Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe privatnog tužioca

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu privatnog tužioca izjavljenu protiv odluke u krivičnom postupku. Navodi se da se pravo na pravično suđenje, zajemčeno Ustavom, garantuje prvenstveno okrivljenom, a ne tužiocu, te da ne postoji ustavno pravo da treće lice bude osuđeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša B. Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Đorđevića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Slobodana Đorđevića izjavljena protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 702/06 od 23. juna 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Đorđević iz Beograda podneo je Ustavnom sudu 22. aprila 2009. godine ustavnu žalbu, dopunjenu podneskom od 3. juna 2009. godine, protiv presude Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 702/06 od 23. juna 2008. godine, zbog povrede prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti i prava na pravično suđenje, zajemčenih odredbama čl. 23. i 32. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je zbog privatne krivične tužbe za krivično delo uvrede, nadležni sudija predmet poslao istražnom odeljenju, „zatim neodržavši glavni pretres odbio tužbeni zahtev čime je doprineo da krivično delo zastari“. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud poništi osporeni pojedinačni akt, izvrši povraćaj u pređašnje stanje i omogući odlučivanje o njegovom zahtevu, odnosno „po ovoj privatnoj krivičnoj tužbi o kojoj nije moglo da se odluči zbog zastarelosti“.

2. Odredbom člana 170. Ustava Republike Srbije utvrđeno je da se ustavna žalba može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) sadržinski je identična odredbi člana 170. Ustava.

Iz navedenih odredaba Ustava i Zakona proizlazi da je jedna od pretpostavki za izjavljivanje ustavne žalbe da su Ustavom zajemčena prava i slobode povređena ili uskraćena licu koje podnosi ustavnu žalbu.

3. Ustavni sud je u sprovedenom prethodnom postupku utvrdio: da je osporenom prvostepenom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 702/06 od 23. juna 2008. godine, u krivičnom postupku vođenom po privatnoj tužbi privatnog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, okrivljeni O.M. oslobođen od optužbe da je izvršio krivično delo uvreda iz člana 170. stav 1. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09) (u daljem tekstu: KZ); da je drugostepenom presudom Okružnog suda u Beogradu Kž. 153/09 od 18. marta 2009. godine, povodom žalbe punomoćnika privatnog tužioca, a po službenoj dužnosti, preinačena osporena prvostepena presuda tako što je Okružni sud u Beogradu odbio optužbu protiv okrivljenog.

4. Odredbama člana 23. Ustava utvrđeno je da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (stav 1.), kao i da svako ima pravo na slobodan razvoj ličnosti, ako time ne krši prava drugih zajemčena Ustavom (stav 2.).

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je pravo na pravično suđenje tako što je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 70/01 i 68/02 i „Službeni glasnik RS“, br. 58/04, 85/05, 115/05, 49/07, 122/08, 72/09 i 76/10) (u daljem tekstu: ZKP), u glavi XV u kojoj su regulisani imovinsko-pravni zahtevi u krivičnom postupku, propisano je: da predlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku može podneti lice koje je ovlašćeno da takav zahtev ostvaruje u parničnom postupku (član 202. stav 1.); da se predlog za ostvarivanje imovinsko-pravnog zahteva u krivičnom postupku podnosi organu kome se podnosi krivična prijava ili sudu pred kojim se vodi postupak i da se predlog može podneti najdocnije do završetka glavnog pretresa pred prvostepenim sudom (član 203. st. 1. i 2.); da o imovinsko-pravnom zahtevu odlučuje sud i da će, kad sud donese presudu kojom se okrivljeni oslobađa od optužbe ili kojom se optužba odbija ili kad rešenjem obustavi krivični postupak, uputiti ovlašćeno lice da imovinsko-pravni zahtev može ostvarivati u parničnom postupku (član 206. st. 1. i 3.).

5. Ustavni sud je utvrdio da se podnosilac ustavne žalbe ovom sudu obraća kao privatni tužilac u krivičnom postupku vođenom po njegovoj privatnoj tužbi protiv okrivljenog O.M. koji je osporenom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 702/06 od 23. juna 2008. godine oslobođen od optužbe. Osporena presuda je preinačena presudom Okružnog suda u Beogradu Kž. 153/09 od 18. marta 2009. godine, kojom je odbijena optužba protiv okrivljenog.

Podnosilac ustavne žalbe je i inicijalno i naknadno, postupajući po nalogu Ustavnog suda od 26. maja 2009. godine da podnetu ustavnu žalbu dopuni i uredi, kao povređena ustavna prava označio pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti i pravo na pravično suđenje. Prema oceni Ustavnog suda, podnosilac ustavne žalbe povredu označenih ustavnih prava obrazlaže isključivo tvrdnjom da nije odlučeno o njegovoj privatnoj tužbi, odnosno da okrivljeni nije osuđen za krivično delo koje mu je privatnom tužbom stavljano na teret, a što jasno proizlazi i iz zahteva ustavne žalbe.

Ustavni sud je utvrdio da osporena prvostepena presuda ne sadrži uput ovlašćenom licu da imovinsko-pravni zahtev može ostvarivati u parničnom postupku, saglasno odredbi člana 206. stav 3. ZKP, kao i da podnosilac ustavne žalbe nije naveo da je podneo imovinsko-pravni zahtev u predmetnom krivičnom postupku, niti je priložio dokaze o tome.

Ustavni sud ukazuje na to da se u krivičnom postupku odlučuje o osnovanosti sumnje koja je bila razlog da se protiv nekog lica pokrene krivični postupak i o optužbama koje se tom licu stavljaju na teret, te da se u tom postupku, prema pravnom stavu Ustavnog suda, Ustavom zajemčeno pravo na pravično suđenje garantuje, pre svega, okrivljenom, odnosno optuženom licu. Ovakav stav Ustavnog suda potvrđuje i odredba člana 1. ZKP kojom je propisano da se ovim zakonikom utvrđuju pravila da niko nevin ne bude osuđen, a da se učiniocu krivičnog dela izrekne krivična sankcija pod uslovima koje predviđa krivični zakon i na osnovu zakonito sprovedenog postupka.

Ustavni sud ocenjuje da iz navedenog sledi da privatni tužilac i oštećeni kao tužilac, a ni sam javni tužilac kada krivično gonjenje preduzima po službenoj dužnosti, nemaju ni zakonom, niti Ustavom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti istraga, da će se voditi krivični postupak, ili da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Stoga se privatni tužilac u ustavnoj žalbi ne može pozivati na to da mu je sudskom odlukom, kojom je pravnosnažno odbijena privatna krivična tužba, povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Ovakav pravni stav Ustavni sud je već izrazio u više ranijih odluka (Videti: Rešenje Už – 297/07 od 22. decembra 2009. godine). Isti stav je zauzeo i Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi Krzak protiv Poljske od 6. aprila 2004. godine, aplikacija broj 51515/99, st. 23. do 25, kada je ocenio da Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ne garantuje pravo da će se protiv trećeg lica pokrenuti krivični postupak, niti da će to lice biti osuđeno, te je odbacio žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje, jer je utvrdio da je ratione materiae inkompatibilna sa odredbama Konvencije.

Ustavni sud je imao u vidu i okolnost da je protiv okrivljenog u konkretnom slučaju odbijena optužba zbog nastupanja apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja i ovu okolnost je cenio, iako podnosilac ustavne žalbe nije izričito istakao povredu prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud, s tim u vezi, ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koji je utvrdio da se pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda može jemčiti i oštećenom kao tužiocu ili privatnom tužiocu, ali samo od trenutka kada je on istakao svoj imovinsko-pravni zahtev u krivičnom postupku (Odluka Boris Stojanovski protiv BJR Makedonije, od 6. maja 2010. godine, aplikacija broj 41916/04, stav 40.).

Imajući u vidu to da iz osporene presude proizlazi da postupajući sud nije uputio privatnog tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, da imovinsko-pravni zahtev može ostvarivati u parničnom postupku, kao i to da ni sam podnosilac ne navodi da je imovinsko-pravni zahtev uopšte isticao, niti prilaže dokaz za to, Ustavni sud je utvrdio da u predmetnom krivičnom postupku nije odlučivano o građanskim pravima i obavezama privatnog tužioca, već samo o krivičnoj odgovornosti okrivljenog, te da stoga podnosilac ne može isticati da mu je u tom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U odnosu na istaknutu povredu prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe povredu ovog ustavnog prava nije obrazložio nijednom tvrdnjom, te da je formalno isticanje povrede ovog označenog prava u suštini zasnovao na povredi prava na pravično suđenje i svom nezadovoljstvu odlukom sudova o krivičnoj odgovornosti okrivljenog.

Polazeći od toga da se označena ustavna prava u konkretnom slučaju ne jemče podnosiocu ustavne žalbe, kao privatnom tužiocu u krivičnom postupku, Ustavni sud je ustavnu žalbu odbacio kao nedopuštenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe privatnog tužioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti