Odluka o pravu na invalidsku penziju u ponovljenom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu, nalazeći da nije povređeno pravo na pravično suđenje. Upravni organi i sud su pravilno primenili propise kada su, na osnovu novog dokaza – nalaza organa veštačenja, ponovili postupak i ukinuli ranije rešenje o invalidskoj penziji.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5965/2012
05.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vidoja Jevtića iz Smedereva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Vidoja Jevtića izjavljena protiv rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Smederevo broj 47231 od 13. jula 2011. godine, rešenja Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija 02/1 broj 514199 od 10. novembra 2011. godine i presude Upravnog suda U. 924/12 od 30. maja 2012. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se ustavna žalba u preostalom delu odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vidoje Jevtić iz Smedereva podneo je, 16. jula 2012. godine , ustavnu žalbu protiv upravnih akata i sudske odluke označenih u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, posebnog prava okrivljenog, prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 33. stav 8, člana 34. stav 3. i člana 36. Ustava Republike Srbije. Podnosilac se poziva i na povredu prava na pravično suđenje i prava na delotvorni pravni lek, zajemčenih odredbama čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Pored povreda navedenih prava, istakao je i povredu jednog od načela sudstva i načela zakonitosti uprave, utvrđenih odredbama člana 145. stav 2. i člana 198. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je zaključkom prvostepenog organa od 26. juna 2006. godine po službenoj dužnosti ponovljen pravnosnažno okončani postupak priznavanja prava na invalidsku penziju i poništeno rešenje od 26. decembra 2000. godine, kojim je podnosiocu to pravo utvrđeno; da je Upravni sud u svojoj presudi od 19. januara 2011. godine smatrao da nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka, jer ne postoji krivična presuda kojom bi bilo utvrđeno da je podnosiocu pomenuto pravo priznato na osnovu lažne isprave; da je drugostepeni organ u izvršenju navedene presude istakao da je obnovu postupka trebalo odrediti iz drugog razloga - nalaza organa veštačenja iz ponovljenog postupka; da se time pristupilo "izmišljanju" razloga za ponavljanje postupka, koji je Upravni sud u osporenoj presudi prihvatio, za razliku od svoje ranije presude; da je na podnosioca, kao uživaoca prava na invalidsku penziju ostvarenog zbog gubitka radne sposobnosti, u smislu "Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 1997. godine", retroaktivno primenjen Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2003. godine, koji poznaje samo institut potpunog gubitka radne sposobnosti.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih prava, zajemčenih Ustavom i Konvencijom, i poništi osporene akte.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Smederevo broj 47231 i Upravnog suda U. 924/12, kao i u celokupnu priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Republički fond za penzijsko i invalidsko osiguranje zaposlenih (u daljem tekstu: RFPIOZ) - Filijala Smederevo je privremenim rešenjem D broj 47231 od 26. decembra 2000. godine podnosiocu ustavne žalbe utvrdio gubitak radne sposobnosti od 10. avgusta 2000. godine i pravo na invalidsku penziju u opredeljenom mesečnom novčanom iznosu.

Isti organ je rešenjem D broj 47231 od 9. februara 2001. godine podnosiocu odredio isplatu invalidske penzije utvrđenu rešenjem od 26. decembra 2000. godine, počev od 9. septembra 2000. godine.

Navedena rešenja su zamenjena rešenjem istog organa od 24. januara 2003. godine, kojim je podnosiocu utvrđeno pravo na invalidsku penziju od 9. septembra 2000. godine, njena isplata od tog datuma i njen konačni mesečni iznos.

Okružno javno tužilaštvo u Smederevu je 14. marta 2006. godine podiglo optužnicu Kt. 22/06 protiv J.A. iz Smedereva, kojoj se, između ostalog, stavlja na teret da je od podnosioca ustavne žalbe i još jednog lica primila 6000 nemačkih maraka, da bi podnosiocu bez pregleda i dijagnostičkih nalaza na lekarskom izveštaju napisala dijagnozu cirrhosis hepatitis, sa konstatacijom da je nesposoban za rad i predložila prvu kategoriju invalidnosti, a da pri tom ovaj izveštaj nije bio zaveden u protokol specijalističke ambulante za infektivne bolesti, sačinivši takođe i lažnu otpusnu listu da je podnosilac ležao na njenom odeljenju, što je overila svojim potpisom, faksimilom i pečatom ustanove. U optužnici je navedeno da je pomenuta lažna medicinska dokumentacija iskorišćena za ostvarivanje prava podnosioca na invalidsku penziju.

RFPIOZ - Filijala Smederevo je 26. juna 2006. godine doneo zaključak D-47231, kojim je rešeno sledeće: u tački 1. dispozitiva, da se po službenoj dužnosti ponavlja postupak okončan rešenjem D broj 47231 od 26. decembra 2000. godine i nalaže osiguraniku da u roku od 30 dana dostavi novu medicinsku dokumentaciju radi ponovne ocene radne sposobnosti; u tački 2. dispozitiva, da se sa 26. junom 2006. godine obustavlja isplata penzije podnosiocu određena rešenjem Fonda od 9. februara 2001. godine do okončanja postupka pred prvostepenim organom veštačenja. U obrazloženju zaključka je navedeno da je podnosiocu priznato pravo na invalidsku penziju na osnovu medicinske dokumentacije koja ne odgovara podacima zdravstvene ustanove, što je utvrđeno na osnovu akta nadležnog organa.

U sprovedenom ponovljenom postupku pribavljen je nalaz, ocena i mišljenje prvostepenog organa veštačenja broj 263 od 3. maja 2007. godine, kao i njegova dopuna broj 323 od 18. maja 2007. godine, iz kojih proizlazi da kod podnosioca ne postoji gubitak radne sposobnosti na dan pregleda, 18. aprila 2007. godine, kao ni na dan kada je utvrđen gubitak radne sposobnosti, 10. avgusta 2000. godine, te da je podnosilac sposoban za obavljanje svog posla vozača dizalice sa punim radnim vremenom.

Nakon što je ocenio sve dokaze, kako one pribavljene u ranijem postupku, tako i one pribavljene pre i u toku ponovljenog postupka, prvostepeni organ je doneo rešenje D-47231 od 13. avgusta 2007. godine, kojim je poništio rešenja od 26. decembra 2000. godine i 9. februara 2001. godine i odlučio da se podnosiocu ne priznaje pravo na invalidsku penziju od 10. avgusta 2000. godine.

Drugostepeni organ je rešenjem broj I-514199 od 18. februara 2008. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja, koje je istovremeno, vršeći reviziju, izmenio tako što je poništio i rešenje od 24. januara 2003. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da je u postupku po žalbi pribavljen nalaz, ocena i mišljenje drugostepenog organa veštačenja broj 936 od 11. januara 2008. godine, koji se u potpunosti saglasio sa nalazom, ocenom i mišljenjem prvostepenog organa veštačenja.

Presudom Okružnog suda u Smederevu U. 34/08 od 23. oktobra 2008. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja.

Upravni sud - Odeljenje u Nišu je presudom Uvp. II 205/10 (2009) od 19. januara 2011. godine uvažio zahtev podnosioca za vanredno preispitivanje i preinačio presudu Okružnog suda u Smederevu, tako što je tužbu uvažio i poništio drugostepeno rešenje od 18. februara 2008. godine. Upravni sud je ocenio nije bilo uslova da se, na osnovu člana 239. tačka 2) Zakona o opštem upravnom postupku, po službenoj dužnosti odredi ponavljanje postupka po proteku roka od pet godina od dostavljanja rešenja podnosiocu, jer u konkretnom slučaju ne postoji pravnosnažna krivična presuda kojom bi bilo oglašeno odgovornim i kažnjeno određeno lice za izdavanje falsifikovane isprave ili davanje lažne izjave na osnovu koje je doneto rešenje u ranijem postupku.

Postupajući u izvršenju presude Upravnog suda, drugostepeni organ je u ponovnom postupku doneo rešenje broj 514199 od 4. marta 2011. godine, kojim je uvažio žalbu podnosioca, poništio prvostepeno rešenje od 13. avgusta 2007. godine i vratio predmet prvostepenom organu na ponovni postupak i odluku. Drugostepeni organ je ukazao da je prvostepeni organ trebalo da ponovi postupak, imajući u vidu odredbe člana 104. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju.

RFPIO - Filijala Smederevo je osporenim rešenjem D broj 47231 od 13. jula 2011. godine ponovio postupak okončan rešenjima RFPIOZ - Filijala Smederevo od 26. decembra 2000. godine, 9. februara 2001. godine i 24. januara 2003. godine, te je odlučio: u tački 1. dispozitiva, da se ukida rešenje od 26. decembra 2000. godine sa 26. junom 2006. godine i isto zamenjuje ovim rešenjem; u tački 2. dispozitiva, da se ukida rešenje od 9. februara 2001. godine sa 26. junom 2006. godine i isto zamenjuje ovim rešenjem; u tački 3. dispozitiva, da se ukida rešenje od 24. januara 2003. godine sa 26. junom 2006. godine i isto zamenjuje ovim rešenjem; u tački 4. dispozitiva, da se utvrđuje da kod podnosioca ne postoji potpuni gubitak radne sposobnosti i da se ne priznaje pravo na invalidsku penziju. Polazeći od toga da nalaz, ocena i mišljenje prvostepenog organa veštačenja broj 263 od 3. maja 2007. godine i dopuna istog broj 323 od 18. maja 2007. godine predstavljaju novu činjenicu, odnosno novi dokaz, u smislu člana 104. stav 1. Zakona, prvostepeni organ je, saglasno stavu 4. istog člana Zakona, rešio kao u izreci.

Drugostepeni organ je osporenim rešenjem broj 514199 od 10. novembra 2011. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Upravni sud je osporenom presudom U. 924/12 od 30. maja 2012. godine odbio tužbu podnosioca podnetu protiv pomenutog drugostepenog rešenja. Taj sud je, takođe, ocenio da pomenuti nalaz, ocena i mišljenje prvostepenog organa veštačenja iz prethodnog postupka ponavljanja predstavljaju novu činjenicu, odnosno novi dokaz na osnovu koga je prvostepeni organ pravilno pokrenuo ponavljanje postupka i doneo odluku sadržanu u dispozitivu rešenja.

4. Odredbom član 32. stav 1.Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Ustavni sud konstatuje da se odredba člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, čija se povrede takođe ističe u ustavnoj žalbi, sadržinski ne razlikuje od odredbe člana 32. stav 1. Ustava, kojom se jemči pravo na pravično suđenje, te je navode ustavne žalbe o povredi navedenog prava cenio u odnosu na odgovarajuću odredbu Ustava.

Odredbama Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da će se postupak okončan rešenjem protiv koga nema redovnog pravnog sredstva u postupku (konačno rešenje) ponoviti, ako je rešenje doneseno na osnovu lažne isprave ili lažnog iskaza svedoka ili veštaka, ili ako je došlo kao posledica dela kažnjivog po krivičnom zakonu (član 239. tačka 2)) ; da će u ponavljanju postupka po službenoj dužnosti, organ doneti zaključak kojim se ponavljanje dozvoljava ako prethodno utvrdi da su za ponavljanje ispunjeni zakonski uslovi (član 247. stav 1.); da kad je to prema okolnostima slučaja moguće, a u interesu je ubrzanja postupka, nadležni organ može, čim utvrdi postojanje uslova za ponavljanje, preći na one radnje postupka koje treba ponoviti, ne donoseći poseban zaključak kojim se ponavljanje dozvoljava (član 247. stav 2.); da n a osnovu podataka pribavljenih u ranijem i u ponovljenom postupku, organ donosi rešenje o upravnoj stvari koja je bila predmet postupka, i njime može rešenje, koje je bilo predmet ponavljanja postupka, ostaviti na snazi ili ga zameniti novim, te da u slučaju zamene rešenja s obzirom na sve činjenice i okolnosti, organ može ranije rešenje poništiti ili ukinuti (član 248.).

Odredbama člana 104. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 34/03, 64/04, 84/04, 85/05, 101/05, 63/06, 5/09, 107/09 i 101/10) propisano je: da se protiv konačnog rešenja fonda, u slučajevima kada nisu ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka po zakonu kojim je uređen opšti upravni postupak, ili su protekli rokovi za ponavljanje postupka po tom zakonu, postupak može ponoviti, ako se sazna za nove činjenice, odnosno nađe ili stekne mogućnost da se upotrebe novi dokazi koji bi sami, ili u vezi sa već upotrebljenim dokazima, mogli dovesti do drugačijeg rešenja (stav 1. alineja 1.) ili kada je propušteno da se u ranijem postupku iznese neka činjenica, odnosno dokaz koji može dovesti do drugačijeg rešenja (stav 1. alineja 2.); da se p onavljanje postupka pokreće na predlog osiguranika ili po službenoj dužnosti (stav 2.); da se, a ko je predlog za ponavljanje postupka podnet, odnosno postupak ponavljanja pokrenut u roku od pet godina od dana dostavljanja rešenja osiguraniku, u ponovljenom postupku primenjuju propisi koji su važili u vreme donošenja rešenja po kome se postupak ponavlja, a ako je predlog podnet, odnosno postupak ponavljanja pokrenut po isteku tog roka, u ponovljenom postupku primenjuju se propisi koji važe u vreme podnošenja predloga za ponavljanje postupka, odnosno u vreme pokretanja tog postupka po službenoj dužnosti (stav 3.); da n a osnovu podataka pribavljenih u ranijem i ponovljenom postupku, nadležni organ novim rešenjem može ranije rešenje koje je bilo predmet ponavljanja ostaviti na snazi ili ga zameniti novim rešenjem kojim se ukida ranije rešenje (stav 4.).

Ustavni sud konstatuje da je podnosiocu ustavne žalbe pravo na invalidsku penziju utvrđeno u vreme važenja Zakona o osnovama penzijskog i invalidskog osiguranja ("Službeni list SRJ", br. 30/96, 58/98, 70/01, 3/02, 39/02 i 5/03 ) i Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju ("Službeni glasnik RS", br. 52/96, 46/98, 29/01 i 80/02), koji su stupili na snagu 1. januara 1997. godine.

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da nalaz, ocena i mišljenje organa veštačenja nisu mogli biti razlog za ponavljanje pravnosnažno okončanog postupka priznavanja prava na invalidsku penziju, imajući u vidu da su isti pribavljeni u ponovljenom postupku, za koji je Upravni sud u presudi od 19. januara 2011. godine utvrdio da je nezakonito pokrenut.

Ocenjujući ove navode ustavne žalbe sa stanovišta odredbe člana 32. stav 1. Ustava, ovaj sud je imao u vidu da se ustavna garancija navedenog prava, pored ostalog, sastoji u tome da odluka suda o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom relevantnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u protivnom moglo smatrati da je proizvod proizvoljnog i pravno neutemeljenog stanovišta postupajućeg suda.

Ispitujući da li je stanovište upravnih organa i Upravnog suda zasnovano na arbitrernoj primeni procesnog prava, Ustavni sud je najpre konstatovao da je prvostepeni organ doneo zaključak kojim je po službenoj dužnosti dozvolio ponavljanje postupka priznavanja prava na invalidsku penziju podnosiocu ustavne žalbe, pozivajući se na to da mu je navedeno pravo priznato na osnovu lažne isprave, što je razlog za obnovu postupka propisan odredbom člana 239. tačka 2) Zakona o opštem upravnom postupku. Nakon što je sproveden i pravnosnažno okončan ponovljeni postupak, Upravni sud je, odlučujući o vanrednom pravnom sredstvu, našao da se postupak nije mogao ponoviti po navedenom zakonskom razlogu, u odsustvu pravnosnažne krivične presude kojom je utvrđeno postojanje krivičnog dela i odgovornosti lica koje je takvu ispravu izdalo. Postupajući u izvršenju presude Upravnog suda, upravni organi su izmenili pravni osnov za ponavljanje postupka, iskoristivši mogućnost da postupak ponove pod posebnim uslovima propisanim odredbama člana 104. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju. Specifičnost ovog vanrednog pravnog sredstva, kada je u pitanju penzijsko i invalidsko osiguranje, ogleda se, pre svega, u mogućnosti da se postupak ponovi bez vremenskog ograničenja, pod pretpostavkom da su ispunjeni uslovi propisani odredbama navedenog člana Zakona, kojima se odstupa od pravila opšteg upravnog postupka. Stoga je nadležni organ bio ovlašćen da ponovi postupak u slučaju kada nisu bili ispunjeni uslovi za ponavljanje postupka po zakonu kojim je uređen opšti upravni postupak i kada su protekli rokovi za ponavljanje postupka po tom zakonu.

Ustavni sud je imao u vidu da je postupak ponavljanja po tom zakonskom osnovu sproveden bez donošenja posebnog zaključka kojim se ponavljanje dozvoljava. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o opštem upravnom postupku u odredbi člana 247. stav 2. omogućio nadležnom organu da, u interesu ubrzanja postupka, odmah pređe na radnje u postupku koje treba ponoviti i da donese rešenje kojim se odlučuje o predmetu postupka. U tom smislu, nadležni organ je u rešenju naveo novi zakonski razlog za obnovu i izneo okolnosti iz kojih se vidi postojanje tog razloga, dok je podnosiocu data mogućenost da se izjasni o novom dokazu na osnovu kojeg je obnovljen postupak.

Ustavni sud konstatuje da je novi dokaz kao razlog za obnovu postupka u konkretnom slučaju bio nalaz, ocena i mišljenje prvostepenog organa veštačenja iz prethodnog postupka ponavljanja, na osnovu koga je utvrđeno da kod podnosioca na dan pregleda, 18. aprila 2007. godine, kao i na dan pregleda u ranijem postupku, 10. avgusta 2000. godine, nije bilo gubitka radne sposobnosti, sa čim se saglasio drugostepeni organ veštačenja u svom nalazu, oceni i mišljenju. Pri tome, okolnost da navedeni dokaz potiče iz postupka za čije pokretanje nije bilo zakonskih uslova, nije mogla biti smetnja da upravo on bude novi osnov za ponavljanje postupka, budući da se nezakonitost nije ticala pomenutog dokaza i činjenica koje su iz njega utvrđene, a koje podnosilac ne osporava.

Ustavni sud je ocenio da nemaju utemeljenje u merodavnom procesnom pravu navodi podnosioca da je u ponovljenom postupku retroaktivno primenjen Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 2003. godine, umesto da je primenjen "Zakon o penzijskom i invalidskom osiguranju iz 1997. godine", koji je bio na snazi u vreme utvrđivanja njegove radne sposobnosti 2000. godine. Odredbom člana 104. stav 3. važećeg Zakona iz 2003. godine uređeno je pitanje primene propisa u ponovljenom postupku, u zavisnosti od roka koji je protekao od dostavljanja rešenja osiguraniku do podnošenja predloga za ponavljanje postupka, odnosno pokretanja po službenoj dužnosti postupka ponavljanja. Kako je postupak ponavljanja pokrenut po službenoj dužnosti po isteku roka od pet godina od dana dostavljanja podnosiocu rešenja iz ranijeg postupka, saglasno navedenoj zakonskoj odredbi, mogli su se primeniti samo propisi koji su važili u vreme pokretanja ponovljenog postupka.

Ustavni sud je smatrao da je potrebno ukazati i da je u Rešenju IUz-119/2009 od 22. decembra 2010. godine, kojim nije prihvaćena inicijativa za pokretanje postupka za utvrđivanje neustavnosti odredaba člana 104. Zakona o penzijskom i invalidskom osiguranju, ocenio da se ovakvo zakonsko rešenje, sa jedne strane, zasniva na načelu zakonitosti, a sa druge strane, s obzirom na ciljeve koji se žele postići, zadovoljava uslove legitimnosti , razumnosti i pravičnosti, i da je kao takvo ustavnopravno prihvatljivo.Po oceni Suda, ove odredbe Zakona se zasnivaju na načelu pravičnosti, upravo iz razloga što omogućavaju da se zatečeno činjenično stanje stvari usaglasi sa nesporno utvrđenim promenama u tom činjeničnom stanju, te time zaštiti opšti interes, koji je sadržan u potrebi da se prava iz penzijskog i invalidskog osiguranja ostvaruju i koriste isključivo na način i pod uslovima utvrđenim zakonom.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporena rešenja i osporena presuda, u celini posmatrano, daju dovoljno osnova za zaključak o ustavnopravno prihvatljivoj primeni odredaba procesnog prava, koje su omogućile da se ponovi postupak priznavanja prava na invalidsku penziju iz razloga što podnosilac to pravo nije ostvario na način koji je bio u skladu sa zakonom. Stoga je Ustavni sud utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjima Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Filijala Smederevo broj 47231 od 13. jula 2011. godine i Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje - Direkcija 02/1 broj 514199 od 10. novembra 2011. godine, kao i osporenom presudom Upravnog suda U. 924/12 od 30. maja 2012. godine, nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Ustavni sud je našao da se navodi podnosioca o povredi posebnog prava okrivljenog iz člana 33. stav 8. Ustava ne mogu dovesti u ustavnopravnu vezu sa osporenim aktima, s obzirom na to da se postupak u kome su oni doneti odnosio na ponovljeno rešavanje o pravu podnosioca na invalidsku penziju, a ne na njegovu odgovornost za krivično ili neko drugo kažnjivo delo.

Ustavni sud konstatuje da se podnosilac samo formalno poziva na povredu prava na pravnu sigurnost u kaznenom pravu, kao i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 34. stav 3. i člana 36. Ustava, zbog čega ih nije razmatrao.

Konačno, Ustavni sud konstatuje da odredbe člana 145. stav 2. i člana 198. Ustava, na koji se podnosilac ustavne žalbe poziva, ne predstavljaju neka Ustavom zajemčena prava ili slobode, već se odredbama pomenutih članova utvrđuju jedno od ustavnih načela sudstva i načelo zakonitosti uprave, čija povreda može biti samo akcesorne prirode, što znači da može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog konkretnog ustavnog prava ili slobode, što u konkretnom slučaju nije utvrđeno.

Polazeći od navedenog, Sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka o pravu na invalidsku penziju u ponovljenom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti