Odluka Ustavnog suda o pogrešnoj primeni rokova zastarelosti u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, poništava presudu Apelacionog suda i utvrđuje povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno primenio opšti rok zastarelosti umesto privilegovanog roka za štetu prouzrokovanu krivičnim delom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. M, Lj . M . i M . M, svih iz V . M, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. marta 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. M, Lj . M . i M . M . i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6818/10 od 9. juna 2011. godine povređen o prav o podnosi laca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčen o odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6818/10 od 9. juna 2011. godine i određuje da isti sud donese novu odluku po žalbi koju su tuženi izjavi li protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1363/08 od 17. juna 20 09. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. M, Lj . M . i M . M, svi iz V . M, su 24. novembra 201 1. godine, preko punomoćnika Božidara Grubovića, advokata iz Beograda, podneli Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6818/10 od 9. juna 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje , zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6818/10 od 9. juna 2011. godine preinačena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1363/08 od 17. juna 2009. godine u stavu prvom i trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca za naknadu štete zbog zastarelosti; da u osporenoj presudi nije pravilno primenjeno materijalno pravo, čime je povređeno ustavno pravo podnosilaca na pravično suđenje; da su tužioci roditelji i sestra sada pokojne A. M. koja je preminula u saobrajajnoj nezgodi 5. juna 2001. godine, a koju je prouzrokovao M. J. upravljajući vozilom koje je vlasništvo Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije, osiguranim kod drugotužene; da je M. J. presudom Okružnog suda u Beogradu K. 306/02 od 18. novembra 2004. godine oglašen krivim za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 2. u vezi sa članom 195. Krivičnog zakona Republike Srbije i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine; da je, odlučujući o tužbi podnetoj sudu dana 13. marta 2008. godine, Drugi opštinski sud u Beogradu doneo presudu kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilaca za nakanadu štete zbog smrti bliskog lica i obavezao Republiku Srbiju i „D. o .“ da im isplate naknadu štete; da je, odlučujući po žalbi tuženih, Apelacioni sud u Beogradu preinačio presudu Drugog opštinskog suda u Beogradu tako što je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, smatrajući da je zastareo, jer se štetni događaj u kome je A. M. zadobila povrede dogodio 5. juna 2011. godine, pa kako je zahtev za nakanadu štete podnet 13. marta 2008. godine, dakle po isteku roka od pet godina predviđenog članom 376. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima, u konkretnom slučaju se ne može primeniti odredba člana 377. istog zakona kojom je propisan duži, privilegovani rok zastarelosti zbog štete nastale krivičnim delom, jer kako sud zaključuje, ovi rokovi se primenjuju samo prema učiniocima krivičnih dela, a ne prema državi, njenom organu ili drugom pravnom licu od koga se naknada štete zahteva. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da „ovakav zaključak suda nije pravilan, te da je u konkretnom slučaju pogrešno primenjeno materijalno pravo“, nakon čega vrše analizu odredaba čl. 170, 173, 174. i 380. Zakona o obligacionim odnosima i zaključuju da „imajući u vidu da se imalac opasne stvari, Republika Srbija osigurala od odgovornosti, to postoji solidarna odgovornost imaoca stvari, osiguravača i lica čijom je krivicom šteta nastala za nastalu štetu i ista se može ostvarivati u takozvanom privilegovanom zastarnom roku, jer je nastala izvršenjem krivičnog dela“.

Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog prava, poništi osporeni akt i predmet vrati nadležnom sudu na ponovno odlučivanje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosioci ustavne žalbe su 13. marta 200 8. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene Republike Srbije – Ministarstvo unutrašnjih poslova i kompanije „D. o .“ iz B, radi naknade nematerijalne štete – pretrpljenih duševnih bolova zbog pogibije maloletne A. M. u saobraćajnoj nezgodi koja se dogodila 5. juna 2001. godine.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1363/08 od 17. juna 20 09. godine, u stavu prvom izreke, delimično je usvojen tužbeni zahtev tuži laca, pa su obavezani prvotužena Republika Srbija Ministarstvo unutrašnjih poslova i drugotužena kompanija „D. o .“ da tužiocima solidarno isplate na ime naknade nematerijalne štete – pretrpljenih duševnih bolova zbog pogibije maloletne A. M, i to: prvotužiocu M. M, ocu pokojne A. M. iznos od 700.000,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 17. juna 2009. godine pa do isplate; drugotužilji Lj. M, majci pokojne A. M. iznos od 700.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 17. juna 2009. godine pa do isplate; trećetužilji M . M, sestri pokojne A. M. iznos od 600.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom na ovaj iznos počev od 17. juna 2009. godine pa do isplate. Stavom drugim izreke presude delimično je odbijen tužbeni zahtev tužilaca, ovde podnosilaca ustavne žalbe, preko dosuđenih iznosa od 700.000,00 dinara, a do traženih iznosa od 900.000,00 dinara, odnosno za iznos od po 200.000,00 dinara, sa zakonskim zateznim kamatama na ove iznose počev od 17. juna 2009. godine pa do isplate, kao neosnovan. Stavom trećim izreke presude obavezani su tuženi da tužiocima na ime troškov a parničnog postupka solidarno isplate iznos od 301.300,00 dinara .

Odlučujući o žalbi tuženih, Apelacioni sud u Beogradu je 9. juna 2011. godine doneo osporenu presudu Gž. 6818/10, kojom je preinačena presuda Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1363/08 od 17. juna 20 09. godine u stavu prvom i trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilaca, kao i da tuženi nadoknade troškove parničnog postupka . U obrazloženju osporene drugostepene presude, pored ostalog, je navedeno: da je u toku prvostepenog postupka utvrđeno da su tužioci roditelji i sestra sada pokojne A. M. koja je smrtno nastradala 5. juna 2001. godine u saobraćajnoj nezgodi; da je saobraćajnu nezgodu prouzrokovao M. J. koji je upravljao vozilom u vlasništvu Ministrastva unutrašnjih poslova Republike Srbije osiguranim kod drugotužene; da je presudom Okružnog suda u Beogradu K. 306/02 od 18. novembra 2004. godine okrivljeni M. J. oglašen krivim zbog krivičnog dela teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 201. stav 2. u vezi sa članom 195. stav 1. Krivičnog zakona Republike Srbije i osuđen na kaznu zatvora u trajanju od četiri godine; da je presudom Vrhovnog suda Srbije preinačena prvostepena presuda u pogledu mere bezbednosti i pravne kvalifikacije krivičnog dela, tako što je okrivljeni osuđen za krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja iz člana 297. stav 2. u vezi sa članom 289. stav 1. Krivičnog zakonika; da je prvostepeni sud našao da su tuženi odgovorni za nastupelu štetu kod tužilaca, i to prvotuženi kao vlasnik vozila čiji je radnik kritičnom prilikom upravljao motornim vozilom (po osnovu odgovornosti iz čl. 154, 155, 173, 174. i 178. Zakona o obligacionim odnosima) i oglašen krivim za nastanak saobraćajne nezgode, a drugotužena kao osiguravač vozila (po osnovu odgovornosti iz člana 897. Zakona o obligacionim odnosima); da je po pitanju istaknutog prigovora zastarelosti potraživanja prvostepeni sud našao da je isti neosnovan, jer se u konkretnom slučaju ima primeniti odredba člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, zbog toga što je šteta po tužioce prouzrokovana izvršenjem krivičnog dela, pa se zastarelost ima vezati za zastarelost krivičnog gonjenja za određeno krivično delo; da ovakva odluka prvostepenom suda nije pravilna i da je zasnovana na pogrešnoj primeni materijalnog prava, odnosno da je „prilikom razmatranja prigovora zastarelosti sud imao primeniti odredbu člana 376. Zakona o obligacionim odnosima“. Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi zaključio da je „privilegovan rok zastarelosti potraživanja naknade štete primenljiv u situaciji kada se naknada štete zahteva od okrivljenog fizičkog lica, ali da se ovaj privilegovani rok ne može isticati prema državi, njenom organu ili pravnom licu od kojih se naknada štete zahteva“, odnosno da su tužioci istekom roka iz člana 376. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima zbog zastarelosti izgubili pravo da zahtevaju naknadu štete od tuženih, imajući u vidu da je štetni događaj bio 5. juna 2001. godine, a da su se sudu obratili tužbom 13. marta 2008. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava , na čiju povredu se poziva ju podnosi oci ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, 22/99, 23/99, 35/99 i 44/99) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da p otraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, da prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete, kao i da isto važi i za zastoj zastarevanja (član 377.); da neposredan zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme, za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu (član 380. stav 5.).

Članom 297. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12 i 104/13) propisano je krivično delo teško delo protiv bezbednosti javnog saobraćaja. U stavu dva navedenog člana je propisano da ako je usled, pored ostalih, dela iz člana 289. st. 1. i 2. (krivično delo ugrožavanje javnog saobraćaja) nastupila smrt jednog ili više lica, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina. Saglasno odredbi člana 103. stav 1. tačka 3) Krivičnog zakonika, ako u ovom zakoniku nije drukčije određeno, krivično gonjenje ne može se preduzeti kad protekne petnaest godina od izvršenja krivičnog dela za koje se po zakonu može izreći kazna zatvora preko deset godina.

5. Odlučujući o istaknutoj povredi prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava u svetlu navedenih ustavnopravnih razloga u vezi osporene presude, Ustavni sud ocenjuje da se podnosioci žal e na pogrešnu primenu materijalnog prava.

Ustavni sud nije nadležan da u postupku po ustavnoj žalbi preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku radi odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosilaca ustavne žalbe. Dakle, Ustavni sud kod ocene navoda ustavne žalbe o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava, sagledavajući sprovedeni postupak kao jedinstvenu celinu, utvrđuje da li je postupak bio vođen na način koji je podnosiocima ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje.

Ustavni sud konstatuje da, u ovom ustavnosudskom predmetu, Apelacioni sud u Beogradu nije dao ustavnopravno prihvatljivo tumačenje materijalnog prava, kada je istak ao da se, u konkretnom slučaju, primenjuje član 37 6. Zakona o obligacionim odnosima kojim je propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala, a ne član 377. istog zakona, budući da je „privilegovan rok zastarelosti potraživanja naknade štete primenljiv u situaciji kada se naknada štete zahteva od okrivljenog fizičkog lica, ali da se ovaj privilegovani rok ne može isticati prema državi, njenom organu ili pravnom licu od kojih se naknada štete zahteva“.

Naime, prema stavu Ustavnog suda od 7. jula 2011. godine: u slučaju kada je šteta prouzrokovana krivičnim delom (član 377. ZOO), ako je za krivično gonjenje predviđen duži rok zastarelosti od rokova propisanih članom 376. Zakona o obligacionim odnosima, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja samo ako je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i okrivljeni oglašen krivim za krivično delo; prekid zastarevanja krivičnog gonjenja povlači za sobom i prekid zastarevanja zahteva za naknadu štete; isti rok zastarelosti krivičnog gonjenja primenjuje se ako je krivični postupak obustavljen, odnosno ako se nije mogao pokrenuti zato što je okrivljeni umro ili je duševno oboleo, odnosno ako postoje druge okolnosti koje isključuju krivično gonjenje i odgovornost okrivljenog, kao što su amnestija i pomilovanje; u svim ostalim slučajevima primenjuje se opšti rok zastarelosti potraživanja iz člana 376. Zakona o obligacionim odnosima.

Imajući u vidu izneti pravni stav Ustavnog suda, prema kome, pored ostalog, zahtev za naknadu štete prema svakom odgovornom licu, a ne samo štetniku, zastareva kada istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja, te da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je pravnosnažnom presudom utvrđeno postojanje krivičnog dela i da je okrivljeni oglašen krivim za krivično delo izvršeno 5. juna 2001. godine, a da su podnosioci ustavne žalbe tužbu radi naknade štete podneli 13. marta 2008. godine, dakle, pre isteka roka zastarevanja od 15 godina iz člana 103. stav 1. tačka 3) Krivičnog zakonika, to je očigledno da je u konkretnom slučaju primena materijalnog prava bila arbitrerna, što za posledicu ima povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Istovremeno, po oceni Ustavnog suda i na pitanje zastarelosti potraživanja oštećenog lica prema organizacijama za osiguranje potrebno je primeniti odredbu člana 380. stav 5. Zakona o obligacionim odnosima, prema kojoj je, kao što je već navedeno, predviđeno da neposredan zahtev trećeg oštećenog lica prema osiguravaču zastareva za isto vreme, za koje zastareva njegov zahtev prema osiguraniku odgovornom za štetu.

Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), Ustavni sud je žalbu usvojio, utvrdio povredu prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, poništio osporenu presudu Apelacionog suda u Beogradu Gž. 6818/10 od 9. juna 2011. godine i odredio da isti sud donese novu odluku po žalbi koju su tuženi izjavili protiv presude Drugog opštinskog suda u Beogradu P. 1363/08 od 17. juna 20 09. godine.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pogrešnoj primeni rokova zastarelosti u sporu za naknadu štete

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti