Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra zbog neažurnosti prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B . B . iz Kraljeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 25. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. B . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5466/11 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9964/03) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. B . B . iz Kraljeva je, 22. jula 2013. godine, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se tada vodio pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5466/11.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo: da je 8. decembra 2003. godine podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog M. A. radi duga; da je Prvi opštinski sud u Beogradu, 23. februara 2009. godine, nakon pet godina od podnete tužbe, doneo presudu P. 9964/03; da je rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7650/10 od 17. februara 2011. godine ukinuta prvostepena presuda i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je u ponovnom postupku Prvi osnovni sud u Beogradu doneo presudu P. 5466/11 od 14. maja 2012. godine i protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu, ali do podnošenja ustavne žalbe drugostepeni sud nije odlučio o žalbi tuženog u predmetu koji se pred drugostepenim sudom vodi pod brojem Gž. 7928/12; da mu je zbog dužine trajanja predmetnog postupka od devet godina i sedam meseci, a koji i dalje nije okončan, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da mu je povređeno pravo na imovinu jer zbog dužine trajanja postupka nije mogao da naplati svoje potraživanje od tuženog.

Zahtevao je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naloži Apelacionom sudu u Beogradu da okonča postupak. Tražio je i naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je dopisom od 7. jula i urgencijama od 14. septembra i 30. novembra 2015. godine od Prvog osnovnog suda u Beogradu tražio spise predmeta P. 5466/11, međutim, spisi nisu dostavljeni, a putem telefonskog razgovora sa rukovodiocem pisarnice Prvog osnovnog suda u Beogradu Sud je obavešten da traženi predmet nije nađen u arhivi toga suda.

Ustavni sud je, u smislu člana 34. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, postupak nastavio i u sprovedenom postupku, uvidom u ustavnu žalbu i priloženu dokumentaciju, utvrđene su sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je, 8. decembra 2003. godine, podneo tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog M. A. radi duga, dok je tužbeni zahtev preciziran 7. marta 2006. godine.

Presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9964/03 od 23. februara 2009. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime duga iznos od 18.750 evra, u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa domicilnom kamatom na iznos od 37.500 DEM počev od 1. januara 1995. do 31. decembra 2001. godine i sa kamatom koju poslovne banke plaćaju na oročene devizna štedne uloge po viđenju u mestu ispunjenja na iznos od 18.750 evra počev od 1. januara 2002. godine, pa do konačne isplate, u dinarskoj protivvrednosti; u stavu drugom izreke odlučeno je da svaka stranka snovi svoje troškove postupka.

Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7650/10 od 17. februara 2011. godine ukinuta je ožalbena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9964/03 od 23. februara 2009. godine i predmet je vraćen Prvom osnovnom sudu u Beogradu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5466/11 od 14. maja 2012. godine, u stavu prvom izreke, obavezan je tuženi da tužiocu isplati na ime duga iznos od 18.750 evra, u dinarskoj protivvrednosti po zvaničnom kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, sa domicilnom kamatom na iznos od 37.500 DEM počev od 1. januara 1995. pa do 31. decembra 2001. godine i sa kamatom po stopi koju propisuje Centralna Evropska banka na iznos od 18.750 evra počev od 1. januara 2002. godine, pa do konačne isplate, a po najpovoljnijem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate takođe u dinarskoj protivvrednosti; u stavu drugom izreke obavezan je tuženi da tužiocu na ime troškova parničnog postupka isplati iznos od 57.800,00 dinara.

Uvidom u evidenciju „portala sudova“ i „tok predmeta“ Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5466/11 i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 7928/12, utvrđeno je da je Apelacioni sud u Beogradu odlučio o žalbi protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5466/19 od 14. maja 2012. godine i doneo presudu Gž. 7928/12 od 4. decembra 2013. godine kojom je potvrđena prvostepena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 5466/11 od 14. maja 2012. godine, te je postupak pravnosnažno okončan.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenih prava na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe pozvao, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava jemči se mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo period, od dana podnošenja tužbe – 8. decembra 2003. godine, pa do pravnosnažnog okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je utvrdio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni parnični postupak okončao u razumnom roku i da bi se o podnetoj tužbi podnosioca odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja. Ukupno trajanje predmetnog postupka od deset godina koji nije bio posebno složen, u znatnoj meri prekoračuje standarde suđenja u razumnom roku i predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po stavovima ovoga suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud nalazi da odgovornost za ovako dugo trajanje parnice snosi prvostepeni sud, koji je prvu prvostepenu presudu doneo nakon pet godina i dva meseca od podnete tužbe.

Ustavni sud konstatuje da je predmet spora za podnosioca bio od nesumnjivog materijalnog značaja, a imajući u vidu da su spisi predmeta izgubljeni, Ustavni sud nije mogao da utvrdi da li je podnosilac doprineo dužni trajanja postupka.

Ustavni sud, i u ovom predmetu, konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 5466/11 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 9964/03), te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neažurnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu zahteva podnosioca za naknadu materijalne štete, Ustavni sud ukazuje da podnosilac nije pružio dokaze da je u predmetnom postupku pretrpeo materijalnu štetu. Polazeći od navedenog, zahtev podnosioca za naknadu materijalne štete je odbačen u tački 3. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

U pogledu navoda podnosioca da mu je u predmetnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da je podnosilac povredu tog ustavnog prava obrazložio istim razlozima kao za povredu prava na suđenje u razumnom roku, te povreda prava na imovinu nije razmatrana.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u desetogodišnjem postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti