Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji traje sedam godina. Iako je podnositeljka doprinela odugovlačenju, primarna odgovornost je na sudu. Zahtev za naknadu nematerijalne štete je odbijen zbog značajnog doprinosa podnositeljke.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi K. G. I. iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održano j 11. decembra 2013. godine , doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba K. G. I. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P1. 185/06, a sada se vodi u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P1. 79/13 podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije

2. Nalaže se Osnovnom sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbija se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se ustavna žalba protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1789/10 od 29. juna 2011. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. K. G. I. je 25. novembra 2011. godine, preko punomoćnika N. K, advokata iz B, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1789/10 od 29. juna 2011. godine, zbog povrede načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava Republike Srbije, prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P1. 185/06, a sada se vodi u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P1. 79/13.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno da je tužba povodom poništaja rešenja o prestanku radnog odnosa podneta 24. novembra 2006. godine i da postupak još nije okončan, iako je trebao da bude okončan u roku od šest meseci, u skladu sa Zakonom o radu. Takođe, navela je da Vrhovni kasacioni sud odlučujući o reviziji suprotne parnične stranke prekoračio svoja procesna ovlašćenja (mogao je ukinuti drugostepenu odluku, ali ne i preinačiti na njenu štetu), čime je povređeno njeno ustavno pravo na žalbu, odnosno drugo pravno sredstvo, pravo na pravično suđenje, kao i načelo zabrane diskrimimacije.

Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su u predmetnom parničnom postupku povređena navedena ustavna prava, kao i da poništi osporenu revizijsku presudu. Tražila je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredbom člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US) je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P. 79/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 29. novembra 2006. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Bečeju protiv E.M. kao preduzetnika i imaoca radnje STR K. V. Š. „E.“, radi poništaja bliže navedenih rešenja o prestanku radnog odnosa, radi naknade štete u protivrednosti od 18 minimalnih zarada u Republici Srbiji, zatim radi prijave na obavezno socijalno osiguranje, radi upisivanja radnog staža u radnu knjižicu, radi naknade zbog manje isplaćene zarade, odnosno neisplaćivanje naknade zarade, radi naknade troškova za ishranu u toku rada i drugih ličnih primanja, radi uplate propisanog poreza na dohodak građana i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Predmet je formiran pod brojem P1. 185/06.

Tužena je podnela odgovor na tužbu 21. decembra 2006. godine.

Tužilja je podneskom od 2. februara 2007. godine izvršila ispravku tužbe i preinačila tužbeni zahtev.

Na ročištu od 20. februara 2007. godine parnični postupak je prekinut na predlog punomoćnika tužilje, jer je tužilja trebalo da se porodi u toku narednih dana. Podnositeljka je 3. maja 2007. godine podnela predlog za nastavak postupka koji je nastavljen rešenjem suda P1. 99/07 od 9. maja 2007. godine.

U daljem toku postupka, do donošenja delimične presude, održana su šest ročišta za glavnu raspravu na kome su saslušani svedoci i parnične stranke. U ovoj fazi postupanja sud je od Nacionalne službe za zapošljavanje dopisom od 20. novembra 2007. godine tražio da dostavi izveštaj o tome kada je i po kom osnovu tužilja prijavljena kod Nacionalne službe za zapošljavanje, koja prava ostvaruje i po kom osnovu dobija novčanu naknadu. Služba je dostavila izveštaj 29. novembra 2007. godine.

Opštinski sud u Bečeju je delimičnom presudom P1. 99/07 od 10. decembra 2007. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje u delu kojim je traženo poništaj kao nezakonitih rešenja tužene o prestanku radnog odnosa i naknada štete u visini 18 minimalnih zarada u Republici Srbiji zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa , dok je parnični postupak u pogledu preostalih zahteva iz tužbe (manje isplaćene zarade, neisplaćivanje naknade zarade, neisplaćene naknade troškova za ishranu u toku rada i drugih ličnih primanja, radi uplate propisanog poreza na dohodak građana i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje) prekinut do pravnosnažnog okončanja postupka po delimičnoj presudi. Prvostepena delimična presuda je dostavljena podnositeljki ustavne žalbe 9. juna 2008. godine.

Apelacioni sud u Novom Sadu je presudom Gž1. 316/10 od 19. marta 2010. godine delimično usvojio žalbu tužilje, tako što je preinačio prvostepenu presudu i utvrdio nezakonitost bliže opisanih rešenja o prestanku radnog odnosa i obavezao tuženu na isplatu naknade štete u visini devet minimalnih zarada u Republici Srbiji, dok je delimična presuda u delu koji se odbija zahtev za isplatu devet minimalnih zarada potvrđena.

Tužena je 12. maja 2010. godine izjavila reviziju protiv drugostepene presude.

Podnositeljka je podneskom od 12. maja 2010. godine tražila nastavak postupka u pogledu preostalih zahteva tužbe.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev2. 1789/10 od 29. juna 2011. godine preinačio drugostepenu presudu, tako što je odbio kao neosnovanu žalbu tužilje i potvrdio prvostepenu delimičnu presudu u celini. U obrazloženju revizijske presude je, između ostalog, navedeno da postojanje posebnog ovlašćenja u pogledu odlučivanja o pravima, obavezama i odgovornostima zaposlenih, u konkretnom slučaju nije predstavljalo nužan uslov za punovažnost odluke o otkazu, jer radni odnos tužilje nije prestao zbog volje poslodavca, već po osnovu zakona. Rešenje o prestanku radnog odnosa je doneto na osnovu člana 176. stav 1. tačka 5 ) Zakona o radu koji normira slučajeve prestanka radnog odnosa po sili zakona (nezavisno od volje zaposlenog i nezavisno od volje poslodavca). Imajući u vidu da je radni odnos prestao u momentu kada prestaje da postoji radnja, to rešenje o prestanku ima deklarativni karakter. Njime se zapravo konstatuje da je do prestanka radnog odnosa došlo po samom zakonu. Imajući u vidu da tužilji nije nezakonito prestao radni odnos, to se nisu stekli uslovi ni za naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa iz člana 191. stav 4. Zakona o radu. Revizijska presuda je dostavljena podnositeljki 26. oktobra 2011. godine. Predmet je dobio novi broj P1. 2291/11 .

Naredno ročište je zakazano za 26. april 2012. godine.

Tužilja je podneskom od 11. aprila 2012. godine tražila prekid postupka do pravnosnažnog okončanja izvršnog postupka koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu I. 288/10, povodom presuđenog dela parnice. Tužena je po istom osnovu tražila prekid postupka podneskom od 17. aprila 2012. godine.

Osnovni sud u Novom Sadu - Sudska jedinica u Bečeju je rešenjem P1. 510/12 od 18. aprila 2012. godine odredio prekid postupka, sa nalogom da će se nastaviti na predlog parničnih stranaka.

Tužena je tražila nastavak postupka podneskom od 19. oktobra 2012. godine. Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju je rešenjem P1. 1625/12 od 16. januara 2013. godine odredio nastavak postupka.

Rešenjem suda od 7. februara 2013. je određeno ekonomsko-finansijako veštačenje na okolnost visine neisplaćene ili manje isplaćene zarade, naknade zarade zbog sprečenosti tužilje za rad, bolovanja, naknade troškkova za ishranu u toku rada, naknade za neiskorišćeni godišnji odmor i drugih ličnih priminja na koje tužilja ima pravo, sa obračunom poreza i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje zaključno do dana prestanka radnog odnosa 5. novembra 2006. godine. Kako tužilja nije uplatila predujam veštačenja, sudski veštak je podneskom od 5. marta 2013. godine obavestio sud da nije pristupio veštačenju iz navedenih razloga. Tužilja je izvršila uplatu predujma 11. marta 2013. godine.

U ovoj fazi postupanja održano je četiri ročišta za glavnu raspravu na kome su saslušani sudski veštak, svedoci i tužilja, dok ročište zakazano za 11. januar 2013. godine nije održano na predlog tužilje.

Osnovni sud u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju je rešenjem P1. 1625/12 od 6. septembra 2013. godine odredio dopunsko ekonomsko-finansijsko veštačenje. Dopunski nalaz i mišljenje su dostav ljeni sudu 11. oktobra 2013. godine.

4. Odredbama Ustava, na čij u s e povred u podnositeljka ustavne žalb e poziva, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom ineteresu (član 36. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku (“Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 22. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05, 54/09 i 32/13) propisano je: da se spor pred nadležnim sudom pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 195. stav 3 .); da zaposlenom prestaje radni odnos nezavisno od njegove volje i volje poslodavca u slučaju prestanka rada poslodavca, u skladu sa zakonom (član 176. stav 1. tačka 5 )).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni postupak pokrenut 29. novembra 2006. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Bečeju, i da nakon sedam godina još nije pravnosnažno okončan u pogledu svih zahteva postavljenih u tužbi, što samo po sebi ukazuje na to da postupak traje izvan okvira razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnositeljke, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o složenom sporu u kome je sud trebalo da odluči o više zahteva iz tužbe, o poništaj u bliže navedenih rešenja o prestanku radnog odnosa, naknadi štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa, isplati manje isplaćene zarade, naknadi zarade, naknadi troškova za ishranu u toku rada i drugih ličnih primanja, o uplati propisanog poreza na dohodak građana i doprinosa za obavezno socijalno osiguranje. Međutim, po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni u ovom sporu i sprovedeni dokazni postupak ne mogu opravdati dužinu osporenog parničnog postupka iz radnog odnosa.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnositeljka ustavne žalbe imala nesumnjiv i legitiman materijalnopravni interes da sud odluči u okviru standarda razumnog roka o zahtevima koji su postavljeni u predmetnoj parnici, jer odlučivanje o zakonitosti prestanka radnog odnosa, kao i odlučivanje o drugim pravima iz radnog odnosa, imaju egzistencijalni karakter za podnositeljku.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da bez obzira na značaj predmeta spora za nju ona je značajno doprinela trajanju sudskog postupka. Naime, postupak je u početnoj fazi na predlog podnositeljke bio u prekidu oko dva meseca, od 20. februara 2007. godine , kada je tražen prekid postupka, do 9. maja 2007. godine, kada je rešenjem suda postupak nastavljen. Zatim, postupak je ponovo bio u fazi prekida takođe na predlog podnositeljke, a kasnije i na predlog suprotne parnične stranke, i to oko devet meseci, od 18. aprila 2012. godine, kada je sud prekinuo postupak, do 16. januara 2013. godine, kada je sud rešenjem nastavio postupak, pri čemu je predlog za nastavak postupka podnela tužena, a ne podnositeljka ustavne žalbe. Doprinosi (produžavanju postupka) koji se mogu staviti na teret podnositeljke ustavne žalbe jesu neodržavanje ročišta zakazanog za 11. januar 2013. godine i neblagovremeno uplaćivanje predujma za sprovođenje ekonomsko i finansijskog veštačenja, zbog čega veštak nije mogao blagovremeno da dostavi svoj nalaz i mišljenje u sudskom određenom roku.

Ispitajući postupanje redovn og suda, Ustavni sud ocenjuje da je , bez obzira na navedene doprinose podnositeljke ustavne žalbe, za trajanje parničnog postupka prvenstveno odgovoran redovni sud , kao organ koji rukovodi postupkom i koji se stara o zakonitom i ekspeditivnom postupanju i odlučivanju. Opštinski sud u Bečeju je delimičnu presudu P1. 99/07 od 10. decembra 2007. godine dostavio podnositeljki ustavne žalbe tek 9. juna 2008. godine, dakle nakon šest meseci od njenog donošenja, čime je znatno prekoričio rok u kome se može dostaviti pismeno izrađena presuda parničnim strankama. Takođe, revizijska presuda je dostavljena podnositeljki ustavne žalbe nakon četiri meseca od njenog donošenja. Zatim, navedeni sud je odredio prekid postupka do pravnosnažno okončanja parničnog postupka po delimičnoj presudi, iako krajnji ishod po delimičnoj presudi nije bio od pravnog značaja za dalje postupanje i odlučivanje po preostalim zahtevima iz tužbe (zahtevima koji nisu obuhvaćeni delimičnom presudom).

Međutim, iako predmetni parnični postupak traje sedam godina, ipak je u tom postupku pravnosnažno odlučeno o određenim zahtevima iz tužbe i to o zahtevu za utvrđivanje nezakonisti rešenja o prestanku radnog odnosa i o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa. O navedenim zahtevima odlučeno je za manje od pet godina , i to pred prvostepenim, drugostepenim i revizijskim sudom.

6. Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bečeju u predmetu P1. 185/06, a sada se vodi u predmetu Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P1. 79/13, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke, a u tački 2. izreke nalažio Osnovnom sudom u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju da preduzme sve neophodne mere kako bi se predmetni parnični postupak okončao u najkraćem roku.

7. Podnositeljka ustavne žalbe je tražila naknadu nematerijalne štete. Međutim, imajući u vidu značajan doprinos podnositeljke ustavne žalbe u trajanju postupka, kao i to da je u toku postupka pravnosnažno odlučeno o pojedinim tužbenim zahtevima (o zahtevu za utvrđivanje nezakonisti bliže opisanih rešenja o prestanku radnog odnosa i o zahtevu za naknadu štete zbog nezakonitog prestanka radnog odnosa), Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, donošenje odluke kojom je utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku dovoljno da se postigne adekvatna pravična satisfakcija podnositeljke ustavne žalbe. Stoga je Ustavni sud u tački 3. izreke odbio zahtev podnositeljke za naknadu nematerijalne štete , saglasno članu 89. stav 1. Zakona.

8. Razmatrajuću ustavnu žalbu u delu u kome se osporava presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 1789/10 od 29. juna 2011. godine, Ustavni sud konstatuje da je revizijski sud u osporenoj presudi ocenio da rešenja o prestanku radnog odnosa podnositeljki ustavne žalbe nisu nezakonita i zbog toga što je njoj radni odnos prestao po sili zakona, nezavisno od volje zaposlenog i poslodavaca, s obzirom na to da je u trenutku prestanka radnog odnosa radnja u kojoj je ona radila prestala da postoji, te stoga rešenja o prestanku radnog odnosa imaju samo deklarativni karakter, a što , po oceni ovog suda, predstavlja ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u tom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 4. izreke.

S obzirom na to da podnositeljka ustavne žalbe povredu prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenog ustavnog prava, potkrepljuje tvrdnja o njegovoj povredi.

U vezi navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je povređeno načelo zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud ukazuje da podnositeljka nije pružila nijedan dokaz da je na osnovu nekog svog ličnog svojstva diskriminisana u predmetnom parničnom postupku.

9. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti