Povreda prava na imovinu zbog neizvršenja presude protiv društvenog preduzeća

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdio povredu prava na pravično suđenje i prava na imovinu. Poništio je presude kojima je odbijen zahtev za naknadu imovinske štete zbog neizvršenja, i dosudio podnositeljki naknadu u visini njenog potraživanja.

Tekst originalne odluke

 

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Gordana Ajnšpiler Popović, Vesna Ilić Prelić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. A. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. marta 2025. godine, doneo je,

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba V. A. i utvrđuje da je presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr. 163/19 od 5. aprila 2019. godine podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništavaju se presuda Višeg suda u Beogradu Gžrr. 163/19 od 5. aprila 2019. godine i presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr1. 5/17 od 26. novembra 2018. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba V. A. i utvrđuje se da joj je povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju u predmetu I. 5492/10 (inicijalno predmet I. 1139/09 Opštinskog suda u Vranju), a zatim nastavljen pred javnim izvršiteljem Aleksandrom Nikolićem iz Vranja.

4. Utvrđuje se pravo V. A. na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Vranju I. 1139/09 od 8. jula 2009. godine, umanjenog za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

 

O b r a z l o ž e nj e

1. V. A. iz Beograda je podnela Ustavnom sudu, 6. juna 2019. godine, preko punomoćnika K. Đ, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Višeg suda u Beogradu Gžrr. 163/19 od 5. aprila 2019. godine, zbog povrede načela i prava iz člana 21. st. 1. i 2, člana 32. stav 1, čl. 36. i 58. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se navodi da je podnositeljka bila zaposlena u H. „J.“ a.d. Vranje, da je zbog neisplaćenih zarada bila prinuđena na vođenje parničnog postupka, nakon čega je po presudi Opštinskog suda u Vranju P1. 184/09 od 2. juna 2009. godine – izvršnoj ispravi, podnela predlog za izvršenje Opštinskom sudu u Vranju, na osnovu kojeg je doneto rešenje o izvršenju I. 1139/09 od 8. jula 2009. godine, koje nije sprovedeno. U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi da je rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4I. 266/16 od 27. maja 2016. godine usvojen njen prigovor podnet radi ubrzavanja navedenog izvršnog postupka. Međutim, iako je podnositeljka, shodno članu 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, podnela blagovremeno tužbu radi naknade imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je do tada trajao više od osam godina, njen tužbeni zahtev je pravnosnažno odbijen, sa obrazloženjem da „postupak još nije zaključen“, pa tužilja ne može dokazati da je u postupku predmetnog izvršenja pretrpela imovinsku štetu. Podnositeljka ističe da joj je osporenom presudom povređeno pravao na pravično suđenje, kao i ostala označena ustavna prava, jer je osporena sudska odluka donete uz pogrešnu primenu materijalnog prava i u suprotnosti je sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava, koji su zauzeli stav da se usled povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupcima naplate potraživanja prema društvenim preduzećima zadire u pravo na mirno uživanje imovine. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu prava, poništi osporenu presudu Višeg suda u Beogradu Gžrr. 163/19 od 5. aprila 2019. godine i naloži tom sudu da donese novu odluku po žalbi podnositeljke, pogotovu u situaciji kada je dovedena u neravnopravan položaj u odnosu na ostale zaposlene koji su u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji ostvarili pravo na naknadu imovinske štete pred Osnovnim sudom u Vranju i Višim sudom u Vranju.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, u svojstvu izvršnog poverioca, podnela je 7. jula 2009. godine Oštinskom sudu u Vranju predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika H. „J.“ Vranje, na osnovu izvršne presude Opštinskog suda u Vranju P1. 184/09 od 2. juna 2009. godine.

Oštinski sud u Vranju je 8. jula 2009. godine godine doneo rešenje o izvršenju I. 1139/09, a rešenjem Osnovnog suda u Vranju I2 180/10 od 3. marta 2010. godine dozvoljena je, po predlogu izvršnog poverioca promena sredstava izvršenja - određena je prodaja nepokretnosti dužnika. Rešenjem Osnovnog suda u Vranju I. 5492/10 od 17. avgusta 2016. godine obustavljeno je izvršenje određeno navedenim rešenjima u delu u kojem je određeno sprovođenje izvršenja pred sudom, pa je usvojen zahtev izvršnog poverioca da postupak izvršenja nastavi javni izvršitelj Aleksandar Nikolić iz Vranja.

Podnositeljka ustavne žalbe podnela je prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka i rešenjem Osnovnog suda u Vranju R4 I. 266/16 od 27. maja 2016. godine usvojen je njen prigovor podnet radi ubrzavanja izvršnog postupka Opštinskog suda u Vranju I. 1139/09 (sada I. 5492/10 Osnovnog suda u Vranju).

Osporenom presudom Višeg suda u Beogradu Gžrr. 163/19 od 5. aprila 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, te je potvrđena presuda Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr1. 5/17 od 26. novembra 2018. godine kojom je odbijen tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se tužena Republika Srbija, Osnovni sud u Vranju obaveže da joj isplati određeni novčani iznos na ime naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku u predmetu Opštinskog suda u Vranju I. 1139/09 (sada I. 5492/10 Osnovnog suda u Vranju).

U obrazloženju osporene presude navedeno je, između ostalog, da tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, nije dokazala da je pretrpela imovinsku štetu u traženom iznosu, jer izvršni postupak još uvek nije okončan, te da od konačnog ishoda izvršnog postupka zavisi činjenica da li je tužilja usled povrede prava na suđenje u razumnom roku pretrpela imovinsku štetu. Takođe, ukazano je da se sama činjenica da je tužilji utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku ne može dovesti u vezu sa navodnom štetom koju tužilja tvrdi da je pretpela, te je u smislu člana 155. Zakona o obligacionim odnosima takva tužba preuranjena.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega; a odredbom člana 58. stav 1. Ustava da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da pravo na suđenje u razumnom roku ima svaka stranka u sudskom postupku, što uključuje i izvršni postupak, svaki učesnik po zakonu kojim se uređuje vanparnični postupak, a oštećeni u krivičnom postupku, privatni tužilac i oštećeni kao tužilac samo ako su istakli imovinsko-pravni zahtev (u daljem tekstu: stranka) (član 2. stav 1.); stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu i stranka čija je žalba odbijena uz potvrđivanje prvostepenog rešenja o usvajanju prigovora stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje, a stranka čija je žalba usvojena – kada primi rešenje o usvajanju žalbe (član 22. stav 2.); da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za naknadu imovinske štete izazvane povredom prava na suđenje u razumnom roku, u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (član 31. stav 1.); da pored odredaba zakona kojim se uređuju obligacioni odnosi, sud primenjuje i merila za ocenu trajanja suđenja u razumnom roku (član 4) (član 31. stav 2.); da je odgovornost Republike Srbije za imovinsku štetu izazvanu povredom prava na suđenje u razumnom roku objektivna (član 31. stav 3.); da novčano obeštećenje i naknadu imovinske štete isplaćuje sud ili javno tužilaštvo koji su povredili pravo na suđenje u razumnom roku (član 32.).

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

5. Razmatrajući ustavnu žalbu podnositeljke sa aspekta prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da se navodi podnositeljke zasnivaju na tvrdnji da je osporena presuda, kojom je pravnosnažno odbijen njen tužbeni zahtev podnet radi naknade imovinske štete, doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava, te da je ista u suprotnosti sa praksom Ustavnog suda i Evropskog suda za ljudska prava.

U pogledu osnovanosti ovih navoda podnositeljke, Ustavni sud, najpre, upućuje na stavove i ocene koji su detaljno izneti u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine, a koji se shodno primenjuju i u konkretnom slučaju.

U pomenutoj odluci, Ustavni sud je podsetio na praksu Evropskog suda za ljudska prava, koju je i sam prihvatio kroz svoje odluke, u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom i pravom na naknadu materijalne štete. Takođe, Ustavni sud je konstatovao da su, u međuvremenu, nadležni sudovi u svojim odlukama zauzeli isto pravno stanovište u vezi sa pitanjem odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete, pozivajući se upravo na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, kao i na Zaključak o odgovornosti Republike Srbije za naknadu materijalne štete nastale zbog neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka, koji je usvojen na sednici Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda od 2. novembra 2018. godine.

Ustavni sud je u Odluci Už-9242/2020 od 7. aprila 2022. godine zaključio da je sama činjenica da je sudskom odlukom utvrđeno da neko lice zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja nadležnog suda nije u mogućnosti da u razumnom roku naplati svoje potraživanje iz radnog odnosa u izvršnom, odnosno stečajnom postupku, prema dužniku, koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, dovoljna da bi se utvrdila odgovornost države za naknadu imovinske štete. Drugim rečima, pretpostavka za zasnivanje objektivne odgovornosti Republike Srbije za naknadu ove vrste imovinske štete nastale iz potraživanja iz radnog odnosa prema dužniku koji je u vreme nastanka potraživanja imao pretežan društveni, odnosno državni kapital, jeste prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom, odnosno stečajnom postupku.

Ustavni sud u tom smislu ponavlja svoj stav da kod ovog oblika objektivne odgovornosti Republike Srbije za štetu važi pretpostavka uzročnosti, tako da oštećeno lice ne snosi teret dokazivanja postojanja uzročno-posledične veze, već se ona pretpostavlja, kada je, kao u konkretnom slučaju, izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Ustavni sud je, zatim, ocenio da je ovde osporenom presudom merodavno pravo primenjeno proizvoljno na štetu podnositeljke ustavne žalbe, s obzirom na to da postupajući sudovi nisi uzeli u obzir navedene stavove i ocene Evropskog suda i Ustavnog suda, već su prvostepenu i osporenu presudu zasnovali na oceni da utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku ne znači automatski i pravo na imovinsko obeštećenje u smislu odredaba Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, te da tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, zapravo, nije dokazala postojanje uzročno - posledične veze između nastale štete i povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud, zatim, primećuje da je osporena presuda zasnovana i na oceni da podnositeljka ustavne žalbe nije dokazala da je pretrpela imovinsku štetu u traženom iznosu, jer izvršni postupak još uvek nije okončan, te da od konačnog ishoda izvršnog postupka zavisi činjenica da li je tužilja usled povrede prava na suđenje u razumnom roku pretrpela imovinsku štetu. Naime, Ustavni sud smatra da navedena okolnost (da li je izvršni postupak okončan ili je u trenutku donošenja presude i dalje bio u toku) nije od značaja za odlučivanje o zahtevu za naknadu imovinske štete u situaciji kada je prethodno utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku podnositeljki ustavne žalbe zbog propusta suda, a kasnije javnog izvršitelja (koji postupak se, takođe, smatra sastavnim delom izvršnog postupka) (videti Odluku Ustavnog suda Už-7451/2016 od 25. oktobra 2018 godine, dostupna na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs), da u razumnom roku namiri njena potraživanja. Ovo stanovište Višeg suda u Beogradu protivno je navedenim stavovima i praksi Ustavnog suda i Evropskog suda, ali i svrsi Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku koja upravo podrazumeva zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku. Imajući u vidu da se tužba za naknadu imovinske štete, u skladu sa članom 31. stav 1. Zakona, može podneti u roku od jedne godine od sticanja prava na pravično zadovoljenje, moguće je da ova tužba bude podneta i nakon okončanja izvršnog postupka, međutim, u najvećem broju situacija u praksi ovo pravno sredstvo mora da bude podneto za vreme trajanja izvršnog postupka, a da bi se ispoštovao prekluzivni rok iz člana 31. stav 1. Zakona. Ustavni sud, s toga, smatra, da je sporno stanovište Višeg suda u Beogradu, prema kome se ne može smatrati da je imovinska šteta nastala ukoliko je izvršni postupak i dalje u toku, proizvoljno i ustavnopravno neprivatljivo.

Imajući sve navedeno u vidu, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom presudom iz tačke 1. izreke podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. Zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), usvojio ustavnu žalbu podnositeljke, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povrede navedenog ustavnog prava, u konkretnom slučaju, mogu otkloniti poništajem presuda Višeg suda u Beogradu Gžrr. 163/18 od 5. aprila 2019. godine i Prvog osnovnog suda u Beogradu Prr1. 5/17 od 26. novembra 2018. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, isključena nadležnost „redovnih“ sudova za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, a što je ovde slučaj, Ustavni sud nije vratio predmet „redovnom“ sudu na ponovno odlučivanje o tužbi za naknadu materijalne štete.

Budući da je poništio presude iz tačke 2. izreke, Ustavni sud je našao da je bespredmetno razmatranje ustavne žalbe u delu kojim se osporena presuda osporava zbog povrede načela i prava iz člana 21. st. 1. i 2, člana 36. i člana 60. stav 4. Ustava Republike Srbije.

6. Razmatrajući tvrdnje podnositeljke da joj je u predmetnom izvršnom postupku povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od svog stava da je u predmetima koji se tiču neizvršenja pravnosnažnih sudskih odluka donetih prema preduzećima sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom, utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku preduslov za utvrđivanje povrede prava na imovinu i usvajanje zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog, odnosno nenamirenog potraživanja.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je prethodno utvrđeno da je podnositeljki povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u predmetnom izvršnom postupku, Ustavni sud je ocenio da propust organa izvršnog postupka da obezbedi namirenje potraživanja podnositeljke koja potiču iz radnog odnosa, prema izvršnom dužniku sa pretežnim državnim, odnosno društvenim kapitalom, predstavlja povredu prava podnositeljke na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu podnositeljke i utvrdio da joj je u izvršnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Vranju I. 5492/10 (inicijalno predmet I. 1139/09 Opštinskog suda u Vranju), a kasnije pred javnim izvršiteljem Aleksandrom Nikolićem iz Vranja, povređeno pravo na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke, utvrdio pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog rešenjem o izvršenju Opštinskog suda u Vranju I. 1139/09 od 8. jula 2009. godine, umanjenog za iznose koji su joj po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Imajući u vidu da je Ustavni sud u više predmeta podnosilaca ustavnih žalbi radnika H. „J.“ AD Vranje utvrdio povredu prava na imovinu i pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenih rešenjem o izvršenju, Sud je to učinio i u ovom predmetu zbog potrebe da se svi podnosioci ustavnih žalbi koji se nalaze u bitno sličnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji dovedu u isti pravni položaj.

8. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.