stvari u odnosu na podnosioca dve prvostepene oslobađajuće presude ukinute u toku sudskog postupka povodom izjavljenih redovnih pravnih lekova, da bi treća prvostepena oslobađajuća presuda bila preinačena i podnosilac oglašen krivim i osuđen na kaznu zatvora ( koja presuda je u pogledu osude podnosioca za krivična dela koja su mu stavljena na teret potvrđena i presudom žalbenog suda u trećem stepenu ), odnosno okolnost da je žalbeni sud (nakon održanog pretresa pred drugostepenim sudom) u osporenim presudama donetim u drugom i trećem stepenu potpuno drugačije ocenio izvedene dokaze i utvrdio drugačije odlučujuće činjenice u odnosu na odlučujuće činjenice na kojima su bile zasnovane prethodne nepravnosnažne presude, ne može prihvatiti kao dokaz da se u ustavnoj žalbi argumentovano ukazuje na povredu prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava . Ustavni sud još jednom naglašava da se u postupku po ustavnoj žalbi ne može ulaziti u pitanja činjenične građe i zakonitost i svakog pojedinačnog dokaza , tako da ovakvi navodi podnosioca ne predstavljaju ustavnopravni okvir za izjavljivanje ustavne žalbe.

Pored toga, Ustavni sud ukazuje da se povreda prava na pretpostavku nevinosti, kao jednog od prava kojim se, saglasno odredbi člana člana 34. stav 3. Ustava, jemči pravna sigurnost u kaznenom pravu ( koju povredu podnosilac formalno i ne ističe), ne može dovesti u pravnu i logičku vezu sa osporenim presudama kojima je podnosilac ustavne žalbe pravnosnažno oglašen krivim i osuđen, s obzirom na to da ne postoje ustavna jemstva da će se krivični postupak okončati u skladu sa očekivanjima bilo koje od stranaka koje učestvuju u postupku.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5 ) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu kao očigledno neosnovanu , rešavajući kao u drugom delu izreke.

6. Razmatrajući zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

Naime, navedenom odredbom Zakona je propisano da učesnici u postupku sami snose svoje troškove. S tim u vezi, odredbom člana 83. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu je propisano da svako (poslovno sposobno) lice, uz ispunjenost i drugih uslova, može izjaviti ustavnu žalbu (i preduzimati druge radnje u postupku), što istovremeno znači i da nije obavezno da te radnje preduzima preko punomoćnika, uključujući i punomoćnika advokata. Pored toga, Ustavni sud ukazuje i da je odredbom člana 45. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13) predviđeno da se ne odbacuju podnesci kojima se pokreće postupak pred Ustavnim sudom i kada isti ne sadrže podatke neophodne za vođenje postupka ili imaju druge nedostatke koji onemogućavaju postupanje u predmetu, već se podnosiocu daje mogućnost da te nedostatke naknadno otkloni. Takođe, Ustavni sud licima koja žele da izjave ustavnu žalbu, pruža svojevrsnu pravnu pomoć kroz ustanovljeni obrazac ustavne žalbe i pisano uputstvo za popunjavanje obrasca ustavne žalbe, koji su dostupni preko internet stranice Ustavnog suda ili se na zahtev dostavljaju zainteresovanom licu. Ovakav stav Ustavni sud je, između ostalih, zauzeo u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine.

7. Sledom svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti