Odbacivanje ustavne žalbe zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu privrednog društva „Mikron tech“ doo iz Prilepa, jer podnosilac nije iscrpeo sva pravna sredstva. Nakon odbijanja predloga za izvršenje na osnovu strane fakture, podnosilac je imao pravo da pokrene parnični postupak, što nije učinio.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Su da Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović , dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. C . iz Vranja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. C . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Vranju u predmetu P. 1653/06, kasnije pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 371/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. C . iz Vranja je , 10. jula 2017. godine, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1571/17 od 13. aprila 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku u kome je doneta osporena presuda.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom presudom potvrđena prvostepena presuda Osnovnog suda u Vranju kojim je odbijem tužbeni zahtev tužioca – ovde podnosioca ustavne žalbe, radi uznemiravanja i činidbe; da su presude u ovom sporu donete na osnovu pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja, da su iz tog razloga zaključci drugostepenog suda nezakoniti jer nisu doneti na osnovu činjenica u vreme podnošenja tužbe i uticaja nepokretnosti tuženog na nepokretnost podnosioca ustavne žalbe; da je postupak u kome je doneta osporena presuda trajao deset godina i sedam meseci, što je apsolutno nedopušteno vreme za rešavanje ovakvog sudskog spora. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje, ukine ili poništi osporenu presudu Apelacionog suda u Nišu, da mu dosudi naknadu materijalne štete u visini troškova parničnog postupka, da utvrdi povredu prava podnosioca na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu P. 371/10 i dosudi mu naknadu nematerijalne štete u iznosu od 150.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Osnovnog suda u Vranju P. 371/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 31. oktobra 2006. godine podneo Opštinskom sudu u Vranju tužbu protiv tuženog G. C, radi uznemiravanja i činidbe. Prvostepena presuda u ovom sporu je doneta 2. novembra 2016. godine, tj. posle deset godina od podnošenja ustavne žalbe.

U periodu od podnošenja tužbe do kraja 2009. godine, Opštinski sud u Vranju je zakazao 20 ročišta (23. januara, 20. marta, 15. maja, 9. jula, 5. oktobra i 5. decembra 2007. godine, 15. januara, 19. februara, 10. marta, 16. aprila, 9. juna, 9. septembra, 28. oktobra i 9. decembra 2008. godine, te 28. januara, 19. marta, 4. maja, 11. juna, 15. jula i 7. oktobra 2009. godine), od kojih je održano jedno ročište.

Prvo ročište zakazano za 23. januar 2007. godine nije održano, jer uredno pozvan tuženi nije pristupio, a na zakazano ročište 5. decembra 2007. godine je prvi put pristupio punomoćnik tuženog koji je obavestio sud da tuženi nije u mogućnosti da pristupi; ovaj punomoćnik je otkazao punomoćje tuženom 28. oktobra 2008. godine. Od neodržanih ročišta ukupno sedam ročišta nije održano zbog toga što uredno pozvani tuženi, odnosno njegov punomoćnik nisu pristupili na ročište, 11 ročišta nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, tj. zbog toga što sud nije mogao da obezbedi dostavljanje poziva tuženom, a jedno radi dostavljanja spisa sa žalbom protiv rešenja o određivanju privremene mere drugostepenom sudu na dalji postupak.

Na jedinom održanom ročištu 10. marta 2008. godine, Opštinski sud u Vranju je, na predlog tužioca , odredio izvođenje dokaza veštačenjem sudskog veštaka građevinske struka G. R, koje do kraja 2009. godine nije sprovedeno.

Opštinski sud u Vranju je takođe, rešenjem P. 1653/06 od 19. novembra 2008. godine, usvojio predlog tužioca za određivanje privremene mere zabrane daljeg izvođenja građevinskih radova na započetom objektu do okončanja parničnog postupka. Odlučujući po žalbi tuženog, Okružni sud u Vranju je, rešenjem Gž. 232/09 od 11. februara 2009. godine, ukinuo ožalbeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak i odlučivanje, koji sud nije doneo novu odluku o ovom predlogu.

U 2010. godini postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Vranju pod brojem P. 371/10 i drugim sudijom izvestiocem, usled čega je rasprava započeta iznova.

Osnovni sud u Vranju je do donošenja prvostepene presude 2. novembra 2016. godine zakazao 31 ročište (18. januara, 10. marta, 24. maja, 22. septembra i 10. decembra 2010. godine, 18. marta, 13. juna i 12. oktobra 2011. godine, 9. januara, 5. aprila i 5. novembra 2012. godine, 22. februara, 25. aprila, 24. juna i 14. oktobra 2013. godine, 15. januara, 2. aprila, 11. juna, 1. oktobra i 20. novembra 2014. godine, 26. januara, 1. aprila, 4. juna, 16. septembra i 8. decembra 2015. godine, te 17. februara, 7. aprila 7. juna, 6. jula, 22. septembra i 2. novembra 2016. godine), od kojih nije održano ili je odloženo bez rasprave 16 ročišta.

U nastavku postupka, tuženog je počeo da zastupa novi punomoćnik od ročišta 10. decembra 2010. godine, i to sa punomoćjem za pojedino ročište, a od ročišta 4. juna 2015. godine sa punomoćjem do kraja postupka. Od neodržanih ročišta, tri ročišta nisu održana zbog nedostatka procesnih pretpostavki, tj. neuspelog dostavljanja poziva tuženom, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, pet ročišta zbog pokušaja mirnog rešenja spora, jedno na molbu tuženog, jedno radi upoznavanja stranaka sa pribavljenim spisima nadležnog organa, dva iz razloga na strani veštaka i dva zbog štrajka advokata.

U sprovedenom postupku, Osnovni sud u Vranju je izveo dokaze uvidom u dostavljenu dokumentaciju, kao i u spise predmeta Osnovnog suda u Vranju R. 1038/07 i spise predmeta Sekretarijata za urbanizam i imovinsko pravne poslove grada Vranja broj 351-5172007-07 i izveštaj ovog sekretarijata i spise predmeta Sekretarijata za inspekcijske poslove i zaštitu životne sredine – Odsek građevinske inspekcije grada Vranja broj 356-259/10-11, saslušao tužioca u svojstvu parnične stranke i odredio izvođenje dva veštačenja putem veštaka građevinske struke – prvog veštačenja 26. januara 2015. godine putem veštaka G. R, koji je dostavio nalaz i mišljenje 12. maja 2015. godine i dopunski nalaz 12. novembra 2015. godine, a zatim drugog veštačenja putem veštaka D. J, koji je nalaz i mišljenje dostavio 11. februara 2016. godine i saslušanjem veštaka G. R.

Osnovni sud u Vranju je presudom P. 371/10 od 2. novembra 2016. godine odbio, kao neosnovan, tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da su utvrdi prema tuženom da je izgradnjom ogradnog zida na svojoj katastarskoj parceli broj … KO V. 1, na krajnjoj istočnoj granici kat astarske. parcele, pored same međne linije sa katastatskom parcelom tužioca broj … KO V . 1, po celoj dužni placa počev od stare porodične stambene zgrade stranaka na jugu, pa do novoizgrađene porodične stambene zgrade tužioca na severu u visini od oko 2,5m, na kome je ostavio prozor veličine 0,60 puta 0,60m, koji gleda na dvorište i ispod terase tužioca, uznemirio tužioca u korišćenju njegove nepokretnosti, jer je sprečio prodor sunca i promaje vazduha ka njegovoj nepokretnosti, te da se naloži tuženom da obustavi dalju izgradnju zida bez odobrenja, da poruši do temelja zid i ubuduće se uzdražava od istog ili sličnog uznemiravanja (stav prvi izreke) i obavezao tužioca da tuženom naknadi troškove parničnog postupka (stav drugi izreke).

Protiv navedene prvostepene presude, tužilac je izjavio žalbu 27. decembra 2016. godine.

Apelacioni sud u Nišu je, osporenom presudom Gž. 1571/17 od 13. aprila 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu tužioca i potvrdio presudu Osnovnog suda u Vranju P. 371/10 od 2. novembra 2016. godine. U obrazloženju osporene presude se, pored ostalog, navodi: da u provedenom prvostepenom postupku i pobijanoj presudi nisu učinjene bitne povrede odredaba parnično g postupka iz člana 374. stav 2. tač. 1 ), 2), 3 ), 5), 7) i 9 ) Zakona o parničnom postupku, niti je presuda zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, na šta Apelacioni sud pazi po službenoj dužnosti; da nema ni bitne povrede iz člana 374. stav 1. tačka 12 ) Zakona o parničnom postupku u navedenom delu na koji se neosnovano ukazuje u žalbi, jer je izreka presude jasna i razumljiva i nije u suprotnosti sa razlozima datim u obrazloženju i izvedenim dokazima; da je na osnovu utvrđenog činjeničnog stanja prvostepeni sud odbio tužbeni zahtev tužilaca da se naloži tuženom da otkloni opasnost od nastupanja štete nauštrb tužilaca na taj način što bi obustavio izgradnju zida bez odobrenja, porušio zid do temelja i ubuduće se uzdržavao od istog i sličnog uznemiravanja; da je po mišljenju Apelacionog suda , ovakav zaključak prvostepenog suda pravilan; da se uznemiravanje ogleda u raznim uticajima na stvar, a cilj ove tužbe je uklanjanje smetnji; da je uslov za osnovanost ovakve tužbe da je u konkretnom slučaju i stvarno došlo do uznemiravanja tužioca od strane tuženog na navedeni način; da se uticaji na nepokretnost moraju trpeti od strane vlasnika iste ako ne škode ili nebitno škode korišćenju te nepokretnosti, dakle ako ne prelaze meru tolerancije; da je Apelacioni sud ocenio žalbene navode tužioca i našao da su isti neosnovani, jer se iz nalaza veštaka koji su usaglasili svoje nalaze vidi da tuženi ni na koji način nije uznemirio tužioca (otvaranjem prozora, izgradnjom zida, oticanjem atmosferske vode i dr.), te se navodima žalbe ne dovodi u sumnju pravilnost prvostepene presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao u ovom postupku propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.). Odgovarajuće odredbe sadržane su i u članu 10. važećeg Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14).

5. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak započet podnošenjem tužbe, 31. oktobra 2006. godine, a da je okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu 13. aprila 2017. godine. Iako je period u kome se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, trajao je deset godina i nešto više od šest meseci, što prelazi standarde razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava i može ukazivati na to da je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno oceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca. Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je predmet spora u konkretnom slučaju bio srednje složenosti, ali da činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni i sprovedeni dokazni postupak ne mogu biti opravdanje za ovoliko trajanje osporenog postupka, kao i da je podnosilac imao opravdani interes da se postupak efikasno okonča.

Ustavni sud je takođe ocenio da podnosilac nije doprineo trajanju postupka. Međutim, Ustavni sud je konstatovao da se ne može staviti na teret suda period od 22. februara 2013. do 2. aprila 2014. godine u kome su ročišta odlagana radi pokušaja mirnog rešavanja spora, kao ni odlaganje ročišta zbog štrajka advokata 1. oktobra i 20. novembra 2014. godine.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je ocenio da su Opštinski sud u Vranju i kasnije Osnovni sud u Vranju, pred kojim a je prvostepeni postupak trajao punih deset godina, i pak dali odlučujući doprinos prekomernom trajanju osporenog postupka, svojim neefikasnim postupanjem. Naime, činjenica je da je ovaj postupak usložnjavala okolnost da je tuženi u toku dela godine boravio u Crnoj Gori, a članovi njegove porodice tvrdili da ne znaju kada će se vratiti u Vranje, tako da je prvostepeni sud i pored više pokušaja da izvrši dostavljanje tuženom putem sudskog dostavljača i Policijske uprave Vranje, pa i zamolnim putem u Crnu Goru, veoma teško uspevao da izvrši dostavljanje, što upućuje na to da deo odgovornosti za ovoliko trajanje postupka snosi tuženi zbog očigledne opstrukcije postupka. Međutim, prvostepeni sud ovi ni su iskoristi li procesnu mogućnost da održe ročišta i u slučajevima kada su tuženi ili njegov punomoćnik bili uredno pozvani, ali nisu pristupili na ročište. Ovo je imalo za posledicu veoma veliki ukupan broj neodržanih ročišta, a u ishodu je spor rešen na osnovu rezultata dokaznog postupka u kome tuženi nije ni saslušan kao parnična stranka.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je u osporenom postupku podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US, 40/15 - dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, koja će se isplatiti na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za donošenje te odluke, a pre svega dužinu postupka koja se može staviti na teret sudu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 ,od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. U vezi sa navodima ustavne žalbe koji se odnose na to da je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1571/17 od 13. aprila 2017. godine povređeno pravo podnosioca na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ustavni sud je konstatovao da podnosilac u ustavnoj žalbi u osnovi ponavlja navode izneti u žalbi protiv prvostepene presude o kojima se Apelacioni sud u Nišu već izjasnio, dajući dovoljne, jasne i argumentovane razloge za donetu odluku kojom je potvrdio prvostepenu presudu, a koje obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, ni proizvoljnim. Stoga se ni razlozi ustavne žalbe ne mogu prihvatiti kao ustavnopravno osnovani razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se ustavnom žalbom od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski parnični sud oceni zakonitost i pravilnost osporene presude. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbacivanje ustavne žalbe zbog neiscrpljenosti pravnih sredstava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti