Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku vraćanja zemljišta

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku i prava na mirno uživanje imovine. Upravni postupak za vraćanje zemljišta, pokrenut 1991. godine, još uvek nije okončan, što predstavlja neprimereno dugo trajanje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-5971/2012
05.11.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M . i M. B, obojice iz Mladenovca i Lj. K. i M. P, obe iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. novembra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M , M. B, Lj . K . i M . P . i utvrđuje da su u upravnom postupku pred Komisij om za vraćanje zemljišta Opštine Mladenovac u predmetu broj 463-273/1991 podnosiocima ustavne žalbe povređeni pravo na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije i pravo na mirno uživanje imovine, zajemčen o odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

2. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se upravni postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odbacuje se ustavna žalba D. M , M. B, Lj . K . i M . P . izjavljena protiv rešenja Komisije za vraćanje zemljišta Opštine Mladenovac broj 463-273/1991- III od 19. juna 2009. godine, rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 461-02-51/2009-13 od 6. jula 2010. godine i presude Upravnog suda U. 26297/10 od 24. maja 2012. godine .

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M . i M . B, ob ojica iz Mladenovca i Lj. K . i M . P, obe iz Beograda, podneli su , 14. jula 2012. godine, preko punomoćnika Đ . J, advokata iz Mladenovca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenj a Komisije za vraćanje zemljišta Opštine Mladenovac broj 463-273/1991- III od 19. juna 2009. godine, rešenja Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 461-02-51/2009-13 od 6. jula 2010. godine i presude Upravnog suda U. 26297/10 od 24. maja 2012. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na mirno uživanje imovine, zajemčenih članom 3 2. stav 1. i članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac ustavne žalbe D. M. je 6. septembra 2012. godine, preko punomoćnika D. S, advokata iz Mladenovca, dostavio Ustavnom sudu podnesak koji je označio kao: „ustavna žalba“, u kome je osporio iste pojedinačne akte zbog povrede načela iz člana 21. stav 1. Ustava, povrede prava na jednaku zaštitu prava i na imovinu, zajemčenih članom 36. stav 1. i članom 58. Ustava, kao i povrede odredaba čl. 86. i 88. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je Komisija za vraćanje zemljišta opštine Mladenovac fizički izdvojila deo kompleksa u posedu poljoprivredne organizacije „R.“ iz M. u posebnu parcelu površine od 1.44.14. ha u kompleksu broj 3; da je Komisija tu parcelu 6. maja 1993. godine predala u državinu podnosiocima zahteva za vraćanje zemljišta, koji je od tada koriste; da je u kasnijem toku postupka izdvojeni deo kompleksa dobio svoj broj k.p. 617/1 i da je ta parcela dodeljena podnosiocima rešenjem Komisije broj 463-273/91 od 26 . juna 2003. godine; da preduzeće „M.“ nikada nije bilo u državini sporne parcele; da je Republički geodetski zavod – Služba za katastar nepokretnosti u Mladenovcu odbio zahtev za uknjižbu prava svojine, jer je na predmetnoj parceli kao nosilac prava korišćenja upisano preduzeće „M.“; da se podnosilac D. M. obratio Komisiji zahtevom za ispravku rešenja iz 2003. godine, kako bi se obezbedili uslovi za uknjižbu prava svojine, a da je Komisija, „postupajući po podnetom zahtevu, poništila rešenje iz 2003. godine“, uz obrazloženje da je pravno i faktički neizvršivo, što su prihvatili Ministarstvo finansija i Upravni sud. Podnosioci ustavne žalbe ukazuju da im je na opisani način povređeno pravo na suđenje u razumnom roku i pravo na mirno uživanje prava svojine stečenog na osnovu zakona.

U ustavnoj žalbi se, takođe, navodi da je Komisija „na desetine svojih odluka“ temeljila na faktičkom stanju, pa je dodeljivala parcele na kojima su kao vlasnici uknjižena fizička i pravna lica, a da je u kasnijem toku postupka javni pravobranilac „tužbama izdejstvovao presude kojima se dokazuje društvena svojina i na osnovu rešenja Komisije i presude izvršena je uknjižba“.

Ustavnom žalbom se predlaže da Ustavni sud utvrdi povredu Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporen e akte, spise predmeta Komisije za vraćanje zemljišta Opštine Mladenovac broj 463-273/1991 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Rešenjem NOO Sreza Kosmajskog (Komisija PZF) od 20. avgusta 1953. godine i dopunskim rešenjem od 19. maja 1954. godine oduzet je od M.T, pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, višak obradivog zemljišta, i to k.p. 1026/2 površine 1.00.00 ha i k.p. 1026/3 površine 0.58.88 ha.

Ugovorom o prenosu zemljišta od 17. januara 1978. godine PP „M.“ iz M. – OOUR „K.“ je „ustupilo i prenelo bez naknade u svojinu i dalje korišćenje“ P. k. „B.“ – OOUR „M.“, M. zemljište u KO M. na k.p. 617 njiva „R.“ površine 1.04.14 ha.

Odlučujući o zahtevu za vraćanje zemljišta podnetom 21. maja 1991. godine, Komisija za vraćanje zemljišta Opštine Mladenovac (dalje u tekstu: Komisija) donela je 29. januara 1992. godine rešenje kojim se podnosiocima ustavne žalbe, odnosno njihovim pravnim prethodnicima, utvrđuje pravo na novčanu naknadu za oduzeto zemljište u površini od 1.25.29 ha vrednosti njiva I klase u KO R, čija će se visina odrediti u postupku pred nadležnim sudom, pozivajući se na izjavu DP „R.“ da nema novčanih sredstava kojima bi moglo da otkupi poljoprivredno zemljište i izjavu Javnog pravobranilaštva da ne raspolaže novčanim sredstvima koja bi se mogla dati ranijim vlasnicima na ime naknade.

Ministarstvo finansija je 17. aprila 1992. godine poništilo navedeno rešenje Komisije, sa obrazloženjem da iz njega ne proizlazi na osnovu čega je prvostepeni organ utvrdio da nije moguće dati drugo odgovarajuće zemljište, niti je rešenjem utvrđeno ko je obveznik naknade.

U zapisniku Komisije sačinjenom 6. maja 1993. godine se konstatuje da je vraćeno zemljište u KO M . u kompleksu broj 3 površine 1.42,14 ha i da D . M . (ovde podnosilac ustavne žalbe) nema primedbe na vraćeno zemljište, ali da se ne slaže sa predloženom parcelacijom, pošto nije učestvovao u postupku.

Komisija je dopisom od 23. aprila 2003. godine obavestila DP „M.“ da je donela odluku o vraćanju k.p. 617 njiva „R.“ površine 1.39.54 ha i da se „ista parcela u površini od 1.42.25 ha“ nalazi u državnoj svojini, a da je kao korisnik upisan PKB „M.“ s. B. – OOUR „I. p. ž. M.“, M, zbog čega je potrebno da se DP „M.“ izjasni o tome da li je pravni sledbenik navedenog pravnog lica i da li koristi spornu parcelu. Komisija je ponovila zahtev u urgenciji podnetoj 22. maja 2003. godine, ali DP „M.“ nije dostavilo odgovor.

Rešenjem Komisije broj 463-273/1991 od 26. juna 2003. godine, donetim u ponovnom postupku, u stavu 1. dispozitiva je utvrđeno pravo svojine pravnim sledbenicima ranijeg sopstvenika podnosiocu ustavne žalbe D. M , D. N. i Lj. B, sa suvlasničkim udel ima označenim u rešenju, na drugom odgovarajućem zemljištu i to na kp. broj 617/1 njiva „ravnice“ u povr šini od 1.39.54 ha upisanoj u ZKUL broj 1955 KO M, koja se na dan podnošenja zahteva nalazi u društvenoj svojini, a držalac i korisnik je DP „U.-R.“ iz M. Stavom 2. navedenog rešenja obavezan je korisnik DP „U.-R.“ iz M . i opština Mladenovac kao davalac na korišćenje, da podnosiocima zahteva predaju u svojinu i državinu predmetnu nepokretnost u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti rešenja, a u stavu 3. dispozitiva rešenja je navedeno da se podnosioci zahteva mogu uknjižiti na predmetnoj nepokretnosti, po pravosnažnosti tog rešenja. Komisija je u obrazloženju rešenja konstatovala da je držalac i korisnik k.p. broj 617/1 u površini od 1.39.54 ha DP „U.-R.“ iz M . kao pravni sledbenik PKB „M . s .“ B, OOUR I . p. ž. „M.“, M. Navedeno rešenje je postalo pravnosnažno 25. jula 2003. godine.

Rešenjem Republičkog geodetsk og zavod a – Služba za katastar nepokretnosti Mladenovac od 15. oktobra 2007. godine odbijen je zahtev Komisije za provođenje promene po pravnosnažnom rešenju iz 2003. godine.

Podnosilac ustavne žalbe D. M. je 16. oktobra 2007. podneo zahtev „za ponavljanje postupka radi ispravke pravnosnažnog rešenja Komisije“, u cilju otklanjanja prepreka za upis njegovog prava svojine po osnovu tog rešenja, ističući da je saglasan, ukoliko su ispunjeni uslovi za izmenu rešenja po nekom drugom osnovu, da Komisija na taj način ispravi predmetno rešenje.

Na zahtev Komisije od 12. septembra 2008. godine, da dostavi obaveštenje o tome ko su pravni sledbenici PK „B.“, P. S. – RO „P.-M. s.“ – OOUR I. p. ž. „M.“, M. i P. p. „M.“ iz M. – OOUR „K.“, Agencija za privredne registre je odgovorila da je Zemljoradnička zadruga z. p. p. „M.“, koja je upisana u registar 31. decembra 1979. godine, udružena u PK „B.“, P. S. rešenjem od 29. avgusta 1983. godine.

Postupajući po zahtevu Komisije od 24. septembra 2008. godine, PK „B.“, P. S. je odgovorila da je ta korporacija, u skladu sa zakonom, izvršila popis i evidenciju zemljišta i da k.p. 1026/2, koju je Zemljoradnička zadruga z. p. p. „M.“ razmenila sa S.B i R.B. nije ušla u taj popis.

Republički geodetski zavod – Služba za katastar nepokretnosti Mladenovac je 9. oktobra 2008. godine obavestio podnosioca da je „k.p. 617/1 poništena i da kao takva nikada nije zaživela i da je najverovatnije formirana za izveštaj Komisiji za vraćanje zemljišta; da pravnosnažnost nije proglašena duže vreme, pa je u međuvremenu došlo do preparcelacije, odnosno navedena parcela promenila je broj, odnosno vraćen joj je broj 40617 i promenila je neznatno površinu na 1.42.25 ha2“. Takođe je navedeno da „u katastru nije pronađena skica kada je formirana k.p. 40617, iako je poznato da je postojala, te se ne može znati kako je došlo do promene površine, ali je evidentno da se radi o istom zemljištu i da je upoređivanjem planova starog i novog premera utvrđeno da podnosilac koristi navedenu parcelu koja je u obnovi premera dobila broj 5622/3 i površinu 1.40.82 ha“.

Rešenjem Opštinskog suda u Mladenovcu od 29. oktobra 2008. godine utvrđeno je da je tuženi AD „M.“ izvršio smetanje državine podnosioca ustavne žalbe D. M, tako što je izorao njivu na k.p.broj 5622/3 površine 1.40.82 ha.

Komisija je dopisom od 29. decembra 2008. godine od Agencije za privatizaciju tražila obaveštenje o tome da li je preduzeće za skladištenje i preradu žitarica i proizvodnju hleba i peciva „M.“ a.d, M. u postupku privatizacije steklo pravo korišćenja na k.p. 617/1 njiva „R.“ u površini od 1.39.54 ha KO M. U odgovoru Agencije je navedeno da je 11. oktobra 2007. godine na aukciji prodato 70% društvenog kapitala DP „M.“, kao i da privatizacija ne podrazumeva prodaju nepokretnosti, već promenu vlasništva nad društvenim, odnosno državnim kapitalom u preduzeću.

Prema zapisniku sa šeste sednice Komisije održane 15. januara 2009. godine, direktor „M.“ a.d. je izjavio da je učestvovao u tenderu za prodaju DP “M.“ i da je k.p. 617 bila navedena kao imovina tog preduzeća; da „kod sebe nema dokaz o tome“, ali da će naknadno dostaviti dokaz da je sporna k.p. uneta u tendersku dokumentaciju kao imovina DP „M.“.

Osporenim prvostepenim rešenjem Komisije za vraćanje zemljišta Opštine Mladenovac broj 463-273/1991- III od 19. juna 2009. godine oglašeno je ništavim rešenje iz 2003. godine. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja najpre je konstatovano: da je dopisom podnosioca ustavne žalbe D. M. od 16. oktobra 2007. godine Komisija obaveštena da je nemoguće izvršiti uknjižbu „predmetnog rešenja zbog grešaka u rešenju (sporan vlasnik, neformirana parcela), zbog čega se to lice više puta obraćalo zahtevom za ispravljanje greške u rešenju iz 2003. godine“; da je Služba za katastar nepokretnosti Mladenovac rešenjem od 15. oktobra 2007. godine odbila zahtev Komisije da se u katastarskom operatu izvrši promena po rešenju iz 2003. godine; da je predstavnik AD „M.“ „dao izjavu“ da je k.p. 617 bila navedena u tenderskoj dokumentaciji kao imovina DP „M .“. Komisija je u obrazloženju rešenja dalje navela da je zbog svega navedenog pristupljeno proveri utvrđenog činjeničnog stanja i da je tom prilikom utvrđeno: da k.p. broj 617/1 u površini od 1.39,54 ha kao takva i u toj površini nikada nije formirana, niti je u vreme podnošenja zahteva za povraćaj zemljišta bila upisana u ZKUL 1955 KO M. u korist DP „U. r .“ iz Mladenovca , pa je „nejasno kako je došlo do toga da se sporna katastarska parcela dodeli podnosiocima zahteva za vraćanje zemljišta, a da se obaveže pravno lice koje nije bilo upisano kao korisnik i držalac te parcele“; da je izvršen uvid u ZKUL broj 1955 KO M. od 13. februara 2003. godine i utvrđeno da je k.p. broj 617 u površini od 1.42.25 ha upisana kao državna svojina sa pravom korišćenja PKB „M. s.“ B, OOUR Industrija za preradu žitarica „M.“ M; da je oduzetu k.p. 1026/2 površine 1.00.00 ha Zemljoradnička zadruga „M.“ ugovorom o razmeni od 25. avgusta 1965. godine prenela u svojinu S.B i R.B, a da je oduzeta k.p. 1026/3 površine 0.58.98 ha po zahtevu navedene zadruge podeljena na dva dela, pa je PK „M.“ po osnovu ugovora o razmeni od 5. novembra 1970. godine preneo k.p. 1026/3 površine 0.29.44 ha u svojinu M.P, a k.p. 1026/5 iste površine u svojinu N.Lj; da je u postup ku formiranja katastra nepokretnosti, k.p. broj 617 dobila novi br oj 5622/3 i upisana kao sv ojina Republike Srbije u korisništvu DP „M.” iz M. Komisija je, polazeći od navedenog, utvrdila: da su zemljište koje je oduzeto od pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe otuđili iz društvene svojine Zemljoradnička zadrug a „M.“, čiji je pravni sledbenik Zemljoradnička zadrug a z. p. p. M. n.sol.o, koja se 29. avgusta 1983. godine udružila u PK „B.“, P. S. (k.p. 1026/2) i PK „M.“, čiji je pravni sledbenik RO „R.“, M.“ (k.p. 1026/3) ; da stoga DP „M.“ kao pravni sledbenik PKB „M. s.“ B, OOUR I. p . ž . „M.“ M. nije mogla biti pravni sledbenik navedenih pravnih lica“, niti obveznik vraćanja zemljišta. Komisija je, na osnovu izloženog, ocenila da pravnosnažno rešenje iz 2003. godine sadrži takve povrede zakona koje predstavljaju razlog za ništavost navedenog upravnog akta, koja se ogleda, kako u faktičkoj, tako i u pravnoj nemogućnosti njegovog izvršenja u smislu člana 257. stav 1. tačka 3. Zakona o opštem upravnom postupku, te da ne može proizvesti „održive“ pravne posledice, zbog čega je, primenom člana 258. Zakona, odlučila kao u dispozitivu rešenja.

Protiv osporenog rešenja Komisije žalbu su izjavili svi podnosioci ustavne žalbe, i to D. M. 7 jula, a ostali podnosioci 10. jula 2009. godine. Osporenim rešenjem Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 461-02-51/2009-13 od 6 . jula 2010. godine odbijena je žalba podnosilaca ustavne žalbe kao neosnovana, iz razloga navedenih u osporenom prvostepenom rešenju.

Upravni sud je, posle održane usmene javne rasprave, doneo osporenu presudu U. 26297/10 od 24. maja 2012. godine, kojom je odbio, kao neosnovanu, tužbu podnosilaca ustavne žalbe podnetu preko punomoćnika Đ. J. i D. S, advokata iz Mladenovca. Upravni sud je, prihvatajući u svemu razloge tuženog organa, ocenio da je ne sumnjivo utvrđena činjenic a da je rešenjem iz 2003. godine obavezano pravno lice koje nije o bveznik naknade, odnosno da njime nije utvrđen pravni sledbenik lica koje je obveznik naknade i da je tim rešenj em preneto pravo vlasništva od nevlasnika, što ga čini neizvršivim u smislu člana 58v Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima („Službeni glasnik RS“, br. 83/92...101/05).

Komisija je, na sednici održanoj 24. marta 2014. godine donela zaključak da od Republičkog javnog pravobranilaštva zatraži izveštaj, s obzirom na to da je sporna katastarska parcela upisana kao vlasništvo Republike Srbije, da pozove predstavnika „M.“ a.d, radi izjašnjenja, kao i da od Agencije za privredne registre pribavi podatke o pravnom sledbeništvu za pravna lica koja su na spornoj k.p. bila upisana kao nosioci prava.

U potvrdi Agencije za privredne registre od 25. septembra 2014. godine se navodi: da je Zemljoradnička zadruga M. 12. aprila 1956. godine upisana u registar, a 24. marta 1966. godine brisana usled spajanja sa preduzećem „R.“ M. u P. k. „M.“; da je navedeni kombinat u novi sudski registar prenet kao P. p. „M, koje je brisano iz registra 26. decembra 1979. godine; da su sva njegova sredstva, prava i obaveze preuzeli RO „R.“, M. i Zemljoradnička zadruga „M.“; da je ta zadruga 14. jula 1978. godine upisana u registar, a da se 31. decembra 1979. godine konstituisala kao Zemljoradnička zadruga z. p. p. „M.“, koja se 29. avgusta 1983. godine udružila u PK „B.“ i upisala kao Zemljoradnička zadruga z. p. p. „M.“ n.sol.o. osnovnih zadružnih organizacija i osnovne organizacije udruženog rada M. U potvrdi se, takođe, navodi: da je 25. decembra 1978. godine upisan u registar RO „R.“, a 29. decembra 1989. godine DP „R.“; da je to preduzeće 9. aprila 1992. godine brisano usled pripajanja DD „U.“ B; da je 28. juna 2002. godine otvoren postupak stečaja nad DD „U“, koje je 18. marta 2013. godine brisano iz registra.

U dopisu od 3. jula 2015. godine, dostavljenom na zahtev Ustavnog suda, Komisija je navela: da se Republičko javno pravobranilaštvo nije izjasnilo na dopis Komisije od 30. aprila 2014. godine; da „sve upućuje na to“ da predmetna parcela ne može biti predmet dodele, već je potrebno tražiti drugo odgovarajuće zemljište; da je taj posao vezan za geometra-veštaka geodetske struke koji ima pravo na naknadu za svoj rad; da je više puta upućen zahtev opštini M. da se odobre sredstva, ali da to još nije učinjeno, čime je onemogućen rad Komisije, kako u ovom, tako i u ostalim predmetima.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ust avnoj žalb i, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.) .

Za ocenu osnovanosti navoda ustavne žalbe od značaja su odredbe sledećih propisa:

Zakonom o načinu i uslovima priznavanja prava i vraćanju zemljišta koje je prešlo u društvenu svojinu po osnovu poljoprivrednog zemljišnog fonda i konfiskacijom zbog neizvršenih obaveza iz obaveznog otkupa poljoprivrednih proizvoda („Službeni glasnik RS“, br. 18/91, 20/92 i 42/98) propisano je: da postupak po zahtevu za vraćanje zemljišta vodi i rešenje donosi komisija koju obrazuje ministar poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede na predlog skupštine opštine (član 2.); da se strankama, u smislu ovog zakona, smatraju raniji sopstvenik s jedne strane, i opština i poljoprivredna, odnosno druga organizacija kod koje se oduzeto zemljište nalazi, odnosno koja je otuđila to zemljište iz društvene svojine, s druge strane (član 5.); da kad komisija nađe da je zahtev osnovan, a da nisu ispunjeni uslovi za vraćanje oduzetog zemljišta, ranijem sopstveniku pripada pravo na naknadu u drugom odgovarajućem zemljištu, ukoliko organizacija ima takvo zemljište ili ga može obezbediti (član 6. stav 2.); da komisija donosi rešenje kojim utvrđuje pravo svojine ranijeg sopstvenika na drugom odgovarajućem zemljištu i obavezuje držaoca na predaju tog zemljišta, u roku od 15 dana od dana pravosnažnosti rešenja, ukoliko organ iz opravdanih razloga ne odredi duži rok (član 6. stav 5.); da o bavezu davanja drugog odgovarajućeg zemljišta iz člana 1. stav 4. ovog zakona ima organizacija koja je oduzeto zemljište otuđila iz društvene svojine (član 11.); da o rganizacija obavezana na vraćanje oduzetog zemljišta, na davanje drugog odgovarajućeg zemljišta ili plaćanje novčane naknade, ukoliko je oduzeto zemljište stekla teretnim pravnim poslom, ima pravo regresa od pravnog prethodnika (član 13.).

Članom 58v Zakon a o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima („Službeni glasnik RS“, br. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 i 101/05) bilo je propisano da se upis prava na nepokretnostima vrši po samom zakonu, na osnovu pravosnažne odluke nadležnog organa , na osnovu isprave o pravnom poslu sačinjene u skladu sa zakonom , na osnovu sporazuma o naknadi za eksproprisanu nepokretnost ili na osnovu drugog akta o konstituisanju prava na nepokretnostima, u skladu sa zakonom .

Članom 13. Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni list SRJ“, br. 33/97 i 31/01 i „Službeni glasnik RS“, broj 30/10) propisano je da se rešenje protiv koga se ne može izjaviti žalba niti pokrenuti upravni spor (pravnosnažno rešenje), a kojim je stranka stekla određena prava, odnosno kojim su stranci određene neke obaveze može poništiti, ukinuti ili izmeniti samo u slučajevima koji su predviđeni zakonom.

Saglasno članu 257. tačka 3) navedenog zakona, ništavim se oglašava rešenje čije izvršenje nije moguće.

5. Podnosioci ustavne žalbe smatra ju da im je u postupku po zahtevu za vraćanje zemljišta povređeno pravo na suđenje u razumnom roku jer je Komisija osporenim rešenjem od 2009. godine oglasila ništavim svoje pravnosnažno rešenje iz 2003. godine, kojim je utvrđeno pravo svojine podnosilaca na drugom odgovarajućem zemljištu.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta označenog ustavnog prava, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je najpre konstatovao da je postupak odlučivanja o zahtevu podnosilaca ustavne žalbe, odnosno njihovih pravnih prethodnika za vraćanje zemljišta, podnetom 21. maja 1991. godine, okončan rešenjem Komisije od 26. juna 2003. godine, koje je postalo pravnosnažno 25. jula 2003. godine. Ustavni sud je, takođe, konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe D. M. 16. oktobra 2007. godine podneo zahtev za ponavljanje postupka, odnosno zahtev „za ispravku pravnosnažnog rešenja Komisije“, ali da nije koristio pravna sredstva zbog nepostupanja Komisije po podnetom zahtevu do 19. juna 2009. godine, kada je rešenje čiju „ispravku“ je tražio uklonjeno iz pravnog poretka osporenim rešenjem Komisije. Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da u konkretnom slučaju nisu ispunjeni uslovi da se postupak po zahtevu za vraćanje oduzetog zemljišta, koji je podnet 21. maja 1991. godine, posmatra kao jedna celina i da je za odlučivanje o povredi prava na suđenje u razumnom roku merodavan period koji je započeo izjavljivanjem žalbe podnosilaca protiv osporenog rešenja Komisije od 19. juna 2009. godine jula 2009. godine, a koji još nije okončan.

Ustavni sud konstatuje da činjenica da osporeni postupak traje duže od šest godina, sama za sebe, ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, po stupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na ovako dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je, u tom smislu, ocenio da predmetni postupak nije posebno činjenično složen, jer je najpre trebalo utvrditi koja pravna lica su otuđila iz društvene svojine zemljište oduzeto od pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, ko je pravni sledbenik tih pravnog lica i da li je drugo odgovarajuće zemljište koje je dodeljeno rešenjem iz 2003. godine uneto u tendersku dokumentaciju kao imovina DP „M“.

Kada je u pitanju značaj prava za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je odluka o zahtevu za vraćanje zemljišta za njih od velikog značaja, posebno imajući u vidu da su, nakon oglašavanja ništavim rešenja Komisije iz 2003. godine, prestale pravne posledice tog rešenja, što je od uticaja na položaj podnosilaca u eventualnim postupcima pred sudom o pravu na ranije dodeljenom zemljištu.

Ispitujući postupanje upravnih i sudskih organa u ovoj pravnoj stvari, Sud je konstatovao da je drugostepeni organ o žalbi protiv osporenog prvostepenog rešenja odlučio u roku od godinu dana, a da je odlučivanje u upravnom sporu koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe trajalo godinu dana i deset meseci. Po oceni ovog suda, za dugo trajanje osporenog postupka isključivo je odgovorna Komisija, koja je odmah nakon donošenja osporenog rešenja od 19. juna 2009. godine bila dužna da odluči o zahtevu za vraćanje zemljišta koji je podnet 1991. godine, a koja do odlučivanja o ovoj ustavnoj žalbi još nije donela navedenu odluku.

Prilikom ispitivanja da li je podnosi lac ustavne žalbe svojim radnjama doprine o predugom trajanju upravnog postupka, Ustavni sud ima u vidu specifičnost tog postupka , čiji tok u mnogome zavisi od aktivnosti stranke. Ustavni sud, s tim u vezi, konstatuje da su podnosioci osporavali zakonitost rešenja Komisije od 19. juna 2009. godine, tvrdeći da se ne može na osnovu izjave zakonskog zastupnika A.D. „M.“ zaključiti da je sporna k.p. kupljena prilikom privatizacije DP „M, te da je u „takvim situacijama javni pravobranilac tužbama izdejstvovao presude kojima se dokazuje društvena svojina i na osnovu rešenja Komisije i presude izvršena je uknjižba“. Ovaj sud, takođe, konstatuje da su podnosi oci ustavne žalbe žalbom podnetom protiv osporenog rešenja Komisije od 19. juna 2009. godine tražili poništaj tog rešenja, kako bi ostalo na snazi rešenje kojim je bilo utvrđeno njihovo pravo svojine na spornom zemljištu. Ustavni sud stoga nalazi da se, u konkretnom slučaju, podnosiocima ustavne žalbe ne može staviti na teret što nakon vraćanja osporenog postupka u fazu pre donošenja rešenja o zahtevu za vraćanje zemljišta nisu podnosili pravna sredstva zbog „ćutanja uprave“ , jer bi takvo ponašanje bilo u suprotnosti sa zahtevom istaknutim u podnetoj žalbi. Ustavni sud, takođe, ocenjuje da, u konkretnom slučaju, navedena prava sredstva ne bi bila delotvorna, imajući u vidu da Komisija, uprkos brojnim obraćanjima, do odlučivanja Ustavnog suda o ovoj ustavnoj žalbi nije uspela od Agencije za privatizaciju da pribavi dokaz da je predmetno zemljište otuđeno iz državne svojine u postupku privatizacije DP „M.“, niti je dokaz o tome dostavilo A.D. „M.“. Takođe, Sud konstatuje da Republičko javno pravobranilaštvo još nije dostavilo izjašnjenje u vezi sa spornom k.p, a da iz dopisa Komisije od 6. jula 2015. godine proizlazi da je, zbog propuštanja opštine Mladenovac da odobri potrebna novčana sredstva, onemogućen rad Komisije u postupku po zahtevima za vraćanje zemljišta.

Imajući u vidu izloženo, kao i to da je nakon oglašavanja ništavim rešenja Komisije iz 2003. godine, postupak po zahtevu za vraćanje oduzetog poljoprivrednog zemljišta vraćen u fazu pre donošenja rešenja o zahtevu, te da je neprimereno dugim trajanje m osporenog postupka dovedeno u pitanje pravo na naknadu u drugom odgovarajućem zemljištu, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji se vodi pred u upravnom postupku pred Komisij om za vraćanje zemljišta Opštine Mladenovac u predmetu broj 463-273/1991-III podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Iz tih razloga, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava može ostvariti utvrđenjem povrede označenog ustavnog prava. Takva odluka je doneta u granicama zahteva postavljenog u ustavnoj žalbi, s obzirom na to da podnosi oci ustavne žalbe ni su zahteval i pravično zadovoljenje u vidu naknade nematerijalne štete.

7. Podnosioci ustavne žalbe takođe smatraju da je donošenje rešenja Komisije o oglašavanju ništavim rešenja iz 2003. godine, kojim je bilo utvrđeno njihovo pravo svojine na spornoj katastarskoj parceli, imalo za posledicu povredu njihovog prava na mirno uživanje imovine , zajemčenog odredbom člana 58. stav 1. Ustava.

Prilikom razmatranja da li je u konkretnom slučaju došlo do povrede odredaba iz člana 58. Ustava, Ustavni sud je najpre ispitivao da li su podnosi oci ustavne žalbe ima li imovinu koja je zaštićena označenim odredbama Ustava. Ustavni sud , s tim u vezi , ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava , prema kojoj „imovina” u smislu člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, može biti samo „postojeća imovina”, uključujući i potraživanja u odnosu na koja lice ima bar „legitimno očekivanje” da će ih realizovati (videti presudu Evropskog suda u predmetu Jantner protiv Slovačke , od 4. marta 2003. godine, aplikacija broj 39050/97, stav 27 .). Prema stanovištu Evropskog suda za ljudska prava izraženom u presudi Gheorghe State Viaşu protiv Rumunije, od 9. decembra 2008. godine, kada Država već usvoji princip povraćaja nepravedno oduzete imovine, neizvesnost u pogledu primene tog principa, bilo da je zakonodavna, administrativna ili da je vezana za praksu koju primenjuju vlasti, takva je da može dovesti, ukoliko je dugoročna, i u odsustvu koherentne i brze reakcije Države, do toga da Država neće ispuniti svoju obavezu da obezbedi efektivno uživanje prava svojine koje je zagarantovano članom 1. Protokola broj 1 (videti, takođe, presude Broniowski, st av 151; Păduraru protiv Rumunije, broj 63252/00, st. 92 . i 112, od 1. decembra 2005. godine).

Imajući u vidu da je u konkretnom slučaju pravnosnažnim rešenjem Komisije iz 2003. godine utvrđeno pravo svojine podnosilaca ustavne žalbe na zemljištu označenom u rešenju, Ustavni sud ocenjuje da su podnosioci imali „ legitimno očekivanje” da će na osnovu takve isprave izvršiti upis prava svojine, u skladu sa zakonom, jer se to očekivanje temeljilo na razumno opravdanom poverenju u konačni i pravnosnažni upravni akt nadležnog organa. Ustavni sud stoga zaključuje da je navedeno legitimno očekivanje samo po sebi konstitutivno za vlasnički interes podnosilaca, te da oni imaju imovinu koja potpada pod jemstvo člana 58. stava 1. Ustava i člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je pristupio ispitivanju da li je mešanje nadležnih organa u uživanje prava na imovinu podnosioca ustavne žalbe izvršeno u skladu sa zakonom.

Imajući u vidu da je u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe utvrđeno da sporna katastarska parcela sa brojem i u površini označenim u rešenju Komisije iz 2003. godine nikada nije formirana, kao i da u vreme podnošenja zahteva za povraćaj zemljišta nije bila upisana u ZKUL 1955 KO M. u korist DP „U. r .“ iz M , Ustavni sud je našao da osporeni akti sadrže ustavnopravno prihvatljive razloge za ocenu da je rešenjem Komisije iz 2003. godine preneto pravo vlasništva od lica koje nije bilo korisnik spornog zemljišta u vreme donošenja rešenja, što to rešenje čini pravno neizvršivim u smislu zakona kojim se uređuje upis prava na nepokretnostima. Polazeći od izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenim pojedinačnim aktima, u formalnom smislu, nije povređeno pravo podnosilaca na imovinu, budući da je oglašavanje ništavim rešenja Komisije iz 2003. godine izvršeno u skladu sa zakonom. S obzirom na izloženo, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao očigledno neosnovanu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je dalje ispitivao da li je oglašavanje ništavim rešenja Komisije iz 2003. godine, samo po sebi, imalo za posledicu povredu prava podnosilaca ustavne žalbe na mirno uživanje imovine u postupku po zahtevu za vraćanje zemljišta koji je pokrenut 1991. godine. Ustavni sud je, s tim u vezi, najpre konstatovao:

- da su zemljište oduzeto od pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe otuđili iz društvene svojine Zemljoradnička zadruga „M.“ (1965. godine) i P. k. „M .“ (1970. godine);

- da je P. k. „M.“ ugovorom o prenosu zemljišta od 17. januara 1978. godine preneo bez naknade zemljište na k.p. 617 njiva „R.“ površine 1.04.14 ha P. k. „B.“ – OOUR „M.“, M;

- da su u vreme navedenog raspolaganja zemljištem na k.p. 617 Zemljoradnička zadruga „M.“ i RO „R.“ M. bili u sastavu P. k. „M.“, kasnije P. p. „M, koje je brisano iz registra 26. decembra 1979. godine;

- da su sva sredstva, prava i obaveze P. p. „M.“ preuzeli Zemljoradnička zadruga „M.“ i RO „R.“, M, kasnije DP „R.“, koji je 9. aprila 1992. godine pripojen DD „U.“ B;

- da zakonski zastupnik A.D. „M.“ nije dostavio dokaz da je k.p. 617 kupljena prilikom privatizacije DP „M.“, niti je to potvrdila Agencija za privatizaciju;

- da je u postupku koji je prethodio ustavnoj žalbi „nesumnjivo utvrđena činjenic a da je rešenjem iz 2003. godine obavezano pravno lice koje nije o bveznik naknade, odnosno da njime nije utvrđen pravni sledbenik lica koje je obveznik naknade;

- da je Komisija, na sednici održanoj 24. marta 2014. godine, donela zaključak da od Republičkog javnog pravobranilaštva zatraži izveštaj, s obzirom na to da je sporna katastarska parcela upisana kao vlasništvo Republike Srbije, da pozove predstavnika A.D. „M.“, radi izjašnjenja i da od Agencije za privredne registre pribavi podatke o pravnom sledbeništvu za pravna lica koja su na spornoj k.p. bila upisana kao nosioci prava;

- da, prema oceni Komisije iznetoj u izjašnjenju na zahtev Ustavnog suda od 6. jula 2015. godine, „sve upućuje na to“ da predmetna parcela ne može biti predmet dodele, već je potrebno tražiti drugo odgovarajuće zemljište, te da je propuštanjem opštine Mladenovac da odobri novčana sredstva onemogućen rad Komisije, kako u ovom, tako i u ostalim predmetima.

Iz navedenog proizlazi da Komisija, šest godina nakon donošenja osporenog rešenja od 19. juna 2009. godine, još uvek utvrđuje činjenice od kojih zavisi donošenje odluke o predmetnom zahtevu za vraćanje zemljišta, a pre svega, da li je sporno zemljište kupljeno u postupku privatizacije DP „M.“, ko je obveznik naknade i ko je njegov pravni sledbenik.

Ustavni sud ukazuje na stanovišta koja je Evropski sud za ljudska prava izrazio, utvrđujući povredu prava na imovinu iz člana 1 Protokola 1 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , zbog kašnjenja u postupku restitucije zemljišta.

U presudi Nedyalkov i drugi protiv Bugarske, broj 44103/05 od 2. juna 2015. godine navodi se da je komisija za poljoprivredno zemljište utvrdila da je deo spornog zemljišta od 1972. godine u privatnom vlasništvu, ali je, postupajući po primedbama nadležnog suda, 1996. godine donela odluku o vraćanju tog zemljišta. U postupku po tužbi podnosilaca, sudovi su utvrdili da je dodeljeno nepostojeće zemljište na osnovu nepostojećeg plana i da su troje tuženih zakonito stekli zemljište. Podnosioci predstavke nisu tražili naknadu umesto restitucije zemljišta, iako su imali mogućnost prema Zakonu o poljoprivrednom zemljištu. Evropski sud je ocenio da, prema važećem zakonu, licima čija su prava bila upisana na spornim nepokretnostima nije bilo dozvoljeno da učestvuju u postupku za vraćanje zemljišta, što je od podnosilaca zahtevalo najpre učešće u postupku restitucije, a potom učešće u parničnom postupku, čime je neopravdano odloženo ostvarenje njihovog prava da se konačno utvrdi obim njihovog legitimnog očekivanja.

U presudi Popov and Chonin protiv Bugarske, broj 36094/08 od 17. februara 2 015. godine, navodi se da su podnosioci predstavke podneli zahtev za restituciju 1998. godine, a da im je 2000. godine komisija za poljoprivredno zemljište priznala pravo na naknadu, jer restitucija nije bila moguća, zbog toga što su šume svrstane u isključivu imovinu države. Podnosioci predstavke su kasnije ipak dobili pravo na naknadu u vidu ekvivalentnog zemljišta u državnoj svojini i 2003. godine im je dodeljeno više zemljišnih parcela, ali posle sudskog preispitivanja u 2007. godini, nadležni sud je utvrdio da ove zemljišne parcele nisu ekvivalentne zemljištu koje su podnosioci predstavke , odnosno njihovi preci posedovali i da zemljište koje im je ponuđeno treba da bude zamenjeno drugim parcelama. U februaru 2013. godine Vlada je tvrdila da predstoji identifikovanje zemljišta koje se može vratiti naslednicima. Pozivajući se na član 1. Protokola 1, podnosioci predstavke su tvrdili da je kašnjenje države u pružanju obeštećenja bilo preterano i da je predstavljalo posledicu konfuznih i kontradiktornih radnji države, dugih perioda neaktivnosti i nedostatka volje da se problemi reše.

U presudi Szkórits protiv Mađarske, broj 58171/09 od 16. septembra 2014. godine, nav edeno je da se predmet odnosi na višegodišnju nemogućnost podnosioca predstavke da dobije u posed zemljište koje su mu vlasti dodelile u novembru 1999. godine u postupku restitucije zemljišta po prestanku socijalističkog režima. Zemljište su zauzeli i koristili vlasnici susednog zemljišta. Građanska tužba koju je podnosilac predstavke podneo odbačena je u decembru 2006. godine, kada je, u paralelnom postupku „re-mapiranja“ koji su pokrenuli vlasnici susednog zemljišta, registar zemljišta utvrdio da mu je dodeljeno zemljište koje je registrovano sa topografskim i obrađivačkim greškama i u stvarnosti ne postoji. U ovom postupku „re-mapiranja“, okružni registar zemljišta je u junu 2006. godine podnosiocu predstavke odredio novu zemljišnu parcelu. Podnosilac predstavke se žalio da mu je zbog toga što nije mogao da uđe u posed zemljišta koje mu je dodeljeno 1999. godine povređeno pravo iz člana 1. Protokola 1.

U presudi Ramadhi i pet drugih lica protiv Albanije, broj 38222/02, st. 76-77, od 13. novembra 2007. godine navedeno je da je prihvaćen zahtev podnosi oca predstavke za povraćaj zemljišta, kao i obavez a naknade štete ako ne dođe do povraćaja, jer to što zemljište nije vraćeno ni posle osam godina i što nije dodeljena nikakva odšteta, po oceni Evropskog suda za ljudska prava , predstavlja mešanje u pravo podnosioca na poštovanje njegove svojine. Isti stav je zauzeo Ustavni sud u Odluci Už-4543/2010 od 24. oktobra 2013. godine.

Polazeći od toga da podnosiocima ustavne žalbe, nakon oglašavanja ništavim rešenja iz 2003. godine, nije utvrđeno pravo svojine na spornom ili drugom odgovarajućem zemljištu, niti je odlučeno da imaju pravo na novčanu naknadu – iz razloga koji se ne mogu pripisati stranci, Ustavni sud je ocenio da je propuštanje Komisije da efikasno sproved e predmetni postupak predstavljalo mešanje u pravo podnosilaca ustavne žalbe na mirno uživanje imovine i da to mešanje nije izvršeno u skladu sa zakonom. Ustavni sud ističe da je u Odluci Už-6763/2011 od 30. januara 201 4. godine ocenio da takav zaključak ne stvara potrebu da se utvrdi da li je postignuta pravična ravnoteža između potreba od opšteg interesa zajednice, sa jedne strane, i zahteva za zaštitu osnovnih prava pojedinca sa druge strane, prihvatajući stanovište Evropskog suda za ljudska prava izraženo u predmetu Iatridis protiv Grčke , broj 31107/96 od 25. marta 1999. godine, stav 58.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na mirno uživanje imovine, zajemčenog članom 58. stav 1. Ustava, u upravnom postupku koji se vodi pred Komisijom za vraćanje zemljišta Opštine Mladenovac u predmetu broj 463-273/1991, odlučujući, takođe, kao u tački 1. izreke.

8. Imajući u vidu da je osporeni upravni postupak i dalje u toku, Ustavni sud je, s aglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odredio da se štetne posledice utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu otklone nalaganjem nadležnim organima da preduzmu neophodne mere kako bi se upravni postupak pred Komisijom za vraćanje zemljišta Opštine Mladenovac u predmetu broj 463-273/1991 ok ončao u najkraćem roku, pa je odlučio kao u tački 2. izreke.

9. Ustavni sud je konstatovao da je podnosilac ustavne žalbe D. M, preko punomoćnika D. S, advokata iz Mladenovca, 6. septembra 2012. godine dostavio Ustavnom sudu podnesak koji je označio kao: „ustavna žalba“, u kome je osporio rešenje Komisije za vraćanje zemljišta Opštine Mladenovac broj 463-273/1991- III od 19. juna 2009. godine, rešenj e Ministarstva finansija – Sektor za imovinsko-pravne poslove broj 461-02-51/2009-13 od 6. jula 2010. godine i presud u Upravnog suda U. 26297/10 od 24. maja 2012. godine , ističući povredu načela iz člana 21. stav 1. Ustava, povredu prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu, zajemčenih članom 36. stav 1. i članom 58. Ustava, kao i povredu odredaba čl. 86. i 88. Ustava.

Iz osporene presude Upravnog suda proizlazi da su podnosioci ustavne žalbe u upravnom sporu imali dva punomoćnika, te da je dostavljanje osporene presude izvršeno svakom od njih. Ustavni sud ističe da, prema članu 132. stav 2. Zakona o prarničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13), koji se shodno primenjivao u upravnom sporu, na osnovu č lana 74. Zakona o upravnim sporovima, ako stranka ima više punomoćnika, dovoljno je da se dostavljanje izvrši jednom od njih. Ustavni sud konstatuje da rok za izjavljivanje pravnog leka ne počinje da teče od dana kada je presuda dostavljena punomoćniku koji je prvi primio presudu, već od dana kada je presudu primio onaj punomoćnik koji je izjavio pravni lek. Međutim, imajući u vidu da je podnosilac ustavne žalbe D. M. iste pojedinačne akte osporio ustavnom žalbom podnetom 14. jula 2012. godine preko drugog punomoćnika, Ustavni sud je njegov podnesak od 6. septembra 2012. godine, naslovljen kao „ustavna žalba“, smatrao dopunom ranije podnete ustavne žalbe.

Polazeći od svog stava prema kojem se blagovremenost naknadnog podneska u kojem se ističe novi zahtev o kome Ustavni sud treba da odluči, po pravilu, vezuje za datum predaje tog podneska, a imajući u vidu da je podnosi lac zahtev za utvrđivanje povrede načela o zabrani diskriminacije, povrede prava na jednaku zaštitu prava i povrede odredaba čl. 86. i 88. Ustava istakao tek u dopuni ustavne žalbe od 6. septembra 2012. godine, Ustavni sud je ocenio da je ovaj zahtev neblagovremen, budući da je istaknut nakon proteka roka propisanog članom 84. stav 1. Ustava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, rešavajući kao u tački 3. izreke.

10. Na osnovu izloženog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku vraćanja zemljišta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti